Kandid ili optimizam

Kandid ili Optimizam svrstava se u filozofske romane. Prožet je šarmom humora i nizom situacija koje prate jednog nesrećnog mladića. Uz sve nevolje koje ga prate, on se ne koleba u veru koju mu je usadio njegov učitelj, govoreći da je naš svet stvoren kao najbolji od svih svetova te da sve stvari i sva dešavanja imaju svoj uzrok. Prema tom učenju, Kandid doživljava i analizuje svaku nesreću koja ga nalazi dok luta svetom. Njegova ljubav prema lepoj Sinegond je pokretač svih radnji i nesreća koje proživljava, a koje prihvata smatrajući kako sve mora da bude tako posloženo.

Sve situacije u koje upada dokazuju mu da u svetu u kojemu živi samo nesreća može da opstane i da traje. U svom mladom životu doživljava mnogo tužnih trenutaka, batina, bičevanja, prevara i krađa, a sve to zbog svoje naivnosti i vere u ljudsku dobrotu.

Radnja samog romana ne sledi neke povezanosti među likovima koji nisu tipično karakterizovani. Samo su površno opisani bez nekih jačih emocionalnih karakteristika. Time je postignut efekat da ih ne gledamo realistički već da se pažnja obrati na šaljiv način pripovedanja koji se proteže kroz celi roman. Veselu notu daju filozofski pojmovi i debate među raznim ljudima koji dolaze iz raznih društvenih slojeva te povezivanje nekih pojava i ideja koje istovremeno ne funkcionišu. Paradoksalan je Kandidov život praćen brojnim nesrećama, a on i dalje smatra da je sve šta ga okružuje savršeno.

Prateći glavnog junaka kroz mnoštvo situacija, uočava se autorova kritika prema ratu, nasilju, ljudskoj gluposti i nepoštivanju bližnjega. Kritika prema verskoj netoleranciji i podcenjivanju. Poučen životom, mladić sazreva i uočava da bi život u koji veruje stvarno postao savršen, mora da ga uređuje i da radi na tom savršenstvu, a ne da se prepusti životnoj bujici. Mudri savet Turčina otvorio je Kandidu nove poglede na život: “Rat udaljuje od nas tri velika zla: dosadu, porok i neimaštinu.” Na kraju poučen tom spoznajom sam kaže “ali treba da obrađujemo svoj vrt”, pri čemu navjerovatnije misli na svoj život pre i poslije spoznaje.

Vrsta dela: filozofski roman

Mesto radnje: širok spektar raznih zemalja i gradova, neodređeno

Vreme radnje: neodređeno

Tema dela: pustolovine lakovernog Kandida

Ideja dela: Filozofiranje bez rada samo donosi nesreću i neispunjenost

Kratak sadržaj prepričano, citati

Kandid je rastao u raskošnom dvorcu te je bio odgajan s barunovom decom. Odgajtelj im je bio veoma učen čovek Panglos, fizičar i filozof. Za njega je sve na svetu bilo stvoreno za neku svrhu: “nosovi su stvoreni da nose naočare”.

Panglos je bio u ljubavnoj vezi s jednom od sobarica. Šetajući šumarkom, Sinegond, barunova kći, videla ih je u ljubavnom zanosu. Mislila je da učenjak daje sobarici “lekciju iz eksperimentalne fizike”. Sama sklona nauci, za isti pokus je odlučila da upotrebi Kandida. U samoj početnoj fazi pokusa naleteo je barun te “najuri Kandida iz zamka snažnim udarcima noge u stražnjicu”.

Celo detinjstvo podučavan od fizičara, mladić nije imao životnog iskustva te je stoga bio vrlo naivan i nimalo naviknut na surovost vanjskog sveta. Prepušten sam sebi na milost i nemilost, pao je u ruke bugarskim lovcima na vojnike te se u vrlo kratkom vremenu upoznao sa surovošću vojnog režima, ali još uvek tražeći uzročno posledične veze svih događaja koji su ga zadesili. Na putu prema smrti smilovao mu se sam kralj koji je slučajno prolazio. Prepoznavši u mladiću smušenog naučnika, spasio mu je život. Trebalo je nekoliko nedelja da najbolji lekari izvidaju rane nesrećnika.

