Devojčica sa šibicama obrađena lektira Hansa Kristijana Andersena. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.
Pročitajte kompletno delo Devojčica sa šibicama >>
Analiza dela
Devojčica sa šibicama je kratka priča danskog pisca Hansa Kristijana Andersena, prvi put objavljena 1845. godine. Delo je inspirisano crtežom danskog umetnika Johana Tomasa, gde je prikazana devojka na ulici koja prodaje šibice. Naslov zapravo znači „Devojka sa šibicama“, ali Andersen je svoju priču zasnovao na snovima i težnjama deteta koje umire od hladnoće i nemaštine, ali i od gladi.
Priča počinje hladnom i mračnom poslednjom večerom u godini. Siromašna devojčica prodaje šibice na mračnim i hladnim ulicama, a da bi se zaštitila od hladnoće, sakrila se u ćošak i sela na hladan beton. Ne želi da ide kući jer nije prodala ni jednu kutiju šibica i zato očekuje bi je otac tukao.
Ovde je prikazana nesrećna sudbina devojčice. Smrt je predstavljena u svetlim slikama. Projektuje se tema nade koju simbolizuju šibice, a hladna zima je simbol beznađa. Postoji paralela između stanja devojčice i vremena napolju. Bila je jadna i prolazila je kroz mnoge nevolje. Borila se da preživi do kraja što znači da se nada ne sme gubiti bez obzira na nepovoljne uslove.
Ovo je tužna priča o devojčici koja ne gubi nadu do poslednjeg trena. Po jakoj zimi dala je sve od sebe da proda šibice, no nije uspela. Na kraju je bila oslobođena svih svojih nevolja kada su joj nada i vera došli ruku pod ruku da joj pomognu i odvedu na bolje mesto – u nebo. Gotovo promrzla, kada niko ne može ni da sanja o sjajnom životu, imaginarno je uživala u novogodišnjim radostima sa svojom bakom.
U priči postoje i određena verska uverenja. Autor je čvrsto verovao u Boga da će nam dati sve što želimo i zato je nevino dete ušlo u svet u kome više nije bilo bola, agonije i patnje. Priča takođe pokazuje vrednost odnosa. Devojčica je bila toliko bliska sa svojom bakom da je i posle njene smrti razgovarala sa njom kao da je živa.
Nije htela da je izgubi, zbog čega je zapalila ceo svežanj šibica. U priči svoje mesto nalazi i sujeverje u vidu zvezde padalice. Prema autoru, kada zvezda padne, duša se uzdiže u nebo, stoga se može reći da je priča mešavina mnogih elemenata.
Kratka priča govori o siromaštvu, gladi i nemoći devojčice koja je poslata da prodaje šibice kada treba da ostane kod kuće ili u školi. Kada se čini da ceo svet slavi Novu godinu, devojčica je lišena te radosti. Ali čitaoci su uhvaćeni u misteriju da li je u pitanju čisto porodično siromaštvo ili surovost između oca i ćerke; i dolazimo do zaključka da može da bude i jedno i drugo.
U svakom slučaju, autor nam je pokazao da ponekad smrt može da bude bolja od života na zemlji. Jadnoj devojčici nije ostalo ništa, a sve vizije koje je imala u svetlu šibica samo su odražavale njene neostvarene želje i snove. Takođe je želela da uživa u ukusnoj hrani, da sedne ispod prelepe jelke i da bude u društvu svoje drage stare bake, ali to nije moglo da se ostvari i jedini način na koji je mogla to da dobije je samo posle smrti, na nebu. Zato pisac kaže:
„Ali niko nije znao kakva je lepa viđenja videla i u kakvom je sjaju ušla sa svojom dragom starom bakom u rajsku radost i veselje nove godine.“
Tako je doček Nove godine simbol za početak novog života (posle smrti) devojčice na nebu. Poslednja noć stare godine bila je poslednja noć devojčinog jadnog života. Nova godina donosi veličanstvene promene u život devojčice koje drugi ne vide.
