Čardak ni na nebu ni na zemlji

Narodna bajka Čardak ni na nebu ni na zemlji, obrađena lektira književnika Vuka Stefanovića Karadžića. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente i analizu likova, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Pročitajte kompletno delo Čardak ni na nebu ni na zemlji >>

Analiza dela

Narodna bajka Čardak ni na nebu ni na zemlji deo je zbirke Srpske narodne pripovijetke koje je prikupio i objavio Vuk Stefanović Karadžić 1853. godine u Beču, a u kojoj su također objavljene i popularne narodne bajke i pripovetke Aždaja i carev sin, Biberče, Ćela, Devojka cara nadmudrila, Đavo i njegov šegrt, Đevojka brža od konja, Ero s onoga svijeta, Nemušti jezik, Tri jegulje, Tri prstena, Usud, Zlatna jabuka i devet paunica i Zlatoruni ovan. Narodne pripovetke su važan bio usmene književnosti koja, kao i pisana književnost, ima ulogu skupljanja iskustava društva i zajednice, što podrazumeva razumevanje prirode, života, religije, magije, pronalazaka vezanih uz medicinu i znanost te očuvanje ostavštine.

Čardak ni na nebu ni na zemlji je kraća priča fantastičnog sadržaja ili bajka. Bajke su jedan od razvijenijih i značajnijih oblika srpske narodne proze, a Vuk Stefanović Karadžić je za njih rekao da se „u njima pripovedaju kojekakva čudesa, ono što ne može biti“.

Poput svih ostalih, i srpske narodne bajke prikazuju nemoguća i nerealna dešavanja. Osim ljudi, u ta dešavanja su uključena i nestvarna, čudesna bića kao što su veštice, čarobnjaci, vile, zmajevi, patuljci, vukodlaci, divovi itd.

U bajkama delovi prirode ili predmeti poprimaju nekarakteristične osobine pa tako postoje čudesne životinje koje mogu da pričaju i razmišljaju kao i ljudi te razna druga čuda poput čarobnih izvora vode koji mogu da vrate u život ubijene osobe.

Po fabuli se srpske bajke ne vezuju uz mesto ni vreme. Sadrže fantastične transformacije likova od kojih neki poprimaju natprirodne moći te razne obrate u kojima, na primer, čobanin postane kralj. Bajka Čardak ni na nebu ni na zemlji govori o pravdi, požrtvovnosti, naivnosti i izdaji. Tri careva sina kreću u potragu za sestrom koju je oteo zmaj. Dolaze do čardaka u kojem se nalazi njihova sestra, ali da bi se uspeli na njega, moraju da žrtvuju konja kako bi od njegove kože napravili uzde za penjanje.

Dva starija brata nisu htela da žrtvuju svoje konje niti da se penju na čardak kako bi spasili sestru pa je sve palo na leđa najmlađeg brata. Nakon što je on ubio zmaja i ispao junak, zavidna starija braća su prerezala uzde kako on ne bi mogao napustiti čardak. Umesto brata, ocu su doveli prerušenog čobanina. Na kraju car ipak sazna istinu pa starije sinove potera od sebe, a mlađeg postavi da vlada nakon njega.

Književni elementi

Književni rod: epika

Knnjiževna vrsta: narodna bajka

Vreme radnje: nepoznato

Mesto radnje: nepoznato

Tema: potraga za sestrom i njeno spašavanje iz zatočeništva

Ideja: pravda na kraju uvek pobeđuje

Prepričano delo, citati

Postojao je jedan car koji je imao tri sina i jednu kćer na koju je posebno pazio i čuvao je kao oči u glavi. Kada je devojka porasla, poželela je da s braćom iprošeta ispred dvora pa je tražila dozvolu oca. On ju je pustio, ali  čim je izašla pred dvor, s neba je odjednom doleteo zmaj koji ju je ugrabio od braće i odneo u oblake.

Braća su požurila svom ocu da mu ispričaju šta se desilo i da kažu kako bi oni rado krenuli u potragu za sestrom. Otac im je dozvolio da krenu u potragu i svakom od njih je dao po jednog konja i sve ostalo šta im je trebalo za put.

Nakon dugog putovanja, braća su ugledala jedan čardak koji niti se nalazio na nebu niti na zemlji. Došavši tamo, mislilu su da je njihova sestra u tom čardaku pa su krenuli da se dogovaraju kako će se popeti na njega. Nakon dugog promišljanja i dogovaranja, odlučili su da će jedan od njih ubiti svog konja pa će od konjske kože iskrojiti oputu čiji će jedan kraj pritvrditi za strelu. Strelu će zatim odapeti iz luka da bi se dobro primila za čardak i da bi se oni mogli popeti.

