Stolice

Stolice obrađena lektira Ežena Joneska. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Analiza dela

Ežen Jonesko, rođen u Rumuniji, a većinu života proveo u Francuskoj, jedan je od začetnika antiteatra. Jedno od njegovih najpoznatijih dela – Stolice, prvi put je izvedeno 1952.godine u Parizu, u pozorištu Lankrija. Publika je odmah prihvatila delo koje sada ima značajno mesto među velikim delima avangarde.  Njegovo drugo delo, Ćelava pevačica, takođe je delo ovog tipa, pa su tako oba dela napisana istim načinom i stilom.

Antiteatar, ili drama apsurda, je pravac u književnosti čija dela odlikuje iznošenje golih činjenica bez fabule i bez izrazite dramske radnje. Ovaj pravac se razvijao tokom 50-ih i 60-ih godina prošlog veka. Začetnik drame apsurda je Alber Kami. Pored Joneskoa, njeni predstavnici su i Semjuel Beket, Harold Pinter, Artur Adamov i Žan Genet. Antiteatar u potpunosti napušta klasičnu strukturu dramskih dela. Tada se po prvi put uvodi šema, koja se i danas koristi, uvod – kulminacija – rasplet. Teatar apsurda je u potpunosti promenio shvatanje drame i samog pozorišta. Kasnije se upotreba ovog pravca menjala i većina pisaca je polako počinjala od odstupa od prvobitnih principa i stavova, ali njegov snažan uticaj na celokupnu književnost, ništa ne može osporiti. Način rada ovih pisaca se usmerava prema iznošenju scena prepunih besmislenih i nelogičnih situacija u kojima se apsolutno ništa ne događa.

Umesto aktivnih likova, u ovom pravcu se pojavljuju pasivni, koji po svemu podsećaju na neke marionete. Kod njih govor prestaje da bude sredstvo međusobnog sporazumevanja i postaje ništa drugo nego niz fraza i klišea. U teatru apsurda pisci su nastojali da razbiju pravila dramske književnosti koja su do tada važila. Želeli su da, u najvećoj meri, naglase teškoću, usamljenost, strah i sve ono što jedan moderan čovek ustvari oseća. U njihovim delima prikazane su situacije u kojima čovek jednostavno ne može da utiče na situacije u kojima se nalazi.

Dramu Stolice, baš kao i sve druge drame ovog pravca, ne možemo svrstati ni u tragedije ni u komedije. Ono što im je takođe zajedničko je to što dela obiluju crnim humorom. Jonesko je u ovaj pravac prvo ušao dramom Ćelava pevačica, koja prati život i svakodnevnice likova na potpuno bizaran i besmislen način. Sličnu radnju imamo i u ovom delu koje prati Starca i Staricu, koji nemaju druga imena. Starac ima 95, a Starica 94 godine. Žive osamljeni na nekom pustom ostrvu i po ceo dan vode prazne, monotone razgovore. Između redova možemo da uvidimo da su njih dvoje imali težak život i da su sada, na kraju, osuđeni na besmisleno postojanje jedno uz drugo. Osećaju se skroz poraženo i jedino što čekaju je smrt. Odjednom cela situacija se menja.

Starac odluči da je vreme da promeni sve. Rešio je da na svoj otok pozovu sve bitne ljude i saopšte im mnoge bitne činjenice koje mogu promeniti čovečanstvo. Postavljaju stolice, ljudi dolaze i sedaju na njih, ali ih samo Stari i Stara vide. Publika te ljude ne može da vidi. Oni samo vide prazne stolice i dvoje starih ljudi koji vode dijaloge sa nepostojećim gostima koje navode gde treba da sednu.

Iznose stolice jednu za drugom dok cela scena ne bude prekrivena njima. A njih dvoje ostanu razdvojeni na suprotnim stranama scene, pa moraju da se dovikuju kako bi se čuli. Na kraju je trebalo da stigne i sam Car. Starac ga je najavio jer nije mogao sam da prenese tu bitnu poruku za čovečanstvo, trebala mu je pomoć. U poslednjem trenutku viču „Živeo car“ i bacaju se kroz prozore kraj kojih su prethodno stajali. Tako dočekaju svoju dugo očekivanu smrt.