U to vreme zaratio se kralj Bugara s kraljem Abara. Obe strane davale su sve od sebe na bojnom polju da pobede. “Kandid, koji je drhtao kao neki filozof, sakrivao se što je bolje mogao za vreme herojskog klanja.” Nakon bitke išunjao se iz svog skrovišta te video ogromne posledice pokolja na bojištu i selima obe zaraćene strane. Iscrpljen i gladan, tražio je milostinju, ali bio je ismejavan i polevan ljudskim urinom. Smilovao mu se neki Holanđanin, nahranio ga te mu dao još i novaca.

Narednog dana, šetajući, naleti na prosjaka “puna gnojnih prišteva, ugaslih očiju, izgrizena vrha nosa”. U njemu prepozna svog nekadašnjeg odgajatelja Panglosa. Prestravljen njegovim izgledom, odveo ga je u obližnju staju te ga nahranio, da bi potom čuo strašne vesti o smrti porodice u kojoj je odrastao. Svi su bili mučki ubijeni i silovani od strane bugarskih vojnika, a dvorac i celo imanje sravnjeni su sa zemljom. Kandid je želeo da sazna uzrok učiteljeve bolesti. Ljubav koju mu je poklanjala lepa sobarica bila je zarazna te je i nju zadesila smrt.

Kandidu ljubav nije donela ništa drugo “osim jednog poljupca i dvadeset udaraca nogom u stražnjicu”. Želeći pomoći učitelju, zamolio je anabaptista Žaka da ga izleči. Kad je Panglos ozdravio, ovaj ga postavi za svog knjigovođu te su kasnije poslovno otputovali put Lisabona.

Teška i razorna oluja zahvatila je brod kojim su putovali. Izginuli su svi osim Panglosa, Kandida i mornara. Na nekoj dasci su uspeli da doplove do obale, a ostatak puta, s nešto malo novaca, prevalili su do Lisabona kojeg je baš u to vreme pogodio razoran potres.

Kako je Panglos bio učenjak i u svemu tražio uzročno posledične veze, nije bio svestan posledica debate koju je vodio s doušnikom inkvizicije, tako da se vrlo brzo našao među uhapšenima. Nakon kobnog zemljotresa “sveučilište u Koimbri odlučilo je da bi svečano mučenje i spaljivanje nekoliko osoba bilo nepogrešiv način da se spreče zemljotresi”. Ulovili su nekoliko ljudi, a među njima se našao profesor i Kandid. Svi su našli svoju smrt osim Kandida koji je bio išiban do krvi. “Istoga dana zemlja se ponovo zatresla uz strahovitu lomljavinu.”

Nakon silnog mučenja i batina, prišla mu je neka starica i povela ga sa sobom. Uvela ga je u neku trošnu kolibu, dala mu lekovito bilje za rane, čistu odeću i krevet. Negovala ga je nekoliko dana, a potom, uz molbu da samo ćuti, odvela u neku kuću koja je odisala obiljem. Ostavila ga je u nekoj raskošnoj prostoriji, a uskoro je ušla žena prekrivena velom. Kada joj je Kandid skinuo veo, doživeo je ogroman šok.

Ispod vela krila se njegova voljena Sinegond koja je nekako uspela da preživi pokolj u očevoj kući. Sinegond je imala sreću u nesreći te je postala kućepaziteljicom bugarskog kapetana nakon što su joj pobili porodicu. Ubrzo je bila prodana nekom Jevreju po imenu don Isakar, sve dok je jednog dana nije video inkvizitor koji je bio predložio lomaču da smiri zemljotres. Tu je mlada devojka prepoznala Kandida te naložila svojoj vernoj sluškinji da brine o njemu nakon bičevanja.

Upravo kad su počeli s večerom, došao je don Isakar, jedan od gospodara kuće. Tražio svoju ljubavnicu Sinegondu. Isakar, obuzet silnom ljubomorom, pokušao je da ubije Kandida koji je od starice, uz odelo, dobio i mač. U samoodbrani je ubio Isakara, a nekoliko trenutaka kasnije ista sudbina zadesila je i inkvizitora. On je takođe bio jedan od devojčinih ljubavnika. Na staričin predlog osedlali su konje, pokupili novac i dijamante te pobegli što dalje od mesta nemilog događaja.

