Aždaja i carev sin

Narodna bajka Aždaja i carev sin, obrađena lektira književnika Vuka Stefanovića Karadžića. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente i analizu likova, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Pročitajte kompletno delo Aždaja i carev sin >>

Analiza dela

Aždaja i carev sin srpska je narodna bajka koja govori o mladiću, carevom sinu, koji uz pomoć svoje mudrosti i hrabrosti uspeva da porazi aždaju. Narodne bajke su potekle od nepoznatih darovitih pojedinaca u prošlosti, a prenosile su se usmeno. Vuk Stefanović Karadžić je bajke nazvao ženskim pripovetkama „u kojima se pripovijedaju kojekakva čudesa što ne može biti.“ Bajke se nazivaju i nestvarne priče, a on je sakupljao, beležio i objavio 1853. godine srpske narodne bajke u knjizi Srpske narodne pripovijetke u kojoj su također objavljene i popularne narodne bajke i pripovetke Biberče, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Ćela, Devojka cara nadmudrila, Đavo i njegov šegrt, Đevojka brža od konja, Ero s onoga svijeta, Nemušti jezik, Tri jegulje, Tri prstena, Usud, Zlatna jabuka i devet paunica i Zlatoruni ovan.

Ova bajka ima sve elemente tradicionalnih bajki – dobre i hrabre junake, braću koju treba spasiti, zle aždaje koje treba poraziti i carevne koje na kraju dolaze kao nagrada. Osim toga, sama radnja ima karakteristike bajke – aždaje govore i nisu baš jako pametne, lako ih je nadmudriti i njihova jedina prednost je veličina i snaga. Kao i u mnogim bajkama, zaplet se ostvaruje nagomilavanjem radnje čija je svrha jedino da bude zanimljiva – kao što je na primer sve ono što mladić mora da uradi da bi oslobodio braću iz pećine.

Likovi su crno-beli i zapravo nemaju karaktera. Oni samo predstavljaju neke bazične ljudske osobine, koje se dele na dobre i loše, baš kao što se u ovoj priči dele i likovi. Najvažniji elementi ove bajke su radnja i poruka. Radnja mora da bude zabavna i da ide u korist glavnog lika, a poruka mora da predstavlja ideju priče i da čitaoca nečemu nauči.

Radnja je zapravo veoma jednostavna: aždaja uspeva da otme dvojicu carevih sinova, pa treći, najmlađi sin – i inače onaj koji je u bajkama uvek najmudriji i najhrabriji – odlazi da ih pronađe i spase. Otkrije da mu je braću otela aždaja, pa smišlja plan da je porazi. U tome mu pomaže starica koja živi sa aždajom. Otkrije u čemu je snaga aždaje, pa mladić odlazi da je pronađe i pobedi. Budući da se snaga ove aždaje nalazi u drugoj aždaji, najpre nju mora da porazi. U tome mu pomaže careva ćerka. Jednom kada je misija ostvarena, ona će mu postati žena.

Pouka ove priče je da se upornošću, mudrošću i hrabrošću mogu pobediti i najljući neprijatelji, odnosno da se mogu postići i najteži ciljevi. U tome mogu da nam pomognu drugi hrabri i dobri ljudi, ali čak i tada, većina posla ostaje na nama. A što je cilj teže ostvariti, to je nagrada na kraju veća. Baš kao što je ovaj junak za nagradu dobio oslobođenje braće i ruku careve ćerke, tako i mi možemo trudom i radom dobiti ono što nam srce najviše želi.