Književni elementi

Književni rod: drama

Književna vrsta: drama apsurda, tragična farsa

Vreme radnje: neodređeno

Mesto radnje: jedno pusto ostrvo

Tema: besmisleni razgovori Starca i Starice

Ideja: sam pisac je naveo da ovo delo nema nikakvu ideju

Prepričano delo, citati

NAPOMENA: detaljno prepričavanje ovog dela može delovati pomalo besmisleno, ali takva je i sama radnja, besmislena. Ova drama nije napisana kako bi zabavila čitaoce, rekao je Jonesko, već da bi pokazala prave probleme savremenog sveta!

Podiže se zavesa, na sceni je polumrak. Vidimo Starca kako se nageo kroz prozor i gleda ka pučini. Starica dolazi, pali uljanu lampu i zelena svetlost osvaja scenu. Starica prilazi Starcu i vuče ga za rukav. Govori mu da se skloni sa prozora i zatvori ga jer cela soba miriše na ustajalu vodu, a i komarci ulaze. Ali on to ne želi. On je želeo da gleda barke kako plivaju po vodi. Starica ga podseća da je već pao mrak i da se barke ne vide. On joj odgovori da gleda senke koje su ostale iza njih.

„Naginje se vrlo jako.
STARICA, vuče ga svom snagom: – Ah, plašiš me, milo moje… Hodi, sedi, i tako ih nećeš videti kako dolaze. Ne vredi, mrak je…
Starac nevoljno pušta da ga ona odvuče.“

On joj govori da toliko uživa da gleda u more i pučinu. Starica ne deli njegovu ljubav prema tome. Hvata je vrtoglavica, a i nikako ne može da se navikne na to ostrvo i vodu koja je svuda oko njih. Odlaze da sednu na dve stolice i Starac sasvim prirodno sedne Starici u krilo.

Starac započinje priču kako je nekada sunce zalazilo oko 9 – 10 sati uveče, a sada je 6 i već je mrak. Starica se divi kako on sve to pamti. A on joj govori kako čovek što dalje ide u životu sve se više zaglibljuje jer se zemlja samo vrti, vrti, vrti, a godine prolaze. Starica duboko uzdahnu i kaže svom mužu da je toliko mudar da je mogao postići mnogo više u životu samo da je imao više ambicija. On smatra da bi isto živeli kao i sad. Eto, i sad je komandir neke zgrade jer je domar.

Bilo im je jako dosadno, pa je Starica rekla da počne da se pretvara kao pre neko veče kako bi se razonodili. Počnu da se prepiru čiji je red da se pretvara. Starica ga zamoli da se pretvara da je mesec februar, a on, iako ne voli mesece u godini, počne da se češka po glavi imitirajući zadati mesec. Starica počne glasno da se smeje i uživa u imitaciji.

Tada Starica zamoli svog muža da joj ispriča priču. A on ne može da veruje da opet traži istu priču. Sedamdeset i pet godina su u braku i ona svako veče traži da joj priča tu priču.

„STARICA: Mili moj, meni nikad nije dosta… To je tvoj život, mene to strasno zanima. STARAC: Znaš ga napamet!
STARICA: Kao da sve odmah zaboravim… Duh mi je kao nov svake večeri… Da, da, milo moje, namemo to činim, uzmem na čišćenje … postajem opet nova, tebe radi, milo moje, svake večeri… Hajde, počni, molim te.“

I onda je Starac počeo da priča. To je bila njihova zajednička priča. Trčali su po kiši, mokri promrzli i stigli do jedne kapije, ali nisu hteli da ih puste unutra. Bilo je to pre osamdeset godina, rekao je on. Iza ograde je bila mokra trava i jedna staza koja je vodila do crkve. Koje je to selo bilo Starica nije znala, ali je Starac rekao da misli da je to Pariz. To selo je postojalo ali se kasnije srušilo. Od njega ništa danas nije ostalo, nastavio je on, samo jedna pesma koja se zvala „Pariz će uvek biti Pariz“.