Trojac je bio opljačkan u nekom od svratišta gde su stali odmoriti se. Bili su primorani prodati jednog konja kako bi stigli do odredišta Kadiz. Tu se opremala vojska za put u Paragvaj. Kandid je uspešno demonstrovao svoj vojne sposobnosti naučene u bugarskoj vojsci te je ubrzo dobio četu pešadije da njome zapoveda. Svi zajedno su se ukrcali na brod, uvereni da plove u zemlju u kojoj vlada samo dobro. Devojka se spomenula svojih nesreća te je starica odlučila s njima podeliti svoju životnu priču.

Bila je kći pape i uživala je posebne počasti kao kneginja. Zaručivši se za vladajućeg kneza doživljava vrhunac sreće. No, sreća nije dugo trajala jer je novopečenog zaručnika otrovala bivša ljubavnica. Da bi se oporavila od šoka, starica je krenula na put brodom, ali nije nikada stigla na cilj. Oteli su je morski gusari, među kojima je bio i njen prvi ljubavnik. Put ju je potom odveo u Maroko u kome je besnio rat. To je zemlja u kojoj su nakon novaca i dijamanata, žene na najvećoj vrednosti. Nastala je borba za žene tako da su na kraju bile sve izmrcvarene, a mnoge i mrtve. Život joj je spasila gomila mrtvih tela ispod kojih je ležala. Neko je progovorio njenim materinjim jezikom, pa se javila i ona.

Neki starac odneo je onesveštenu devojku u susednu kuću te naredio da joj pruže najbolju moguću negu. Starac je bio dvorski uškopljenik na dvoru njene majke. Obećao je da će je vratiti u Italiju “ali umesto da me povede u Italiju, on me odveo u Alžir i prodao me Deju te pokrajine.” Nakon toga bila je nekoliko puta prodavana kao robinja. Zadnji aga, čijem je haremu pripadala, vodio je rat. Harem su branili svojim životima. Zbog nedostatka hrane pojeli su i dva eunuha. Na red su došle i žene, ali ih je imam privolio da to ne rade: “Odrežite – reče on – svakoj od tih dama samo po jednu polutku stražnjice”.

Težak život vodio je jadnu devojku kroz Rusiju, kroz bičevanja i razne krčme. Mnogo se puta želela ubiti, ali je želja za životom bila jača. Na kraju je postala sluškinja Jevreja don Isakara, a on je starcu dodelio Sinegondu.

Brod kojim su plovili ubrzo je pristao u Buenos Airesu. Tu su se sreli s guvernerom koji je voleo žene: “Sinegond mu se učini najlepšom koju je ikada video”. Želio se njome oženiti. Dok se Sinegond savjetovala sa staricom, u luku je uplovio brod koji je bio u poteri za ubicom inkvizitora. Kako bi spasila sebe i Kandida, odluči udati se za guvernera, a Kandid se dade u beg. Poveo je sa sobom slugu Kakamboa koji je dobro poznavao okolne putove te ga odveo kod paragvajskih jezuita s namerom da se bore za njih, jer su oni vrlo rado primali u svoje redove kapetane koji su prošli bugarsku obuku.

Kad su stigli, bili su razoružani te su trebali čekati nekoliko sati da mogu razgovarati s vrhovnim jezuitom. Kakambo je bio spretan sluga te je napomenuo da je Kandid Nemac, kao i komandant. Seli su u senicu i počeli razgovarati materinjim jezikom. Iznenađenje i radost ocrtavala im se na licu kad su se prepoznali drugovi iz detinjstva. Kapetan je bio brat Sinegonde, za kog su inače verovali da je mrtav. Mladi barun pričao je o prošlosti i dugo je razgovarao s Kandidom, veseleći se što će ponovo videti sestru.

Kandid je bio zadovoljan novonastalom situacijom te obznanio budućem šogoru svoje namere sa Sinegondom. Tog momenta mladi kapetan je pobesneo. Smatrao je da Kandid nije dobar kandidat za ruku njegove sestre. Došlo je do obračuna te je u tučnjavi Kandid ubio mladog jezuita. Da bi izvukli živu glavu, Kandid je navukao jezuitsku halju i šešir te su se u najvećem trku dali u beg dok je sluga Kakambo vikao “Mesta, mesta za velečasnog oca pukovnika!”.

Dva begunca su vrlo brzo prešla granicu i izbegla opasnosti. Stali su na nekoj livadi odmoriti se i pojesti, kad su im u susret počele dotrčavati dve gole devojke. Bežale su ispred dva majmuna. Vještim hicima, Kandid je ubio majmune, a devojke su počele da jadikuju. Majmuni su bili njihovi ljubavnici. “Izvukao sam iz velike opasnosti ta dva jadna stvorenja; ako sam počinio greh kad sam ubio inkvizitora i jezuita, zaista sam ga okajao spasivši život dvema devojkama”.

