Kandid ili Optimizam

Kandid ili Optimizam obrađena lektira Voltera. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Analiza dela

Kandid ili Optimizam je klasifikovan kao filozofski roman. Prožet je humorom i nizom situacija koje prate nesrećnog mladića. I pored svih nevolja koje ga prate, on ne pokoleba u veri koju mu je usadio njegov mentor govoreći da je naš svet stvoren kao najbolji od svih svetova i da sve stvari i svi događaji imaju svoj uzrok. Prema ovom učenju, Kandid doživljava i analizira svaku nesreću koja ga zadesi dok luta svetom. Njegova ljubav prema lepoj Kuningunda je pokretačka snaga svih postupaka i nesreća koje doživljava, što on prihvata, verujući da sve tako mora da bude.

Sve situacije u koje uđe dokazuju mu da u svetu u kome živi samo nesreća može da opstane i traje. U svom mladom životu doživljava mnogo tužnih trenutaka, batina, bičevanja, prevara i krađa, a sve zbog njegove naivnosti i vere u ljudsku dobrotu.

Sama radnja romana ne prati nikakvu vezu između likova koji nisu tipično okarakterisani. Oni su samo površno opisani bez ikakvih jačih emocionalnih karakteristika. Time je postignut efekat da ih ne posmatramo realno, već da se pažnja poklanja humornom načinu pripovedanja koji se proteže kroz ceo roman. Filozofski koncepti i rasprave između različitih ljudi iz različitih društvenih slojeva i povezivanje nekih fenomena i ideja koje ne funkcionišu istovremeno daju radosnu notu. Paradoksalno, Kandidov život prate brojne nezgode, a on i dalje optimistično veruje da je sve oko njega savršeno.

Prateći glavnog junaka kroz mnoge situacije, vidi se autorova kritika rata, nasilja, ljudske gluposti i nepoštovanja bližnjeg. Kritika verske netrpeljivosti i potcenjivanja. Poučen životom, mladić sazreva i shvata da, da bi život u koji veruje zaista postao savršen, mora da ga uredi i da radi ka tom savršenstvu, a ne da se prepušta životnoj bujici. Mudri saveti Turčina otvorili su Kandidov novi pogled na život: „Rad uklanja tri velika zla: dosadu, porok i siromaštvo.“ Na kraju, poučen ovim znanjem, kaže „ali mi moramo da obrađujemo svoju baštu“, gde najverovatnije misli na sopstveni život pre i posle saznanja.

Kandid je najpoznatije delo koje predstavlja Volterove kritike filozofskog optimizma, ideje koju je popularisao Lajbnic, prema kojoj je svet u svojoj srži najbolji od svih mogućih svetova. Glavni lik, Kandid, simbolizuje nevino prihvatanje ovog naivnog i iracionalnog verovanja, koje Volter kroz satire prikazuje kao zabludu. Ovaj optimizam je bukvalno testiran nizom nedaća koje zadese Kandida, dok se ceo svet, sa svojim nepravednim i tragičnim događajima, pokazuje da je daleko od savršenstva.

Slično je i u srpskoj književnosti, gde se društveni poredak i moral često dovode u pitanje kroz likove i postupke. Danilo Kiš u svom romanu Porodični ciklus svojim likovima prikazuje apsurdnost, patrijarhalnu zatvorenost i težinu istorijskih okolnosti. Kiš, kao i Volter, kritikuje ideje o nepromenljivosti društva i istorije, ističući da ideali poput „sreće“ ili „najboljeg od svih mogućih svetova“ često vode u iluzije. Kišov pesimizam i tragedija likova mogu se uporediti sa nedaćama koje zadese Kandidate, koji kroz brojna iskušenja i patnje doživljavaju demistifikaciju svoje naivnosti.

Takođe, Fransoa Rable u svom delu Gargantua i Pantagruel koristi komičnu i satiričnu formu da ismeje ideje svog vremena, slično Volteru u Kandidu. Rableov humor, iako na prvi pogled lak, krije duboku kritiku društvenih normi, institucija i filozofskih stavova, a njegov lik Gargantua nudi „najbolje od svih mogućih svetova“ u grotesknom i ironičnom tonu. Ovde možemo videti paralelu sa Volterovim načinom ironizacije optimizma, jer Rable takođe koristi likove i događaje koji parodiraju ozbiljne filozofske koncepte.

U Kandidu, Volter ne štedi ni institucije ni ideje koje su se istorijski smatrale autoritativnim, uključujući religiju, monarhiju i filozofiju. Kandid je, kroz svoju potragu za smislom, naišao na lidere i institucije koje prikazuje kao licemerne, nedosledne i zle. Iako se kroz čitavu radnju provlači kritika svih autoriteta, Volter ne ostavlja ni najmanju iluziju da bi bilo koja institucija mogla da pruži pravu sreću ili stabilnost.