Starica je pokušala da promeni temu, ali je on nastavio da priča o pesmi. Ona mu se divila kako je darovit i žalila što nije imao više ambicije u životu da postane neko veliki. Onda su počelli da se smeju. Prvo ona, pa za njom i on. Smejali su se grohotom, a da nisu tačno ni znali čemu se smeju.

Starica opet počne da priča o tome kako je on mogao biti mnogo više nego običan komandir i Starac se raplače, vičući da je siroče i da nema nikog, nije mogao majku da nađe. Starica ga je tešila i govorila da je ona tu uz njega.

„STARICA, pokušava da ga uteši, tepa mu: Siroče moje, malo moje, srce mi cepaš, siroče moje.
Uljuljkuje Starca, koji se maločas vratio njoj u krilo.
STARAC, jeca: A, a, a… Moja mama! Gde je moja mama! Nemam više mame! STARICA: Ja sam ti žena, sad sam ja tvoja mama.
STARAC, pomalo popušta: Nije istina, sirotan sam.“

Kada je Starac upitao gde mu je majka, Starica mu je objasnila da je ona na nebu, u rajskom vrtu i da ga odande uvek gleda. On se tada smirio, a Starica mu je objasnila da će kasnije imati goste i da ne smeju da ga vide takvog, uplakanog i uzrujanog. Starac se tada setio da će gosti doći jer on ima poruku jako bitnu za čovečanstvo i želi da im je prenese. Starica mu je govorila da je on mnogo bolji od ostalih, da mnogo vredi, ali da nije umeo da se slaže sa ostalima. Posvađao se sa svim prijateljima, direktorima, narednicima, pa čak i sa bratom. Na to je Starac odgovorio da je brat kriv jer ga je uvredio, ali se Starica nije složila sa tim.

Starac je nastavio priču o svojoj poruci koju je morao da prenese drugima. Starica je smatrala da treba da to uradi. Ponudila mu je čaj i rekla kako je on mogao biti prvi govornik, ali eto nije uspeo u tome, ali joj je drago što će konačno preneti svoju poruku svima, „svim zemljama, Evropi, svim kontinentima!“ Tada ga je upitala koga je zvao večeras u goste, a on joj je odgovorio da je zvao sve naučnike, posrednike, čuvare, vladike, hemičare, političare, predsednike i mnoge druge, sve one koji su imućni ili učeni.  Ceo život ga je ta poruka gušila i zahvaljujući Starici i Govorniku, koji su je jedini razumeli, preneće je i ostalima.

Starica se tada upitala da li će ih skup možda izmoriti, ali je Starac verovao da neće. Nisu mogli nikako da ga odlože. Onda se ona zabrinula zbog svoje izgužvane haljine, a on joj je rekao da je brzo opegla, jer su gosti već stigli.

„Starac u pratnji Starice, koja gunña, stiže do vrata u udubljenju; ne vide se više za trenutak; čuje se kako otvaraju vrata i potom ih zatvaraju pošto su nekoga pustili unutra.“

Starac i starica počeli su da primaju svoje nevidljive goste. Samo su ih oni videli. Odlagali su im kapute i bunde i raspoređivali gde bi ko trebao da sedne. Jednog po jednog gosta su pratili između sebe do mesta za sedenje. Publika nije mogla da vidi njihove goste, ali su oni vodili razgovore sa svima njima.

Kada su seli na dve stolice, jedna između njih je ostala prazna. Tu je očigledno sedela jedna gospođa, a oni su vodili razgovor sa njom i široko joj se osmehivali. Starica se slagala sa nekom ženinom konstatacijom kako život nikada nije bio jeftin, ali će Starac možda uspeti sve malo da promeni. Ali nije želela da joj kaže o čemu je reč unapred. Starac govori gospođi kako je u potpunosti osvojila njegovu ženu  i da nije kao današnja omladina. Tada se saginje da joj dohvati nešto što je ispustila.

