Robinzon Kruso

„Robinzon Kruso“ pustolovni je roman engleskog pisca Danijela Defoa. Roman je prvi puta objavljen 1719. godine. Robinson Kruso je običan četrnaestogodišnji dečak koji se odvažio kao mornar otisnuti na pučinu te je spletom nesretnih okolnosti završio na tropskom otoku na kojem je morao da preživljava na razne načine.

Iako je roman napisan pre tri stotine godina, to ne menja njegovu važnost u današnjoj kulturi i dečjoj književnosti. Reč „robinzon“ postala je sinonim za onoga koji živi usamljeničkim životom. Prema romanu su snimljeni brojni filmovi i poslužio je kao inspiracija mnogim drugim autorima za pisanje romana tog žanra.

Veruje se da je priča bila nadahnuta stvarnim doživljajima Aleksandera Selkirka, škotskog brodolomca koji je nešto više od četiri godine živeo na tihookeanskom otoku Más a Tierra. Taj su otok, u čast romanu, čileanske vlasti 1966. preimenovale u Robinzon Kruso.

Robinzonova pustolovina započela je kada se s 14 godina sa školskim drugom zaputio u London. Njegovo prvo putovanje nije bilo nimalo ugodno kako ga je zamišljao. Njegov brod pogodila je strašna oluja. Unatoč tome, nastavio je svoje putovanje na novom brodu kojeg su potom zarobili pirati i Kruso je proveo nekoliko godina u zarobljeništvu kao rob.

Jednog je dana njega i još jednog roba gospodar poslao na more da love ribu, a njih su dvojica tu priliku iskoristili za beg. Sledećim brodom Robinzon je otputovao u Brazil gde je kupio malo zemljište i počeo da se bavi proizvodnjom šećera i duvana. Neko vreme je živeo mirnim životom u Brazilu i uspešno je vodio plantažu, ali na nagovor trgovaca krenuo je u nabavku robova na obalu Afrike.

Njihov brod zahvatila je strašna oluja zbog čega su doživeli brodolom u blizini obala Južne Amerike. Robinzon je jedini uspeo da preživi. Nakon što se probudio, shvatio je da njegovog broda nema ni na vidiku pa je bio prisiljen preživljavati potpuno sam bez ičega.

Robinzon je dugi niz godina provodio u samoći u kojoj su ga jedino koze, pas i papagaj držali da potpuno ne poludi. Jednog dana je od ljudoždera sa susednog otoka spasio divljaka kojeg je nazvao Petko. On mu je postao verni prijatelj i sluga.

Prilika za spas Krusou se javila kada je na otok pristao engleski brod na kojemu se pobunila posada. Kruso je pomogao kapetanu vratiti brod i tako je zaradio svoj put u Englesku gde se susreo s ocem nakon 28 godina izbivanja od kuće.

Vrsta dela: roman

Mesto radnje: Engleska, Brazil, napušteni otok

Vreme radnje: 17. vek

Tema dela: pustolovina i preživljavanje junaka na pustom otoku

Ideja dela: Nada i ustrajnost su jedino što čoveku može da pomogne i održi ga na životu kada je njegova egzistencija dovedena u pitanje. Snalažljivost je jako važna osobina koja može da spasi život u takvim situacijama.

Dobro je na život gledati racionalno poput Robinzona – zaglavio je sam na pustom otoku bez igde ikoga i ne zna hoće li ga neko spasiti, ali je istovremeno svestan i zahvalan da je živ, da ima šta jesti i gde se skloniti, a na kraju se ima s kim i družiti (životinje, Petko).

Kratak sadržaj prepričano

1. poglavlje

Robinzon Kruso rodio se 1632. godine. Njegova dva starija brata umrla su rano. Jedan je bio vojnik i poginuo je u ratu, a drugi, mornar, otplovio je jednoga dana i više se nije vratio.