S druge strane, Mihail Bulgakov u svom romanu Majstor i Margarita razmatra težak položaj autora i intelektualca u represivnim društvenim sistemima. Iako je radnja romana smeštena u Sovjetsku Rusiju, elementi Volterove kritike autoriteta mogu se videti u Bulgakovljevom prikazu politike, religije i umetnosti. Poput Kandidata, mnogi Bulgakovljevi likovi pokušavaju da pronađu smislene odgovore u svetu koji deluje pokvareno i okrutno. Bulgakov u svom apokrifnom i magijskom stilu daje odgovor na pitanje slobode u okovima društvenih normi, slično Volterovom zaključku u Kandidu da prava sloboda dolazi kroz rad i ličnu odgovornost, a ne kroz verski ili politički autoritet.

U Kandidu Volter završava svoje delo filozofskom porukom da „treba da obrađujemo svoju baštu“ kao odgovor na sve nedaće i zablude. Ova zaključna filozofija praktične etike i racionalnog delovanja nudi odgovor na filozofski pesimizam koji Volter ispoljava kroz čitav roman. U tom smislu, rad postaje jedino značenje dostupno čoveku, uprkos svim nedaćama.

Takav stav nalazimo i kod Ive Andrića, posebno u njegovim delima poput dela Na Drini ćuprija. Iako Andrić, poput Voltera, pojedincu ne nudi jednostavna rešenja za životne teškoće, u njegovim romanima likovi često izlaz nalaze u svakodnevnim, ljudskim aktivnostima, kao što su rad i lična borba. Ponekad se Andrićevi likovi, poput Kandidata, susreću sa nesrećom, ali smirenošću i posvećenošću malim svakodnevnim poslovima ostvaruju unutrašnju ravnotežu i mir.

U širem kontekstu svetske književnosti, Volterov zaključak o značaju rada kao odgovora na životne nedaće može se uporediti sa Alberom Kamijem i njegovim filozofskim pristupom u Mitu o Sizifu. Kami takođe ističe besmislenost postojanja i ljudsku borbu za smisao u svetu koji se čini potpuno indolentnim. Međutim, kao i Volter, Kami smatra da se uprkos svemu mora nastaviti sa borbom, i to uz punu posvećenost, iako je svestan da ta borba može biti besplodna.

Književni elementi

Književni rod: epika

Književna vrsta: filozofski roman

Mesto radnje: širok spektar raznih zemalja i gradova, neodređeno

Vreme radnje: neograničeno

Tema: avanture lakovernog Kandida

Ideja: filozofiranje bez rada donosi samo nesreću i neispunjenje

Prepričano delo, citati

Kandid je odrastao u luksuznom dvorcu sa baronovom decom. Njihov profesor metafizičko-teološke kosmolonigologije je bio veoma učen čovek Panglos, fizičar i filozof. Za njega je sve na svetu stvoreno sa svrhom: „nosovi su stvoreni da nose naočare“.

Panglos je imao aferu sa sluškinjom Paket. Šetajući kroz gaj, Kuningunda, baronova ćerka, videla ih je zaljubljene. Mislila je da naučnik sluškinji daje „lekciju iz eksperimentalne fizike“. Budući da je i sama bila sklona nauci, odlučila je da iskoristi Kandida za isti eksperiment i natera ga da ju poljubi. Na samom početku eksperimenta, baron je naleteo na njega i „snažnim udarcima u zadnjicu izjurio Kandida iz zamka“.

Čitavo detinjstvo ga je podučavao fizičar, mladić nije imao životno iskustvo i stoga je bio veoma naivan i uopšte nije navikao na surovost spoljašnjeg sveta. Prepušten svojoj milosti, pao je u ruke bugarskih lovaca na vojnike i za vrlo kratko vreme upoznao se sa surovošću vojnog režima, ali i dalje tragajući za uzročno-posledičnim vezama svih događaja koji su ga zadesili. Na putu u smrt sažalio se nad njim i sam kralj, koji je tuda prolazio. Prepoznavši u mladiću problematičnog naučnika, spasao mu je život. Bilo je potrebno nekoliko nedelja da najbolji lekari pregledaju rane nesrećnika.

U to vreme je kralj Bugarske ratovao sa avarskim kraljem. Obe strane su davale sve od sebe na bojnom polju da pobede.

„Kandid, koji je drhtao kao filozof, krio se najbolje što je mogao tokom junačkog klanja“. 

Posle bitke, iskrao se iz svog skrovišta i video ogromne posledice rata na bojnom polju i u selima obe zaraćene strane. Iscrpljen i gladan, tražio je milostinju, ali je bio ismevan i poliven ljudskim urinom. Jedan Holanđanin se smilovao, nahranio ga i dao mu još novca.

