Ćela

Narodna bajka Ćela obrađena lektira književnika Vuka Stefanovića Karadžića. Sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Pročitajte kompletno delo Ćela >>

Analiza dela

Narodne bajke su potekle od nepoznatih darovitih pojedinaca u prošlosti. Prenosile su se usmeno. Vuk Stefanović Karadžić je bajke nazvao ženskim pripovetkama „u kojima se pripovijedaju kojekakva čudesa što ne može biti“. Bajke se nazivaju i gatke, nestvarne priče. On je sakupljao, beležio i objavio 1853. godine srpske narodne bajke u knjizi Srpske narodne pripovijetke u kojoj su takođe objavljene i popularne narodne bajke i pripovetkeAždaja i carev sin, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Biberče, Devojka cara nadmudrila, Đavo i njegov šegrt, Đevojka brža od konja, Ero s onoga svijeta, Nemušti jezik, Tri jegulje, Tri prstena, Usud, Zlatna jabuka i devet paunica i Zlatoruni ovan.

Bajka Ćela je jedna od kraćih bajki, ali ima gotovo sve elemente koji imaju i druge srpske narodne bajke. I u njoj su vreme i mesto radnje su neodređeni, a najmlađe dete je najdraže caru ili kralju i njemu želi sve da ostavi. Takođe i broj 3 je tipičan broj za bajke koji se i ovde pojavljuje – car ima tri ćerke. U bajci se pojavljuje je čudesni pomagač, to je ovde zmajevit konj. Ćela uz njegovu pomoć njega doživljava punu transformaciju – od neuglednog čoveka postaje zgodan mladić i najbolji ratnik koji pomaže caru.

Kao i sve bajke i ova ima srećan kraj. Ćela je dokazao da je pravi junak i naučio nas da ni o kome ne treba da sudimo samo na osnovu njegovog izgleda ili materijalnog stanja. Bajka ima i moralnu poruku sličnu onoj koju ima i bajka Biberče a to je da ljude ne treba procenjivati na osnovu fizičkog izgleda. Slično za obe bajke je i to kako su junaci dobili ime, Ćela zbog svoje ćele, a Biberče jer je bio veličine biberovog zrna. Takav postupak davanja imena junacima je isto tipičan za bajke, i Pepeljuga nosi to ime jer vreme provodi radeći u pepelu.

Bajka se sastoji iz 5 kompozicionih celina:

1. Car ima tri ćerke, dve starije udaje, trećoj želi da ostavi carstvo. Ima neuglednog slugu Ćelu koji vredno sređuje baštu
2. Careva kći jednog jutra vidi kako to Ćela postaje zgodan momak i kako ima pomoćnika zmajevitog konja i zaljubljuje se u njega
3. Careva kći odbija sve prosce i otac je uda nevoljno za Ćelu načinivši od nje prosjakinju
4. Počinje rat protiv cara, Ćela odlazi u rat, uz pomoć zmajevitog konja poubija sve protivnike
5. Car nagrađuje Ćelu tako što carstvo prepušta njemu

Književni elementi

Književni rod: epika

Književna vrsta: narodna bajka

Vreme radnje: neodređeno

Mesto radnje: neodređeno, neimenovano carstvo, potom bojno polje.

Tema: avanture neuglednog sluge koji postaje prvo princezin suprug, a onda i car

Ideja: ne treba o čoveku suditi po izgledu, već po delima, odelo ne čini čoveka i strpljenje i pravda se na kraju uvek isplate.

Prepričano delo, citati

Jedan car je imao tri ćerke, dve je udao za careve sinove, a trećoj je želeo da ostavi carstvo jer je bila najlepša i njemu najdraža. Car je imao slugu koga su zvali Ćela jer je bio ćelav. Ćela se bavio samo sređivanjem bašte, ali bašta je bila toliko uredna da je izgledala kao da u njoj radi desetoro ljudi. Careva ćerka ga je gledala sa prozora kako radi i pitala se kako mu to uspeva. Ćela joj je predložio da jedno jutro porani, pa da će videti.

Careva kći tako i uradi drugog jutra, ne govoreći roditeljima za plan. Tada ugleda kako Ćeli zmajevit konj donosi gospodsko odelo i oružje i troje četvoro dece da mu rade baštu. Ćela je obukao to odelo, i nije više ni ćelav, nego lep momak, uzjahao je zmajevitog konja, a konju sevaju varnice iz nozdrva.