Ovom ironijom autor zadire u takozvano civilizovano društvo u kome ni danas nemamo oči da sagledamo nevolje hiljada ovako gladnih ljudi u našim gradovima i mestima. Dakle, po svojoj privlačnosti, ova priča prevazilazi sve uzraste i kulture. Čak je i devojčica neimenovana, a jedino poznato nam je mesto i vreme priče što bi mogao da bude namerni pokušaj pisca da zadrži priču univerzalnom u svojoj privlačnosti.
Što se tiče naslova priče Devojčica sa šibicama, on je veoma jasan i predstavlja protagonistkinju priče, siromašnu devojčicu. Kako se priča bavi bednim životom devojčice, njenim snovima i željama, i kako se oslobodila surovosti ovoga sveta da bi stigla u raj, naslov je tematski primeren.
U svojoj radnji i okruženju, priča ima lak pristup. Autor priča u trećem licu gde su dijalozi prilično šturi i možemo da kažemo da je ovo jednosmerna priča bez flešbekova i obrta. Ali takođe treba da napomenemo da je priča bogata upotrebom ironije, slika i simbola, naglašavajući potrebu za saosećanjem prema onima koji su manje privilegovani od nas.
U priči se isprepliće više tema: siromaštvo, mašta, okrutnost i smrt. Siromaštvo predstavlja oštru kritiku kulturnih stavova prema ekstremnom siromaštvu i nejednakosti tokom industrijske revolucije. Koristeći slike i jukstapoziciju, Andersen suprotstavlja siromaštvo male devojčice sa okolnim bogatstvom. Gola i bosa, devojčica polako podleže hipotermiji, dok su imućni ljudi bezbedni u zatvorenom prostoru, zaklonjeni toplinom i sjajem pečenih gusaka.
Jadan očaj prenosi se i preko dečaka koji devojčici krade papuče, misleći da će jednog dana da čuva svoje dete u njima. Dečakova očajnička potreba navodi ga da uzme šta može kada može, ignorišući bezbednost devojčice. Priča jasno naglašava cenu neravnopravnog društva.
Druga glavna tema priče je okrutnost usmerena prema devojčici, a dolazi sa svih strana: otac će je istući ako se vrati kući sa neprodanim šibicama, kočija koja ju je skoro pregazila po snegu, dečak koji joj krade papuču i, najvažnije, niko ne pokušava da joj pomogne dok se smrzava na ulici. Uprkos ovim nepravdama, devojčica nikada ne ispituje, ne uzvraća ili ne praktikuje okrutnost. Njen uspon na nebo je njen način da pobegne od okrutnosti koju trpi.
Sledeća glavna tema priče je mašta i relativna sposobnost ljudi da je koriste. Devojčica ima duboke maštovite sposobnosti: svakim potezom šibice dočarava novu viziju topline, hrane, blagostanja i ljubavi koja joj nedostaje u njenoj materijalnoj stvarnosti. Nasuprot tome, kada ljudi vide njeno smrznuto telo na kraju priče, narator komentariše da ne mogu da zamisle šta je bilo u umu i srcu devojke pre nego što je umrla. Sve što vide je osiromašeno dete koje je pokušalo da se ugreje dok se smrzavalo.
Tema zagrobnog života i smrti ulazi u priču kada devojčica umire i penje se na nebo da bi bila sa mrtvom bakom i sa Bogom. Iako je devojčica patila od gladi, hladnoće i nedostatka ljubavi na Zemlji, narator komentariše da ona neće želeti ništa na nebu. Kao takva, priča se završava osećanjem nade. Hrišćansko duhovno shvatanje života posle smrti preovladalo je u danskoj kulturi 19. veka. Kroz sočivo u kojem je opipljiv zagrobni život, Andersen ne predstavlja smrt kao nešto čega se treba bojati, već kao oslobađanje od surovosti smrtnog postojanja.
Književni elementi
Književni rod: epika
Književna vrsta: bajka
Mesto radnje: ulica
Vreme radnje: veče uoči Nove godine
Tema: siromaštvo i okrutnost prema devojčici koja mašta o hrani i toploti prodajući šibice na ulici zbog čega umire
Ideja: smrt nije nešto čega se treba bojati, već kao olakšanje od okrutnosti smrtnog postojanja; nada se ne sme gubiti bez obzira na nepovoljne uslove.
