Biberče

Narodna bajka Biberče obrađena lektira književnika Vuka Stefanovića Karadžića. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Pročitajte kompletno delo Biberče >>

Analiza dela

Narodne bajke su potekle od nepoznatih darovitih pojedinaca u prošlosti, a prenosile su se usmeno. Vuk Stefanović Karadžić je bajke nazvao ženskim pripovetkama „u kojima se pripovijedaju kojekakva čudesa što ne može biti.“ Bajke se nazivaju i nestvarne priče, a on je sakupljao, beležio i objavio 1853. godine srpske narodne bajke u knjizi Srpske narodne pripovijetke u kojoj su takođe objavljene i popularne narodne bajke i pripovetke Aždaja i carev sin, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Ćela, Devojka cara nadmudrila, Đavo i njegov šegrt, Đevojka brža od konja, Ero s onoga svijeta, Nemušti jezik, Tri jegulje, Tri prstena, Usud, Zlatna jabuka i devet paunica i Zlatoruni ovan. Bajku Biberče je izdala udovica Vuka Stefanovića Karadžića, Ana, u okviru drugog izdanja zbirke Srpske narodne pripovijetke, 1870. godine. Po narodnoj bajci Biberče Ljubiša Đokić je napisao dramu u stihovima za decu Biberče.

Radnja u bajkama nikada nije vezana za određeno vreme. Uvek je to: jednom davnom ili nema nikakvih posebnih određenja, kao što je to slučaj u ovde.

Mesto radnje bajke nikad nije konkretno. To su opšta mesta: iza sedam gora i mora, u jednom kraljevstvu, u jednoj dalekoj zemlji. Ovde nemamo datu određenu zemlju gde se Biberče rađa. Kasnije on posećuje carski dvor, koji može da bude bilo gde, i ništa više o lokaciji nije dato.

Biberče jedna je od bajki gde junak sam, bez pomoći fantastičnih bića uspeva da pobedi najpre mudrošću, a zatim i hrabrošću fantastično biće, u ovom slučaju alu. U ovoj bajci je prisutan i stari hrišćanski motiv – smernost i skromnost se nagrađuju, dok se kažnjavaju smrću smrtni gresi, gordost i oholost. Kao i sve narodne bajke, i ova ima srećan kraj. Biberče postaje velik momak i dobija carevu ćerku za ženu.

Narodna bajka Biberče počinje tako što žena nerotkinja (žena koja ne može da rodi) moli Boga da joj podari dete makar bilo sićušno kao biberovo zrno. Ime deteta je simbolično, dobilo je ime po svojoj veličini koja je kao zrno bibera. U bajkama junaci često imaju simbolična imena, ali nema dublje karakterizacije likova, oni nisu individualizovani. Junaci su podeljeni na dobre i loše, Biberče je pozitivan junak. Bog joj ispunjava želju i ona rađa dete veliko kao biberovo zrno. Ovde je uočljiv religijski momenat: ako se molimo bogu, on će nam ispuniti želje.

Takođe su dodani i magijski elementi i verovanja u snove (kad majci u san dolazi Biberče) i simbolika brojeva 3 (broj drveta zlatne zlatne jabuke) i 9 (ala sa devet glava). U bajkama se često pojavljuju simbolični brojevi, i to brojevi 1, 3, 7 i 9, a ale su jedan od čestih negativnih likova koji se pojavljuju u bajkama. Ala ima 9 glava, a 9 je takođe simboličan broj. Junaci bajki često imaju svoje pomagače i pomoćna sredstva, a pomoćno sredstvo u ovoj bajci je prsten.

Kompozicione celine:

• Žena rađa muško dete sitno kao biberovo zrno.
• Majka pati što joj je dete ostalo malo.
• Biberče odlazi u svet.
• Biberče susreće carevu kćer, uplakanu jer joj je ala odnela zlatne jabuke.
• Biberče nalazi alu i zahvaljujući pameti nadmudruje alu i donosi devojci jabuke.
• Biberče drugi put pomaže carevoj kćeri i ubija alu.
• Biberče se ženi carevom ćerkom i postaje lep i visok momak.