Kada su ustali, nastavili su razgovor sa istom gospođom. Uveravali su je da im je na pustom ostrvu dobro, da Starac voli samoću, da uživaju sami, ali da nisu čovekomrsci. Tokom razgovora začuli su zvono na vratima i izvinili se gospođi jer moraju da dočekaju ostale goste.

Starac je otišao do stvarnih vrata, a Starica je produžila do imaginarnih. Ispred njega se našao Pukovnik i Starac je odmah stao u stav mirno da ga pozdravi.

„O, gospodine Pukovniče! (Neodređeno prinosi ruku čelu kao u nedovršenom pozdravu) Dobar dan, gospodine Pukovniče… Neverovatna je ovo čast za  mene… ja…  ja nisam očekivao…  iako… međutim jednom reči vrlo sam ponosan što u svom skromnom domu primam posetu takvog junaka (Steže nevidljivu ruku, koju mu pruža nevidljivi Pukovnik i ceremonijalno se klanja, uspravlja se) Bez lažne skromnosti ipak uzimam slobodu da priznam da se ne osećam nedostojnim vaše posete! Ponosan, da, nedostojan, ne!

Pojavljuje se s desna Starica sa stolicom.

STARICA: O, kakva divna uniforma! Kako lepo ordenje!“

Starica tiho upita muža ko je to, a on joj objašnjava da je to njegov Pukovnik. Starica mu pruža ruku i on je ljubi u znak pozdrava. Na neko pitanje, Starac odgovara da nisu svi još stigli i da će Govornik govoriti u njegovo ime pred skupom. Starica opominje Pukovnika da ne baca pikavce na pod. Starac je upitao pukovnika da li su poslednji rat izgubili ili dobili, a zbog nekog dobijenog odgovara, on počinje da se ljuti. Objašnjavao mu je kako je on dobar vojnik, kako je u ratu ubio 209 vojnika. Starica se umešala rekavši da oni jesu stari, ali da nikada ne lažu. U tom trenutku oboje odlaze da dočakaju još gostiju.

Jedna gospođa kao pada na pod i Starica se saginje da joj pomogne. Starica je donosila stolicu toj gospođi, a začulo se opet zvono na vratima. Starica se izvinjava gostima jer moraju da dočekuju i ostale. Odlaze za mnogim imaginarnim vratima i otvaraju ih. Kada Starac otvori vrata vidi ispred sebe neku poznatu gospođu i počne da je hvali kako se uopšte nije promenila. To je bila Gospođa Lepa i on ju je predstavio ostalim gostima.

Zatim ulaze još dva gosta, jedan od njih nosi poklon za Staricu. Bila je to slika. Starica se tada obraća mužu Gospođe Lepe i objašnjava mu da se ne oseća dobro, ali gospodin nije bio doktor već Fotograver. Tada je ona sela pored njega, a Starac pored Lepe i započeli su razgovore.

Starac je priznao Gospođi Lepoj da ju je oduvek voleo. I sad je bila lepa kao i kada ju je zavoleo. Za to vreme Starica je počela da zadiže svoje suknje, kojih je bilo puno. Pokazivala je Fotograveru svoju iscepanu podsuknju, pa svoje grudi, zabacivala je glavu, širila noge smejući se glasom stare bludnice. Ali onda je shvatila da je to njeno vreme prošlo, bila je prestara, pa je prestala. Fotograver joj je udelio neki kompliment i ona je oduševljeno uzviknula kako je divno što on misli da izgleda mlado za svoje godine. Za to vreme se Starac sve vreme se udvarao Lepoj.

