Nemušti jezik

Narodna bajka Nemušti jezik, obrađena lektira književnika Vuka Stefanovića Karadžića. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente i analizu likova, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Pročitajte kompletno delo Nemušti jezik >>

Analiza dela

Pripovetka Nemušti jezik koju je zapisao od narodnih pripovedača Vuk Stefanović Karadžić, narodna je pripovetka prvi put objavljena u zbirci Srpske narodne pripovetke 1853. godine u kojoj su takođe objavljene i popularne narodne bajke i pripovetke Aždaja i carev sin, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Ćela, Devojka cara nadmudrila, Đavo i njegov šegrt, Đevojka brža od konja, Ero s onoga svijeta, Biberče, Tri jegulje, Tri prstena, Usud, Zlatna jabuka i devet paunica i Zlatoruni ovan. U predgovoru toj knjizi, Vuk je napisao da mu je ovu pripovetku ispričao Grujo Mehandžić iz Sentomaša (Srbobrana) 1829. godine iako pomenuti Grujo nije autor, autor je nepoznat.

Nemušti jezik se odnosi na jezik gde se čovek ne može sporazumevati sa drugim bićima na ovom svetu. Iako ima svoje prednosti, nemušti jezik ima i svoje mane. Daje čoveku moć, čini ga sposobnijim, pametnijim i boljim od drugij, a istovremeno, ako se ta moć zloupotrebi može da mu donese velike nevolje. Čovek koji zna nemušti jezik može da razgovara i sa životinjama. Da ih sluša, razume njihove namere i shvata kako one razmišljaju. Svaki čovek želi da zna nemušti jezik, ali ne može ga steći svako. Nemušti jezik je nagrada koju može da dobije samo skroman i pošten čovek koji i ovo znanje mora da čuva kao najveću tajnu.

Radnju pripovetke pokreće hrabar i mladi čovek (čobanin) koji je savladao sopstveni strah i rizikovao da spase nekoga do koga mu nije stalo i koga uopšte ne poznaje. Kroz njegovo ponašanje i način života možemo da uočimo sve mane i prednosti koje donosi poznavanje nemuštog jezika.

Glavni motiv pripovetke možemo okarakterisati kao internacionalni jer se govori o jeziku životinja koji je svugde na svetu isti, a osnovna ideja dela je čitaocu dočarati radoznalost na koju nailazimo u svakodnevnom životu i da ne smemo u ničemu preterivati. Radoznalost trebamo koristiti za nove mudrosti i saznanja.

Ova pripovetka čitaoca navodi na razmišljanja o odnosima žena i muškaraca u prošlosti i kako su se tolerisala nasilna ponašanja muškarca prema ženi koja je, prema pripovetki, tada bilo uobičajeno. Danas za takve postupke nema opravdanja, oni su jednostavno ponižavajući i loši. Radoznalost žene se najčešće u pričama kažnjava, ali i fizičko zlostavljanje trudne žene čak je i u bajci previše i neprimerena kazna. Ova narodna pripovetka govori o radoznalosti čoveka i koliko je on željan da otkrije tajne prirode.

Narodni pripovedač ovom pričom naglašava da je za čoveka ipak bolje da ne zna sve tajne svemira jer kako kaže poslovica „ko više zna, više i pati“. Pripovedači su inače uvek na strani žene (slabijeg pola), dok je ovde suprotno, ovde pripovedač kažnjava žensku radoznalost koja nema granicu – žena želi da sazna tajnu po cenu muževe smrti i zato ona treba da bude kažnjena.

Lik čobanina je kontrastan. S jedne strane je običan čovek koji se plaši da njegova tajna ne bude otkrivena i zbog toga postaje nasilnik prema ženi i sopstvenom detetu, a s druge strane je junak koji spašava nepoznatog čoveka rizikujući svoj život.

Književni elementi

Književni rod: epika

Književna vrsta: narodna bajka, pripovetka

Vreme radnje: nepoznato

Mesto radnje: šuma

Tema: priča o čobaninu koji, spašavajući zmiju, za nagradu dobija nadnaravni dar nemuštog jezika pomoću kojeg može da razume prirodu i govor životinja.