Književni elementi

Književni rod: epika

Knjževna vrsta: narodna bajka

Vreme radnje: neodređeno

Mesto radnje: neodređeno

Tema: avanture Biberča koji uprkos sitnom rastu uspeva da pokaže kako je hrabar i velik junak

Ideja: nije važna toliko snaga koliko um. On sve pobeđuje; Sreća ne dolazi sama, treba je i potražiti i boriti se za nju. Latinska izreka kaže da sreća prati hrabre; Kroz život treba ići sa verom u sebe, bez velikih kolebanja i ustručavanja; Čovekova veličina ne zavisi od visine i rasta, već od njegovih dela. Kako narodna poslovica kaže: „Ne meri se čovek peđu, već pameću.“

Prepričano delo, citati

Bila jednom jedna žena nerotkinja koja se molila Bogu da podari da rodi dete pa makar bilo malo kao zrno bibera. Bog joj je uslišio želju, pa je ubrzo rodila dečaka malog kao biberovo zrno. U početku od radosti nije marila što je rodila toliko malo dete, ali kada su Biberčevi vršnjaci stasali za ženidbu, žena je postala nezadovoljna i svaki dan je oplakivala dete jer je malo. Majka, kao i svaki čovek, postala je nezadovoljna onim što ima i što joj je dato.

U san joj dolazi Biberče, veliki kao jablan, koji joj kaže da ne tuguje, a sutradan, Biberče saopštava majci da mora da ide tamo gde mu je u snu rečeno.

„Onda okrene u plač i jauk svaki dan. Jedan put dođe joj u san neko i kaže da ne plače više, biće njen sin veliki kao jablan. Iza toga sna ostane vesela, ali ne zadugo, jer malo po tom dođe joj sin i reče da mora ići kud mu je u snu rečeno, i tako on ode a mati ostane plačući.“

Idući tako po svetu Biberče nailazi na carski dvor i zatiče carevu kćer kako plače, zato što joj je ala ukrala tri zlatne jabuke, koje je čuvala po naredbi oca i sada ne sme to da ocu kaže.

„On je nazove pomoz Bog i zapita je, zašto plače, a ona mu odgovori da je to drvo pod kojim sedi, rodilo tri zlatne jabuke, da joj je otac zapovedao da čuva, ali dođe ala ispod zemlje te za tri jutra odnese sve tri jabuke jednu po jednu, pa sad nesme ocu da kaže, a otac zvao sutra silne goste da im pokaže šta mu je Bog dao.“

Biberče joj kaže da ćuti i nudi pomoć ako mu da dve svoje sluge. Ona pristane i Biberče krene po njene jabuke. Odluči da kupi jednu ovcu i zakolje je, pa butove stavi u svoju torbu, zajedno sa užetom s kojim će ga spustiti dole. Biberče digne kamen i kaže slugama da ga spuste na užetu dole, a kad on uže zadrma, da je to znak da ga povuku gore i tako ga sluge spuste. Kad se našao na dnu video je lepu kuću i dvorište, a kad je ušao u kuću video je alu kako sedi pred vatre i vari nešto u velikom kazanu. Kad je ala ugledala Biberče, ona skoči na njega, a on joj brzo dobaci jedan but iz torbe. Kad se ala sagnula da uzme but, Biberče ugrabi jednu jabuku.

Ala opet skoči prema njemu, a Biberče baci drugi but iz torbe, pa kad ala krene za mesom, on brzo uzme drugu jabuku. Tako je napravio i sa trećom i sa četvrtom. Kad je ukrao četvrtu jabuku, Biberče stade bežati prema užetu, ali ala je bila brza. Taman kad se uhvatio za uže, ona ga je sustigla pa je odsekao meso sa svoje noge, bacio joj i uzdrmao uže da ga sluge dignu gore. Zatim je predao carskoj ćerki njene jabuke i otišao. Kao znak zahvalnosti od nje dobija prsten, po kome će ga kasnije prepoznati.