Tada odvode svoje sagovornike do ostalih nevidljivih gostiju i sedaju ih. Između Starca i Starice je četiri prazne stolice. Starica je pričala o svom sinu koji ih je napustio, molili su ga da ostane ali je on tresnuo vratima i otišao. Imao je sedam godina. Starac je pričao kako nikada nisu imali dece. Oduvek su želeli da imaju dece, ali nisu uspeli. Pričao je kako je njegova žena to žarko želela i kako je imala pravo materinsko srce. Onda je nastavio priču o svojoj majci koju je ostavio da umre u nekom jarku sama, a on je želeo da ide na bal.

Kada se vratio već je bila sahranjena. Starica je još uvek pričala o sinu koji ih je ostavio i podsetila svoje goste da ništa o tome ne spominju njenom mužu jer je on bio divan sin svojih roditelja, mnogo ih je voleo, oboje su mu umrli na rukama.

Opet se čuje zvono i dolaze novi gosti. Starica donosi još stolica, a Starac ide da otvori vrata broj 7.  Tada ulaze tri ili četiri nevidljive osobe koje su jako visoke i on mora da se propne na prste kako bi se rukovao sa njima. Dok Starica donosi stolice, on nove goste upoznaje sa onima koji već sede.

„STARICA: Dame i gospodo, izvinite…
Izlazi na vrata br.3 i vraća se na vrata br.2. Starac otvara skrivena vrata br.9 i iščezava u času kadse Starica pojavljuje na vratima br.3.

STARAC, skriven: Uđite, uđite… uđite… uđite… (pojavljuje se vukući za sobom mnogo nevidljivih osoba, meñu kojima I jedno sasvim malo dete, koje vodi za ruku) Ne dolazi se s malom decom na naučno predavanje… dosađivaće se jadno malo… a ako počne da plače ili se upiški nekoj dami na haljinu, to će tek biti divota! (vodi ih na sredinu scene, Starica pristiže s dvema stolicama) Predstavljam vam svoju ženu Semiramidu! Ovo su njihova deca.“

Starica se divi deci i govori mužu kako neće biti dovoljno stolica. Pokušava da predstavi nove goste, ali ona ne zna ko su oni. Opet se čuje zvono, još gostiju stiže.

„Opet zvono, jos jednom zvono, sve češća zvonjava, starac ne zna kuda će pre, stolice okrenute estradi, leđima publici, čine pravilne redove, koji rastu kao u pozorišnoj sali; Starac, zadihan, brišući znoj, trči od vrata do vrata, smešta nevidljive goste, dok Starica ćopajući, na izmaku snage, ide što brže može od vrata do vrata i donosi stolice; sad ima mnogo nevidljivih lica na sceni; starci se trude da se ne sudaraju s ljudima, da se provuku između redova stolica.“

Spolja se čuje sve više čamaca koji pristižu, a Starac i Starica samo donose stolice i ređaju ih. Non stop se čuje zvono, novi gosti ulaze. Sada niko više ne razgovara. Vrata se non stop otvaraju i zatvaraju, domaćini dočekuju goste, predstavljaju ih, vode do njihovih mesta i tako u krug. U času kada prestanu da se otvaraju i zatvaraju vrata stičemo utisak da je cela scena popunjena ljudima.

Starica je delila program gostima i govorila im da budu strpljivi, da će ih sve uslužiti, ne može da postigne sve odjednom. Starac govori gostima da nema mesta za sedenje više. On stoji na jednom kraju scene, a Starica na drugom. Ona deli programe i karamele, čokolade, bombone. Starca nevidljivi gosti non stop guraju, pa on silazi i penje se na scenu nekoliko puta.

Sada već ima previše ljudi, svi se guraju. Starac i Starica ne vide jedno drugo od gužve pa se dovikuju. Za to vreme, svako na svojoj strani razgovora sa zvanicama. Svi se dovikuju, viču sve dok se u jednom trenutku ne otvore glavna vrata. Na njima nema nikoga, ali jaka svetlost osvoji scenu. Starac je počeo da uzvikuje da ne može da veruje kakva ga je čast zadesila, Car je došao u njegovu kuću. Starica nije znala ko je čovek na vratima, a Starac joj je uporno vikao da je to Car. Starac je pozvao sve goste da ustanu i pozdrave Njegovo Visokočanstvo Cara.

