Zlatoruni ovan

Narodna bajka Zlatoruni ovan obrađena lektira književnika Vuka Stefanovića Karadžića. Sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Pročitajte kompletno delo Zlatoruni ovan >>

Analiza dela

Zlatoruni ovan je narodna bajka koja je, kao i druge narodne bajke, potekla od nepoznatog darovitog pojedinca u prošlosti. Narodne bajke su se prenosile usmeno, a Vuk Stefanović Karadžić ih je nazvao ženskim pripovetkama „u kojima se pripovijedaju kojekakva čudesa što ne može biti“. Bajke se nazivaju i gatke, nestvarne priče. Narodnu bajku Zlatoruni ovan je zapisao Lazar Marjanović, grčki učitelj u Zemunu, i poslao Vuku Stefanoviću Karadžiću koji ju je uvrstio u zbirku Srpske narodne pripovijetke i objavio u Beču u štampariji Jermenskog manastira 1853. godineu kojoj su takođe objavljene i popularne narodne bajke i pripovetke Aždaja i carev sin, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Ćela, Devojka cara nadmudrila, Đavo i njegov šegrt, Đevojka brža od konja, Ero s onoga svijeta, Nemušti jezik, Tri jegulje, Tri prstena, Usud, Zlatna jabuka i devet paunica i Biberče.

Bajka počinje oduzimanjem nečeg ili nekog dragocenog. Momak kojem je otac ubijen polazi u potragu za istinom i tada kreće radnja, zatim slede odlazak od kuće i borba sa preprekama. U bajci je izražena simbolika broja tri: mladić je morao da izvrši tri zadatka, tri puta se žali majci i tri puta sreće mudru devojku koja mu pomaže. U ovoj bajci je vrlo jasna i simbolika broja 7 jer vinograd niče za 7 dana, kao i dvor.

Kao i sve narodne bajke i ova bajka nema vremensku dimenziju, s tim što se na nekim mestima pojavljuje „nekada davno“ i „jednom davno“. Kao i u drugim bajkama i ovde je lokacija neodređena i opšta, junaci se pojavljuju u šumi u planini, na dvoru, u galiji, u i dvoru od viljevih zuba, ali nema konkretnijih opisa. Znamo da se radnja dešava u nekoj kraljevini i da se neke radnje dešavaju i na drugim mestima ,ne znamo tačno gde. Srećni kraj se i u ovoj bajci odlaže, jer car zadaje tri zadataka mladiću s kojima se on muči. Ali, ipak na kraju pobeđuje dobro.

Ova bajka je, kao i sve druge bajke, moralna. To znači da na kraju pobeđuje dobro, a loše i loši bivaju kažnjeni.

Većinom se pominju realni likovi ( kralj, pomoćnici, devojke, mladići, majka) neki od njih su zli, neki dobri. Pojavljuju se i životinje koje pomažu junaku ove bajke , to su orao, riba i golub. Pojavljuju se i čudotvorna voda kao čudotvorni napitak i bosiljak kao čudotvorna biljka, trava. U bajci ima natprirodnih neprijatelja, to su viljevi, ali ima zlih realnih likova, to je mladićev stric. Zlatnoruni ovan kao čudesno biće je ono za šta se svi u ovoj bajci bore i što pokušavaju ili da osvoje ili da zadrže u svom posedu, ali on donosi samo nevolju onome koji poželi da ga ima.

Bajka se sastoji iz 6 kompozicionih celina:

1. Lovca, dečakovog oca, ubija zlatnoruni ovan u planini
2. Momak kad odraste krišom od majke odlazi u lov i ubija zlatnorunog ovna
3. Momak ne želi da proda runo i od cara dobija prvi nemogući zadatak: da za sedam dana sagradi dvorac od slonovače
4. Posle uspešnog prvog zadatka, momak dobija drugi zadatak: da dovede princezu caru čiji je otac čarobnjak
5. Uz pomoć pomagača, orla, ribe i goluba, momak stiže u kraljevstvo. Dželat ga pogubi, ali ga devojka oživi uz pomoć žive vode. Car ostane mrtav
6. Momak postaje novi car, oženi se princezom, a njegova posada venča se sa princezinim družbenicama

Književni elementi

Književni rod: epika

Književna vrsta: narodna bajka

Vreme radnje: neodređeno

Mesto radnje: neodređeno

Tema: istrajnost i upornost mladića dovode ga do cilja – do ženidbe sa princezom, a hrabrošću uspeva da sačuva uspomenu na oca tako što sačuva kod sebe kožu zlatnorunog ovna.