U znak odmazde ala je počela da izlazi stalno iz jezera i jede po jednu devojku, koju su joj slali iz grada. Kada je na red došla careva kćer, otac i majka su je ispratili do jezera. Dok je čekala, molila je Boga da joj pošalje Biberče.

Odeven u crno, da ga ne bi prepoznali Biberče se vraća u grad. Kad je čuo šta se dešava, on brzo ode do princeze i zapita je hoće li se udati za njega ako ju izbavi od ale. Princeza ga nije prepoznala, jer je Biberče postao veliki čovek.

„Jedan je samo koji bi mogao, ali toga nema.“ „A koji je taj?“ zapita on, a ona odgovori: „Istina da je mali kao biberovo zrno, al’ on bi mene izbavio.““

Prsten koji mu je dala u znak zahvalnosti posvedočio je da je baš to Biberče, i ona mu obećava da će poći za njega ako je spasi.

„Biberče se nasmeje i reče joj da je Biberče sad veliki momak, i da je došao da je izbavi. Ona se začudi i kad vidi prsten što mu je dala onda kad joj je doneo jabuke, osvedoči se da je on baš.“

Onda joj Biberče kaže da ga malo pomazi, a ako slučajno zaspe da, kad se jezero zadrma, da ga probudi. Biberče legne princezi na krilo, a ona ga počne maziti, pa Biberče zaspi. Kad se jezero počelo mrdati, princeza počne plakati, a jedna suza padne i njemu na obraz od čega se Biberče trgne, uzme svoj mač i brzo ustane da pričeka alu.

Kada je ala sa devet glava izašla iz jezera Biberče se bori hrabro sa njom i seče joj svih devet glava jednu po jednu, a zatim oslobodi devojke od kojih je tražio maramu da može povaditi i vezati svih devet jezika ale kao dokaz i kaže princezi da ne priča nikome da ju je on spasao, i da će on sam doći kada bude vreme.

Dok se vraća kući, devojku sreće njen mladoženja i pod pretnjom smrću je obavezuje da slaže kako ju je on spasio od ale. Uplašena devojka sećajući se reči Biberčeta pristaje na ucenu, a mladoženja kao dokaz nosi svih devet odsečenih glava.

Kad se vratila ocu i majci, nisu znali koga pre da ljube i grle, njega ili nju, i odluče odmah da ih venčaju, ali careva ćerka odluči da se pravi da je bolesna.

Posle nekoliko dana dolazi Biberče i izjavljuje da je on spasao carevu kćer od ale. Car naređuje da sud odluči ko je u pravu, ali Biberče kao dokaz donosi jezike, a mladoženja glave, što zbunjuje sve prisutne. Besan car rešava da problem reši sudbina i Bog i da će onaj koji prvi stigne na molitvu u crkvu dobiti njegovu ćerku za ženu. Mladoženja odlazi u ponoć u crkvu, upada u provaliju i sav se naseče na noževe. Biberče pokazuje svoju smernost i kreće u crkvu kada su se začula zvona. Uvidevši da je Biberče pravi heroj car je dozvolio venčanje. Posle venčanja Biberče odlazi kod majke da ona vidi kako je on postao velik.

„Kad udari zvono, eto ti Biberčeta. Onda car vidi ko je prav, i venča svoju ćerku za Biberče. Po tom Biberče ode svojoj majci da vidi da je on veliki.“

Analiza likova

Likovi: Biberče, majka, careva kći, car

Biberče – već smo rekli da junaci bajki nemaju dublje karakterizacije. Svet bajki je podeljen na dobro i loše. Biberče je pozitivan junak, hrabar i neustrašiv koji nema kompleks zbog svog malog rasta. Kao zaslugu za svoju hrabrost on biva nagrađen, poraste i dobije carevu ćerku za ženu.