Sutradan je u šetnji naleteo na prosjaka „punog gnojnih bubuljica, mrtvih očiju, odgrizanog vrha nosa“. U njemu je prepoznao svog bivšeg učitelja Panglosa. Prestravljen njegovom pojavom, odveo ga je u obližnju štalu i nahranio, da bi čuo strašnu vest o smrti porodice u kojoj je odrastao. Sve su ih bugarski vojnici zverski ubili i silovali, a zamak i celokupno imanje sravnjeni sa zemljom. Kandid je želeo da sazna uzrok bolesti učitelja. Ljubav koju mu je pružila lepa sluškinja Paketa bila je zarazna i ona je takođe umrla od sifilisa.

Ljubav Kandidu nije donela ništa drugo „osim jednog poljupca i dvadeset udaraca u zadnjicu“. Želeći da pomogne učitelju, zamolio je anabaptista Jakova da ga izleči. Kada se Panglos oporavio, iako je ostao bez jednog uva i oka, imenovao ga je za svog knjigovođu i kasnije su poslovno otputovali u Lisabon.

Teška i razorna oluja pogodila je brod kojim su putovali. Svi su poginuli osim Panglosa, Kandida i mornara. Uspeli su da doplove do obale na dasci, a ostatak puta, uz nešto novca, prešli su do Lisabona, koji je upravo u to vreme pogodio jak zemljotres.

Kako je Panglos bio naučnik i u svemu je tražio uzročno-posledične veze, nije bio svestan posledica rasprave koju je vodio sa obaveštajcem inkvizicije, pa se vrlo brzo našao među uhapšenima. Nakon kobnog zemljotresa, „Univerzitet u Koimbri je odlučio da će svečano mučenje i spaljivanje nekoliko osoba biti nepogrešiv način za sprečavanje zemljotresa“. Uhvatili su nekoliko ljudi, a među njima je bio i učitelj i Kandid. Svi su umrli osim Kandida koji je nasmrt pretučen.

„Istoga dana zemlja se ponovo zatresla od strašnog treska.“

Posle teških mučenja i batina, prišla mu je starica i povela ga sa sobom. Uvela ga je u trošnu kolibu, dala mu lekovito bilje za rane, čistu odeću i krevet. Negovala ga je nekoliko dana, a zatim ga je, uz molbu da ćuti, odvela u kuću koja je odisala izobiljem. Ostavila ga je u nekoj luksuznoj sobi, a ubrzo je ušla žena pod velom. Kada je Kandid skinuo veo, doživeo je ogroman šok.

Ispod vela je bila njegova voljena Kuningunda, koja je nekako uspela da preživi pokolj u kući svog oca. Kuningunda je imala sreće u nesreći i postala je sluškinja bugarskog kapetana nakon što je njena porodica ubijena. Ubrzo je prodata Jevrejinu po imenu don Isahar, sve dok je jednog dana nije video inkvizitor koji je predložio lomaču da smiri zemljotres. Tamo je mlada devojka prepoznala Kandida i naredila svojoj vernoj sluškinji da se brine o njemu posle bičevanja.

Tek što su počinjali večeru, došao je don Isahar, jedan od gospodara kuće. Tražio je svoju ljubavnicu Kuningundu. Isahar je, obuzet velikom ljubomorom, pokušao da ubije Kandida, koji je uz odelo dobio mač od starice. Ubio je Isahara u samoodbrani, a nekoliko trenutaka kasnije ista je sudbina zadesila inkvizitora. I on je bio jedan od devojčinih ljubavnika. Na staričin predlog osedlali su konje, sakupili novac i dijamante i pobegli što dalje sa mesta događaja.

Opljačkani su u jednoj od gostionica gde su svratili da se odmore. Bili su primorani da prodaju jednog konja da bi stigli na odredište u Kadizu. Ovde se vojska opremala za put u Paragvaj. Kandid je uspešno pokazao svoje vojne veštine naučene u bugarskoj vojsci i ubrzo je dobio pešadijsku četu da komanduje. Svi su se zajedno ukrcali na brod, uvereni da plove u zemlju u kojoj vlada samo dobro. Devojka je pomenula svoje nesreće i starica je odlučila da sa njima podeli svoju životnu priču.

Bila je ćerka pape Urbana H i uživala je posebne počasti kao princeza. Verivši se sa vladajućim princom, bila je na vrhuncu sreće. Međutim, sreća nije dugo potrajala jer je novopečenu bivšu ljubavnicu otrovala. Da bi se oporavila od šoka, starica je krenula na izlet brodom, ali nikada nije stigla na odredište. Oteli su je afrički pirati, među kojima je bio i njen prvi ljubavnik. Put ju je zatim odveo u Maroko gde je besneo rat. To je zemlja u kojoj su, posle novca i dijamanata, najvrednije žene. Došlo je do borbe za žene tako da su na kraju sve bile izmučene, a mnoge mrtve. Život joj je spasila gomila leševa ispod kojih je ležala. Neko je govorio na njenom maternjem jeziku, pa se javila.

