Đavo i njegov šegrt

Narodna bajka Đavo i njegov šegrt, obrađena lektira književnika Vuka Stefanovića Karadžića. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente i analizu likova, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Pročitajte kompletno delo Đavo i njegov šegrt >>

Analiza dela

Đavo i njegov šegrt priča je iz srpske narodne usmene književnosti, koju je, kao i mnoge druge, zabeležio Vuk Stefanović Karadžić i objavio 1853. godine srpske narodne bajke u knjizi Srpske narodne pripovijetke u kojoj su takođe objavljene i popularne narodne bajke i pripovetke Aždaja i carev sin, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Ćela, Devojka cara nadmudrila, Biberče, Đevojka brža od konja, Ero s onoga svijeta, Nemušti jezik, Tri jegulje, Tri prstena, Usud, Zlatna jabuka i devet paunica i Zlatoruni ovan. Ovo je još jedna priča u kojoj je običan čovek uspeo da nadmudri đavla, jednog od glavnih vanprirodnih bića koja su se pominjala u usmenoj predaji, simbol greha i prevare.

Đavo je i u ovoj priči smutljivac koji na prevaru odvodi dečaka u podzemni svet, ali dečak uspeva da se izbavi svojom mudrošću i kasnije osveti đavlu. Dečak je ovde simbol mudrosti, koja na kraju đavla dođe glave. Iako dečak stiče sve sposobnosti koje ima i đavo, on nije predstavljen kao negativan lik, čak i kad svoje sposobnosti ne koristi u dobre svrhe. Simbol dobrote u ovoj priči nije ni dečak ni đavo, već žena koju je đavo, takođe na prevaru, odveo u svoje odaje. Ona dočeka dečaka, pa ga uči kako da se izbavi od tamo i kasnije se osveti đavlu.

Nadmudrivanje đavla kao motiv u vremenu usmenih priča često je bio prikazan kao univerzalna pobeda dobra nad zlim, ali i ona koja u vidu osvete donosi osećaj časti i ponosa. Ovde se dobro bori protiv zla, ali pod uslovima tog zla. Dobro nije pobedilo zbog svoje kreposti, čistoće, dobrote, već zbog strpljivosti, truda, domišljatosti i prevare.

Radnja u početku priče teče sporo, zatim se ubrzava, što dovodi ubrzanju kraja. Na kraju priče pojavljuju se dodatni motivi iz priča i bajki – motivi cara, careve ćerke, zlata i pobede nad zlim. Likovi u priči nemaju imena. Nisu ni na koji način personalizovani, već mogu da budu bilo ko. Oni predstavljaju narod. Otac, starac, može biti bilo koji seljak koji se teškim radom bori za opstanak, a u osnovi nema ništa.

Njegov sin je dečak koji kao i većina mladih ljudi teži ka boljem, a ima i volje i snage da se bori. Žena u paklu je majčinski tip žene, koja odmah na sebe preuzima staranje za dečaka, učeći ga kako da se izbori za sebe i protiv đavla.

Careva ćerka i car na kraju priče su nagrada. Oni su ideal kojem se svaki čovek nada da će svojim trudom doseći, a đavo predstavlja neprijatelja, zlo, što se dodatno naglašava slikama u kojima on preuzima ljudski oblik – oblik Turčina. Turci su u to vreme bili veliki neprijatelji, gladni stranci koji su nasiljem sve otimali sebi, pa je njihovo stradanje zadovoljština. Simbolika đavla koji preuzima izgled Turčina jasna je, nedvojbena i jaka.

Priča, kao i sve priče usmene predaje, nosi jasnu poruku, a ovde je poruka da se domišljatošću, trudom i strpljivošću može poraziti đavla i dobiti nagradu za svoj trud. Đavao je proklet i upravo je to čovekova prednost nad njim, samo ako čovek uspije da kontroliše tu istu osobinu u sebi.

Književni elementi

Književni rod: epika

Književna vrsta: narodna bajka

Mesto radnje: podzemni svet, vašar

Vreme radnje: neodređeno, jednom davno

Tema: domišljatost dečaka u poražavanju đavla

Ideja: svatko može da porazi svog đavla ako je uporan, marljiv, mudar i strpljiv

Prepričano delo, citati

Jednom davno živeo je jedan čovek koji je imao sina jedinca koji nije mogao više tako siromašno da živi. Želeo je da ide u svet i uči neki zanat. Činilo mu se da danas svi koji znaju i najmanji zanat žive bolje od težaka, pa je i on želeo da nauči nešto i tako živi bolje.

