Devojka brža od konja

Narodna bajka Devojka brža od konja, obrađena lektira književnika Vuka Stefanovića Karadžića. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente i analizu likova, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Pročitajte kompletno delo Đevojka brža od konja >>

Analiza dela

Pripovetka Devojka brža od konja (originalni naziv: Djevojka brža od konja ili Đevojka brža od konja) objavljena je u knjizi Srpske narodne pripovijetke Vuka Stefanovića Karadžića 1853. godine u Beču u kojoj su takođe objavljene i popularne narodne bajke i pripovetke Aždaja i carev sin, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Ćela, Devojka cara nadmudrila, Đavo i njegov šegrt, Biberče, Ero s onoga svijeta, Nemušti jezik, Tri jegulje, Tri prstena, Usud, Zlatna jabuka i devet paunica i Zlatoruni ovan. Poznato je da pod pripovetkom smatramo određeno prozno djelo koje sadrži određenu strukturnu formu: opis određenog događaja iz specifičnog perioda života likova kao i opis glavnog junaka sa formulisanim i jasno određenim osobinama sa kojim se nastoji oslikati njegova individua. Ono što je karakteristično za pripovetke je način pripovedanja, odnosno kazivanja ili pričanja priče.

Kako je izjavio Jovan Deretić „Narodne priče ili pripovetke čine osnovnu masu narodne proze“. Pripovetke su žanrovski i tematski raznovrsne, a Vuk Stefanović Karadžić, koji je jedan od začetnika srpskih narodnih prepričavanja u svojoj najznačajnijoj zbirci podelio ih na muške i ženske, kratke i duge. Ove vrste priča obično se zovu anegdote (šaljive priče), novele i bajke.

Kada govorimo o pripoveci Devojka brža od konja koju ovde analiziramo, većina školaraca će reći da ne razume baš ovu narodnu pripovetku. Ovo, u osnovi, donekle i jeste tačno. Ono šta zbunjuje naše mlade čitalace je nagli završetak koji ostaje nedorečen pa se postavljaju pitanja: „Gde je djevojka nestala?“, „Kako je nestala?“, „Zašto je ostavila carevog sina?“ Upravo ovom analizom ćemo pokušati da razbijemo sva daljnja razmišljanja.

Tumačenje i analiziranje ove pripovetke je posebno interesantno, jer nije ukalupljeno i standardno kako bi to uradili s drugim pripovetkama koje možete pronaći ovde, a ono što je najinteresantnije u ovoj pripoveci je da od svesti čitaoca i mašte zavisi kako će pripovetka završiti.

U priči možemo da pronađemo i fantastične elemente – mnogo neobičnih i nevjerojatnih, čudesnih i nerealnih elemenata, prkošenja zakonima prirode, vizije budućnosti. Natprirodne pojave, nedokučivost i tajanstvenost, preuveličavanje pojava stvarnosti i predmeta su obeležja fantastike i delo Devojka brža od konja nije izuzetak. Ovde se nalaze i razni drugi podsticaji za svrštavanje dela u fantastiku – objašnjavanje neobjašnjivog, saznanju koje sile prirode upravljaju čovekom i njegovim životom. Maštom nalazimo odgovore u bićima i silama koji ispunjavaju pesmu i priču. Čovek koji želi da savlada vreme i prostor je pritisnut strahom, zebnjom, neobjašnjivom povezanošću za uske prostore (svoje obitavalište), skučen vremenom.

Razmišljanje o budućnosti podstiče stvaranje vizije u kojima bi sve moglo da bude drugačije. Nezadovoljstvom životom i stvarnošću, željom da se pobegne od mučne svakodnevice u izmaštan svet bogatstva, obilja, ljubavi i lepote nastaju bajke. Moderan čovek stvara jednu vrstu vizije o budućnosti u kojoj percipira ono što mu i stvarnom životu nije moguće, što je nedodirljivo, neostvarljivo. Tako je nastala naučno-fantastična književnost.

Devojka brža od konja je popularno delo u epskom i narodnom pevanju i proznom pričanju upravo zbog toga što se narodni pisac stalno vraća večitoj temi – lepoti koja je prisutna svuda, od sveta u kome žive obični ljudi i junaci do prirode koja okružuje svakog čoveka, u pojavama i predmetima. Čovek postaje najsavršenije biće u duhovnom i fizičkom smislu. Ženska lepota je nezaobilazna tematika, dok muški likovi ne dobivaju mnogo. Muški junaci se opisuju izgledom junaka, ali je takav opis prilično ovlašan i redak.