Jedan starac je onesvešćenu devojku odveo u susednu kuću i naredio da joj pruže najbolju moguću negu. Starac je bio sudski logoraš na dvoru njene majke. Obećao je da će je vratiti u Italiju „ali umesto da me odvede u Italiju, odveo me je u Alžir i prodao Dežu te provincije.“ Posle toga je nekoliko puta prodata kao robinja. Poslednji aga, čijem je haremu pripadala, vodio je rat. Svojim životom branili su harem. Zbog nedostatka hrane pojeli su i dva evnuha. Došao je red i na žene, ali ih je imam ubedio da to ne rade: „Odsecite – rekao je – svakoj od tih dama samo po jednu polovinu zadnjice.“

Težak život vodio je jadnu devojku kroz Rusiju, kroz šibanje i razne kafane. Mnogo puta je htela da se ubije, ali je volja za životom bila jača. Na kraju je postala sluga Jevrejina Don Isahara, a on je staricu dodelio Kuningundi.

Brod kojim su plovili ubrzo je pristao u Buenos Ajresu. Tamo su sreli guvernera koji je voleo žene: „Kuningunda mu se činila najlepšom što je ikada video“. Hteo je da je oženi. Dok se Kuningunda savetovala sa staricom, u luku je uplovio brod u potrazi za inkvizitorovim ubicom. Da bi spasila sebe i Kandida, ona odlučuje da se uda za guvernera, a Kandid beži. Poveo je sa sobom slugu Kakamba koji je dobro poznavao okolne puteve i odveo ga je kod paragvajskih jezuita sa namerom da se za njih bori, jer su oni veoma rado primili u svoje redove kapetane koji su dobili bugarsku obuku.

Kada su stigli, bili su razoružani i morali su da čekaju nekoliko sati pre nego što su mogli da razgovaraju sa vrhovnim jezuitom. Kakambo je bio pametan sluga i primetio je da je Kandid Nemac, kao i komandant. Seli su u senicu i počeli da pričaju na svom maternjem jeziku. Kada su prepoznali svoje drugare iz detinjstva bili su iznenađeni i srećni. Komandant je bio Kuningundin brat, za koga se inače verovalo da je mrtav. Mladi komandant je pričao o prošlosti i dugo razgovarao sa Kandidom, radujući se što će ponovo videti svoju sestru.

Kandid je bio zadovoljan novom situacijom i obavestio je svog budućeg zeta o svojim namerama sa Kuningundom. U tom momentu je mladi komandant pobesneo. Mislio je da Kandid nije dobar kandidat za ruku njegove sestre. Došlo je do tuče, a Kandid je u tuči ubio mladog jezuita. Da bi izvukao živu glavu, Kandid je obukao jezuitsku odoru i šešir i potrčali su što su brže mogli dok je sluga Kakambo vikao „Mesta, mesta za prečasnog oca pukovnika!“.

Dvojica begunaca su vrlo brzo prešla granicu i izbegla opasnost. Zaustavili su se na jednoj livadi da se odmore i jedu kada su im u susret krenule dve gole devojke. Trčali su ispred dva majmuna. Kandid je veštim hicima ubio majmune, a devojke su počele da kukaju. Majmuni su bili njihovi ljubavnici. „Izbavih ta dva jadna stvorenja od velike opasnosti; ako sam počinio greh kada sam ubio inkvizitora i jezuita, zaista sam ga iskupio spasavajući živote dve devojke“.

Prestravljeni su se povukli u šumu i zaspali. Probudili su se vezani i okruženi domorocima Oregoncima koji su se spremali da pojedu Kandida prerušenog u jezuita. Kakambovom spretnošću u ubeđivanju da Kandid nije jezuita, uspeli su da se spasu, a domoroci su im „ukazali sve moguće usluge, ponudili im devojke“.

Put ih je odveo dalje. Krenuli su ka Kajenu gde će im pomoći Francuzi. Putovanje je bilo dugo i naporno. Potrošili su sve svoje zalihe hrane i izgubili su konje. Put ih je doveo do reke na čijoj obali su rasli kokosovi orasi i bio je nečiji čamac. Utovarili su kokosove orahe u čamac i pustili reku da ih vodi. Nastali brzaci nedugo zatim su razbili oronuli čamac, pa su nastavili da hodaju. Umorni od duge šetnje, konačno su stigli u čudno selo gde su se deca igrala zlatom i dragim kamenjem. U obližnjoj kafani dobili su obilan ručak badava. Kandid je mislio da je to konačno „ta zemlja u kojoj sve ide kako treba; jer takva država svakako mora postojati“.

Vlasnik hana ih je odveo starcu od 172 godine. Objasnio im je da su u bivšoj domovini Inka. Seljani nikada ne napuštaju selo jer je geografski izolovana i teško ga je pronaći. Tako je starac govorio: „sačuvalo nam je dobro raspoloženje i zadovoljstvo“.