„Babo, šta ćemo raditi? Ja ovako ne mogu živeti; nego idem u svet da učim kakav zanat. Vidiš kako je danas: koji zna najmanje zanata, taj svaki bolje živi od svakoga težaka.“

Otac ga je upozorio da će i kao zanatlija imati puno briga i truda. Pitao ga je kako ga misli samog ostaviti, ali ga ipak nije ni zadržavao ni uspeo da razuveri. Kada je vidio da je sin odlučan, rekao mu je da ide kako ga je volja. Sin, sav srećan, ode u svet.

Putujući, sretne se s nekim čovekom u zelenim haljinama. Kad ga je stranac pitao gde ide, dečak mu kaže da ide u svet tražiti majstora od koga bi mogao da izuči neki zanat. Čovek mu kaže da je i on majstor, pa ako hoće, može da ga on poduči zanatu. Dečak se obradovao i odmah krenuo s njim.

Išli su zajedno pored neke velike vode, kad odjednom majstor skoči u vodu i pozove dečaka da skoči za njim. Kaže mu da uđe u vodu i uči se da pliva. Dečak se najpre plašio vode da se ne utopi, ali nakon što ga je majstor ohrabrio, on skoči za njim i stade da pliva pored njega.

„Dete se stane odgovarati da ne sme, jer ga je strah da se ne utopi; a majstor mu odgovori: „Ne boj se ništa, nego skači.““

Čim su došli na sred vode, majstor uhvati dete za vrat i povuče ga na dno, jer to nije majstor, nego đavo koji ga je odvukao u svoje dvore.

Tamo ga je predao staroj babi da ga podučava, a onda se vrati gore na svet. Kad je baba ostala sama sa detetom, rekla mu je da ono nije bio nikakav majstor, nego sam đavo koji neće ničemu da ga poduči. Tako je i nju prevario i dovukao dole, iako je i ona bila krštena. Predložila je dečaku da ga poduči zanatu, a kada se vrag bude vraćao i pitao šta je naučio, neka mu kaže da nije naučio ništa. Tako će se osloboditi đavla i vratiti na svoj svet.

„Moj sinko, ti misliš da je ovaj čovek kakav majstor kao što su majstori na onom svetu. Nije on onaki majstor, nego je đavo. I mene je tako prevario i dovukao amo s ono ga sveta, i ja sam krštena duša. Nego, poslušaj me što ću ti kazati. Ja ću tebe učiti svemu njegovu zanatu, i on kad god dođe, pitaće te jesi li što naučio, a ti mu svagda kaži da nisi ništa, ako si rad da ga se kurtališeš i da se opet vratiš na onaj svet.“

I odista, posle nekog vremena, spustio se đavo u svoje odaje i pitao dečaka šta je naučio. Dečak mu je rekao da nije naučio ništa.

Tri godine se tako đavo spuštao kod dečaka i ispitivao ga šta je naučio, a dečak bi mu svaki put rekao da nije naučio ništa. Na kraju mu je rekao da ne samo da nije ništa naučio, nego je i ono što je znao zaboravio. Đavo se na to jako naljutio i rekao da ako do sada nije ništa naučio, onda neće ništa ni naučiti. Zato ga je proterao da ga više ne gleda.

Dete je tada već dobro znalo đavolski zanat i pobeglo. Isplivao je iz vode i potrčao preko brega svome ocu.

Kad ga je otac video, pitao ga je gde je bio čitavo ovo vreme, a on mu je rekao da je učio zanat.

„“Gde si, sine, za Boga!“ A sin mu odgovori: „Učio sam zanat.““

Posle nekog vremena, sin je pozovao oca da zajedno odu na vašar u obližnje selo. Otac ga je pitao šta će tamo kad nemaju ništa za prodati ni novaca za kupiti. Sin mu kaže da će se on pretvoriti u najlepšeg konja kojem će se svi diviti, a onda će doći njegov majstor i ponuditi da ga kupi. Pristat će na bilo koju cenu koju mu otac ponudi. Samo neka pazi i neka mu ne daje ular pre nego plati. A kada majstor plati, onda neka skine ular konju i udari njime po podu.