Prestrašeni, povukli su se u šumu i zaspali. Probudili su se vezani i okruženi domorocima koji su se spremali pojesti Kandida prerušenog u jezuita. Kakombovom spretnošću uveravanja da Kandid nije jezuit, uspeli su da se spase, a domoroci “ukazaše im sve moguće naklonosti, ponudiše im devojke”.

Put ih je odveo dalje. Uputili su se prema Kajenu gde će dobiti pomoć od Francuza. Put je bio dug i naporan. Potrošili su sve zalihe hrane te izgubili konje. Put ih je doveo do reke na čijoj su obali rasli kokosi i nalazio se nečiji čamac. Utovarili su kokose u čamac te se prepustili toku reke. Brzaci koji su se nedugo nakon toga stvorili razbili su trošni čamac pa su dalje nastavili hodajući. Umorni od dugog hodanja konačno su stigli u neko neobično selo gde su se deca igrala zlatom i dragim kamenjem. U obližnjem svratištu dobili su obilan ručak badava. Kandid je pomislio da je to konačno “ona zemlja u kojoj ide sve kako treba; jer takva zemlja svakako mora da postoji.”

Vlasnik gostione odveo ih je do nekog starca od 172 godine. Objasnio im je da se nalaze u nekadašnjoj postojbini Inka. Stanovnici sela nikada ne napuštaju selo jer je okruženo velikim klisurama i teško ga je pronaći. Tako je govorio starac: “to nam je sačuvalo našu dobru ćud i zadovoljstvo”. Kandid je bio radoznao. Ispitivao je mudraca o svemu te se uverio da ipak postoji savršeno mesto. Od mudraca su se uputili na kraljevski dvor. Sluge su im pokazale celi grad, a za večeru su se družili s kraljem. U selu su proveli mesec dana, kad Kandid izrazi želju za povratkom. Kralj je naredio svojim fizičarima da u vrlo kratkom vremenu naprave stroj koji će ih preneti preko visokih planina. Poklonio im je zlata i dragog kamenja tako da su se mogli vratiti kao bogati i otkupiti Sinegondu. Nakon što su napustili lagodan život, natovareni bogatstvom koje su nosili ovnovi, razmišljali su u ugodnom životu koji ih očekuje.

Nakon sto dana putovanja neki od ovnova propali su u ponor, a neki su uginuli od gladi. Ostala su im samo još dva ovna. Ušli su u grad Surinam. Nagodili su se s nekim španskim kapetanom da odu pe Sinegondu, ali kad je kapetan čuo o kome je reč, odustao je. Sinegond je bila najmilija ljubavnica guvernera. Sada je trebao Kakambo sam otputovati i otkupiti Sinegondu te se s Kandidom sresti u Veneciji. Kandid je konačno našao kapetana koji ga je trebao prebaciti u Italiju. Videvši Kandidovo bogatstvo, kapetan ga prevari i otplovi s njegovim ovnovima i prtljagom. Kandida je obuzeo očaj. Unajmio je kabinu na jednom francuskom brodu te oglasio da traži saputnika, poštena čoveka “da se tome čoveku zgadio život i da je najnesrećniji u toj pokrajini”. Prijavilo se mnoštvo kandidata. Kad ih je sve saslušao, odabir je pao na nekog bednog učenjaka Martina.

Tokom celog putovanja Kandid i Martin imali su mnogo tema za raspravljanje. Raspravu je prekinula grmljavina topova. Borbu su vodila dva broda od kojih je jedan potonuo. Bio je to brod kapetana koji je opljačkao Kandida, tako da je sve njegovo blago potonulo na dno mora, osim jednog ovna koji se je spasio. “Kandid je milovao svoga ovna. – Pošto sam ponovno našao tebe – reče on – moći ću valjda naći i Sinegondu.”

Približili su se francuskoj obali, još uvek raspravljajući o ljudima te zemlje koju je Martin poznavao. Martin je odlučio pratiti Kandida do Venecije samo zbog novaca koje je Kandid imao u izobilju. Kandid je kupio kočiju s dva sedala “jer više nije mogao živeti bez svoga filozofa Martina”. Svi putnici koje su putem sretali putovali su u Pariz, tako da su i oni odlučili posetiti taj grad.