Kandid je bio radoznao. Ispitivao je mudraca o svemu i uverio se da ipak postoji savršeno mesto. Od mudraca su se uputili na carski dvor. Sluge su im pokazale ceo grad i oni su večerali sa carem. U selu su proveli mesec dana, kada je Kandid izrazio želju da se vrati. Kralj je naredio svojim fizičarima da za vrlo kratko vreme naprave mašinu koja će ih preneti preko visokih planina. Dao im je zlato i drago kamenje da bi se vratili bogati i otkupili Kuningundu. Nakon što su napustili lagodan život, opterećeni bogatstvom koje su nosili ovnovi, razmišljali su o prijatnom životu koji ih je čekao.

Posle sto dana putovanja, neki od ovnova su pali u provaliju, a neki su umrli od gladi. Ostala su im još samo dva ovna. Ušli su u grad Surinam. Dogovorili su se sa jednim španskim komandantom da odu do Kuningunde, ali kada je čuo o kome se radi, odustao je. Kuningunda je bila omiljena ljubavnica guvernera. Sada je Kakambo trebalo da otputuje sam i kupi Kuningundu i nađe se sa Kandidom u Veneciji. Kandid je konačno našao osobu koja je trebala da ga prebaci u Italiju. Videvši Kandidovo bogatstvo, on ga prevari i otplovi sa njegovim ovnovima i prtljagom. Kandida je obuzeo očaj. Iznajmio je kabinu na francuskom brodu i saopštio da traži saputnika, poštenog čoveka, „da se ovaj čovek gadi životom i da je najveći nesrećnik u toj provinciji“. Prijavilo se mnogo kandidata. Kada ih je sve saslušao, izbor je pao na nekog bednog učenjaka Martina.

Tokom čitavog putovanja, Kandid i Martin su imali mnogo tema o kojima su razgovarali. Raspravu je prekinula grmljavina topova. Borbu su vodila dva broda, od kojih je jedan potonuo. Bio je to brod kapetana koji je opljačkao Kandida, tako da je svo njegovo blago potonulo na dno mora, osim jednog ovna koji je pobegao. Kandid je milovao svog ovna.

„Pošto sam te ponovo našao“, rekao je, „valjda ću uspeti da pronađem i Sinegondu“.

Približili su se francuskoj obali i dalje razgovarajući o ljudima te zemlje koju je Martin poznavao. Martin je odlučio da otprati Kandida u Veneciju samo zbog novca kojeg je Kandid imao. Kandid je kupio kočiju sa dva sedišta „jer više nije mogao da živi bez svog filozofa Martina“. Svi putnici koje su sreli na putu su putovali u Pariz, pa su i oni odlučili da posete taj grad.

Kandid se razboleo u Parizu, a zbog svog bogatstva ubrzo je za sobom imao mnogo lekara koji su bili voljni da pomognu. Kada se oporavio, posetio je pozorište gde ga je glavna glumica podsetila na Kuningundu, pa je želeo da je upozna. Želja mu se nije ostvarila, pa je to veče završio u kazinu sumnjivog porekla. Posle večere, društvo je razgovaralo o raznim temama. Kandidu se najviše dopao određeni naučnik i želeo je da sa njim razgovara o filozofiji.

Iste večeri, sluškinja je privukla pažnju Kandida i dobila dva veća dijamantska prstena. Opat koji je bio zadužen za večeru naterao je Kandida da mu ispriča sve o Kuningundu. Samo dan kasnije, Kandid je dobio pismo od Kuningunde u kojem ga obaveštava da leži bolesna u blizini. Odmah je otišao kod nje. Naivni Kandid je dugo „mokrio nečiju ruku suzama, a zatim je punio dijamantima“.

Isto veče su ih umalo uhapsili milicijski službenici, ali je Kandid uspeo da se iskupi sa nekoliko dijamanata. Put ih je odveo do visokog Holanđanina koji je plovio za Englesku. Kandid je bio veoma zainteresovan za Engleze kao narod.

Kada su uplovili u luku, dočekao ih je strašan prizor. Jednom admiralu je upravo izvršena smrtna presuda jer nije ubio doovljno neprijatelja. Kandid traži od kapetana da ga odvede u Veneciju za dobru naknadu. Čim je stigao u Veneciju, počela je potraga za Kakamba. Posle neuspešne potrage, Kandid je „upao u neki crni set“. Martin mu je savetovao da zaboravi Kakambu i Kuningundu. Na trgu su videli par koji je izgledao srećno. Da bi Martinu dokazao da sreća postoji, pozvao ih je na ručak. Bio je prilično iznenađen kada je u devojci prepoznao Paketu, sobaricu i bivšu ljubavnicu svog učitelja. Ispričala mu je sve strahote kroz koje je prošla i kako je, da bi preživela, bila prinuđena da prodaje svoje telo. Ovog puta, Martin je bio u pravu kada je tvrdio da devojka nije bila srećna. Najveća želja mu je bila da upozna čoveka koji je zaista srećan.