Prepričano delo, citati
Priča započinje u hladnoj, tmurnoj novogodišnjoj noći. Naslovna junakinja, jadna devojčica, hoda po snegu bez cipela i kape. Kada je ranije izašla iz kuće, bila je u majčinim papučama, koje su joj bile prevelike. Kada je pokušala da pretrči preko ceste gde su je umalo bila pregazila velika kola sa konjima, izgubila je obe papuče. Jedna papuča se izgubila u snegu, dok je drugu ukrao dečak koji joj je samo viknuo da će je jednog dana iskoristiti za kolevku za jedno od svoje dece i pobegao. Noge su joj bile crvene i plave od hladnoće, a u svojoj kecelji nosila je nekoliko kutija šibica. Ceo dan je hodala po hladnoći i nije uspela da proda nijedan svežanj.
Devojčica je lutala ulicama opsednuta hladnoćom i glađu, htedeći da se vrati kući, ali znala je da će je otac istući ako se vrati a da ne proda ni jednu kutiju šibica. Uostalom, ni kod kuće joj nije bilo ugodno jer nije imala ništa osim krova kroz koji je duvao vetar, a rupe na njoj bile su krpane starim krpama i slamom. Tako je nastavila da hoda ulicama, a iza prozora videla je toplo osvetljene domove i stolove pune hrane.
„Sva promrzla od hladnoće i gladi, uvukla se slika bede, jadne devojčice! Pahulje su padale na njenu dugu plavu kosu koja joj je u prelepim uvojcima padala preko ramena. Sveće su bile upaljene na svim prozorima i osećao se divan miris pečene guske jer je bila Nova godina. Da, samo je na to mislila!“
Kada više nije mogla da hoda, sela je u ćošak gde su se spajali zidovi dve kuće. Povukla je male noge ispod sebe i dršćući počela da se seća uspomena. Kako joj je bilo veoma hladno, pomislila je da bi mogla da zapali jednu šibicu da zagreje promrzle ruke. Tako je izvukla jednu šibicu, zapalila o zid i gledala kako plamen pleše kao sveća.
„Ruke su joj bile skoro smrznute od hladnoće. O, kako bi ih mala šibica mogla zagrejati! Kad bi samo mogla da izvadi jednu šibicu iz kutije i zagreje ruke na plamenu. Izvukla je jednu i zapalila je o zid. Kako je prskalo i gorelo! Nastao je topli, sjajni plamen, poput male sveće, i ona je držala ruke nad njim; čudno svetlo!“
Osećala je toplinu plamena i počela da se oseća kao da sedi ispred velike peći, ali taman da se približi da zagreje i noge, plamen se ugasio, a lepa peć sa mesinganim ukrasima je nestala. U rucima je ostala samo izgorela šibica.
Odlučila je da zapali još jednu šibicu, a uskoro joj se zid na koji je bila naslonjena učinio providnim. Kada je pogledala bolje, iza zida je videla sto sa snežno belom tkaninom na kome je bilo poslagano blistavo posuđe. Na stolu je stajala pečena guska punjena suvim šljivama i jabukama. Taman kad je pogledala u nju, guska je skočila sa stola i potrčala prema njoj sa nožem i viljuškom u prsima. Plamen se ugasio pre nego što je guska stigla do nje i sve šta je mogla da vidi je ponovno bio hladni, debeli zid.
Devojčica je zapalila treću šibicu čiji je plamen dočarao sliku veličanstveno ukrašene jelke osvetljene sa hiljadu sveća, ukrašene prelepim malim slikama. Dok je pružala ruku kao da želi uzeti jednu, šibica se ugasila.