Ideja: Nekada je dar teret kako za onoga ko ga ima tako i za onoga ko mu je u blizini. Velike i neobične darove mogu dobiti samo ljudi čista srca.

Motivi: osnova čovekove radoznalosti, kako čobanove da razume nemušti jezik, tako i radoznalosti njegove žene da zna tačan razlog zašto se on smejao. I jedna i druga radoznalost nose svoj teret sa sobom. Ako čoban oda tajnu da poseduje nemušti jezik, umreće, dakle povezanost uzročno-posledične veze kod nošenja nadnaravnih darova. A ženina radoznalost se karakteriše kao druga vrsta tereta – tipična ženska radoznalost koja ženu prati od postanja, ukoliko se ne prekine, može da ima bolan ishod (čoban je morao primeniti fizičku silu kako bi ona odustala od pitanja ZAŠTO).

Ova pripovetka nam otkriva i davnašnje muško-ženske odnose koji se ogledaju u kažnjavanju žena ukoliko se ne potčine volji muža.

Prepričano delo, citati

Pripovedač nas na početku uvodi u priču opisujući nepoznatog čobanina koji veoma verno i vredno služi svog gospodara čuvajući mu ovce.

Jednog dana, dok je čuvao ovce, začuo je u šumi neobičan zvuk. Kada je došao tamo video je da deo šume gori i na tom mestu je ugledao zmiju koju je opkolila vatra. Ugledavši čobanina, zmija je zatražila pomoć da je izbavi iz vatre. Čoban je prihvatio da joj pruži pomoć, ispružio je svoj štap na koji se ona popela i izbavio je od vatre i sigurne smrti. Zmija se popela na štap, ali tu nije zaustavila svoje kretanje, sa štapa je prešla na ruku a zatim i čobanu oko vrata.

Čoban se u tom trenutku uplašio za svoj život.

„Šta je to u zao čas! Ja tebe izbavih a sebe pogubih!“

Zmija mu je na to odgovorila da ga neće ubiti već da je on odnese kod njenog oca koji je Zmijski car i on će mu za nagradu dati šta god da čoban poželi. Čoban se zatim kolebao, bojeći se da ostavi ovce, međutim, zmija ga je uverila da sa ovcama neće ništa biti i da je odnese njenom ocu. Čoban je poslušao i krenuli su kuda mu je ona rekla, ali, takođe je rekla da kada stignu tamo, njen otac će mu ponuditi nagradu, a kada mu je ponudi, čoban treba da traži nemušti jezik. Upozorila ga je da njen otac neće pristati da mu baš to da, ali, da čoban ne treba odustati niti prihvatiti bilo šta osim nemuštog jezika.

Druga slika u ovoj pripovetki jeste susret čobanina sa Zmijskim carem. Kada je čoban došao sa zmijom kod njenog oca, zmija je ocu ispričala sve što se desilo tj. da je čoban spasao sigurne smrti. Zmijski car je zahvalio čobanu što mu je spaseo ćerku i ponudio mu da traži kakvu god on hoće nagradu. Na to je čoban tražio ono što mu je zmija rekla da traži – nemušti jezik.

„Onda car zmijinji reče čobanu: „Šta ćeš da ti dam za to što si mi sina izbavio?“ Čoban odgovori: „Ništa drugo ne ću, nego da mi daš nemušti jezik.“ A car reče: „Nije to za tebe, jer da ti to dam, pa da kome kažeš, ti bi odmah umro, nego išti drugo štagod hoćeš daću ti.“ Na to mu čoban odgovori: „Ako ćeš mi što dati, daj mi nemušti jezik, ako li mi to ne daš, a ti s Bogom ostaj! meni drugo ne treba ništa.“ Pa pođe da ide.“

Zmijski car je isprva to odbio i rekao da traži bilo šta drugo, ali je čoban bio uporan i rekao mu da ako mu ne da nemušti jezik, njemu ne treba ništa i pošao je iz dvora svojoj kući. Zatim ga je Zmijski car zaustavio i pristao da mu da nemušti jezik. Zmijski car je rekao da čoban treba da zine da bi mu ovaj triput dunuo u usta i zatražio da i čoban njemu triput dune u usta (u nekim izvorima piše da je Zmijski car pljunuo čobanu u usta i ovaj njemu natrag) i preneo mu je nemušti jezik, ali, pre no što je čoban krenuo kući, Zmijski car mu je rekao da nikada nikome ne sme reći da poseduje nemušti jezik jer će u tom slučaju čoban umreti.