„O lordu Pokokurantu (…) Tvrde da je on čovek koji nikada nije osetio tugu.“ Lord ih je veoma lepo ugostio. Kandida je oduševilo bogatstvo najodabranijih slika i biblioteke, lepota bašta koje su pronašli, ali je bio iznenađen i kritičnošću domaćina prema svemu. Imao je sve, ali ništa nije uživao, niti je bilo šta od tog bogatstva cenio. „Bio je pun svega što je imao (…) da uživanje nije uživanje“. Kandid je tada zaključio da će biti srećan kada ponovo sretne Kuningundu.

Jedne večeri se iznenada ponovo pojavio Kakambo. Nije mogao dugo da priča sa Kandidom jer je postao rob. Večerao je sa šest stranaca, od kojih su svi bili svrgnuti vladari raznih zemalja. Svi su došli u Veneciju na karneval. Kandid je imao samo cilj da stigne do Carigrada, gde se trebao naći sa Kuningundom koja je sad prala suđe za transilvanskog princa. Kakambo se dogovorio sa turskim kapetanom da prihvati Kandida i Martina na svoju galiju.

Na galiji su saznali da je Kuningunda postala sluškinja bivšeg vladara i da je izgubila svoju lepotu. Kandid je ponovo kupio Kakambu i krenuli su da pronađu Kuningundu. Ukrcali su se na galiju u kojoj su veslala dva zatvorenika. Kada ih je pažljivije pogledao, Kandid je u njima prepoznao Kuningundinog brata, za koga je mislio da je mrtav, i svog učitelja Panglosa koji nije izgubio optiizam. Kupio ih je po visokoj ceni.

Bivši galije su pričali svoje priče o tome kako su se spasili od smrti. Mladi baron je bio lakše ranjen, pa su mu rane vrlo brzo zarasle. Nizom raznih događaja došao je kao srodnik galije. Starog učitelja od lomače je spasilo samo nebo sa kojeg je počela da pada kiša. Tada su ga osudili na vešanje, ali nije obešen zbog mokrog užeta, a spasio ga je lekar. Zbog svoje pomame za ženama iz harema, koje su bile zabranjene, završio je kao rob na galiji.

Raspravljajući o svim prošlim događajima, brzo su se našli pred baronovom kućom u kojoj su Kuningunda i starica bile sluge. Kuningunda je bila veoma ružna, iako toga nije bila svesna. Kandid ih je kupio. U blizini je bilo imanje i odlučili su da se tu nasele. Baron se žestoko protivio braku između njegove sestre i Kandida. „Možeš da me ubiješ još jednom – reče baron – ali dok sam živ nećeš se oženiti mojom sestrom“.

Kandid se ipak oženio. Barona su se rešili, a dijamanti su brzo nestali. Ostala im je samo mala kuća u kojoj su mogli beskrajno da raspravljaju o filozofskim pitanjima. Nezadovoljstvo je raslo u svima. Svako u grupi je jadikovao za sobom. Najzad ih je na pravi put izveo jedan Derviš koji je seo ispred svoje kuće i započeo razgovor sa njima. Kasnije im je pokazao unutrašnjost kuće u kojoj je vladao blagostanje. Bili su uvereni da ima ogromno imanje: „Samo dvadeset jutara – odgovori Derviš – ja ih obrađujem sa svojom decom; rad otklanja tri velika zla: dosadu, porok i siromaštvo“.

Od tog dana grupa je prionula poslu: „Radimo bez mudrosti – rekao je Martin – to je jedini način da život učinimo podnošljivim“.

Analiza likova

Likovi: Kandid, Kuningunda, Panglos, starica, Martin, Kakambo, Paroglinac, don Ishar, Veliki inkvizitor, Paskvica, Šeboj, iguman, guverner…

Kandid – mladić blage naravi i jednostavnog duha, ali inteligentan. Odrastao je u zamku Barona Thunder-ten-tronka. Naivno je verovao u reči učitelja Panglosa da je svet lepo mesto i da je sve baš onako kako treba da bude. Zaljubio se u baronovu ćerku Kuningundu, a kada ih je baron video zajedno iza zavese, izbacio ga je iz zamka. Bugarski vojnici su ga oteli i kaznili bičevanjem. Jedna starica ga je izlečila i odvela u jevrejsku kuću gde je bila Kuningunda.

U pokušaju da spase Kuningundu, ubio je Velikog inkvizitora i Jevrejina, a kasnije i Kuningundog brata. Kada je Kuningundu kupio guverner, Kandid je bio odlučan da uradi sve da je vrati. Bio je razočaran kada je video da je Kuningunda pala na loš glas, ali ju je ipak oženio. Na kraju je došao do spoznaje da svet ne funkcioniše onako kako ga je učio njegov učitelj Panglos. Smatrao je da nema smisla da razmišlja o nevoljama u svetu, već da je njegov zadatak da obrađuje svoju baštu.