„Zapalila je još jednu šibicu. Činilo joj se kao da sedi ispod najlepše jelke. Bila je mnogo veća i mnogo lepša od one koju je videla prošlog Božića kroz staklena vrata u kući bogatog trgovca. Hiljade sveća gorelo je na zelenim granama, a slike u boji poput onih u štampariji zurile su u nju. Devojčica im je pružila obe ruke, ali odjednom se plamen ugasio.“
Ukrasne sveće na jelki su se pretvorile u zvezde na nebu, a jedna je padala ostavljajući trag dugačak poput vatre. Devojčica je pomislila da neko mora da umire, jer je od svoje umrle bake naučila da kada zvezde padaju sa neba, čovek se penje na nebo. Očajnički joj je nedostajala bakina ljubav, pa je devojčica odlučila da zapali još jednu šibicu da dočara sliku svoje bake i da ju zamoli da je povede sa sobom.
„“Neko umire“, pomislila je devojčica, jer joj je njena stara baka, jedina osoba koja ju je volela i koja je umrla, rekla da kada zvezda padne, jedna duša ide Bogu.“
Znajući da će njena baka nestati kao i druge vizije, devojčica je upalila čitav svežanj šibica o zid dok sve nisu zasvetlile u isto vreme i pojavio se blistav sjaj. Videla je svoju baku kako joj se smeje, jasna i lepa. Zagrlila je devojku i, u čauri radosti i topline, obe su se dizale sve više i više u nebo.
„A šibice su gorele takvim sjajem da se činilo kao da je sve obasjano dnevnim svetlom. Baka nikada nije bila tako velika i lepa. Uzela je devojčicu u naručje i oboje su leteli iznad zemlje u sjaju i radosti, veoma, veoma visoko, i tamo gore nije bilo hladnoće, ni gladi, ni straha – bile su sa Bogom.“
Perspektiva priče se menja i otkriva da se devojčica smrzla preko noći. Prolaznici je pronalaze kako sedi crvenih obraza i nasmejanih usta, a novogodišnje sunce izlazi na njeno ukočeno telo. Nagađaju da mora da je palila šibice da bi se zagrejala i ne mogu da zamisle kakvu je lepotu i radost videla u poslednjim trenucima svog života.
„“Želela je da se zagreje“, govorili su ljudi. Niko nije mogao ni da zamisli koje je lepe stvari videla i koliko je bila srećna što je otišla sa starom bakom u Novu godinu.“
Analiza likova
Likovi: devojčica, baka, otac, dečak kradljivac
Devojčica – malena devojčica je glavni lik priče, dok su ostali likovi su u pozadini. Po papučama koje je nosila mogu donekle da se pogode godine djevojčice, jer je nosila papuče svoje majke koje su bile prevelike za nju, pa dolazimo do zaključka da nije imala više od devet ili deset godina.
Pripadala je izuzetno siromašnoj porodici, što se jasno vidi iz opisa njene kuće – kod kuće je bilo tako hladno jer nisu imali ništa osim krova iznad sebe i vetar je zviždao kroz njega, iako su najveće pukotine bile prekrivene sa slamom i krpama. Štaviše, otac je nije voleo inače je ne bi poslao na zimu da prodaje šibice kada nije imala dovoljno tople odeće.
Bila je toliko poslušna da se nije suprotstavljala ocu i radije se mučila nego da se vrati kući da se suoči sa očevom grubošću. Nije mario za nju i znao je kako da se prema njoj ponaša loše. Bila je lišena sve ljubavi i naklonosti koju je trebalo da dobije od oca. Čeznula je za ljubavlju koju je nekada dobila od svoje bake koja je sada mrtva.
Svi ovi snovi oživeli su u vidu vizija kada se smrznula. Njene halucinacije kada je zapalila šibicu pokazale su njene želje. Najpre je videla sebe kako sedi ispred velike gvozdene peći jer joj je tada bila potrebna toplota. Zatim je videla raskošnu hranu položenu na sto, što je pokazalo njenu potrebu za hranom.
U svojoj trećoj viziji, videla je prelepu božićnu jelku koja je oslikavala njenu želju da slavi. U svom poslednjem viđenju videla je svoju baku i molila je da je odvede u raj. Poslednja želja joj se ispunila, a na njenom licu ostao je osmeh kada je u podsvesti srela i razgovarala sa svojom bakom.