Ideja: nije zlato sve što sija – zlatnoruni ovan je bio spolja zlatan, ali je donosio svima nesreću. Čovek je koji je i slab, nejak, obespravljen kao ovaj siromašan mladić može da se uzdigne i da pobedi svoje neprijatelje. On rešavanjem teških zadataka dokazuje svoju vrednost i biva za to nagrađen na kraju rukom careve kćeri.

Prepričano delo, citati

Lovаc sa družinom je pošao u lov u plаninu da traže čudnovate zveri, kojih je po pričama starih ljudi, ta planina bila puna. Lovac se odvojio se od društva i pred njega je izašao ovаn sa zlаtnom vunom. Kаd ugleda zlatnu zver, on pomisli kakav će to trofej biti na njegovom zidu. Podigao je pušku i nanišanio, аli pre nego što je povukao oroz, ovаn se zаtrčao, nabo čoveka na rogove i na mestu ga ubio. Kad su drugi lovci iz družine čuli vrisak, potrčali su ka njemu.

Sve što su pronašli bilo je telo nastradalog – od ubice ni traga ni glasa. Dugo su pokušavali da odgonetnu ko je ubio njihovog druga, kakva je to zver bila, ali uzalud. Na kraju ponesoše telo lovčevoj kući i sahrane ga. Ženа ubijenoga obesi zlosrećnu pušku o klin i nikome nije htela da je da u ruke. Nastradali lovac i žena imali su sinčića; bio je još beba kad mu je otac poginuo. Kad poodraste, tražio je od mаjke da mu da pušku dа ode s njom u lov. Mаjka ga je odbila jer mu je otac poginuo noseći tu pušku.

Sin je krišom od majke uzeo pušku i otišao u lov. Kаd je stigao u planinu, ovаn sа zlаtnom vunom izađe i pred njega, obrati mu se ljudskim glasom govoreći da je njegovog  ocа ubio, pa će i njega. Momak se uplаšio, ali je brzo podigao pušku, nanišanio i povukao oroz. Imao je sreću da on ubije ovnа pre nego što se zver zatrčala na njega i probola ga svojim oštrim rogovima. Kad ga je prošao strah, momak se obrаduje što je ubio zlаtorunog ovnа, jedinog takvog u cаrstvu. Misleći šta sad da radi, mladić odluči da kući ponese samo runo, te odere kožu, trup ostavi u šumi, a skupoceni ulov odnese da pokaže majci. Ispriča majci sve po redu, a pomisli kako će im to zlatno runo nabiti samo nevolju na vrat i da nikome ne govore šta imaju u kući.

Momak je poslušao majku, sakrio je u kući zlatno runo i pazio je da o njemu ne govori. Ali takva tajna nije mogla ostati zauvek skrivena. O zlatnom runu se počelo pričati, prvo u rodbini, pa među komšijama, onda je priča prešla na susedne varoši i gradove i uskoro je vest stigla i do cara. Car se veoma zainteresuje za priču i izda naređenje dа mu se to čudnovato ovnovsko runo donese.

Carevi ljudi dođu momku na vrata i pozovu ga da izađe pred krunu i pokaže runo. Nije se imalo kud, te on uzme runo i ponese ga u dvor. Stražari ga sprovedu do prestola i car kad ugleda runo, upita ga šta traži za tu kožu, ali mladić odgovori da to nije runo za prodaju. Cara je to razljutilo i rekao je da sve što postoji u carstvu je njegovo. Car mu je ponudio višu cenu no što je momak ikad pomislio da bi runo moglo vredeti, ali on je odbio i tu ponudu. Ponudio mu je onda da dođe i da bude uz njega na dvoru, da bira sebi zanimanje i da bira blago kakvo mu srce želi, ali, momak ništa od ponuđenog nije prihvatio.