„Njegovo lice je pokazivalo njegovu dušu. Njegov sud je bio sasvim ispravan, a i sam je bio vrlo prostodušan; Zato su ga, verujem, zvali Kandid“.

Kuningunda – baronova ćerka. Bila je veoma lepa, pa se Kandid zaljubio u nju. Bugarski vojnici su ubili njene roditelje, a oni su je silovali i odveli u robiju. Na kraju je pala u ruke Don Ishara i Velikog Inkvizitora. Kandid ju je spasao ubivši ih oboje. Tokom njihovog bekstva, kupio ju je guverner, ali je Kandidov sluga Kakambo uspeo da je otkupi od guvernera i vrati je Kandidu. Njena lepota se vremenom izgubila i postala je nesrećna i nezadovoljna.

„Ćerka Kuningunda, sedamnaest godina, bila je rumenkasta u licu, sveža, debela i primamljivo slatka.“

Učitelj Panglos – fizičar i filozof koji je služio kao vaspitač na baronovom dvoru. Na svet je gledao potpuno optimistički i njegovo učenje se svodilo na posmatranje sveta kao najboljeg mogućeg mesta. Verovao je da sve ima svrhu i da se sve dešava sa razlogom. Zaljubio se u sobaricu baronice, koja ga je prevarila i zarazila polnom bolesti. Zbog svojih izjava je osuđen na smrt, ali je preživeo zahvaljujući nespretnosti inkvizitora. Kandidu je priznao da ni sam ne veruje da je svet lepo mesto, ali pošto je filozof, ne može da povuče ono što je jednom rekao.

„Panglos je priznao da je oduvek strašno patio, ali pošto je jednom rekao da je sve bilo divno, nastavio je da tvrdi i uopšte nije verovao.

Starica – živela je u dvorcu do svoje četrnaeste godine. Bila je ćerka pape Urbana IV. i princeza od Palestrine. Vrlo brzo nakon udaje izgubila je muža kojeg je ubio njen bivši ljubavnik, a ona i majka su završile u Maroku kao robovi. Nekoliko puta je preprodavana, a jednom prilikom su joj janjičari odsekli deo pozadi. Na kraju je završila kao sluga don Ishara, koji joj je poverio brigu o Kuningundi. Iako je imala veoma težak život, nikada nije izgubila volju za životom i verovala je da je svaki čovek bar jednom prokleo svoj život. Bila je veoma mudra, pa je često davala korisne savete Kandidu i Kuningundi.

„(…) Ostarila sam u bedi i sramoti, imajući samo polovinu zadnjice, uvek se sećajući da sam papina ćerka. Želeo sam da se ubijem sto puta, ali sam ipak volela život.“

Martin – Kandidov sluga. Žena ga je pokrala, sin ga je tukao, a ćerka ga je ostavila i pobegla sa jednim Portugalcem. Kandida je dirnula njegova priča, pa ga je poveo sa sobom u Bordo. Često je vodio razgovore sa Kandidom o moralnom i fizičkom zlu. Dok je Kandid na sve gledao optimistično i naivno, Martin je u duši bio pesimista. Bio je veoma oprezan i nepoverljiv jer je verovao da je Bog ostavio Zemlju nekom zlom biću.

„Što se tiče Martina, on je bio čvrsto ubeđen da je svuda podjednako loše, pa je sve strpljivo podnosio.“

Kakambo – Kandidov sluga. Bio je ministar, crkvenjak, mornar, fratar, trgovački mešetar, vojnik i lakej. Kako je mnogo toga video i doživeo, nije mogao da se iznenadi nekim neobičnim situacijama ili nesrećama ljudi, već se prema njima odnosio gotovo ravnodušno. Zahvaljujući svom iskustvu, često je davao dobre savete Kandidu. Bio je veoma snalažljiv i odan svom gospodaru, pa je ispunio obećanje i doveo Kuningundu u Italiju.

„Imao je četvrtinu španske krvi, pošto je rođen u Tukumanu od oca mešanca, a pre toga je bio ministar, crkvenjak, mornar, fratar, trgovački posrednik, vojnik, lakej.“

Beleške o piscu

Volter, pravim imenom Fransoa-Mari Arue, rođen je 21. novembra 1694. godine u Parizu, Francuska, u porodici buržujskih slojeva. Njegov otac Fransoa Arue je bio advokat, a majka Marija Margerit d’Omar pripadala je plemićkoj porodici. Iako mu je otac bio čovek praktične prirode, Volter je od najranijih dana bio sklon književnosti i filozofiji.

Nakon završene osnovne škole u ​​Parizu, Volter je nastavio školovanje na koledžu „Luj-le-Gran“, jednom od najpoznatijih obrazovnih centara tog vremena, gde su se školovali mnogi istaknuti intelektualci i filozofi.