Lepota djevojaka i žena uopšte je ono što privlači pažnju epskog i lirskog pevača, ali i pripovedača narodnih priča i pripovetku. Skala doživljavanja i sagledavanja lepote žene je široka, od apstraktnosti i vizija pod uticajem tajnovitosti do razvijenih slika koji u isto vreme snažno utiču na maštu čitaoca i duh slušaoca, podstičući ih da kroz delo konstantno razmišljaju o fenomenu lepote.

1974. godine, u nekadašnjoj SFRJ snimljen je i film prema ovoj narodnoj pripoveci s Kapitalinom Erićem, Petrom Kraljem i Rozalijom Levai u glavnim ulogama, a pod režiserskom palicom Jovana Konjovića.

Književni elementi

Književi rod: epika

Književna vrsta: narodna bajka

Mesto radnje: šuma, prirodno okruženje, planina

Vreme radnje: neodređeno

Tema: za temu dela izdvajamo osvajanje prelepe djevojke koja se izdvaja od drugih, neobična je po svojoj prirodi i samim tim izaziva da osvajanje nje same bude nesvakidašnje i neobično; prava tema dela je traganje za lepotom i osvajanje, posedovanje izvaredne lepote

Ideja: lepotu ne možemo lako spoznati (osvojiti) pa nam svi napori u tome mogu biti uzaludni

Prepričano delo, citati

Bila jednom jedna devojka koju su načinile vile od snega koji je bio izvađen iz jame bezdanja prema suncu Ilijanskom, nije bila rođena od oca i majke. Vetar ju je oživeo, rosa dojila, livada cvećem ukrasila i nakitila, a gora lišćem obukla. Devojka je bila belja od snega, sjajnija od sunca i rumenija od ružice. Bila je takva kakve na svetu nije bilo niti će ikad da bude.

„Ona je bila bjelja od snijega, rumenija od ružice, sjajnija od sunca, da se take na svijetu rađalo nije niti će se rađati.“

Proglasila je po svetu da će se održati utrka (trkija) i da će ju mladić koji pobedi u utrci osvojiti. Budući da su u to vreme vesti putovale brzo i naširoko, tako se i ova vest o utrci raglasila po čitavom svetu. Prosaca se na konjima skupilo hiljade i nije se znalo koji je od kojeg bolji, a čak je i sam carev sin došao na trkiju.

Devojka je stala na biljegu, a svi prosci koji su sudelovali u utrcu su stali s konjima u red, dok je ona staja između konja, na svojim nogama. Rekla im je da je na jedno mesto postavila zlatnu jabuku i onaj koji najpre dođe do jabuke i uzme je, bit će njegova, a ako ona prva dođe do jabuke, svi će na mestu ostati mrtvi.

„Ja sam onamo postavila zlatnu jabuku, koji najpriđe do nje dođe i uzme je, ja ću biti njegova, a ako ja prva k njoj dođem i uzmem je priđe vas, znadite da ćete vi svi mrtvi na ono mjesto ostati, nego pazite dobro što činite.“

Konjanici su se svi pogledali i svaki je bio samouveren da će devojka biti njegova pa su govorili između sebe da neće ona nijednom od njih bez konja (peške) pobeći i da će im Bog i sreća pomoći.

„Znamo odista da ne će ona ni jednome od nas na nogama odbjeći, nego neko od nas, a ko, togaj će Bog i sreća danas pomoći.“

Tako je devojka udarila rukom o ruku i svi su potekli u jedan tren. Kad su bili na pola puta i kad je devojka već bila u prednosti jer je imala ispod pazuha neka mala krila, jedan prosac je ukorio drugoga i obojica upru u konje jače i prestigoše devojku.

Kad je videla da ju stižu ona iščupa jednu dlaku s glave i baci ju. U isti čas je izrasla gora toliko velika da prosci nisu znali kuda da prođu, pa je devojka opet uspela da se odvoji. Prosci ponovo upru u konje i u momentu ju sustigoše.

Kad je devojka to videla, ona pusti jednu suzu koja se pretvorila u strašne reke koja je umalo sve prosce potopila. Uskoro za devojkom više niko nije jahao osim carevog sina. Kad je video da će mu uteći, on je zakle imenom Božjim tri puta da stane i devojka stane na onom mestu na kojem je bila. Carev sin je uhvati, stavi na konja, prepliva reku na suhvo, pa krene preko planine kući. Kad je došao na najvišu planinu, on se okrenuo, ali devojke više nije bilo.