Car sazva svoje savetnike da smisle kako da dobije tu kožu. Jedan od carevih savetnika bio je rođeni stric momkov. Stric posavetuje cara da mu da neki zadatak koji nikako ne može da ispuni. Car pozva momka pred sebe i dade mu prvi zadatak.

„Ona, kad ga sasluša, reče mu: „Lako će biti i to; nego idi k caru i išti lađu i u njoj trista akova vina i trista akova rakije, i uz to još dvadeset dunđera, pa kad dođeš na lađi tu i tu između dve planine, zagradi vodu što je onde, pa uspi u nju sve vino i rakiju. Viljevi će onamo doći da piju vodu, pa će se opiti i popadati, a dunđeri onda neka im sve zube izrežu, pa ih nosi na ono mesto gde car hoće da mu se grad sagradi, pa lezi te spavaj, a za sedam dana biće grad gotov.“

Mladić je morao da izvrši tri zadatka, tri puta se žali majci i tri puta sreće mudru devojku koja mu pomaže. Prvi zadatak je bio da posadi vinograd i da za sedam dana donese s njega novo vino. Uz pomoć devojke on nabere grožđa iz vinograda, izmulja i odnese caru slatko vino i u marami grožđe. I drugi zadatak da caru napravi dvor od vilijevskih zuba, on ispunjava uz pomoć devojke. On traži od cara lađu sa trista akova vina i trista akova rakije i dvadeset dunđera, pa zagrađuje vodu između dve planine i usipa u nju vino i rakiju. Viljevi su tu pili vodu, opili se i popadali, a dunđeri su im sve zube izrezali i stavili na mesto gde je car hteo da mu se sagradi dvor. Da bi ispunio treći zadatak mladić je trebalo da dovede carsku devojku. I u rešavanju ovog zadatka mudra devojka mu opet pomaže i on od cara dobija galiju sa kojom kreće na put.

„On otide k caru i izište sve, pa onda otide i svrši kako mu je devojka kazala: viljevi dođu te se opiju i popadaju, a dunđeri im iseku zube i donesu na ono mesto še će se grad zidati; on uveče metne u torbu struk bosiljka, pa otide onamo i legne spavati, i tako za sedam dana bude grad gotov. Kad car vidi gotov grad, vrlo se udivi, pa reče stricu onoga deteta, svome doglavniku: „E, sad šta da mu radim? Ovo nije čovek, Bog zna šta je.“ A on mu odgovori: „Još jedno da mu zapovediš pa ako i to svrši, zaista je nešto više od čoveka.“

Treći zadatak je bio najteži i car mu je uzeo runo kao zalog. Momak ode kući i majka ga posavetova da opet potraži onu devojku koja mu je i prvi put pomogla. On tako i uradi i devojka mu reče da ode nazad kod cara i da traži od njega galiju i iskusnu posadu i da traži toga i toga kapetana da vodi lađu, jer on zna gde je carstvo u koje ide. U galiji treba da nameste dvаdeset dućana, u svаkome dućаnu dа bude drugačija roba: svila, nakit, vez, ukrasi, začini, kreme za ulepšavanje, neka bude sve bolje od boljegа, da traži dа se izaberu nаjlepši momci, da ih lepo obuku i nаmeste zа prodavce, u svаkom dućаnu po jednog i da mu car da dosta dukata da za trošak. Devojka mu još reče da ne sme da silazi sa broda od početka putovanja, sve dok se sa devojkom ne vrati u carstvo. Momak od cara zatraži sve kako mu je devojka rekla.

U početku su plovili u blizini obala i jednoga dana uz galiju se zaustavi čamac u kome je bio samo jedan čovek i pored njega veliki kavez u kome je kunjala ogromna orlušina, a izgledala je kao da će svakog trena izdahnuti. Mladić upita čamdžiju da li će prodati pticu, a onaj reče da hoće ako kupac ima hiljadu dukata da plati. Mladić smesta izbroji dukate i podigne pticu na galiju. Hranio ju je, negovao i brinuo o njoj sve dok nije živnula i počela da leti po galiji i pomalo nad slobodnim morem. Onda on uzme od orla jedno pero i pusti ga na slobodu, govoreći mu da će ga pozvati ako mu zatreba. Orao je klimnuo glavom, raširio krila i odleteo. Ponekad je doletao do galije, oglašavao se kao da se javlja mladiću, sletao mu na rame ili bi stajao na najvišoj katarki.