Kao mladić, Volter je bio izuzetno nadaren za književnost, a istovremeno se suočio sa autoritarnim pravilima Katoličke crkve i vlastima koje su mu gušile slobodu izražavanja. Zbog toga je ubrzo razvio kritički pogled na religiju i društvene norme. U mladosti je stekao dobre kontakte sa ljudima iz najviših društvenih slojeva, koji će mu kasnije koristiti u njegovoj književnoj karijeri.

Njegovu mladost nisu obeležila samo intelektualna dostignuća. Volter je sa 17 godina došao u sukob sa tadašnjim vladarima francuske aristokratije, zbog svojih pisama i satiričnih spisa, što je bio i početak njegovih sukoba sa francuskim vlastima.

Volterov put pisca i filozofa obeležila je oštra kritika društva, religije i politike. Njegova prva značajna dela pojavila su se početkom dvadesetih godina, kada je napisao „Edipa“ (1718.), dramu koja je izazvala veliko interesovanje i omogućila mu da stane uz bok najpoznatijim dramatičarima tog vremena.

Međutim, prava revolucija u njegovoj karijeri nastupila je početkom 1720-ih, kada je počeo da piše filozofske satire i eseje u kojima je oštro kritikovao postojeće političke i društvene institucije, kao i sam koncept religije.

Jedno od najpoznatijih Volterovih dela iz tog perioda je „San filozofa“ (Le philosophe ignorant), u kome se razotkriva njegova duboka sumnjičavost prema tradicionalnoj verskoj doktrini i dogmi. Ove ideje su postale osnova njegovog filozofskog sistema, koji je bio zasnovan na razumu, nauci i liberalizmu.

Volterovi postupci nisu ostali nezapaženi – njegova kritika monarhije, kao i nasrtaji na katoličku crkvu, izazvali su ozbiljne političke i društvene reakcije.

Jedan od ključnih trenutaka u njegovoj karijeri bio je susret sa engleskim filozofom i političarem Džonom Lokom koji mu je otvorio vrata za dalje filozofsko i političko angažovanje. Volter je brzo postao jedan od najznačajnijih predstavnika francuskog prosvetiteljstva, koje je promovisalo racionalan pristup životu i obrazovanju, kao i unapređenje ljudskih prava.

Tokom svog života bio je u kontaktu sa brojnim intelektualcima tog doba, uključujući Žan-Žaka Rusoa, Monteskjea, Didroa, a posebno sa mnogim francuskim enciklopedistima.

Jedno od njegovih najpoznatijih dela je roman „Kandid“ (Candide, ou l’Optimisme), koji je objavljen 1759. godine. Volter u ovom delu satirično napada filozofske i religiozne stavove tog vremena, posebno Lajbnicov optimizam, koji je tvrdio da je naš svet najbolji od svih mogućih.

Kroz lik Kandida, koji je suočen sa brojnim tragedijama, Volter pokazuje apsurdnost tvrdnje da je svet idealan. Kandid je jedno od najvažnijih dela evropske književnosti i ostaje snažan primer Volterove kritike ljudske prirode i društva.

Tokom svog života, Volter je nekoliko puta bio prinuđen da napusti Francusku zbog svojih stavova. Godine 1726, nakon što je izazvao gnev aristokrate, bio je primoran da napusti Pariz i ode u Englesku. Tokom svog boravka u Engleskoj, Volter dolazi u kontakt sa engleskim filozofima, političarima i piscima, što će imati značajan uticaj na njegovu kasniju filozofiju.

Nakon toga, Volter je neko vreme živeo u Švajcarskoj, gde je nastavio da piše i bavi se filozofskim pitanjima, ali i privatnim životom. Njegov odnos prema veri, društvu i političkoj moći i dalje je radikalan i kritički, a njegove ideje su imale veliki uticaj na Francusku revoluciju i na šire intelektualno okruženje tog vremena.

Jedan od važnih trenutaka u Volterovoj karijeri bio je njegov boravak u Ferniju, malom francuskom gradu u blizini Ženeve, gde je proveo poslednje godine svog života. Tu je i pored svih nevolja i progona nastavio svoj rad.

Volter je bio izuzetno produktivan, pisao je brojna filozofska i politička dela, kao i drame, eseje i pesme. Njegovi spisi su se i dalje zasnivali na borbi za ljudska prava, slobodu misli i pravdu, a Volter je ostao jedan od najistaknutijih boraca protiv cenzure i autoritarne vladavine.

Volter je umro 30. maja 1778. u 83. godini u Parizu, nekoliko meseci nakon što je prisustvovao premijeri sopstvenog komada „Irene“. Njegova smrt označila je kraj jedne od najuzbudljivijih intelektualnih karijera u francuskoj istoriji.

Volter je danas poznat kao jedan od najznačajnijih filozofa prosvetiteljstva, a njegovo nasleđe živi kroz njegovu borbu za slobodu, pravdu i ljudska prava, kao i kroz njegovo književno i filozofsko nasleđe koje je trajno oblikovalo savremeni svet.