Robinzona je otac poslao u školu i jedina želja bila mu je da bude dobar đak te da jednog dana postane pravnik, dok je Robinzon uvek govorio da želi da bude mornar. Roditelji su pokušavali da ga odgovore od te njegove namere objašnjavajući mu da je to greška i obično bezvezno skitanje te da oni pripadaju srednjem staležu, staležu čiji pripadnici ne moraju da se muče kako bi preživeli. Podsetio ga je i na njegovog starijeg brata koji je takođe bio zanesen skitanjem pa se tako odlučio na putovanje i sudelovanje u ratu, zbog čega je rano izgubio život.

Otac je naposletku Robinzonu rekao da odustane od škole i dođe raditi u njegovu radnju. On je to i učinio, ali kako je prolazilo vreme, a sve je češće sate ubijao sedeći na pristaništu i gledajući kako brodovi istovaraju teret. Jednog je dana sreo bivšeg školskog druga koji mu je ponudio da s njim ode u London u posetu njegovu ocu.

Robinzona je u početku mučila misao kako će ići na takav put bez para, ali je na kraju bez oklevanja pristao. Tako je bez ikakvih prethodno napravljenih planova otišao na brod. Već drugi dan njegova putovanja počeo je da duva snažan vetar koji je ljuljao brod. Kruso je razmišljao o onome što mu je otac govorio, ali čim su se oluja i more smirili, on je prestao da se kaje i više nije razmišljao o povratku.

Za nekoliko dana opet ih je snašla nevolja, ali ovaj put je oluja bila tako snažna da su se i mornari isprepadali. U pomoć im je stigao manji brod koji je poslao čamac na koji su se jedva uspeli ukrcati. Uspeli su da se domognu kopna pa je Kruso naposletku došao u London, no tamo se nije dugo zadržao. Zbog srama nije hteo da se vrati kući pa se odlučio ukrcati na brod koji plovi prema Gvineji.

2. poglavlje

Kruso je u Londonu upoznao kapitena velikog trgovačkog broda koji je plovio do Gvineje pa je odlučio da se ukrca. Kapiten je bio pošten čovek pa su se Kruso i on vrlo brzo sprijateljili. Kapiten ga je naučio mnogo toga te je napravio od njega trgovca i mornara. Putovanje na koje se tada uputio bilo je jedino uspešno. Kapiten je kasnije preminuo, a Kruso se prebacio na lađu od bivšeg kapitenovog zamenika.

Putovanje je teklo lepo sve dok nije došlo do okršaja s gusarima iz Salija. Oni su uspešno zauzeli brod na kojem je bio Robinzon te je njega, s nekolicinom mornara, kapetan uzeo sebi za robove. Robinzon je bio zarobljen oko dve godine i za to je vreme smišljao kako da se oslobodi. Jedna Robinzonova dužnost bila je da po pustinji traži nojeva jaja, pa je imao priliku da proba nojevu kajganu za koju je zaključio da nije tako ukusna kao kokošja.

Dve godine nakon zarobljeništva, Robinzonov gospodar je zbog nestašice novca sve ređe odlazio na plovidbu pa je umesto toga počeo da vodi Krusoa i još jednog roba u ribolov. Jednom prilikom su Kruso i još jedan rob sami poslani u ribolov za gospodara. Kruso je odmah počeo da planira beg pa je brod napunio oružjem i hranom.

Nakon što su isplovili, drugog roba Maura se rešio tako što ga je gurnuo u more i zapretio mu da će ga upucati ako pokuša da se približi brodu. S njim je na brodu ostao dečak Ksuri koji je pristao da ga prati na putovanju. Kruso je tek nakon pet dana plovidbe bio uveren da ih Mauri više neće pratiti. Jedne večeri su planirali da otplivaju do obale, ali su se bojali zbog životinja i divljaka koje su vrlo lako mogli sresti tamo. Unatoč tom strahu, Ksuri je ipak otišao do obale gde je pronašao pitku vodu i ulovio zeca. Nakon toga su nastavili svoje putovanje, nadajući se da će da sretnu engleski brod koji plovim tim morima.