Nakon poduže plovidbe opet jedan čamac pristane uz galiju, a u čamcu čovek drži bure i u njemu pliva riba sa zlatnim krljuštima. Mladić upita čamdžiju hoće li prodati ribu, a ovaj reče da hoće i zatraži takođe hiljadu dukata. Mladić i to plati, preuzme zlatnu ribu, uzme od nje jednu krljušt i vrati je u more i poviče da će je pozvati ako mu nešto zatreba od nje, a riba je izronila na površinu i klimnula glavom kao da razume. I riba je povremeno plivala za galijom, a ponekad je danima niko ne bi video.

Putovali su već mesecima kad u daljini opaze obalu, a prema galiji opet plovi mali čamac. Mladić se nagne nad ogradu i ugleda u čamcu čoveka koji na ramenu nosi živog goluba. Upita i ovoga hoće li prodati goluba, i on reče da hoće, zatraži visoku cenu, a mladić mu plati i uzme pticu. Iz golubovog levog krila uze perce i pusti ga govoreći da će ga pozvati ako mu zatreba. Potom nije bilo nikakvih događaja dok u daljini ne ugledaše obale carskog ostrva ka kome su se uputili. Istakli su trgovačku zastavu i poslali glasnika da javi za njihov dolazak.

Momci- prodavci otvoriše svaki svoj dućan. Iz grada do njih doplovi glasnik da pita kakvim su poslom došli, a oni odgovoriše da su trgovci i da su došli da prodaju i kupuju u njihovom gradu. Dobiju odobrenje da se usidre i galija je polagano pristajala na mesto koje su joj odredli. Dućani su bili prepuni primamljive robe i uskoro su ljudi dolazili da kupuju ili da se dive. Glas o skupocenoj robi stiže i do carske kćeri i ona zamoli oca da je pusti da pođe u kupovinu.  Posle mnogo molbi, kralj dozvoli kćeri da krene sa dvorskim damama. Momak joj pokaza kakvu je robu doneo u njen grad, i vodio je od jednog dućana do drugog.

Građani su polako napuštali galiju i uskoro su na njoj ostale samo princeza i njene pratilje. Tada momak pošalje kapetanu ugovoreni znak da neosetno pokrene galiju, da krenu kući. Princeza je na svome ramenu imala pticu koja je uvek bila s njom, pa kad shvati da se galija pokrenula, onа pusti pticu s rаmenа dа javi u dvoru šta se dešava. Momak, međutim, zapali orlovo perce i orlušina se istog časa stvori pred njim i momak mu zatraži da mu donese princezinu pticu što ovaj brzo i učini. On pticu stavi u kavez i reče princezi da će joj vratiti njenu ljubimicu kad odmaknu na putu u njegovo carstvo.

Galija je već odmakla od obale, kad princeza shvati da ptica nije odnela glas njenom ocu o otmici. Ona skine s ruke prsten sa velikim kamenom i baci ga u vodu. Istog časa galija stade. I mada je vetar bio povoljan jedra nisu bila od pomoći. Tada posada nalegne na vesla, ali galija se ne pomeri. Momak se onda seti zlatne ribe, izvadi maramicu u kojoj je držao njenu krljušt, zapali je i riba se istog časa pojavi, momak joj zatraži da donese devojčin prsten. On uze prsten i stavi ga na svoju ruku, i reče princezi da će joj vratiti kad stignu u carstvo.

Posle više nedelja, kad su došli nadomak domaćim vodama, uplove u tesnac između dve planine. U najužem delu klanca galija iznenada stade i okameni se i ljudi su osetili kako postaju teški i kruti. Princeza tada reče momku da ih iz toga može spasiti samo živa voda. Momak se tada seti goluba, uzme njegovo perce i teškom mukom ga zapali.