Treća slika se dešava u šumi, u čobanovom povratku svom stadu, on je počeo da osluškuje šta drveće, trava i životinje govore, i razumeo je taj jezik prirode. Kada se vratio do ovaca, legao je pod drvo na čije grane su sletela dva gavrana koji su međusobno razgovarali. Dva gavrana su govorila o čobanu, tj. kako bi se obogatio kada bi znao da na mestu gde leži crno šilježe u zemlji ima mnogo srebra i zlata. Čoban je, čuvši ovo, otišao kod svog gospodara i saopštio mu da na tom mestu ima blaga, kada su to iskopali ,a bilo je mnogo srebra i zlata, odvezli su to u gospodarevu kuću, a zatim mu je gospodar sve to poklonio jer je bio pošten i rekao mu da od toga sagradi sebi kuću i stvori porodicu, što je čoban i uradio, i postao je veliki gazda.

Četvrta slika dešava se na imanju čobana koji je sada već gazda. Pošto je bilo vreme Božića, čoban je naredio svojoj ženi da napravi mnogo posluženja, vina i rakije, da bi otišli da obiđu svoje imanje i svoje sluge. Kada su otišli na imanje gde žive sluge, on im je rekao da prekinu svoje poslove i jedu i piju, a on će čuvati ovce. Tada je u noći čuo dogovor vukova i svojih pasa čuvara koji su se na svom životnjskom jeziku dogovarali.

„Kad je bilo oko ponoći, ali kurjaci zaurlaju, a psi zalaju: kurjaci govore svojim jezikom: „Možemo li doći da učinimo štetu, pa će biti mesa i vama?“ A psi odgovaraju svojim jezikom: „Dođite da bismo se i mi najeli!“ Ali među psima bijaše jedan matori pas koji samo još dva zuba imadijaše u glavi. Onaj matori pas stane govoriti kurjacima: „Tamo njima to i to! Dok su još ova dva zuba meni u glavi, ne ćete vi učiniti štete mome gospodaru.“ A to gazda sve sluša i razume što oni govore.“

Vukovi su nagovorili sve njegove pse osim jednog starog psa koji je imao samo dva zuba, da zakolju ovce i najedu se. Svi psi osim tog starog psa su pristali, a ovaj stari pas je rekao da će dokle god ima i ta dva zuba čuvaće ovce svog gazde. Čoban koji je sada već gazda, ujutro je naredio da se svi psi osim tog starog pobiju i tako je i bilo.

Peta slika govori o povratku čobana sa svog imanja. On je jahao na konju, a njegova žena na kobili. Kobila je zaostajala za konjem pa je konj prigovorio kobili što je spora, a kobila mu je odgovorila da je lako njemu kad nosi samo jednu osobu, a ona nosi tri: i čobanovu ženu, i njeno dete u stomaku i svoje ždrebe u stomaku. Čoban je razumeo šta su konj i kobila govorili, obradovao se što mu je žena trudna, okrenuo se i osmehno, međutm, upravo taj momenat je ključan za glavni zaplet priče.

Žena je primetila da se on osmehnuo i insistirala da joj kaže zašto. On je odbio. Ona je nastavila uporno da ispituje zašto, a on joj je naposletku rekao da ne može da joj kaže jer ako joj kaže – on će umreti. Ona nije htela da poveruje u to i rekla je da joj mora reći.

„On se stane braniti: „Prođi me se, ženo, Bog s tobom! što ti je? ne znam ni sam.“ Ali što se on više branjaše, ona sve više navaljivaše nanj da joj kaže za što se nasmejao. Najposle joj čovek reče: „Ako ti kažem, ja ću odmah umreti.“ Ona opet ni za to ne mareći jednako navali govoreći da drukčije ne može biti nego da joj kaže.“

Šesta slika prikazuje čobana sa svojom ženom kod kuće koja idalje insistira da joj se kaže zašto se on smejao, a on, pošto joj je već rekao da će umreti ako joj kaže, napravio je i doneo mrtvački sanduk u kuću u nameri da umre kada joj oda tajnu da poseduje nemušti jezik. Legao je u sanduk i tada je došao onaj stari pas i počeo da plače. Zatim je čoban naredio da žena psu donese komad hleba. Pas je sedeo i plakao, nije hteo da jede hleb i u tom momentu je došao petao koji je počeo da jede hleb.