„Kad budemo blizu vašara, ja ću se pretvoriti u lepog konja, što ga neće biti u celom vašaru. Sav vašar čudiće mu se. A moj će majstor doći da kupi konja, i što god zaceniš on će dati. Ali se nemoj šaliti da mu daš ular, nego kad novce primiš, odmah mi ular skini s glave pa udri njime o zemlju.“

Kad su došli blizu vašara, dete se pretvori u najlepšeg konja, a kada su stigli, svi su se okupili da se dive tako lepom konju. Niko se nije usudio da pita pošto je.

Odjednom se stvorio i majstor, prerušen u Turčina, sa čalmom oko glave i dugom haljinom do zemlje. Rekao je da želi kupiti konja i pita starca pošto je. Cenu koju je starac rekao, majstor je platio. Čim je primio novce, starac skine ular konju, udri njime u zemlju, pa nestanu istovremeno i kupac i konj. Kada je došao kući s novcem, starac zatekne svog sina.

Posle nekog vremena, došao je drugi vašar. Sin ponovo pozove oca da odu, a otac ni ne pita šta i kako, nego odma krene sa sinom. Kad su došli blizu, sin kaže ocu da će stvoriti jednu trgovinu punu robe. Biće takva da nijedna roba na vašaru neće biti lepša ni bogatija. Niko je neće moći kupiti, ali doći će majstor koji će hteti da je kupi po bilo kojoj ceni. Sin još opomene oca da pazi i da ne daje ključeve majstoru pre nego plati. A kada dobije novac, neka udari ključevima po zemlji.

„Ja ću se sad stvoriti jednu trgovinu: šatru punu robe, što je na vašaru neće biti lepše i bogatije. Ni nju neće moći niko kupiti, a majstor će moj doći, i platiće što god zaceniš. Ali, ne šali se, ne daji mu ključeve u ruke, nego kad novce primiš, udri ključevima o zemlju.“ 

Tako je i bilo. Pred vašarom je sin stvorio trgovinu punu prelepe robe. Svi su joj se divili, a odjednom se stvorio majstor, opet prerušen u Turčina. Pitao je pošto je trgovina, a kada je starac rekao, ovaj je odmah hteo da kupi. Kada je Turčin platio, starac udari ključevima o zemlju i u tom času nestane i trgovina i kupac. Od trgovine se stvorio golub, a od Turčina kobac koji je poterao goluba.

Dok su se oni tako vijali naokolo, na dvor je izašla careva ćerka i gledala ih.

Golub sleti devojci na ruku i pretvori se u prsten. Kada kobac padne na zemlju, pretvori se u čoveka. Ode kod cara da ga primi u svoju službu. Ponudi mu da ga služi tri godine, bez naknade, jela, pića ili odela, samo želi onaj prsten s ruke njegove ćerke. Car pristane i obeća mu prsten.

„Onda kobac padne na zemlju pa se stvori čovek, te otiđe k caru i ponudi mu se da ga primi u službu: služiće ga tri godine dana, a ništa na svetu ne ište, ni hrane ni pića ni odela, samo da mu car da onaj prsten s devojčine ruke. Car ga primi i obeća se da će mu dati.“

Majstor je tako služio vojsku, a devojka nosila prsten koji se noću pretvarao u prelepog mladića. Mladić joj kaže kada dođe vreme da preda prsten, neka ga ne da nego ga baci na zemlju.

„Kad dođe vreme da me uzmu od tebe, ne daj me nikome u ruke, nego udri mnome o zemlju.“ 

Posle tri godine, car zamoli ćerku da joj da prsten. Ona srdito baci prsten o zemlju, a on se prospe u proju i jedno zrno se otkotrlja pod čizmu cara. Sluga se tada pretvori u vrapca i stane zobati proju. Pozobao je sve i došao do careve čizme da pozoblje i ono zadnje zrno koje se otkotrljalo pod njegovu čizmu, ali od tog zrna stvori se mačka i zgrabi vrapca za vrat.

Analiza likova

Likovi: dečak, starac

Dečak

Dečak (dete) u priči predstavlja mladog čoveka koji želi da se oproba u svetu, stekne znanje i tako si stvori šansu za bolju budućnost. U priči on želi otići u svet i izučiti zanat, samo da ne bi morao teško da radi čitav život kao njegov otac koji grca u siromaštvu. Kao mlad čovek, on veruje da je to moguće – učiti, raditi i biti uspešan. Ima želje, volje i ambicije, ali je istovremeno i naivan. Zato je pošao sa prvim čovekom koji mu je ponudio učenje zanata. Ispostavilo se da je to sam đavo, a đavo simbolički može da predstavlja zle ljude koji će iskoristiti naivce za svoju korist.