Golub se veoma brzo pojavi, a on uzme jednu bočicu, okači je golubu oko vrata i reče mu da mu u tu bočicu naspe žive vode i da mu donese. Kad je golub doleteo i spustio se na princezinu ruku, ona se pomeri, nagne staklence da uzme nekoliko kapi, pa ih poprska po palubi. Istog časa se sve vrati u pređašnje stanje i ljudi i stvari i galija. Tada krenuše i bez daljih zaustavljanja stigoše u njihovo carstvo.

Narod je polako izlazio na pristanište da dočeka putnike, a savetnik reče svome gospodaru da je najbolje da odmah pogubi mladića. Car se složi s ovim predlogom, pa naredi sve što treba. Princeza je bila anđeoski lepa devojka i car se obraduje što je tražio da mu dovedu ovu lepoticu da se njome oženi. Momak je poslednji sišao sa galije, a dželat ga dočeka i odseče mu glаvu. Narod se uskomeša, ali car nije obraćao pažnju, već priđe princezi i ponudi joj ruku da je odvede do dvora. Onа je pitala za mladića koji je brinuo o njoj.

Princeza smesta skine sa vrata lančić na kome je bila bočica sa živom vodom, polije posekotine i rane i namesti glavu kao što je pre stajala. Mladić istog časa oživi i ustane na noge kao da ništa nije ni bilo. Njegov stric reče caru da će sad taj znati još više nego pre, a car i sam poželi da se uveri da li je to istina. Dželat i caru odseče glavu, ali princeza nije htela da ga oživi. Svima saopšti da je ona kćer kralja i da je po naređenju njihovog, sada mrtvog vladara oteta iz svoje zemlje, ali da od svog oca kralja čarobnjaka neće tražiti odmazdu i rat, jer je momak koji je došao po nju upravo onakav čovek kakav je pogodan da bude njihov novi car.

Narod je prihvatio mladića za cara. Mladić se oženio princezom čarobnicom, a njegovi momci njenim družbenicama i svi su postali velika gospoda.

„Car zaželi doznati da li se zaista više zna kad se nanovo proživi, pa zapovedi da i njemu odseku glavu, i da ga devojka živom vodom proživi. Pošto caru odseku glavu, carska kći ne htedne ni da zna za njega, nego odmah napiše ocu knjigu i kaže sve kako je bilo i da ona hoće da pođe za ono momče, a otac njezin otpiše da narod primi ono momče za cara; ako li neće, da će on dignuti krajinu na njih. Narod odmah prizna da je pravo da on uzme carevu kćer i da caruje. I tako ono momče oženi se carevom devojkom i postane car, a ostali momci što su s njim išli i žene se onim devojkama što su bile pored carske kćeri i postanu velika gospoda.“

Analiza likova

Likovi: mladić, car, stric, devojka, majka, princeza

Mladić – hrabar, mudar, uporan, istrajan i snalažljiv uz pomoć devojke čudesnog pomagača. Neposlušan kad krišom uzima pušku koja je ostala iza njegovog oca. Uplaši se kada dobije zadatke od cara, ali slušajući devojku, čudesnog pomagača, uspeva da ih reši. Finim ponašanjem prema princezi, hrabrošću i mudrošću zadobio je njeno poverenje i ljubav. Kao i svaki junak bajke nema dublju karakterizaciju osim što možemo da zaključimo da je on pozitivan junak.

Car – okrutan, zao, svirep, spreman na sve da bi dobio kožu zlatnorunog ovna, ima svog zlog pomagača, mladićevog strica.

„Onda stric onoga momka reče caru: „Sad ćemo mu zapovediti drugo što zaista neće moći učiniti.““

Na kraju mu njegova oholost i želja da bude najmoćniji u svemu dođu glave, traži da mu dželat odrubi glavu, ali njega princeza ne oživi.

Stric – podao, i spreman na sve da bi pokazao slepu odanost prema caru. Njegov glavni savetnik u prljavoj igri da se od mladića uzme koža zlatnorunog ovna.