3. poglavlje

Oko desetak dana su plovili prema jugu, a obali bi se približavali samo kada su trebali da nabave zalihe vode. Na obali bi primećivali ljude, ali su se bojali približiti im se pa su se sporazumevali znakovima, i to sa sigurne udaljenosti. Tražili bi od njih hranu, a ljudi su im ostavljali žito i suho meso. Kruso im se odužio tako što je ubio i poklonio im jednu od dve životinje koje su stigle na obalu. Domoroci su time bili oduševljeni pa su im zauzvrat donosili još hrane i vode.

Kruso i dečak su nastavili svoje putovanje pa su uskoro sreli portugalski brod koji ih je spasio. Kapiten tog broda bio je iznimno velikodušna osoba pa nije hteo da uzme ništa što je Kruso nudio kao zahvalu. Bio je zadovoljan što je uspeo da spasi nečije živote, a Krusou je obećao da će da ga odvede u Braziliju.

Tamo je Robinson kupio neku zemlju i dao se na posao obrađivanja šećerne trske i duvana. Time se bavio nekoliko godina, a istovremeno se vodila borba u njegovoj glavi. Zbog toga je predlog njegovih suseda da od ušteđevine kupe neki ratni brod i odu na obalu Afrike po robove koji će im obrađivati zemlju došao kao naručen.

Dogovor je pao i Robinzon je s još 15 odabranih ljudi otišao na put, a za to su se vreme susedi trebali brinuti o plantaži kao da je njihova. Prve dve sedmice putovanja sve je bilo odlično, ali iznenada je došlo do promena. 12 dana trajala je mukotrpna borba s odvratnim, podivljalim morem. Brod je trebao popravak pa su odlučili da skrenu s puta kako bi mogli da obave popravke i nastave put.

Kada su napokon ugledali kopno, brod se nasukao i ubrzo je počela da besni oluja pa su svi morali da napuste brod čamcima. Oluja je bila toliko snažna da ih je sve zbacila s čamca.

Kruso se borio s ogromnim valovima i na kraju je ipak uspeo da se domogne obale. Iako je bio sretan jer se izvukao, ubrzo je shvatio da nema preterano velike šanse za preživljavanje. Našao se sam na pustom otoku i nije imao suhu odeću niti hranu. Osim toga, pretila mu je opasnost i od divljih životinja koje su noću vrebale plen. Naposletku je ipak uspeo da pronađe izvor s pitkom vodom, a prespavao je na visokom stablu s bodljama.

4. poglavlje

Kada se probudio i shvatio da je živ, Robinzom je krenuo trčati po plaži i vikati od uzbuđenja, ali ono je brzo splasnulo kada je osetio žeđ i glad. Pomislio je kako na otoku sigurno žive neki ljudi koje će zamoliti da ga prime kod sebe, ali vrlo brzo je shvatio da se nalazi na pustom otoku.

Pomoću konopa se popeo na nasukani brod na kojem je uspeo da pronađe nešto hrane koja se nije smočila. Od jarbola i nekoliko letvi napravio je nešto poput splava kojim je prevozio stvari koje je našao na brodu. Prevezao je hranu, piće i alat koji mu je odlično poslužio za radove na obali. Našao je i oružje, a dok je prevozio stvari do obale, zamalo je doživeo još jedan brodolom.

Kada je prebacio sve stvari na obalu, od dasaka i škrinje je napravio malu kolibu u kojoj je prenoćio. Znao je da bi sledeća oluja mogla da uništi brod, pa se vratio po još stvari. Oluja se pojavila dvanaest dana kasnije, ali Kruso je do tada već prenio većinu stvari koje bi mu mogle biti od koristi.