Baka – mrtva baka je jedina osoba koja je ikada pokazala ljubav prema devojčici. Baka se u viziji pojavljuje kao svetla i lepa. Grli devojčicu i odvodi je u nebo, gde će biti smeštena u toplinu i radost. Baka se u ovoj priči pojavljuje kao jedina svetla tačka u životu devojčice i jedina pozitivna ličnost dok je devojčica okružena okrutnošću odraslih ljudi koji ignorišu njeno postojanje i puštaju je da umre.
„Baka nikada nije bila tako velika i lepa.“
Otac – iako se otac devojčice ne pojavljuje u scenama priče, njegovo prisustvo lebdi nad njom jer ona zna da će je istući ako se vrati kući bez novca od prodaje šibica. Neizmerno loš karakter znajući da devojčica nema tople odeće i da je napolju zima, pušta dete da ode na ulicu pod pretnjama batina ako ne uspe da proda sve šibice.
„Postajalo joj je sve hladnije, ali nije smela da ide kući jer nije prodala šibice, a otac bi je zbog toga istukao.“
Dečak kradljivac – narator objašnjava da je devojčica ostala bosa jer joj je dečak ukrao jednu od papuča kada ih je izgubila u snegu. Dečak ju surovo čuva za sebe, tvrdeći da će jednog dana koristiti papuču kao kolevku za svoje dete. U istoj situaciji kao devojčica i dečak je prisiljen da reaguje u datom momentu „iskoristi priliku“. Razmišljajući o budućnosti i ovo je dete prisiljeno da se samo izdržava na ulici, samo za razliku od devojčice, dečak se okreće okrutnosti i odabire drugi smer u životu – borbu, krađu.
„…a drugu joj je ukrao dečak, rekavši da će je jednog dana, kada bude imao svoju decu, koristiti njenu papuču kao kolevku.“
Beleške o piscu
Hans Kristijan Andersen rođen je 2. aprila 1805. u Odenseu. Bio je sin siromašnog obućara i majke koja ga je odgajala sama nakon muževe smrti.
Pre očeve smrti Hans je mogao uživati i u pozorištu lutaka koje mu je napravio njegov otac, a osim toga puno je vremena proveo čitajući Andersenu priče iz „Hiljadu i jedne noći“ i komedije. U kući Andersenovih se mnogo čitalo, pa nije ni čudno što je i najmlađi član odlučio da krene stopama najvećih književnika.
Teško se probijao do književne afirmacije. U četrnaestoj godini Andersen se, bez školovanja, novca i bilo kakvih planova, uputio u Kopenhangen kako bi pohađao pozorišnu školu. Međutim, ubrzo biva izbačen. Iako je majka htela da izuči zanat, Hans je uspeo da je nagovori da ga pusti samog u grad kako bi sam izgradio svoj život i budućnost.
Njegovo prvo uspešno delo je bio putopis „Šetnja od Holmenskog kanala do istočne tačke ostrva Amagera“ iz 1829. godine. No, postao je poznat tek po romanu „Improvizator“ iz 1835. godine, oslikavajući u njemu borbu mladog pisca da stekne afirmaciju. Roman je bio preveden na nekoliko stranih jezika.
Andersenove bajke među kojima su najpoznatije „Palčica„, „Carevo novo odelo“ i „Princeza na zrnu graška“ zadržale su svoju moć očaravanja velikim delom razgraničavanjem univerzalnih tema. Ako je univerzalnost priča sposobna da stvori pojedinačne veze sa čitaocima širokog spektra društvenih slojeva, uopće ne treba da nas začudi da potiču iz ličnog iskustva. Andersen je bio pisac opsednut čistoćom književnog stvaralaštva. Uživao je gledajući kako manje talentovani pisci uživaju veću popularnost i uspeh zahvaljujući moći i novcu.
Nevinost koja se stalno suočava sa varljivom prirodom sveta odraslih u Andersenovim bajkama govori o zrelom intelektu koji nikad nije izgubio dodir sa boli iz detinjstva koja je opipljivija u autobiografskim pričama Andersenove „Snežne kraljice“, „Ružnog pačeta“ i „Male sirene„.
Umro je u Kopenhagenu, 4. avgusta 1875. godine.
M.Z.
Ostavite odgovor