Car nije mogao da vidi Starca, pa je ovaj govorio svima da se sklone da ga vidi. Govorio je kako je on njegov najverniji sluga,  njegov rob, njegov pas. Starac je pokušavao da skloni ljude oko sebe, ali bezuspešno. Starica ga je umirivala sa drugog kraja scene i uveravala ga da ga Car vidi i čuje. Starac je potom uspeo da započne razgovor sa Carem, a s vremena na vreme bi Starica, poput eha, ponavljala njegove reči. Na kraju razgovora mu je rekao da Govornik treba da stigne i da prenese svima njegovu poruku. Izvinjavao se Caru što mora da čeka i zahvaljivao što je tu. Govornik im se javio telefonom i rekao da dolazi.

Kako Car više ne bi čekao, Starac je započeo svoju priču.

„Veličanstvo, slušajte, otkrovenje mi je došlo odavno… bilo mi je četrdeset godina… ja ovo i za vas govorim, Dame i Gospodo… jedne večeri, posle obeda, kao i obično pre no što ću da legnem, sedoh u krilo svom ocu… moji su brkovi bili veći od njegovih i šiljastiji… grudi maljavije… kosa već proseda, a njegova je bila još crna… Bilo je gostiju, odraslih osoba, za večerom, koji su počeli da se smeju, smeju…“

Gosti na toj večeri su ga uveravali da on nije dete jer je već ponoć a on ne spava. Deca u ponoć već uveliko spavaju. Starac je u to vreme sebe smatrao detetom jer nije bio oženjen. Odmah su ga i oženili kako bi ispalo da su u pravu. Srećom žena mu je zamenila i oca i majku. U tom trenutku je prekinuo svoju priču i Starica i on su počeli da govore jedno po jedno kako će Govornik doći. Konačno se vrata otvaraju. Tišina dugo traje i pojavljuje se Govornik. On je stvarno lice.

„Tip slikara ili pesnika iz prošlog veka, crni filcani šešir sa širokim obodom, leptir mašna, široka bluza, brkovi, bradica, dosta šmirantski izgled, uobražen. Dok nevidljiva lica treba da deluju štoje moguće stvarnije, Govornik će delovati nestvarno: ići će uz desni zid kao da klizi, lagano, do dna scene prema velikim vratima, ne okrećući glavu ni levo ni desno; proći će pored Starice ne primećujući je, čak ni onda kad ga Starica bude dodirnula po ruci da bi se uverila u njegovo postojanje.“

Starac i Starica oduševljeno gledaju u Govornika. Ona mu govori da je znala da će doći, a on joj nije verovao. Govornik stiže do sredine scene, skida šešir i pozdravlja sve. Penje se na estradu i sa visine gleda nevidljivu publiku. Starac se obraća gostima i zahvaljuje što su došli. Počeo je da se zahvaljuje svima koji su omogućili da se skup održi – vlasnicima zgrade, arhitektama, zidarima, onima koji su kopali temelje, koji su napravili stolice… Na kraju se zahvaljuje i svojoj supruzi.

Starac nastavlja obraćanje i sad se okreće Caru i govori mu kako su žena i on preživeli dobar život i kako ne bi mogli da traže ništa više od njega. Njegova misija u životu je ispunjena, jer će Govornik sada preneti tu važnu poruku. Sada se obraćao Govorniku, koji je delio autograme. Zahvalio mu se što će preneti njegovu filozofiju svetu ili onome što je od sveta ostalo.