„Onda car vidi ko je prav, i venča svoju ćerku za Biberče. Po tom Biberče ode svojoj majci da vidi da je on veliki.“

Majka – je strpljiva u svojoj želji da dobije dete. Prvo se zadovolji i sasvim malim detetom, ali onda se, kao i svi ljudi inače, poredi sa drugim majkama, pa poželi da i njen sin bude kao i ostali.

„Iz početka u radosti nije marila što je tolicno dete rodila, ali posle dođe joj žao gledajući drugu decu koja su se s njenim rodila gde narastoše na ženidbu i udaju, a njeno ostalo kao biberovo zrno. Onda okrene u plač i jauk svaki dan.“

Careva ćerka – uplašena, i ume da se zahvali ako joj neko pomogne. Tražila je Biberčeta da joj pomogne jer je verovala da će ju samo on uspeti spaseti.

„Ona se začudi i kad vidi prsten što mu je dala onda kad joj je doneo jabuke, osvedoči se da je on baš.“

Car – pravedan, jer nagradi Biberčeta i da mu svoju kćer za ženu. Prema ćerki je grub i okrutan jer joj daje težak zadatak da čuva jabuke iako zna da ala tu dolazi svake večeri.

„…a ona mu odgovori da je to drvo pod kojim sedi, rodilo tri zlatne jabuke, da joj je otac zapovedao da čuva, ali dođe ala ispod zemlje te za tri jutra odnese sve tri jabuke jednu po jednu, pa sad nesme ocu da kaže, a otac zvao sutra silne goste da im pokaže šta mu je Bog dao.“

Beleške o piscu

Vuk Stefanović Karadžić bio je najpoznatiji srpski lingvista i najveći reformator srpskog jezika. Rođen je u selu Tršić 6. novembra 1787. godine. Nazvali su ga Vuk, jer bi ga, po narodnom običaju, to ime trebalo zaštiti od uroka veštica.

Još kao dete, učio je da piše i čita od rođaka Jevte Svića, koji je tada bio jedini pismeni čovek u njihovom kraju. Vuk se školovao u Loznici, pa je poslat na dalje obrazovanje u manastir Tronoši. Tamo su ga terali da čuva stoku, pa mu nije ostajalo vremena za učenje, zato se vratio kući.

Pokušao je da upiše gimnaziju u Karlovcu, ali ne uspeo, pa odlazi u Petrinju. Nakon što se preselio u Beograd, upoznao je prosvetitelja Dositeja Obradovića, čijem se radu divio, ali ga je ovaj oterao od sebe. Vuk je nakon toga otišao u Jadar gde je radio kao pisar.

Odmah po otvorenu Velike škole u Beogradu, Vuk se upisao kao student. Međutim, ubrzo se razboleo i morao je da ode na Pešu na lečenje. Vratio se u Beograd da bude deo ustanka, a posle njegove propasti otišao je u Beč gde počinje sa svojim životnim delom. Počeo je da radi na jezičkoj reformi, pravopisu i nastojanju da uvede narodni jezik u književnost. U Srbiji zbog toga nije mogao da štampa knjige, ali njegov rad se isticao u Beču i Rusiji.

Uz pomoć austrijskih vlasti, filologa braće Grim i velikog Jerneja Kopitara je uspeo da reformiše srpsko pismo i pravopis. Time je postavio temelje za savremeni standard srpskog jezika. Izjednačio je narodni i književni jezik i očistio ga od svih uticaja koja nisu odgovarala dotadašnjoj strukturi srpskog jezika, čije je temelje pronalazio u narodnim pesmama i pričama.

1818. godine Vuk je izdao „Srpski rječnik„, a prošireno izdanje 1852. godine. Preveo je „Novi zavet“, koji je štampan  1847. godine.

Poput velikih jezičnih reformatora 19. veka i on je sakupljao narodne pesme i priče i zabeležio ih, čuvao ih tako kao srpsku usmenu baštinu. Neke od tih dela su: „Banović Strahinja„, „Ženidba Dušanova„, „Zidanje Skadra„, „Sveti Savo“ i ciklus pesama o Marku Kraljeviću.

Vuk je umro u Beču 7. februara 1864. godine.