„Drugo jutro careva kći urani vrlo rano, i stane da gleda u bašču ne javljajući ni ocu ni materi, kad ali Ćeli došao zmajevit konj i doneo mu gosposko odelo i oružje, i doveo uza se troje četvoro čeljadi te rade bašču, a Ćela se obukao u ono odelo, te postao sa svim drugi: nije više ni ćelav nego lep momak što može biti, pa uzjahao na onoga konja, te se šeće po bašči, a konj da se pomami pod njim: sve mu varnice iz nozdrva sevaju.“

Careva ćerka kad ga je takvog videla, odmah se zaljubila, ali nije htela nikom da kaže. Dolazili su mnogi prosci, ali ona je sve odbila i na kraju rekla da samo želi Ćelu. Car i carica su joj govorili da time sramoti carstvo jer nisu znali da Ćela postaje zorom lep momak. Ćerka je bila neumoljiva.

Kad je video da ne može drugačije, car je ćerku obukao u prostačko odelo, načinio je od nje prosjakinju i udao je za Ćelu. Ćela im je napravio kolibu za život i živeo je sa carevom ćerkom kao običan baštovan.

Ipak, kad god je želeo mogao je da postane i gospodin, bilo je potrebno samo da zvizne i pojavljivao se zmajevit konj i donosio mu odelo. Odjednom, napali su Ćelinog tasta neprijatelji sa dve strane. Car se brinuo kako sad ne može da računa na pomoć od najmlađe ćerke kojoj je najviše verovao. Car je izdao zapovest da svi dovoljno stasali moraju u vojsku.

Svi su ismejavali Ćelu misleći da on ne može da bude od pomoći. Ćela je sebi napravio šator u kojem je mirovao tri dana. Četvrtog dana započeo je boj. Ćela je zviznuo i u pomoć mu je stigao zmajevit konj. Ćela ga je osedlao načinjen kao gospodin i vrlo brzo su razbili vojsku posle čeka je neprijatelj tražio mir. Car je želeo da vidi tog junaka i da ga daruje. Glasnici su mu odmah preneli da taj junak nije niko drugi do Ćela. Poručio je caru da će jahati uporedo sa njim kad krenu kući.

„Car se udivi kad to čuje, i nije hteo verovati: „Kad bi on bio, on bi došao k meni.“ A Ćela mu poruči: “Kad pođemo kući, napored ću s njim jahati.” Kad se posle toga učini mir i pođu natrag.“

Ćela savi šator, zvizne i pred njim se stvori zmajevit konj, on obuče gospodsko odelo i pođe napred sa carem i svi su videli da je to on. Car je zaplakao od radosti i odmah mu predao carstvo, te je Ćela postao car.

„On obuče gosposko odelo i usedne na zmajevita konja pa pođe s carem napored da ga svi vide da je on. Kad car vidi da je on, od radosti se zaplače i tako u radosti dođu kući i onde car još za života svoga preda Ćeli carstvo, te Ćela postane car.“

Analiza likova

Likovi: Ćela, careva ćerka, car

Ćela – neugledni carev sluga koji vredno radi kao baštovan. Zbog svoje ćelavosti ima i pogrdan nadimak Ćela i svi ga tako zovu. Svi se pitaju kako uspeva sam da uradi nešto što je posao za desetoricu.

„U toga cara bio je jedan sluga kojega su zvali Ćela, jer je bio ćelav. Taj sluga ništa drugo nije radio, nego samo po bašči što je trebalo, ali mu je bašča tako bila urađena kao da je u njoj radilo deset ljudi, i svi su se tome čudili.“

Ćela ima čudesnog pomoćnika – to je zmajevit konj.

„…kad ali Ćeli došao zmajevit konj i doneo mu gosposko odelo i oružje, i doveo uza se troje četvoro čeljadi te rade bašču, a Ćela se obukao u ono odelo, te postao sa svim drugi: nije više ni ćelav nego lep momak što može biti, pa uzjahao na onoga konja, te se šeće po bašči, a konj da se pomami pod njim: sve mu varnice iz nozdrva sevaju.“

Careva kći je zadobila njegovo poverenje i zato joj je poverio ko je zaista. Ostaje odan caru iako je car bio razočaran zašto je on kao takav postao izabranik njegove omiljene ćerke.