„… Što  se tiče mene i moje verne drugarice, posle dugih godina rada na napretku čovečanstva,  kad smo bili borci za pravednu stvar, ne ostaje nam ništa drugo do da se povučemo… ovoga časa… i da podnesemo najveću žrtvu koju niko od nas ne zahteva, ali koju ćemo ipak prineti…“

Starica je jecajući dodala da umiru u slavi, ali da će bar ulice nositi njihova imena. Tada joj se Starac zahvalio za život koji su proveli zajedno i što ga nikada nije napustila. Iako će njihova tela pasti daleko jedno od drugog, nisu marili za to. Tako su odlučili da mora biti. Biće sjedinjenji u vremenu i večnosti. Pozdravljaju se poslednji put i uzvikuju „Živeo Car“. Bacaju konfete na stolice i nevidljive goste. U istom trenutku se okreću ka prozoru i zajedno skoče.

Govornik je sve ovo vreme bio nepomičan i potpuno ravnodušno posmatrao ovo dvostruko ubistvo. Konačno je otvorio i usta i počeo da priča. Ali reči ne izlaze, čuju se samo zvuci „MM… GU… GI… HU…“ Bespomoćno opušta ruke pored tela i odjednom mu sine ideja, vadi kredu iz džepa i počne da piše po tabli. Napiše „ANGEPAIN“ pa zatim „NHAA HHM HBHBAB B“. Zatim se okreće nevidljivoj publici i pokazuje šta je napisao.

Opet počne da ispušta neke zvuke, pa nezadovoljan obriše šta je napisao. Sada ispiše krupnim slovima „LAZBOGOM ALZBOU LBL„. Opet se srećan okreće sali, očekujući da će ga sada nevidljiva publika razumeti. Počinje da se smeje. Ali kako nema nikakve rekacije, osmeh mu pada sa lica. Naglo silazi sa podijuma i odlazi do vrata. Okreće se još jednom, otpozdravlja Cara i nestaje sa scene.

„Scena ostaje prazna sa svojim stolicama, podijumom, parketom posutim konfetama i serpentinama. Velika vrata u dnu su širom otvorena prema mraku. Prvi put se čuju ljudski šumovi iz nevidljive gomile: smeh, mrmljanje, „pst“, ironično kašljanje. U početku slabi, ovi šumovi rastu; zatim se opet utišavaju postepeno. Sve ovo treba da traje dosta dugo da bi publika – ona stvarna i vidljiva – otišla s ovim poslednjim utiskom čvrsto urezanim u svest. Zavesa se spušta sasvim lagano.“

Analiza likova

Likovi: Starac, Starica

Starac – glavni lik ove drame. Nema ime i poznato je da ima 95 godina. Živi sa Staricom na jednom pustom ostrvu daleko od ljudi. Žive jednoličnim monotonim životom. Nije mnogo postigao tokom života i to mu smeta sada kada se osvrne.

Voli svoju suprugu i često joj tepa nazivajući je „šećeru moj, srce moje, voljena moja„. Smatra da ima jako bitnu poruku za čovečanstvo da prenese svetu, pa reši da okupi goste kako bi im je preneo. Na kraju se baca sa prozora i umire.

Starica – takođe glavni lik dela. Ni ona nema ime i samo je poznato da ima 94 godine. Živi svoj dosadni i monotoni život na pustom ostrvu sa svojim mužem. Mnogo ga voli. On više puta napominje da mu je ona bila i majka i otac u životu i da ga je uvek čuvala i nikada ga nije napustila.

U jednom od razgovora sa imaginarnim gostima, Starica priča da su imali sina ali da ih je napustio. Starac to opovrgne. Dok gosti dolaze, ona iznosi stolice. Uvek je tu da pomogne svojm mužu. Na kraju se i ona baca kroz prozor i umire.

Govornik – ovo je jedini stvarni sporedni lik drame. Pojavljuje se na kraju, kada su svi imaginarni gosti već stigli i scena je puna. Trebao je da prenese tu važnu poruku svim gostima, ali se ispostavi da je ustvari gluvonem.