Književni elementi

Književni rod: epika

Književna vrsta: narodna bajka

Vreme radnje: nepoznato

Mesto radnje: šuma i livada pored jezera

Tema: mladićev sukob s aždajom

Ideja: neprijatelji se mogu poraziti mudrošću i hrabrošću

Preprično delo, citati

Nekada davno živeo je jedan car koji je imao tri sina. Najstariji sin je jednog dana išao u lov i primetio zeca dok je iskakao iz grma. Pošao je za njim u vodenicu gde je zec otrčao, pa kada je ušao, video je da to nije zec nego aždaja koja je htela da ga pojede. Nakon toga, stariji sin danima nije dolazio kući, pa srednji sin odluči da ode i potraži ga, ali i njega stigne ista sudbina. Ceo dvor se zabrinuo kada ni on nije došao kući nekoliko dana, pa je mlađi sin ošao da potraži svoju nestalu braću. I njemu je zec iskočio pred put, ali on odluči da neće ići za njim sada, nego kada se bude vraćao kući.

Pošto u kraljevstvu nije pronašao braću, najmlađi sin se vrati u vodenicu i tamo sretne jednu babu. Pita je da li je videla nekog zeca, a ona mu kaže da to nije zec nego aždaja koja tu sa njom živi i koja je ubila mnogo ljudi. Mladić shvati da je upravo ta aždaja otela i njegovu braću. Kaže babi da će joj pomoći da se oslobodi te aždaje, a ona neka je pita odakle crpi svoju snagu, pa neka poljubi mesto koje joj pokaže.

„Carev sin joj nazove Boga: „Pomozi bog, bako!“ A baba mu prihvati: „Bog ti pomogao, sinko!“ Onda je zapita carev sin: „Gde je, bako, moj zec?“ A ona mu odgovori: „Moj sinko, nije ono zec, nego je ono aždaja. Toliki svet pomori i zatomi.““

Baba ga posluša, pa kada aždaja dođe kući, pita je gde je njena snaga. Aždaja kaže da joj je snaga u ognjištu, pa na drvetu pred kućom i baka stade ljubiti oba ta mesta. Ali onda se aždaja nasmeje i kaže da je njena snaga daleko odavde, u drugom carstvu gde ima jedno jezero, u jezeru je aždaja, u aždaji vepar, u vepru zec, u zecu golub, a u golubu vrabac. U tom vrapcu je njena snaga.

„Onda baba pritisne grliti i lubiti ognjište, a aždaja kad to vidi, udari u smeh pa joj reče: „Luda ženo, nije tu moja snaga. Moja je snaga u onom drvetu pred kućom.“ Onda baba opet pritisne grliti i ljubiti drvo, a aždaja opet u smeh pa joj reče: „Prođi se, luda ženo, nije tu moja snaga.“ Onda baba zapita: „Da gde je?“ A aždaja stane kazivati: „Moja je snaga daleko, ne možeš ti tamo otići. Čak u drugome carstvu kod careva grada ima jedno jezero, u onom jezeru ima jedna aždaja, a u aždaji vepar, a u vepru zec, a u zecu golub, a u golubu vrabac, u onome je vrapcu moja snaga.“ Baba kad to čuje, reče aždaji: „To je bogme daleko, to ja ne mogu ljubiti.““

Kada joj je sledećeg dana došao carev najmlađi sin, baba mu kaže šta se desilo, pa se on preruši u pastira i pođe u drugo carstvo. Dođe do cara i kaže mu da želi da čuva ovce. Car mu pokaže jezero, sa lepom pašom pored, ali ga upozori da ovce vole da idu do jezera, odakle se ni jedan čobanin nije vratio.

Carev sin se zahvali i ode da čuva ovce, ali sa sobom uzme i dva brza hrta i jednog sokola. Kada dođe na jezero, metne hrte pod kladu, a sokola na kladu, pa uđe u jezero. Zazove aždaju da se bore i ona izađe. Borili su se ceo dan, sve do podneva, pa kada je sunce upeklo, kaže aždaja mladiću da je pusti da osveži glavu u jezeru, a onda može da ga baci u nebeske visine. On odvrati da će on nju baciti u nebeske visine ako ga poljubi careva ćerka. Aždaja se povuće, a on se uredi i vrati u grad.