Kandid je u Parizu obolio te je zbog svog bogatstva ubrzo imao za vratom mnogobrojne lekare koji su bili voljni pomoći. Kad je prizdravio, posetio je pozorište gde ga je glavna glumica podsetila na Sinegondu, pa je želeo da je upozna. Želja mu se nije ostvarila pa je večer završio u nekoj kockarnici sumnjiva porekla. Nakon večere društvo je razgovaralo o različitim temama. Kandidu se najviše svideo neki učenjak te je s njime želeo razgovarati o filozofiji.

Još iste večeri, domaćica je zaokupila pažnju Kandida te dobila dva poveća dijamantna prstena. Opat koji je bio zadužen za večeru, naveo je Kandida da mu ispriča sve o Sinegondi. Samo dan kasnije Kandid je dobio pismo od Sinegonde kojim ga obaveštava da leži u blizini bolesna. On se odmah uputio kod nje. Naivni Kandid dugo je nečiju ruku “kvasio suzama i zatim napunio dijamantima.” Iste večeri skoro su ih uhapsili policijski činovnici, ali Kandid se uspeo iskupiti s nekoliko dijamanata. Put ih je odveo do nekog visokog Holanđanina koji je plovio u Englesku. Kandid se vrlo interesirao za Engleze kao narod.

Uplovivši u luku, dočekao ih je strašan prizor. Upravo je bila vršena smrtna presuda nad nekim admiralom. Kandid zamoli kapetana da ga uz dobru naknadu odveze u Veneciju. Čim je stigao u Veneciju, počela je potraga za Kakambom. Nakon neuspešne potrage Kandid je “zapao u neku crnu setu”. Martin mu je savetovao da zaboravi Kakomba i Sinegondu. Na trgu su ugledali neki par koji je izgledao srećno. Da bi Martinu dokazao da sreća ipak postoji, pozvao ih je na ručak. Nemalo se iznenadio kad je u devojci prepoznao Paketu, sobaricu i bivšu ljubavnicu njegova učitelja. Ona mu je ispričala kroz koje je sve grozote prolazila te kako je, da bi preživela,  primorana prodavati svoje telo. Ovaj put je Martin bio u pravu tvrdeći da devojka nije srećna. Njegova najveća želja bila je da upozna čoveka koji je stvarno srećan.

“O senatoru Pokokurantu (…) Tvrde da je to čovek,koji nikad nije osetio tuge.” Senator ih je vrlo lepo ugostio. Kandida je oduševilo bogatstvo najbiranijih slika i knjižnice, lepota vrtova koje su zatekli, ali isto tako, iznenadila ga je i domaćinova kritičnost napram svega. Imao je sve, a u ničemu nije uživao niti ništa od tog bogatstva nije cenio. “Bio je sit svega što ima (…) da je uživanje ne imati uživanja“. Kandid je tada zaključio da će biti srećan kada ponovo sretne Sinegondu.

Jedne večeri iznenada se ponovo pojavio Kakambo. Nije mogao dugo razgovarati s Kandidom jer je postao rob, ali Kandid je trebao biti spreman. Večerao je sa šest stranaca od kojih su svi bili svrgnuti vladari raznih država. Svi su došli u Veneciju na karneval. Kandid je imao samo cilj da dođe do Carigrada gde se nalazila Sinegond. Kakambo je sredio kod turskog kapetana da prihvati Kandida i Martina.

Na brodu su saznali da je Sinegond postala sluškinja nekom bivšem vladaru te da je izgubila svoju lepotu. Kandid je otkupio ponovo Kakamba te su krenuli da potraže Sinegondu. Ukrcali su se na neku galiju gde su veslala dva robijaša. Kad ih je bolje pogledao, Kandid je prepoznao u njima Sinegondinoga brata, za kog je mislio da je mrtav, te svog učitelja Panglosa. Otkupio je i njih od kapetana.

Bivši galijaši ispričali su svoje priče kako su se spasili od smrti. Mladi barun bio je lakše ranjen pa su mu rane vrlo brzo zarasle. Nizom raznih događaja došao je kao rod na galiju. Starog učitelja je od lomače spasilo samo nebo iz kojeg je počela da pada kiša. Osudili su ga potom na vešanje, ali zbog vlažnog konopca nije obešen, a spasio ga je neki lekar. Zbog svoje pomame za ženama iz harema, koje su bile zabranjene, završio je kao rob na galiji.