Beleške o piscu

Ežen Jonesko je rođen 26. novembra 1909. godine u Slatini, od majke Francuskinje i oca Rumuna. Veći deo detinjstva proveo je u Francuskoj, gde je tvrdio da je doživeo jedinstveno iskustvo transformacije. Kako Debora B. Gensbauer opisuje u „Eugene Jonesco Revisited“, dečak je živeo u malom francuskom gradu, šetajući po sunčevoj svetlosti pod plavim nebom, kada je doživeo iznenadno svetlo. Osećao je osećaj da lebdi sa zemlje i veliki mir u sebi. Kada se vratio na zemlju, video je svet kao pun prljavštine i propadanja, kvarenja i besmislenog delovanja. Neobična jukstapozicija euforičnog mira sa besmislenom realnošću uticala bi na njegov život i rad.

Nakon što se Jonesko preselio u Rumuniju kao tinejdžer, njegovi roditelji su se razveli. Studirao je francusku književnost na Univerzitetu u Bukureštu. Jonesko se oženio Rodisijem Burileanuom i dobili su jednu ćerku kojoj je napisao seriju neobičnih dečjih priča. Porodica se vratila u Francusku i tokom Drugog svetskog rata živela u Marseju. Posle rata preselili su se u Pariz.

Jonesko je kao dramaturg dobio brojne kritike, ali je svoju prvu dramu „Ćelava pevačica“ napisao tek 1950. godine. Nakon što je odlučio da nauči engleski u 40. godini, Jonesko je inspiraciju pronašao u svom jeziku. Jednostavne rečenice sastavljene od jednostavnih reči činile su mu se alternativno dubokim, tajanstvenim, tragičnim i urnebesnim. Napisao je „Ćelavu pevačicu“ kako bi satirao izgradnju porodice srednje klase zarobljene u svetu definisanom besmislenim formalnostima i ustajalim rutinama. Na njegovo iznenađenje, sićušna drama je dobila pohvale kritike i katapultirala je sredovečnog čoveka u živahnu spisateljsku karijeru.

Joneskovo najpoznatije delo uključuje „Lekciju“, „Stolice“ i „Nosorog“ napisana po uzoru na „Preobražaj“ Franca Kafke. Njegove drame, ili „antiigre“, kako ih je nazvao, razbijaju pozorišne tradicije akcije i sekvenci. Oni su posebno moderni u meri u kojoj jesu. Predstave istražuju smrtnost i egzistencijalne zagonetke sa maštovitim i često fantastičnim humorom. Granica između fikcije i stvarnosti je dosledno zamagljena dok Jonesko prikazuje besmislene svetove kojima vlada slučajnost.

Martin Eslin je 1962. identifikovao Joneska kao vodećeg pisca u Pozorištu apsurda. Drugi takvi pisci ove zabave bili su Semjuel Beket, Žan Žene i Artur Adamov. Delili su slične brige oko smisla života – štaviše, njegove besmislenosti – i misterije života. Da bi izrazili i istražili probleme življenja u naizgled besmislenom, ovi pisci ne samo da su izazivali tradicionalne pozorišne modele, već su revolucionisali i samu umetnost pisanja.

U svom najznačajnijem teorijskom eseju „Pozorišno iskustvo“, Jonesko je jednostavno osporio tradicionalnu premisu pozorišta. Tvrdio je da je mrzeo da ide u pozorište kao dete jer ono nije pružalo interaktivno iskustvo – ili, barem, ne toliko interaktivno koliko je on više voleo. On je opisao svoju viziju „fiktivne istine“ koja može biti mnogo zanimljivija od realističkog pozorišta. Kritikujući realizam i Brehtov teatar, odvojio se od mnogih savremenika, uključujući Keneta Tajnana, sa kojim je vodio stalnu, žestoku debatu.

Jonesko je postao član Francuske akademije (L’Academie francaise) 1970. godine. Objavio je nekoliko teorijskih radova i drama. Osvojio je i brojne nagrade.

Jonesko je umro 28. marta 1994. godine, a sahranjen je na groblju u Parizu. Iako je proslavljeni mislilac pisao skoro u potpunosti na francuskom i tako dugo živeo u Francuskoj, Rumunija ga i dalje smatra jednim od svojih najtalentovanijih umetnika.

D.B.