„Maločas, eto ti aždaje: velika je, strašna je, gadna je! Kako aždaja iziđe, uhvati se s njim popojaske, pa se ponesi letni dan do podne. A kad podne prigreje, onda reče aždaja: „Ta pusti me, carev sine, da zamočim svoju pustu glavu u jezero, pa da te bacim u nebeske visine.“ A carev joj sin odgovori: „Bre, aždajo, ne kopaj trica; da je meni careva devojka da me poljubi u čelo, još bih te više bacio.“ Aždaja se na to odmah otpusti od njega i otide u jezero.“

U gradu su se svi čudili kako je čobanin došao s jezera živ, pa je sutradan car poslao i dva konjanika da prate čobanina i vide šta to ovaj radi. Čobanin se ponovo sukobi s aždajom, ali kao i jučer, vrati se kući živ. Konjanici ispričaju caru šta se desilo, pa ovaj pozove ćerku i kaže joj da sutra ode s čobaninom, pa dok se ovaj bude borio sa aždajom, da ga poljubi u čelo. Ona se najpre bunila jer se plašila ažadaje, ali otac ju je ipak ubedio jer je to bio jedini način da se konačno oslobode tih zveri.

Sutra ujutru mladić i princeza krenu prema jezeru. On je bio srećan, ali se ona jako plašila, pa ju je utešio i rekao joj da sve što treba da uradi je da dotrči do njega usred borbe i poljubi ga u čelo. Kada su stigli na jezero, mladić zazove aždaju i oni ponovo stanu da se bore. Kada je došlo podne i upeklo sunce, ona mu kaže neka je pusti da ohladi glavu u jezeru, a on kaže kad bi ga barem careva ćerka poljubila u čelo. Uto dotrči careva ćerka i poljubi mladića, pa on visoko baci aždaju, ona padne i raspukne se na komade.

Iz nje odmah izleti vepar, pa mladić pusti hrtove i oni ga rastrgaju u komade. Iz vepra tada izleti zec, pa hrtovi i njega ulove i pocepaju, iz zeca izleti golub, pa mladić pusti sokola i ovaj ulovi pticu i donese je mladiću. Mladić raspori goluba i izvadi iz njega vrapca. Pita ga gde su njegova braća. Vrabac odgovori da će pronaći braću tako što će otići u močvaru iza grada njegovog oca i tamo pronaći tri stabljike trske koje treba iseći i odneti u pećinu. Neka udari njima od vrata pećine i tada će da se otvori veliki podrum. U podrumu su svi ljudi koje je aždaja otela, a među njima i mladićeva braća.

Mladić uradi sve kako mu je rečeno i tako ne oslobodi samo svoju braću nego i sve ostale ljude koje je aždaja zatvorila u pećini. Drugi car je sve ovo video, pa mu je kao nagradu dao ruku svoje ćerke. Tako su svi živeli srećno do kraja života.

Analiza likova

Likovi: mladić, baba, aždaja, car, careva ćerka

Mladić – glavni je junak ove bajke. Treći je carev sin koji odlazi da pronađe svoju braću nakon što su nestali. Sumnjao je da je aždaja imala veze sa njihovim nestankom, što se ispostavilo tačnim. Hrabro odluči da se suoči sa aždajom i to uradi na dva načina – najpre svojom mudrošću, a onda svojom snagom. Prvi je bio pronaći izvor njene slabosti, a drugo da se sukobi s njom i pobedi je. U tome mu je pomogla i careva ćerka, ali na kraju je najveći junak upravo on. Nakon što je porazio aždaju i pronašao braću, oslobodio je druge njene žrtve, što ga čini još boljom osobom.

Baba – živela je s aždajom kao njena zatvorenica, ali je bila dovoljno dobra da mladiću kaže da je upravo aždaja kriva za nestanak njegove braće. Pomogla mu je saznati gde se nalazi snaga aždaje. Uradila je to mudro, ali i hrabro. Baba je mogla ne pomoći mladiću, ali je takođe želela da bude slobodna.

