Tri prstena

Narodna bajka Tri prstena obrađena lektira književnika Vuka Stefanovića Karadžića. Sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Analiza dela

Narodne bajke su potekle od nepoznatih darovitih pojedinaca u prošlosti. Prenosile su se usmeno. Vuk Stefanović Karadžić je bajke nazvao ženskim pripovetkama „u kojima se pripovijedaju kojekakva čudesa što ne može biti“. Bajke se nazivaju i gatke, nestvarne priče. On je sakupljao, beležio i objavio 1853. godine srpske narodne bajke u knjizi Srpske narodne pripovijetke u kojoj su takođe objavljene i popularne narodne bajke i pripovetke Aždaja i carev sin, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Ćela, Devojka cara nadmudrila, Đavo i njegov šegrt, Đevojka brža od konja, Ero s onoga svijeta, Nemušti jezik, Tri jegulje, Biberče, Usud, Zlatna jabuka i devet paunica i Zlatoruni ovan Naziv bajka dolazi od reči bajati – čarati, lečiti boljku tajanstvenim rečima.

U ovoj bajci se pojavljuje motiv prstena udružen sa brojem 3 koji je pored brojeva 7 i 9 tipičan broj za bajke. Motiv prstena je čest u narodnim bajkama, i srpskim i drugih naroda, kao i u umetničkoj književnosti. Prsten simbolizuje vernost i čudesni su jer su sačinjeni od prirodnih pojava i označavaju da devojka želi mladića koji može i hoće sve da učini za nju, pa čak i nemoguće stvari.

Potraga za prstenovima je potraga za zrelošću. Ako nađe prstenje, momak će postići zrelost i steći će devojčino poverenje. Momak tragajući za prstenjem doživljava svoju transformaciju od osobe kojoj otac pomaže u svemu do zrelog mladića koji uspeva da osvoji i pridobije devojku. U bajci se pojavljuje i baba kao junakov čudesni pomagač koja je opisana realistički i koja ima čudesno sredstvo koje daje junaku, a to je trava.

U bajci je izražena i simbolika broja 3: devojka traži 3 prstena i baba mu daje tri saveta, kad tri puta zatraži prsten od sunca, i dobije ga. Bajka ima srećan kraj, kao i sve bajke. Avantura glavnog junaka se završava srećno i on dolazi do svog cilja – ženi se kraljevom ćerkom. Takođe, i devojka dobije za mladoženju onog koji je ispunio u potpunosti njena očekivanja i ko joj je doneo nešto što niko pre nije uspeo. Kao i sve bajke i ova ima neodređeno mesto i vreme radnje.

Bajka se sastoji iz 4 kompozicione celine:

1. Kralj u drugom kraljevstvu traži za sina ženu, devojka će poći za onog koji joj donese tri prstena: od zvezde, od meseca i od sunca
2. Kralj ne uspeva u kraljevstvu da pronađe onog ko može to da nađe
3. Kraljev sin sam kreće u potragu za prstenovima, sreće babu koja ga savetuje kako da dođe do prstenja
4. Momak pronalazi prstenje i devojka polazi za njega

Književni elementi

Književni rod: epika

Knjiiževna vrsta: narodna bajka

Vreme radnje: neodređeno, jednom kao jedina vremenska odrednica

Mesto radnje: neodređeno, jedno kraljevstvo, drugo kraljevstvo, šuma, ali neka nikakvih opisa, niti detalja

Tema: potraga kraljevog sina za čarobnim prstenjem kojim će pridobiti devojku

Ideja: upornost i istrajnost se isplate, postoji uvek neko ko će se boriti za naše snove, ne treba da sumnjamo u sebe

Prepričano delo, citati

Jedan kralj zaprosio je za svoga sina u drugom kraljevstvu ženu i u pismu rekao da buduća žena sama zatraži prsten kakav želi. Kralj koji je primio pismo rekao je da ne može ništa da odgovori dok ne čuje šta njegova ćerka misli i traži. Ćerka mu reče da budući prosilac treba da joj da tri prstena: jedan od zvezda, drugi od meseca, a treći od sunca i da pristaje da se uda za onog koji joj sve to donese.

Kralj nije mogao da utiče na mišljenje njegove umišljene i bezosećajne ćerke. Poslanik se vratio i preneo svome kralju šta devojka želi. Kralj se razljutio, a potom obećao pola kraljevstva onome ko mu donese sva tri prstena. Međutim, nikome nije pošlo za rukom da nađe prstenje. Sada fokus bajke prelazi na mladića jer on kreće u samostalnu potragu sa prstenovima.

Kraljev sin se ražalostio i tumarajući po šumi sreo je neku babu. Ona ga pozdravlja i govori mu da je njegovim mukama kraj, pokloni mu travu koja joj je bila u nedrima da stavi sebi, zapovedi mu da joj raščešlja kosu i da joj pola pusti napred, a pola pozadi i da kod nje ostane do večeri. Baba koju glavni junak sreće ima funkciju čudesnog pomagača. Momak je sve poslušao babu.

„On je posluša: uzme joj travu iz njedara i stavi u svoja njedra, pa rasplete joj kosu koja pade po dolini sva crna kao ugalj, samo đeđe koja sijeda. A kad bi ispred večera, reče baba kraljevu sinu: „Prvu zvijezdu kad ugledaš, izvadi tu travu iz njedara i reci: daj mi Bože prsten.“

Baba ga savetuje da kad se prva zvezda pojavi da momak izvadi travu iz nedara i da kaže čarobne reči -daj mi prsten, i da će mu prsten pasti, a isto je tako da uradi i kad se pojavi mesec. Da bi dobio prsten od sunca, baba ga posavetuje da sačeka da se pomoli sunce i da onda gleda sunce kroz njenu kosu dok sasvim ne izađe, i kad poviče treći put da će mu se od kose pretvoriti prsten kao sunce. Sve se desilo kako mu je baba rekla da će biti.