Odlučio je da treba da napravi bolju nastambu pa je napravio sebi šator i ogradio ga zašiljenim motkama. Svaki dan bi napuštao svoju novu nastambu kako bi se bolje upoznao s otokom. Teško mu je padalo to što je sam na otoku i shvatio je da bi mogao da izgubi pojam o vremenu pa počeo da vodi vlastiti kalendar tako što je nožem urezao datum svog dolaska na otok (30. septembra 1659. godine), a nakon toga je svakog dana urezivao nove crtice. Jedno vreme je vodio i dnevnik, ali nakon što je ostao bez crnila, bio je prisiljen da prestane s pisanjem.

5. poglavlje

Kruso je opisivao kako je tekla izrada oruđa koje mu je bilo potrebno za izgradnju nastambe i kopanje špilje. Tek što je dovoljno proširio špilju, strop se urušio u zatrpao prostor zemljom pa je morao ponovno da uređuje taj dio.
Jednog dana je tokom lova naišao na dve koze, jednu je usmrtio, a druga je iščašila nogu. Obe je odneo u svoju nastambu, a ozleđenoj kozi je pomogao da se izleči te ju je tokom procesa lečenja uspeo pripitomiti.

Ubrzo je počeo da gradi zid koji je trebao da ga štiti od neprijatelja. Gradnja je trajala četiri meseca i zid je na kraju bio dugačak 24 metra.

Kada se činilo da su svi radovi na njegovoj nastambi gotovi, došlo je do potresa na otoku. Kruso je bio šokiran tom pojavom jer ništa slično nije doživeo ranije, niti mu je neko pričao o tome. Dok je čekao da se stanje smiri, sedeo je pored svoje nastambe jer se bojao da će se sve urušiti i zatrpati ga živoga.

Nakon potresa usledili su kiša i snažni vetar koji su mu zadavali dodatne muke. Tada je odlučio da će da premesti šator jer je postojala opasnost da se prilikom sledećeg potresa na njega sruši stena. Idućeg jutra je odlučio da će napraviti novi logor.

6. poglavlje

Valovi su na obalu doneli ostatke broda kojeg je ranije odnela oluja pa je Kruso zaboravio na ideju o premeštanju nastambe i bacio se na skupljanje stvari. Brod je bio zatrpan peskom, ali on je odlučio da će iskoristiti sve šta se moglo skinuti s broda. Posećivao ga je svaki dan i uzimao materijal koji je mogao da iskoristi.

Počeo je da lovi ribu pa je tako jednog dana ulovio mladog delfina. Danima je skupljao materijal s olupine broda i konačno je imao dovoljno toga da napravi dobar čamac, samo nije znao kako da to učini.

Jednog dana se uputio do obale, gde je pronašao kornjaču koju je dan kasnije skuvao. Njeno meso mu je tada bilo nešto najukusnije šta je ikada probao u životu.

Budući da je usledilo nekoliko kišnih i hladnih dana, Robinzon se razboleo. Bio je toliko loše da nije mogao ni da ode po vodu. Nakon nekoliko dana je počeo da se oporavlja, ali je još dugo nakon bolesti osećao slabost tako da bi nastambu napuštao samo na kratko i nije se previše udaljavao.

7. poglavlje

Već je bilo prošlo deset meseci otkako se Kruso nasukao na otok i bio je uveren kako niko od ljudi u tom periodu nije kročio na kopno. Budući da je izgradio sve potrebno i osigurao nastambu, odlučio je da će malo bolje da istraži otok. Prvog dana je išao uz zaliv i nailazio na područja koja su obrasla travama, ali on nažalost nije prepoznavao nijednu od njih.

Idućeg dana je išao istim putem, ali sada nešto dalje pa je prošao travnato područje i naišao na mjesto s obiljem grožđa i dinja. Tog se dana nije vraćao kući nego je prespavao na jednom stablu, a sledećeg je jutra nastavio dalje s istražvanjem.

Došao je do doline koja je bila ispunjena zelenilom i cvećem, a naišao je i na divlja stabla naranči, limuna i kakaovca, no na njima nije bilo puno plodova. Znao je da dolazi razdoblje kiša pa je odlučio da će se opskrbiti voćem te se vratio do nastambe da uzme vreće u kojima će da prenese voće.