Aždaja – kao i sve aždaje u bajkama i ova je negativac, suprotnost glavnom junaku. Ona otima ljude tako što ih mami pretvarajući ih u zečeve, a onda ih zatvara u podrum pećine. Ipak, junak naše priče uspeo je da nadmudri aždaju. Prvo je odala babi gde se nalazi njena snaga, a onda je druga aždaja uspela da bude nadjačana od junaka. Aždaja je bila lukava, ali to joj nije pomoglo da je ne stigne kazna za sve loše što je uradila. Na kraju je ubijena, što je kazna za njeno otimanje ljudi.

Car – car druge zemlje u koju je mladić došao bio je dobar vladar. Dopustio je mladiću koji se prerušio u čobanina da čuva ovce, ali ga je i opomenuo da ne ulazi u jezero jer se iz jezera niko živ ne vraća. Kada je video da se mladić ipak vraća živ i zdrav sa paše, odlučio je da istraži kako mu to uspeva. Kada je shvatio da se mladić svaki dan bori s aždajom, odlučio je dati i vlastitu ćerku samo da ta aždaja bude ubijena i time bi se pretnja koja odvodi njegove ljude, napokon pobedila. Nakon što je mladić ubio aždaju, on mu je za nagradu dao ruku svoje ćerke.

Beleške o piscu

Vuk Stefanović Karadžić bio je najpoznatiji srpski lingvista i najveći reformator srpskog jezika. Rođen je u selu Tršić 6. novembra 1787. godine. Nazvali su ga Vuk, jer bi ga, po narodnom običaju, to ime trebalo zaštiti od uroka veštica.

Još kao dete, učio je da piše i čita od rođaka Jevte Svića, koji je tada bio jedini pismeni čovek u njihovom kraju. Vuk se školovao u Loznici, pa je poslat na dalje obrazovanje u manastir Tronoši. Tamo su ga terali da čuva stoku, pa mu nije ostajalo vremena za učenje, zato se vratio kući.

Pokušao je da upiše gimnaziju u Karlovcu, ali ne uspeo, pa odlazi u Petrinju. Nakon što se preselio u Beograd, upoznao je prosvetitelja Dositeja Obradovića, čijem se radu divio, ali ga je ovaj oterao od sebe. Vuk je nakon toga otišao u Jadar gde je radio kao pisar.

Odmah po otvorenu Velike škole u Beogradu, Vuk se upisao kao student. Međutim, ubrzo se razboleo i morao je da ode na Pešu na lečenje. Vratio se u Beograd da bude deo ustanka, a posle njegove propasti otišao je u Beč gde počinje sa svojim životnim delom. Počeo je da radi na jezičkoj reformi, pravopisu i nastojanju da uvede narodni jezik u književnost. U Srbiji zbog toga nije mogao da štampa knjige, ali njegov rad se isticao u Beču i Rusiji.

Uz pomoć austrijskih vlasti, filologa braće Grim i velikog Jerneja Kopitara je uspeo da reformiše srpsko pismo i pravopis. Time je postavio temelje za savremeni standard srpskog jezika. Izjednačio je narodni i književni jezik i očistio ga od svih uticaja koja nisu odgovarala dotadašnjoj strukturi srpskog jezika, čije je temelje pronalazio u narodnim pesmama i pričama.

1818. godine Vuk je izdao „Srpski rječnik„, a prošireno izdanje 1852. godine. Preveo je „Novi zavet“, koji je štampan  1847. godine.

Poput velikih jezičnih reformatora 19. veka i on je sakupljao narodne pesme i priče i zabeležio ih, čuvao ih tako kao srpsku usmenu baštinu. Neke od tih dela su: „Banović Strahinja„, „Ženidba Dušanova„, „Zidanje Skadra„, „Sveti Savo“ i ciklus pesama o Marku Kraljeviću.

Vuk je umro u Beču 7. februara 1864. godine.

V.B.