Momak je pitao babu koliko joj je dužan za ovu pomoć. Ona ne želi ništa osim da se moli za njenu dušu jer će uskoro umreti i da nikom ne kazuje o ovome. Kraljev sin slušajući redom sva tri babina saveta, nabavi sva tri prstena, vrati se kući, a potom sa tim prstenjem ode po devojku i venča se sa njom.

„Potom joj kraljev sin zahvali i u ruku je poljubi, i s njom se oprosti, i došavši doma kaže sve svojemu ocu, a on s onijem prstenima pošalje k đevojci, i ona pođe zanj i s njime se po zakonu vjenča.“

Analiza likova

Likovi: kraljev sin, ćerka drugo kralja, baba

Kraljev sin – zabrinut kako da dođe do nemoguće stvorivih prstenova, lako posustaje i gubi nadu, ali uz pomoć čudesnog pomagača babe, postaje hrabriji i odlučniji i rešava i nemoguće zadatke.

„Najposlije kraljev sin padne u veliku žalost, i već šćaše od jada da se ubije, kad tumarivši onako zađe u nekaku planinu i nabasa na jednu babu, đe ukraj puta sjedi. On joj nazove pomoz’ Bog, a ona mu prihvati: „Bog daj budi, nesretnji pa sretnji i presretnji sine!““

Ipak dokaže da je istrajan i biva nagrađen sa kraljevskom ćerkom. Lik nema dublju karakterizaciju, kao što je to i slučaj u bajkama.

Ćerka drugog kralja – ponaša se razmaženo i umišljeno jer zna da je dala zadatak koji je nemoguće ispuniti, ipak ona tako i kuša ko je zaista u stanju da se izbori za njenu ljubav.

„A ona reče ocu: „Odgovori mu: ako mi ne donese tri prstena jedan od zvijezda, drugi od mjeseca a treći od sunca, ja ga ne ću.““

Polazi za mladića jer je ispunio obećano. Nema psihološke karakterizacije, kao što je i nemaju junaci bajki.

Baba – čudesni pomagač, starica koja daje savete i pomoć kako bi se nemogući zadatak ostvario.

„Kraljev sin kad ovo ču, on se začudi i upita je, šta će ovo reći, a ona odgovori: „Ti si bio propao, ali si naišao na ljekara, koji će te – ako Bog da – od te muke izbaviti.““

Skromna u svojim željama, ne želi ništa za uzvrat zbog date pomoći osim da je se junak seća i da se moli za nju.

„Pošto kraljev sin ovako dobavi sva tri prstena, upita babu: „Šta sam ti dužan?“ A ona mu odgovori: „Ništa drugo, nego doklen si živ, da se za moju dušu Bogu moliš, jer ću ja do malo dana umrijeti, i da ne kazuješ nikome.““

Beleške o piscu

Vuk Stefanović Karadžić bio je najpoznatiji srpski lingvista i najveći reformator srpskog jezika. Rođen je u selu Tršić 6. novembra 1787. godine. Nazvali su ga Vuk, jer bi ga, po narodnom običaju, to ime trebalo zaštiti od uroka veštica.

Još kao dete, učio je da piše i čita od rođaka Jevte Svića, koji je tada bio jedini pismeni čovek u njihovom kraju. Vuk se školovao u Loznici, pa je poslat na dalje obrazovanje u manastir Tronoši. Tamo su ga terali da čuva stoku, pa mu nije ostajalo vremena za učenje, zato se vratio kući.

Pokušao je da upiše gimnaziju u Karlovcu, ali ne uspeo, pa odlazi u Petrinju. Nakon što se preselio u Beograd, upoznao je prosvetitelja Dositeja Obradovića, čijem se radu divio, ali ga je ovaj oterao od sebe. Vuk je nakon toga otišao u Jadar gde je radio kao pisar.

Odmah po otvorenu Velike škole u Beogradu, Vuk se upisao kao student. Međutim, ubrzo se razboleo i morao je da ode na Pešu na lečenje. Vratio se u Beograd da bude deo ustanka, a posle njegove propasti otišao je u Beč gde počinje sa svojim životnim delom. Počeo je da radi na jezičkoj reformi, pravopisu i nastojanju da uvede narodni jezik u književnost. U Srbiji zbog toga nije mogao da štampa knjige, ali njegov rad se isticao u Beču i Rusiji.

Uz pomoć austrijskih vlasti, filologa braće Grim i velikog Jerneja Kopitara je uspeo da reformiše srpsko pismo i pravopis. Time je postavio temelje za savremeni standard srpskog jezika. Izjednačio je narodni i književni jezik i očistio ga od svih uticaja koja nisu odgovarala dotadašnjoj strukturi srpskog jezika, čije je temelje pronalazio u narodnim pesmama i pričama.

1818. godine Vuk je izdao „Srpski rječnik„, a prošireno izdanje 1852. godine. Preveo je „Novi zavet“, koji je štampan  1847. godine.

Poput velikih jezičnih reformatora 19. veka i on je sakupljao narodne pesme i priče i zabeležio ih, čuvao ih tako kao srpsku usmenu baštinu. Neke od tih dela su: „Banović Strahinja„, „Ženidba Dušanova„, „Zidanje Skadra„, „Sveti Savo“ i ciklus pesama o Marku Kraljeviću.

Vuk je umro u Beču 7. februara 1864. godine.