Privlačila ga je lepota tog mesta pa je razmišljao o tome da se preseli tamo, ali znao je da bi povlačenje u šumu na sredinu otoka značilo da neće moći videti nekoga ako bude plovio pored otoka. Uprkos tome je ipak proveo jedno vreme u toj dolini gde je izgradio i senicu.

Budući da je ubrzo počelo kišno razdoblje, vratio se u svoju pećinu, a sa sobom je ponio i grožđe koje je sušio za vreme dok se nalazio u dolini. Kiša je znala padati i po nekoliko dana pa bi Kruso celo vreme bio u špilji. S obzirom na to da je uspeo da se upozna s vremenom na otoku i da shvati kada nastupa kišno, a kada sušno razdoblje, počeo je da u skladu s tim planira kako će da radi i da se opskrbi hranom.

8. poglavlje

Kruso je pripremi hranu i oružje pa se uputio do morske obale na drugoj strani otoka. Ta strana bila je mnogo ugodnija od one na kojoj je on boravio. Na putu do tamo uhvatio je manju papigu koju je naučio da izgovara njegovo ime. Na ovoj strani otoka bilo je mnogo više koza, kornjača te raznih ptica i pingvina. Ipak, to ga nije potaknulo da se preseli s mesta na kom je već sagradio sve šta mu treba za život.

Bilo je vreme da se vrati do svoje nastambe, ali je odlučio da će ići drugim putem pa se našao u dolini koja je bila okružena brežuljcima i prekrivena šumom pa je bilo potrebno nekoliko dana da odredi tačan položaj, stoga je njegov povratak trajao nešto duže od predviđenog.

Na povratku je njegov pas ulovio jare koje je Kruso odlučio zadržati i pripitomiti. Papiga se takođe vrlo brzo navikla i sprijateljila s njim. Kruso je pomislio kako bi bilo dobro uzgajati nekoliko koza koje će mu služiti kao izvor hrane kada mu nestane oružja.

Opet je stiglo kišno razdoblje, a s njim i godišnjica njegovog dolaska na pusti otok. Bila je to druga godina kako se nalazi ondje, a taj je dan odlučio provesti u zahvalnosti jer, unatoč tome što se tamo nalazio sam, imao je sigurno utočište i dovoljno hrane. Zahvaljivao je Bogu na tome i pomislio kako je ustvari ovde možda sretniji nego što bi bio na nekom drugom mestu. Trudio se usvojiti novi način razmišljanja pa je svakog dana čitao Bibliju i na kraju je bio zahvalan Bogu jer ga je doveo na ovo mesto i otvorio mu oči.

Kruso je bio posadio kukuruz koji je kasnije i niknuo, ali onda je morao da se bori sa životinjama koje su jele listove čim bi se oni pojavili. Shvatio je da mora napraviti ogradu kako bi sačuvao usev, a dodatna zaštita bio je i njegov pas koji je po celu noć lajao u blizini useva i tako terao životinje. Budući da nije hteo da troši kukuruz sve dok ne bude imao dovoljno za hranu i hleb, sve što bi izraslo koristio je za seme pa je ubrzo proširio usev i počeo da proizvodi dosta veliku količinu kukuruza.

9. poglavlje

Ubrzo je opet usledilo kišno razdoblje pa Kruso nije mogao puno toga raditi napolju. Zabavljao se tako što je učio papigu da govori, a razmišljao je i o tome kako bi mogao da napravi lonce od gline. To je pokušavao gotovo dva meseca. U početku bi se lonci uglavnom raspadali nakon što bi ih posušio na suncu, ali je na kraju ipak uspeo da napravi dva manja lonca. Jednom prilikom mu je komadić lonca slučajno završio u vatri pa je došao na ideju kako da napravi čvršće i otpornije posude. Kasnije je mogao i da kuha u njima.