Srećom, za dečaka nije sve bilo tako crno, jer je u podzemnom svetu, kod svog otmičara, sreo ženu koju je zadesila ista sudbina. Ona mu je pomogla da izuči đavoljev zanat, što zapravo znači da ga je naučila prevari, magiji, promeni ličnosti, domišljatosti, svim onim osobinama koji predstavljaju đavla, ali ne zato da dečak postane zao, već da postane ravan vragu i tako dobije šansu najpre da pobegne iz podzemnog sveta, a onda da se i osveti đavlu.

Dečak je pametan i vredan pa je u svemu tome uspeo. Prevarno je uspeo da pobegne i vratio se svom ocu, a onda je samo čekao priliku da se osveti đavlu i vrati izgubljeno vreme provedeno u paklu, ali i da obezbedi svoju porodicu novcem. Sve mu to uspeva, pa on dobiva odlike junaka, kao primer ljudima da se zlo vraća i onim najgorima.

Starac

Starac predstavlja tradicionalne, stare ljude, umorne od života, koje ne veruju da može da bude bolje. Zato opominje sina da ga čeka težak život čak i ako završi zanat, jer je život težak kako god se okrene.

Ipak, dozvoljava sinu da radi po volji i ode u svet, uprkos tome što će ga ostaviti samog. Starac je presrećan kada vidi sina da mu se vraća. Ne razume ga posve, ali mu bezuslovno veruje kada mu priča kako će prevariti majstora. Starac zato završi s novcima koje mu je obezbedio njegov sin.

Beleške o piscu

Vuk Stefanović Karadžić bio je najpoznatiji srpski lingvista i najveći reformator srpskog jezika. Rođen je u selu Tršić 6. novembra 1787. godine. Nazvali su ga Vuk, jer bi ga, po narodnom običaju, to ime trebalo zaštiti od uroka veštica.

Još kao dete, učio je da piše i čita od rođaka Jevte Svića, koji je tada bio jedini pismeni čovek u njihovom kraju. Vuk se školovao u Loznici, pa je poslat na dalje obrazovanje u manastir Tronoši. Tamo su ga terali da čuva stoku, pa mu nije ostajalo vremena za učenje, zato se vratio kući.

Pokušao je da upiše gimnaziju u Karlovcu, ali ne uspeo, pa odlazi u Petrinju. Nakon što se preselio u Beograd, upoznao je prosvetitelja Dositeja Obradovića, čijem se radu divio, ali ga je ovaj oterao od sebe. Vuk je nakon toga otišao u Jadar gde je radio kao pisar.

Odmah po otvorenu Velike škole u Beogradu, Vuk se upisao kao student. Međutim, ubrzo se razboleo i morao je da ode na Pešu na lečenje. Vratio se u Beograd da bude deo ustanka, a posle njegove propasti otišao je u Beč gde počinje sa svojim životnim delom. Počeo je da radi na jezičkoj reformi, pravopisu i nastojanju da uvede narodni jezik u književnost. U Srbiji zbog toga nije mogao da štampa knjige, ali njegov rad se isticao u Beču i Rusiji.

Uz pomoć austrijskih vlasti, filologa braće Grim i velikog Jerneja Kopitara je uspeo da reformiše srpsko pismo i pravopis. Time je postavio temelje za savremeni standard srpskog jezika. Izjednačio je narodni i književni jezik i očistio ga od svih uticaja koja nisu odgovarala dotadašnjoj strukturi srpskog jezika, čije je temelje pronalazio u narodnim pesmama i pričama.

1818. godine Vuk je izdao „Srpski rječnik„, a prošireno izdanje 1852. godine. Preveo je „Novi zavet“, koji je štampan  1847. godine.

Poput velikih jezičnih reformatora 19. veka i on je sakupljao narodne pesme i priče i zabeležio ih, čuvao ih tako kao srpsku usmenu baštinu. Neke od tih dela su: „Banović Strahinja„, „Ženidba Dušanova„, „Zidanje Skadra„, „Sveti Savo“ i ciklus pesama o Marku Kraljeviću.

Vuk je umro u Beču 7. februara 1864. godine.