Raspravljajući o svim proteklim dešavanjima, brzo su se našli pred kućom kneza gde su Sinegond i starica bile sluškinje. Sinegond je bila jako ružna, iako toga nije bila svesna. Kandid ih je otkupio od kneza. U blizini se nalazilo neko imanje te su se odlučili tu skrasiti. Barun se žestoko protivio braku između sestre i Kandida. “Možeš me ubiti još jednom – reče barun – ali dok sam ja živ, nećeš se oženiti mojom sestrom”.

Kandid se ipak oženio. Baruna su se rešili, a dijamanti su brzo nestali. Ostala im je samo kućica gde su mogli u nedogled raspravljati o filozofskim pitanjima. Nezadovoljstvo je raslo u svima. Svako iz družine je jadikovao za sebe. Konačno, na pravi put ih je izveo neki starac koji je sedeći pred svojom kućom počeo s njima razgovor. Kasnije im je pokazao unutrašnjost kuće u kojoj je vladalo blagostanje. Bili su uvereni da starac ima ogromno imanje: “Samo dvadeset jutara- odgovori Turčin – obrađujem ih sa svojom decom; rad udaljuje od nas tri velika zla: dosadu, porok i neimaštinu.”

Od tog dana družina se primila posla: “Radimo bez mudrovanja – reče Martin – to je jedini način da se život učini snošljivim.”

Analiza likova

Likovi:  Kandid, Kunegunda, učitelj Panglos, starica, Martin, Kakambo, markiza Paroglinac, don Jiskar, Veliki inkvizitor, Paskvica, Šeboj, opat, guverner…

Kandid – mladić blage ćudi i priprosta duha, ali inteligentan. Odrastao je u zamku baruna od Tunder-ten-tronka. Naivno je verovao rečima učitelja Panglosa da je svet lepo mesto i da je sve baš onako kako treba biti. Zaljubio se u barunovu kći Sinegondu, a kada ih je barun video zajedno iza zastora, isterao ga je iz zamka. Bugarski su ga vojnici oteli i kažnjavali ga šibanjem. Jedna ga je starica izlečila i odvela ga u kuću Jevreja u kooj je bila Sinegonda.

U pokušaju da spasi Sinegondu ubio je Velikog inkvizitora i Jevreja, a kasnije i Sinegondina brata. Kada je Sinegondu kupio guverner, Kandid je čvrsto odlučio učiniti sve da je vrati. Doživeo je razočarenje videvši da je Sinegonda poružnela, ali ipak ju je oženio. Na kraju je došao do spoznaje da svet ne funkcioniše onako kako ga je učitelj Panglos učio. Smatrao je da nema svrhe razmišljati o neprilikama u svetu, već da je njegov zadatak obrađivati svoj vrt.

“Na licu mu se duša objavljivala. Rasuđivanje u njega beše prilično ispravno, a on sam vrlo priprosta duha; upravo su ga zato, verujem, i zvali Kandid.”

Sinegonda – barunova kći. Bila je veoma lepa pa se tako Kandid zaljubio u nju. Bugarski su vojnici ubili njezine roditelje, a nju su silovali i odveli kao robinju. Na kraju je dospela u ruke don Iskara i Velikog inkvizitora. Kandid ju je spasio tako što ih je ubio obojicu. Tokom njihova bega otkupio ju je guverner, ali Kandidov ju je sluga Kakambo uspeo otkupiti od guvernera i vratiti Kandidu. Njezina se lepota s vremenom izgubila pa je postala nesrećna i nezadovoljna.

“Kći njezina Sinegonda, stara sedamnaest godina, beše rumena u licu, sveža, debela i zamamno slatka.”

Učitelj Panglos – fizičar i filozof koji je bio u službi odgajatelja na barunovu dvoru. Na svet je gledao potpuno optimistično i njegova su se učenja svodila na promatranje sveta kao najboljeg mogućeg mesta. Verovao je da sve ima svoju svrhu i da se sve dešava s razlogom. Zaljubio se u baruničinu sobaricu koja ga je prevarila s franjevcem i prenela mu spolnu bolest. Zbog svojih je izjava osuđen na smrt, ali preživeo je zahvaljujući nespretnosti inkvizitora. Priznao je Kandidu da ni sam ne veruje da je svet lepo mesto, ali budući da je filozof, ne može da povuče ono šta je jednom rekao.