Hrabrost i neustrašivost pokazuje u ratu.

„Kako on uleti u boj, sva se neprijateljska vojska uzbuni: ne zna se ili više on seče ili mu više konj tlači. I tako za tili čas vojska neprijateljska prsne i razbegne se kud koje. Odmah dođe glas caru pod šator da je u njegovoj vojsci bio junak koji je neprijatelja pobio i da neprijatelj ište mir.“

Pozitivan junak, ali kao i svaki junak bajke nema psihološku karakterizaciju.

Car – nepoverljiv prema Ćeli zbog njegovog izgleda i niskog porekla, razočaran postupcima omiljene ćerke.

„Onda reče u sebi car: „One dve kćeri što sam udao za carske sinove, imam sad od njih pomoć, a ovu od koje sam se najviše nadao, dadoh za rđu.““

Na kraju shvata da mu je procena što se Ćele tiče bila pogrešna i ostavlja mu carstvo.

„Kad car vidi da je on, od radosti se zaplače i tako u radosti dođu kući i onde car još za života svoga preda Ćeli carstvo, te Ćela postane car.“

Careva ćerka – ume da sačuva tajnu jer ne otkriva Ćelinu čudesnost. Skromna jer pristaje da živi i u siromaštvu samo da bi bila sa onim koga voli.

„Kad mnogi prosci stanu dolaziti i prositi je, ona najposle kaže da ne će ni za koga nego za Ćelu. Car i carica kad to čuju, stanu je ružiti i huliti: „Kako bi ti za slugu pošla, pa još da je kakav, nego Ćela. Hoćeš da nam sramotiš carstvo.” Ali ona to ne htedne ni slušati, nego reče: “Ili za njega ili ni za koga.““

Beleške o piscu

Vuk Stefanović Karadžić bio je najpoznatiji srpski lingvista i najveći reformator srpskog jezika. Rođen je u selu Tršić 6. novembra 1787. godine. Nazvali su ga Vuk, jer bi ga, po narodnom običaju, to ime trebalo zaštiti od uroka veštica.

Još kao dete, učio je da piše i čita od rođaka Jevte Svića, koji je tada bio jedini pismeni čovek u njihovom kraju. Vuk se školovao u Loznici, pa je poslat na dalje obrazovanje u manastir Tronoši. Tamo su ga terali da čuva stoku, pa mu nije ostajalo vremena za učenje, zato se vratio kući.

Pokušao je da upiše gimnaziju u Karlovcu, ali ne uspeo, pa odlazi u Petrinju. Nakon što se preselio u Beograd, upoznao je prosvetitelja Dositeja Obradovića, čijem se radu divio, ali ga je ovaj oterao od sebe. Vuk je nakon toga otišao u Jadar gde je radio kao pisar.

Odmah po otvorenu Velike škole u Beogradu, Vuk se upisao kao student. Međutim, ubrzo se razboleo i morao je da ode na Pešu na lečenje. Vratio se u Beograd da bude deo ustanka, a posle njegove propasti otišao je u Beč gde počinje sa svojim životnim delom. Počeo je da radi na jezičkoj reformi, pravopisu i nastojanju da uvede narodni jezik u književnost. U Srbiji zbog toga nije mogao da štampa knjige, ali njegov rad se isticao u Beču i Rusiji.

Uz pomoć austrijskih vlasti, filologa braće Grim i velikog Jerneja Kopitara je uspeo da reformiše srpsko pismo i pravopis. Time je postavio temelje za savremeni standard srpskog jezika. Izjednačio je narodni i književni jezik i očistio ga od svih uticaja koja nisu odgovarala dotadašnjoj strukturi srpskog jezika, čije je temelje pronalazio u narodnim pesmama i pričama.

1818. godine Vuk je izdao „Srpski rječnik„, a prošireno izdanje 1852. godine. Preveo je „Novi zavet“, koji je štampan  1847. godine.

Poput velikih jezičnih reformatora 19. veka i on je sakupljao narodne pesme i priče i zabeležio ih, čuvao ih tako kao srpsku usmenu baštinu. Neke od tih dela su: „Banović Strahinja„, „Ženidba Dušanova„, „Zidanje Skadra„, „Sveti Savo“ i ciklus pesama o Marku Kraljeviću.

Vuk je umro u Beču 7. februara 1864. godine.