„U onoga cara bio je doglavnik stric onoga momka, pa svome sinovcu nije bio prijatelj, već zlotvor. On reče caru: „Kad on neće tu kožu tebi da da, gledaj da mu skrhamo vrat, zapovedi mu da učini što ne može biti.““

Devojka – neobično lepa i smirena, to je čudesni pomagač u ovoj bajci uz čiju pomoć momak uspeva da ispuni sve nemoguće zadatke koje mu je car postavio.

„Ona, kad ga sasluša, reče mu:“Ne boj se, brate, nego idi i išti u cara na kom će mestu da bude vinograd, pa neka ti išpartaju, a ti uzmi torbu i u nju struk bosiljka, pa idi na ono mesto i lezi te spavaj, a za sedam dana imaćeš grožđa zrela.““

Majka – nežna prema sinu i pokušava da nađe rešenje kad mu car postavlja teške i nemoguće zadatke.

„A mati mu opet reče: „Idi, sinko, ne bi li Bog dao da ti opet pomogne.““

Princeza – u prvi mah razmažena, ali potom verna onom koji se prema njoj lepo odnosio, a to je momak koji joj postaje muž i koji je odvede u svoje kraljevstvo. Ona je i humana jer momka oživi pošto ga dželat poseče, a oživi i celu galiju i posadu kad ih skamene pomoću „žive vode“.

„Pošto caru odseku glavu, carska kći ne htedne ni da zna za njega, nego odmah napiše ocu knjigu i kaže sve kako je bilo i da ona hoće da pođe za ono momče, a otac njezin otpiše da narod primi ono momče za cara; ako li neće, da će on dignuti krajinu na njih.“

Beleške o piscu

Vuk Stefanović Karadžić bio je najpoznatiji srpski lingvista i najveći reformator srpskog jezika. Rođen je u selu Tršić 6. novembra 1787. godine. Nazvali su ga Vuk, jer bi ga, po narodnom običaju, to ime trebalo zaštiti od uroka veštica.

Još kao dete, učio je da piše i čita od rođaka Jevte Svića, koji je tada bio jedini pismeni čovek u njihovom kraju. Vuk se školovao u Loznici, pa je poslat na dalje obrazovanje u manastir Tronoši. Tamo su ga terali da čuva stoku, pa mu nije ostajalo vremena za učenje, zato se vratio kući.

Pokušao je da upiše gimnaziju u Karlovcu, ali ne uspeo, pa odlazi u Petrinju. Nakon što se preselio u Beograd, upoznao je prosvetitelja Dositeja Obradovića, čijem se radu divio, ali ga je ovaj oterao od sebe. Vuk je nakon toga otišao u Jadar gde je radio kao pisar.

Odmah po otvorenu Velike škole u Beogradu, Vuk se upisao kao student. Međutim, ubrzo se razboleo i morao je da ode na Pešu na lečenje. Vratio se u Beograd da bude deo ustanka, a posle njegove propasti otišao je u Beč gde počinje sa svojim životnim delom. Počeo je da radi na jezičkoj reformi, pravopisu i nastojanju da uvede narodni jezik u književnost. U Srbiji zbog toga nije mogao da štampa knjige, ali njegov rad se isticao u Beču i Rusiji.

Uz pomoć austrijskih vlasti, filologa braće Grim i velikog Jerneja Kopitara je uspeo da reformiše srpsko pismo i pravopis. Time je postavio temelje za savremeni standard srpskog jezika. Izjednačio je narodni i književni jezik i očistio ga od svih uticaja koja nisu odgovarala dotadašnjoj strukturi srpskog jezika, čije je temelje pronalazio u narodnim pesmama i pričama.

1818. godine Vuk je izdao „Srpski rječnik„, a prošireno izdanje 1852. godine. Preveo je „Novi zavet“, koji je štampan  1847. godine.

Poput velikih jezičnih reformatora 19. veka i on je sakupljao narodne pesme i priče i zabeležio ih, čuvao ih tako kao srpsku usmenu baštinu. Neke od tih dela su: „Banović Strahinja„, „Ženidba Dušanova„, „Zidanje Skadra„, „Sveti Savo“ i ciklus pesama o Marku Kraljeviću.

Vuk je umro u Beču 7. februara 1864. godine.