Dva mlađa brata zatražila su od starijeg da ubije svog konja, ali stariji brat nije hteo. Srednji je takođe odbio da ubije svog konja pa je na kraju stradao konj najmlađeg brata. Nakon što su isekli oputu od konjske kože i pustili strelu iz luka, stariji i stariji brat nisu hteli da se penju uz čardak pa je sve ponovo palo na najmlađeg.

Nakon što se popeo uz čardak, najmlađi brat je krenuo da ide iz jedne sobe u drugu, sve dok nije video svoju sestru kako sedi, a u krilu joj spava zmaj. Ona se uplašila kada je ugledala brata i tiho počela da ga moli da ode pre nego se zmaj probudi, ali on je to odbio. Umesto toga, uzeo je buzdovan i počeo da udara zmaja po glavi. Nakon dva bezuspešna pokušaja, sestra mu je pokazala gde da udari zmaja da ga ubije.

„Ona kad vidi brata svoga, uplaši se i počne ga tiho moliti da beži dok se nije zmaj probudio, ali on ne htede, već uzme buzdovan, pa razmahne njime i udari zmaja u glavu, a zmaj iz sna maši se rukom na ono mesto gde ga je on udario pa reče devojci: Čardak ni na nebu ni na zemlji
– „Baš ovde me nešto ujede.“ Kad on to rece, a carev ga sin još jednom udari u glavu, a zmaj opet reče devojci: – „Opet me nešto ovde ujede.““

Nakon trećeg udarca zmaj je ostao mrtav na licu mestu. Sestra je otrčala do najmlađeg brata, poljubila ga i zatim počela da ga vodi kroz sve sobe. Prvo su ušli u sobu gde je bio vezan konj za jasle takumom od čistog srebra. U drugoj se nalazio konj s takumom od suvoga zlata, a u trećoj konj s takumom ukrašenim dragim kamenjem.

Nakon toga su prošli kroz dve sobe u kojima su se nalazile devojke koje su vezele i ispredale zlatne žice, a u trećoj sobi je bila devojka koja je nizala bisere. Ispred nje se nalazila kvočka s pilićima koja je kljucala bisere iz zlatne tepsije.

Kada su obišli i sve videli, vratili su se u sobu u kojoj je ležao mrtvi zmaj. Brat je izvukao zmaja napolje i bacio ga na zemlju, a zatim je prvo spustio svoju sestru pa onda i ostale tri devojke. Namenio je po jednu za svakog brata, a za sebe je ostavio onu iz treće sobe, devojku sa kvočkom i pilićima.

Njegova braća su osećala zavist jer je pronašao sestru i pokazao se kao heroj pa su na kraju presekli oputu tako da nije mogao sići niz čardak. Zatim su u polju našli jednog čobanina koji je čuvao ovce i preobukli su ga u svog najmlađeg brata. Prerušenog čobanina su odveli pred oca, a sestri su zapretili da nikome ne sme da kaže šta su uradili.

Nakon nekog vremena je do najmlađeg brata stigla vest da se njegova braća i čobanin žene devojkama koje je on spaseo. Na dan kada se ženio najstariji brat, uzjahao je na vranca i doletio među svatove baš u momentu kada su izlazili iz crkve. Udario je mladoženju buzdovanom pa odleteo nazad u čardak. Isto je napravio i na dan kada se ženio srednji brat, ali tog puta je stigao s drugim konjem.

Na kraju je saznao da se čobanin ženi njegovom devojkom pa je uzjahao trećeg konja i doletio među svatove baš onda kada su izlazili iz crkve. Mladoženju je udario buzdovanom u glavu tako jako da je ostao na mestu mrtav. Svatovi su požurili da ga uhvate, ali on nije ni pokušao da pobegne, nego je ostao među njima i pokazao im da je on pravi carev sin i da su ga zavidna braća namerno ostavila zatočenog u čardaku s kojeg je izvukao sestru.

„“Na posljetku doznavši da se čobanče njegovom đevojkom ženi, uzjaše na kulaša, i doleti u svatove baš kad su iz crkve izlazili, te mladoženju buzdovanom udari u glavu da je na mjesto mrtav pao, a svatovi onda đipe da ga uhvate, ali on ne šćedne ni bježati, nego ostane među njima, pa se pokaže da je on najmlađi carev sin a ne ono čobanče, i da su ga braća iz zavisti ostavila na onome čardaku u kome je on sestru našao i zmaja ubio, a to sve zasvjedoči i sestra i one đevojke.“

Njegovu priču su potvrdile devojke i sestra.

