Šarl Pero

Šarl Pero rođen je 12. januara 1628. godine. Bio je francuski pisac i član Academie Francaise, koja je postavila temelje novom književnom žanru; bajkama. Najpoznatije od Peroovih priča uključuju "Le Petit Chaperon" (Crvenkapa), "Cendrillon" (Pepeljuga), "Le Chat Botte" (Mačak u čizmama), "La Belle au bois dormant" (Lepotica iz usnule šume) i "La Barbe Bleue" (Plavobradi).

Mnoge priče Šarl Peroa, koje su prepisala braća Grim, nastaviće da se štampaju i mnoge su prilagođene operama i baletu (poput Uspavane lepotice Čajkovskog), pozorištu i filmovima (Volt Dizni). Perro je bio veoma uticajna ličnost na francuskoj književnoj sceni sedamnaestog veka, a takođe je bio i vođa "Moderne frakcije".

Rođen je u bogatoj građanskoj pariškoj porodici, sedmo dete Pjera Peroa i Polete Le Klerk. Pohađao je dobre škole u ​​gradu i studirao pravo pre nego što je započeo karijeru u državnoj službi (sledeći stope svog oca i starijeg brata Žana). Pero je takođe učestvovao u stvaranju "Akademije nauka", kao i u obnovi Slikarske akademije.

1654. godine preselio se kod svog brata Pjera, koji je preuzeo (čitaj: kupio) mesto glavnog poreznika grada Pariza. "Kupovina" zvaničnih državnih uloga bila je uobičajena praksa u Francuskoj sedamnaestog veka. Nakon toga, kada je osnovana Akademija Belles-Lettres 1663. godine, Šarl Pero je imenovan za njenog sekretara i služio je pod Žan Baptistom Kolberom (ministar finansija Luja XIV.).

1668. godine Pero je napisao La Peinture ("Slikarstvo") u čast kraljevog prvog slikara Šarla Le Bruna. Takođe je 1670. godine napisao Courses de testes et de Bague ("Trke glave i prstena") u znak sećanja na proslave 1662. koje je Luj organizovao za svoju ljubavnicu, Luiz-Francoa de La Bume le Blank, vojvotkinju od La Valjier. Sam Pero se oženio Meri Gišon 1672. godine (imala je samo devetnaest godina). Na nesreću, umrla je samo šest godina posle venačanja.

Bilo je to vrlo užurbano vreme u životu Šarla Perroa, a 1669. godine pomogao je Luju XIV. da dizajnira vrtove u Versaju. Pero je nagovorio kralja da u delu lavirinta u vrtovima uključi trideset i devet fontana, od kojih svaka predstavlja jednu od Ezopovih basni, a posao je urađen između 1672. i 1677. godine. Mlaz vode koji je izbijao iz usta životinje dizajniran je da stvori utisak govora datim bićima. Pored svake česme nalazila se ploča sa natpisom i katrenom koje je napisao pesnik Isak de Benserad.

Izabran za Francusku akademiju 1671. godine, Šarl Pero je pokrenuo "Argument antičkog i modernog", u kojima su se pristalice antičke književnosti ("Drevni") suprotstavljali pristašama književnosti Luja XIV. ("Moderni"). Šarl Pero bio je na strani modernizma i napisao je Le Siecle de Louis le Grand ("Vek Luja Velikog", 1687) i Parallele des Anciens et des Modernes ("Paralele između starog i modernog", 1688-1692) gde je pokušao da dokaže superiornost književnosti svog veka. Le Siecle de Louis le Grand napisan je u čast Luja XIV. i njegovom oporavku od operacija opasnih po život. Pero je tvrdio da je zbog Lujeve prosvećene vladavine sadašnje doba bilo superiorno istorijskim pogledima.

Uprkos tome što je pristao na službu kruni, 1695. godine, kada je imao šezdeset sedam godina, Pero je izgubio mesto sekretara. Tada je odlučio da se posveti svojoj deci i počeo je da piše priče inspirisane starim usmenim tradicijama francuskog i evropskog folklora. 1697. godine je objavio zbirku Priče iz prošlosti s moralom ("Histoires ou Contes du Temps Passe"), sa podnaslovom "Priče o majci guski" ("Les Contes de ma Mere l’Oie") koji je postigao ogroman uspeh, a uglavnom je inspirisana ranijim bajkama koje je napisao posećujući salon Meri Katarine Le Žumel de Barnvile, s barunicom d'Aulnoj koja je i osmislila termin "bajka". Mnoge poznate priče koje danas slušamo i čitamo, poput Pepeljuge i Crvenkape, prvi put su zapisane pod njegovim perom. Pero je zapravo objavio svoju kolekciju pod imenom svog poslednjeg sina (rođenog 1678.) Pjera Darmankorta ("Armankort" je ime imanja koje mu je kupio), verovatno se plašeći kritika "Drevnih".

U pričama je Perrault koristio slike oko sebe, kao što je dvorac Use za Trnoružicu, a za Mačka u čizmama markiza iz dvorca d'Oiron. Pero je suprotstavio svoje folklorne teme detaljima, aspektima i podtekstovima izvučenim iz sveta savremene mode.

Šarl Pero umro je u Parizu, gradu svog rođenja - i odraslog života - 16. maja 1703. godine u sedamdeset i petoj godini života.