Pas se prekorno obratio petlu kako može da jede kada vidi da će mu gazda umreti, na šta mu je petao odgovorio da on ima stotinu kokoški koje okupi oko jednog zrna proje, pa kad one dođu, petao ga pojede a njima ne ostane ništa, a ukoliko se koja ljudi, on je udari kljunom.

Kada je to čuo čoban, ustao je iz sanduka i odlučio da živi. Odlučio je da ne kaže ženi tajnu već da je istuče i zabrani joj da ga ikad više pita o tome. Ona se smirila i nikad ga više nije pitala zašto se smejao.

„Kad to čovek čuje, on ustane iz sanduka, pa uzme batinu i dozove ženu u sobu: „Hodi ženo da ti kažem.“ Pa sve batinom po njoj: „Eto to je, ženo! Eto to je, ženo!“ I tako se žena smiri i nikad ga više ne zapita da joj kaže za što se smejao.“

Analiza likova

Likovi: Čoban, Zmija, Zmijski car, psi i kurjaci, stari pas sa dva zuba, petao

Čoban

Glavni lik u bajci. On svojom dobrotom i poštovanjem prirode, dobija veliku nagradu od te prirode (spasio je zmiju i od Zmijskog cara dobio dar nemuštog jezika). Njegovo izuzetno poštenje i skromnost, ogleda se u tome što je svom gazdi rekao gde je blago kada je iz razgovora gavrana saznao na kom mestu ima mnogo srebra i zlata.

Čoban je osoba od principa, osoba koja u korenu seče zlo. Kada je i sam postao gazda, nakon što mu je njegov gazda poklonio sve blago koje su iskopali, čoban ne pati od kompleksa više vrednosti, odlazi kod svojih slugu, njima daje da jedu i piju a on čuva ovce. Tu saznaje o zaveri vukova i pasa i bespogovorno ujutro ubija sve nelojalne pse. Čoban je dobar, pošten i odgovoran, i on beskompromisno zahteva isto od drugih. Ukoliko se to ne desi, kao što je slučaj sa psima – on ih ubija.

Jedina čobanova negativna osobina i mesto u bajci gde nije požrtvovan jeste kada posluša petla i bije svoju ženu jer je zahtevala da joj kaže tajnu zbog čega bi mogao da umre. U trenutku kada se čobanu daje negativna osobina, i bajka prestaje, ali, pripovedač daje čitaocu mogućnost za srećan kraj upućujući na to da žena više nikada nije postavljala pitanje.

Zmija

Suprotnost sa Biblijom. U Bibliji i uopšte u mnogim kulturama zmija je moćna, ona je simbol zla, ona ljudski rod navodi na pogrešne korake. Ovde je zmija nemoćna, zove čoveka upomoć i ne samo da mu nije naudila već ga nagovara da traži od njenog oca najveći dar a to je dar nemuštog jezika.

Zmijski car

Ponovo pozitivna slika simbola zmije. Car je moćan i u znak zahvalnosti, iako isprva odbija, daje nemušti jezik čoveku, i ponovo ga navodi na dobro, upozoravajući ga da ukoliko otkrije da ga poseduje – umreće. Zmijski car želi da čovek živi i u blagostanju koristi svoj dar.

Psi i kurjaci

Kurjaci ili vukovi su u narodnim predanjima čovekovi neprijatelji i oni koji mu žele naneti štetu, stoga se u ovoj bajci oni i predstavljaju u ustaljenoj slici u narodnoj književnosti. Kurjaci su zli. S druge strane, pas je čovekov najbolji prijatelj, psi bi trebalo da su lojalni, međutim, kurjaci uspevaju nagovoriti sve pse osim jednog da zajedno pokolju ovce. Ovde se ogleda ljudski usud doživljaja iskonske izdaje. Međutim, prikazuje se i slika kako bi izdaja trebalo da se kažnjava. Izdajnik se kažnjava smrću. Čoban ubija sve pse koji su se urotili protiv njega zajedno sa vukovima.