Kada je car sve to čuo, naljutio se na svoje starije sinove i poterao ih od sebe, a najmlađeg je oženio devojkom koju je on bio izabrao za sebe i postavio da caruje posle njega.

„Kad car to čuje, on se naljuti na svoja dva starija sina i oćera ih odmah od sebe, a njega oženi đevojkom koju je sebi izabrao i ostavi ga na kom sebe da caruje.“

Analiza likova

Likovi: najmlađi brat, sestra, starija braća, car, tri devojke

Najmlađi brat – naivan i požrtvovan. Žrtvovao je svog konja i ugrozio sopstveni život da bi spaseo sestru od zmaja. Na kraju mu je, međutim, sve ispalo dobro jer je dobio devojku koju je želeo i otac ga je postavio za svog naslednika, a braća koja su ga ostavila u čardaku dobili su zasluženu kaznu.

Sestra – mlada devojka koju je car obožavao i čuvao kao oči u glavi. Oteli su je i zatvorili u čardak dok je nije spaseo njen najmlađi brat. Na kraju je sa ostalim devojkama koje su bile zatočene sa njom potvrdile priču o njenom najmlađem bratu i tako omogućila starijoj braći da dobiju zasluženu kaznu.

Starija braća – sebični i zavidni, odbili da se žrtvuju da bi spasili sestru, pa su ipak odlučili da preuzmu zasluge za njeno spašavanje i najmlađeg brata zbog zavisti ostavili zatočenog u čardaku. Nisu uspeli u svojim namerama jer ih je ipak stigla kazna koju su zaslužili. Otac ih je oterao i ostali su bez nasledstva.

Beleške o piscu

Vuk Stefanović Karadžić bio je najpoznatiji srpski lingvista i najveći reformator srpskog jezika. Rođen je u selu Tršić 6. novembra 1787. godine. Nazvali su ga Vuk, jer bi ga, po narodnom običaju, to ime trebalo zaštiti od uroka veštica.

Još kao dete, učio je da piše i čita od rođaka Jevte Svića, koji je tada bio jedini pismeni čovek u njihovom kraju. Vuk se školovao u Loznici, pa je poslat na dalje obrazovanje u manastir Tronoši. Tamo su ga terali da čuva stoku, pa mu nije ostajalo vremena za učenje, zato se vratio kući.

Pokušao je da upiše gimnaziju u Karlovcu, ali ne uspeo, pa odlazi u Petrinju. Nakon što se preselio u Beograd, upoznao je prosvetitelja Dositeja Obradovića, čijem se radu divio, ali ga je ovaj oterao od sebe. Vuk je nakon toga otišao u Jadar gde je radio kao pisar.

Odmah po otvorenu Velike škole u Beogradu, Vuk se upisao kao student. Međutim, ubrzo se razboleo i morao je da ode na Pešu na lečenje. Vratio se u Beograd da bude deo ustanka, a posle njegove propasti otišao je u Beč gde počinje sa svojim životnim delom. Počeo je da radi na jezičkoj reformi, pravopisu i nastojanju da uvede narodni jezik u književnost. U Srbiji zbog toga nije mogao da štampa knjige, ali njegov rad se isticao u Beču i Rusiji.

Uz pomoć austrijskih vlasti, filologa braće Grim i velikog Jerneja Kopitara je uspeo da reformiše srpsko pismo i pravopis. Time je postavio temelje za savremeni standard srpskog jezika. Izjednačio je narodni i književni jezik i očistio ga od svih uticaja koja nisu odgovarala dotadašnjoj strukturi srpskog jezika, čije je temelje pronalazio u narodnim pesmama i pričama.

1818. godine Vuk je izdao „Srpski rječnik„, a prošireno izdanje 1852. godine. Preveo je „Novi zavet“, koji je štampan  1847. godine.

Poput velikih jezičnih reformatora 19. veka i on je sakupljao narodne pesme i priče i zabeležio ih, čuvao ih tako kao srpsku usmenu baštinu. Neke od tih dela su: „Banović Strahinja„, „Ženidba Dušanova„, „Zidanje Skadra„, „Sveti Savo“ i ciklus pesama o Marku Kraljeviću.

Vuk je umro u Beču 7. februara 1864. godine.