„A kad đevojka viđe zlu i goru, pusti jednu suzu, dok – buknuše strašne rijeke, te se za malo svi ne potopiše, za đevojkom niko više ne pristajaše do samoga careva sina, te on plij na konju te za njom, ali pošto viđe da mu je đevojka odmakla, zakle je tri puta imenom Božjim da stane i ona stade na onome mjestu na kojemu se nađe; onda je on uhvati, te za se na konja vrže, i prepliva na suho, pa se uputi jednom planinom doma, ali kad dođe u najvisočiju planinu, obazre se, kad li mu đevojke nema.“

Značenje trkija (utrka)

Takmičenje, tj. trkije (utrke) imaju takođe posebno značenje podređeno lepoti. Pripovedač pripoveda priču iz sopstvenog iskustva i pominje proverenu istinu. Kad devojka pušta vest po svetu da će se održati trakija, okupljaju se hiljade prosaca. Kao što smo već pomenuli opis prosaca “ne znaš koji je od kojega bolji” znači da su i oni u ovoj priči odabrani po lepoti, a sakupljanje prosaca označava traženje lepote, a takmičenje da se za lepotu treba boriti, upravo su to trakije – takmičenje za lepotu.

Reči devojke kojom ih upozorava ona zapravo kazuje o velikim žrtvama i riziku kojem pojedinac podleže u traganju i borbi za lepotom. Potraga za lepotom je neizvesna i velika avantura, jedna tajna u koju niko ne može da uđe samo tako. Čovek oduvek želi da dostigne tu izvanrednu lepotu, ali bezuspešno. U pokušaju da se osvoji lepota (da se spozna tajnu) pojedinac (prosci) nailaze na niz prepreka. Prepreke su hod kroz šumu, strašna reka, strašna gora, lutanje, sve predstavljeno pred čoveka koji mu se isprečuje i čine ga nemoćnim da pokuša i da se približi lepoti. Da ju osvoji i na kraju poseduje..

Motiv krila

Motiv krila pronalazimo u hrišćanskim ilustracijama anđela koji označavaju skrivenu snagu koja je nedostižna čoveku u životu, a koju poseduje samo “nadnaravno”.

Zaključak

Iz kraja priče saznajemo da je lepota nedodirljiva, neosvojiva. Ona ne može pripadati pojedincu. Lepota pripada svima. Ne može se samo tako uzeti i posedovati, ali se može osetiti, dotaknuti. Kraj priče nam govori da lepotu ne možemo lako spoznati (osvojiti) pa nam svi napori u tome mogu biti uzaludni, a to vidimo i u poslednjoj rečenici:

„Obazre se, kad li mu devojke nema.“

Poslednja rečenica znači da nam lepota stalno nestaje, izmiče. Kad nam se čini da smo joj blizu, brzo saznamo da smo se prevarili i da je sve samo san, iluzija. Ali da li je moguće spoznati (osvojiti i posedovati) takvu lepotu? To je ono što ne saznajemo. Pripovedač nam ne daje odgovor. Ovde nas ostavlja da razmišljamo o priči i sudbini prosca kojem je bila u rukama, carevom sinu.

Priča, dakle, ne govori o osvajanju neke devojke, već o osvajanju lepote, potragom za njm, borbom za lepotu, otkrivanje njenih tajni i tako obogatiti svoj život i duh.

Analiza likova

Likovi: devojka, carev sin, prosci

Devojka (đevojka)

U središtu priče je lepa devojka (đevojka) koja pokušava da zadobije pobedu na trkiji (utrci) – ko pre do zlatne jabuke, njemu i đevojka. Ona je junakinja priče koja je neobične lepote i još neobičnijeg porekla:

„Nije rođena od oca i majke, nego je načinile vile od snega izvađena iz jame bezdanje prema suncu Ilijnskome; vetar je oživio, rosa je podojila, gora lišćem obukla a livada cvećem okitila i naresila. Ona je bila belja od snega, rumenija od ružice, sjajnija od sunca, da se take na svetu rađalo nije niti će se rađati.“

Sve što je u pripoveci rečeno o njenom poreklu služi za isticanje osobina koje devojku čine lepoticom, a svi drugi detalji slivaju se i čine zaključak o tome da se takva lepota neće ponoviti – takva se na svetu nije rađala niti će se rađati.