“Panglos priznavaše kako je uvek užasno patio, no ustvrdivši jedanput da je sve predivno, tvrdio je to i dalje, a nimalo u to nije verovao.”

Starica – do četrnaeste je godine živela u dvorcu. Bila je kći pape Urbana IV. i kneginje od Palestrine. Vrlo je brzo nakon udaje ostala bez muža kojega je ubila bivša ljubavnica, a ona i njezina majka završile su u Maroku kao robinje. Nekoliko su je puta preprodavali, a jednom su joj prilikom janjičari odsekli deo stražnjice. Na kraju je završila kao sluškinja don Iskara koji joj je poverio brigu o Sinegondi. Iako je imala vrlo težak život, nikada nije izgubila volju za životom i verovala je da je svaki čovek barem jednom prokleo vlastiti život. Bila je veoma mudra pa je često davala korisne savete Kandidu i Sinegonndi.

“(…) ostareh u bedi i beščašću imajući samo polovicu stražnjice, uvek se sećajući da sam kći jednoga pape. Sto puta htedoh da se ubijem, ali još uvek ljubljah život.”

Martin – Kandidov sluga. Žena ga je pokrala, sin ga je istukao, a kći ga je napustila i pobegla s nekim Portugalcem. Kandida je njegova priča dirnula pa ga je poveo sa sobom u Bordo. S Kandidom je često vodio rasprave o moralnom i fizičkom zlu. Dok je Kandid na sve gledao optimistično i naivno, Martin je u duši bio pesimisat. Bio je veoma oprezan i nepoverljiv jer je verovao da je Bog prepustio Zemlju nekom zlobnom biću.

“Što se pak tiče Martina, on je bio čvrsto uveren da je svuda podjednako loše pa je sve strpljivo podnosio.”

Kakambo – Kandidov sluga. Bio je ministrant, crkvenjak, mornar, fratar, trgovački posrednik, vojnik i lakaj. Kako je mnogo toga video i doživeo, njega neke neobične situacije ili nesreće ljudi nisu mogle da iznenade, već se prema njima odnosio gotovo ravnodušno. Zahvaljujući svom iskustvu, često je Kandidu davao dobre savete. Bio je veoma snalažljiv i odan svome gospodaru pa je ispunio obećanje i doveo mu Sinegondu u Italiju.

“Imaše on četvrtinu španske krvi budući rođen u Tukumanu od oca mešanca, a pre je bio ministrant, crkvenjak, mornar, fratar, trgovački posrednik, vojnik, lakaj.”

Beleške o piscu

Selma Lagerlef rođena je 1858. godine u Švedskoj i bila je jako značajna Švedska književnica, čija se dela smatraju švedskim književnim klasicima. Za svoj književni rad dobila je i Nobelovu nagradu 1909. godine, kao prva žena kojoj je ta nagrada uručena.

Kao trogodišnjakinja se razbolela i zbog bolesti ostala paralizovana na obje noge. Iako je ta bolest nestala, ipak je ostavila traga na autorkinoj osobnosti. Bila je tiha, mirna i odmalena je volela da čita. A nakon prvog pročitanog romana, u sedmoj godini života, odlučila je da postane književnica. Već tada je pokazivala veliki interes za Bibliju, pa ju je u 12. godini celu pročitala, misleći da će to da donese zdravlje njenom ocu.

Kao i mnoga deca tada u Švedskoj, školovala se kod kuće, a nakon toga je upisala učiteljsku školu u Štokholmu i to protiv očeve volje. Nakon školovanja radila je kao učiteljica i to jako cenjena.

Pisala je priče o ljudima iz rodnog kraja, te s vremenom napustila posao kako bi se isključivo bavila pisanjem.

Njezina prva knjiga bila je “Gesta Berling”, koja je dobila razne kritike jer se njome odmakla od tada popularnog realizma. Danas se ta knjiga smatra književnim klasikom.

Njezina druga popularna dela su roman “Jerusalim”, kojim je stekla međunarodnu popularnost i knjiga “Čudnovato putovanje Nilsa Holgersona kroz Švedsku”, koja je zamišljena kao putopis za decu.

Selma Lagerlef umrla je 1940. u mestu gde se i rodila.

Autor: T.K.