Stari pas sa dva zuba

Ne sudi knjigu po koricama. Iako je bio najstariji, iako je imao samo dva zuba, ovaj pas ostaje veran svom gospodaru. Jedini nije hteo da učestvuje u zaveri, i ne samo to, on je rekao da će po cenu života braniti ovce svog gospodara. Gospodar mu to ne zaboravlja, ostavlja ga u životu, pa čak i kada krene da umire, naređuje ženi da psu donese komad hleba. On i u poslednjim trenucima želi da oda počast lojalnosti starog psa i nagrađuje ga dok ga pas oplakuje.

Petao

Petao je simbol buđenja. Prvi petao najavljuje zoru, petao je bio simbol i u izdaji Isusa (kada Isus govori svom učeniku Petru: „…Zaista ti kažem triput ćeš me se odreći pre no što petao dvaput zapeva..“) i ovde je petao nešto najavio, ali ne kukurikanjem već svojim jezikom kojeg je čoban razumeo. Najavio je dve velike stvari, jednu pozitivnu i jednu negativnu. Pozitivna je ta što je svojom pričom ostavio čobana u životu tj. on je odlučio da živi ostvarujući negativnu stvar koju je petlova priča izazvala – a to je da bije ženu.

Nakon petlove priče kako se on nasilno ponaša prema kokoškama i kako ih drži pod kontrolom, čoban odlučuje da ne kaže ženi da poseduje nemušti jezik i da ne umre, već odlučuje da živi, a to sebi omogućava tako što je bije kako ona više nikada ne bi ispitivala o njegovoj tajni.

Beleške o piscu

Vuk Stefanović Karadžić bio je najpoznatiji srpski lingvista i najveći reformator srpskog jezika. Rođen je u selu Tršić 6. novembra 1787. godine. Nazvali su ga Vuk, jer bi ga, po narodnom običaju, to ime trebalo zaštiti od uroka veštica.

Još kao dete, učio je da piše i čita od rođaka Jevte Svića, koji je tada bio jedini pismeni čovek u njihovom kraju. Vuk se školovao u Loznici, pa je poslat na dalje obrazovanje u manastir Tronoši. Tamo su ga terali da čuva stoku, pa mu nije ostajalo vremena za učenje, zato se vratio kući.

Pokušao je da upiše gimnaziju u Karlovcu, ali ne uspeo, pa odlazi u Petrinju. Nakon što se preselio u Beograd, upoznao je prosvetitelja Dositeja Obradovića, čijem se radu divio, ali ga je ovaj oterao od sebe. Vuk je nakon toga otišao u Jadar gde je radio kao pisar.

Odmah po otvorenu Velike škole u Beogradu, Vuk se upisao kao student. Međutim, ubrzo se razboleo i morao je da ode na Pešu na lečenje. Vratio se u Beograd da bude deo ustanka, a posle njegove propasti otišao je u Beč gde počinje sa svojim životnim delom. Počeo je da radi na jezičkoj reformi, pravopisu i nastojanju da uvede narodni jezik u književnost. U Srbiji zbog toga nije mogao da štampa knjige, ali njegov rad se isticao u Beču i Rusiji.

Uz pomoć austrijskih vlasti, filologa braće Grim i velikog Jerneja Kopitara je uspeo da reformiše srpsko pismo i pravopis. Time je postavio temelje za savremeni standard srpskog jezika. Izjednačio je narodni i književni jezik i očistio ga od svih uticaja koja nisu odgovarala dotadašnjoj strukturi srpskog jezika, čije je temelje pronalazio u narodnim pesmama i pričama.

1818. godine Vuk je izdao „Srpski rječnik„, a prošireno izdanje 1852. godine. Preveo je „Novi zavet“, koji je štampan  1847. godine.

Poput velikih jezičnih reformatora 19. veka i on je sakupljao narodne pesme i priče i zabeležio ih, čuvao ih tako kao srpsku usmenu baštinu. Neke od tih dela su: „Banović Strahinja„, „Ženidba Dušanova„, „Zidanje Skadra„, „Sveti Savo“ i ciklus pesama o Marku Kraljeviću.

Vuk je umro u Beču 7. februara 1864. godine.