Sama činjenica da se takva lepota neće ponoviti potvrđuje se u daljnoj radnji i dolazimo do zaključka da se takva lepota ne rađa, takva lepota se stvara. Poreklo lepote fokusira se na mitološkim pričama o vilama, a mitološki nanos je jedno od sredstava kojim se iskazuju misli o dostižnosti prirodne lepote. U opisu devojke pominje se neviđena lepota: ona je neuhvatljiva kao vetar, eterična, jedra kao lišće, čista i sveža kao rosa, topla kao sunce, bela kao sneg. Njena lepota se predočava kao dar prirode – prave i bezmerne lepote.

Međutim, devojčina lepota nadmašuje i elemente prirode, prevazilazi šta joj je priroda dala – ona nije bela kao sneg, ona je belja od snega, nije rumena kao ružica, ona je rumenija od ružice, nije sjajna kao sunce već je sjajnija od sunca. Ističe se izuzetnost lepote koja nadmašuje sve što je viđeno i podstiče da se pitamo – da li je takva izuzetna lepota moguća? Sa ovim pitanjem dovodi nas do nove misaone niti o kojoj možemo razmišljati do samog kraja priče – snu o idealnoj i bezmernoj lepoti i težnji čoveka da dosegne tu lepotu.

Carev sin

Carev sin je lik kojeg najbolje karakteriše poslednja rečenica „Obazre se, kad li mu devojke nema“. Na putu u osvajanju lepote je susretao prepreke koje je uspešno rešio, ali lepota kojoj je težio mu je na kraju izmakla. Kao što smo pomenuli u uvodnom delu, muški likovi u narodnim pripovetkama u opisima ne dobivaju mnogo. Oni se karakterišu izgledom junaka i opis carevog sina je ovlašan.

Prosci

Opis prosaca „da ne znaš koji je od kojega bolji“ znači da su i oni odabrani u ovoj priči po lepoti. Hiljade prosaca označava težnju ljudi prema lepoti i osvanju lepote, dok ona jedna označava retkost lepote, izuzetnost i neviđenost. Sakupljanje prosaca označava da traženje lepote, a takmičenje da se za lepotu treba boriti.

Beleške o piscu

Vuk Stefanović Karadžić bio je najpoznatiji srpski lingvista i najveći reformator srpskog jezika. Rođen je u selu Tršić 6. novembra 1787. godine. Nazvali su ga Vuk, jer bi ga, po narodnom običaju, to ime trebalo zaštiti od uroka veštica.

Još kao dete, učio je da piše i čita od rođaka Jevte Svića, koji je tada bio jedini pismeni čovek u njihovom kraju. Vuk se školovao u Loznici, pa je poslat na dalje obrazovanje u manastir Tronoši. Tamo su ga terali da čuva stoku, pa mu nije ostajalo vremena za učenje, zato se vratio kući.

Pokušao je da upiše gimnaziju u Karlovcu, ali ne uspeo, pa odlazi u Petrinju. Nakon što se preselio u Beograd, upoznao je prosvetitelja Dositeja Obradovića, čijem se radu divio, ali ga je ovaj oterao od sebe. Vuk je nakon toga otišao u Jadar gde je radio kao pisar.

Odmah po otvorenu Velike škole u Beogradu, Vuk se upisao kao student. Međutim, ubrzo se razboleo i morao je da ode na Pešu na lečenje. Vratio se u Beograd da bude deo ustanka, a posle njegove propasti otišao je u Beč gde počinje sa svojim životnim delom. Počeo je da radi na jezičkoj reformi, pravopisu i nastojanju da uvede narodni jezik u književnost. U Srbiji zbog toga nije mogao da štampa knjige, ali njegov rad se isticao u Beču i Rusiji.

Uz pomoć austrijskih vlasti, filologa braće Grim i velikog Jerneja Kopitara je uspeo da reformiše srpsko pismo i pravopis. Time je postavio temelje za savremeni standard srpskog jezika. Izjednačio je narodni i književni jezik i očistio ga od svih uticaja koja nisu odgovarala dotadašnjoj strukturi srpskog jezika, čije je temelje pronalazio u narodnim pesmama i pričama.

1818. godine Vuk je izdao „Srpski rječnik„, a prošireno izdanje 1852. godine. Preveo je „Novi zavet“, koji je štampan  1847. godine.

Poput velikih jezičnih reformatora 19. veka i on je sakupljao narodne pesme i priče i zabeležio ih, čuvao ih tako kao srpsku usmenu baštinu. Neke od tih dela su: „Banović Strahinja„, „Ženidba Dušanova“, „Zidanje Skadra“, „Sveti Savo“ i ciklus pesama o Marku Kraljeviću.

Vuk je umro u Beču 7. februara 1864. godine.