Osim posuđa, Kruso je izradio i razne druge komade pribora. Tako je tokom treće godine boravka na pustom otoku izradio pribor koji mu je bio potreban za pravljenje hleba pa je postao dosta dobar u pečenju.

Na obali je pronašao čamac kojeg je donelo more, ali nije uspeo da ga izvadi iz vode pa je odlučio da će sam napraviti novi čamac. Za to mu je bilo potrebno tri meseca, ali je uspeo da izradi čamac toliko velik da može da preveze njega i sve stvari koje je imao. Kruso je mislio na sve, osim na jednu bitnu stvar. Naime, čamac je izrađivao na kopnu, a nije mogao da nađe način kako da ga dovuče do vode pa je na kraju odustao od svog nauma da zaplovi.

Pošto je odeća koju je bio pronašao na brodu sada postala toliko istrošena, Kruso je počeo da koristi osušenu kožu životinja koje je ranije lovio za hranu. Napravio je sebi hlače, kapu i kaput, a odlučio je izraditi i kišobran koji će da ga štiti od kiše i sunca. Budući da je nekoć u Brazilu video kako se to radi, nakon nekoliko pokušaja je uspeo da napravi jedan kišobran koji će da mu posluži neko vreme.

10. poglavlje

Već je prošlo pet godina otkako je Kruso završio na pustom otoku. Iako je odustao od svog prvog čamca, nikako nije mogao da odustane od ideje da jednog dana napusti otok pa je tako pronašao novo drvo od kog je napravio mnogo manji čamac u odnosu na onaj prvi. Iako je njega mogao odvući do vode, taj novi čamac bio je previše malen da bi se njime mogao upustiti u neku veliku avanturu, stoga je opet odustao od ideje napuštanja otoka na takav način.

No, s obzirom na to da je sada ipak imao čamac koji može da dovuče do vode, Robinzon je odlučio da će istražiti celi otok tako što će ga oploviti. Plovidbu je započeo tokom šeste godine boravka na pustom otoku, točnije 11. novembra.
Otok nije bio preterano velik, ali na jednom delu nalazile su se stene i peščani prud pa je Kruso morao da se otisne dalje nego što je to planirao. Odlučio je da će posetiti jedan dio obale pa se usidrio. Obzirom na to da je dovao jak vetar, morao je da ostane usidren tri dana. Kada se napokon otisnuo na obalu, zahvatila ga je struja i odvukla na pučinu.

Kruso je tada promatrao svoj osamljeni otok koji mu je u tom momentu izgledao kao najlepše mesto na svetu i razmišljao kako bi dao sve samo da se može ponovo naći u nastambi koju je ponekad prezirao, iako ju je nazivao svojom kućom.

Krajem dana je počeo da puše blagi vetar zbog kojeg je opet bio zahvaćen drugom morskom strujom koja ga je odvukla na drugi kraj otoka, na severnu stranu. Unatoč brojnim problemima s kojima se suočio, Kruso je ipak uspeo da dođe do obale. Pristao je čamcem u malu uvalu koja mu je poslužila kao luka, a potom je nastavio da hoda kopnom sve dok nije stigao do svoje senice.

Opet je odustao od plovidbe zbog opasne situacije koju je doživeo pa je doneo odluku da će neko vreme živeti mirnije. Pomirio se sa svojom situacijom i zaključio je kako mu je zapravo lepo boraviti na otoku te da mu nedostaje samo jedna stvar – društvo.

Već je jedanaest godina boravio na otoku i za to se vreme usavršio u raznim zanatima. Pošto mu je nedostajalo baruta, morao je da pronađe nove načine na koje će loviti životinje. Uspeo je da uhvati i pripitomi nekoliko koza koje je potom smestio u ograđeni prostor pa je nakon nekog vremena imao na desetine koza, tako da je imao dovoljno mleka da napravi sir.

11. poglavlje

Ponekad bi razmišljao o tome na koji bi način mogao napustiti otok pa se jednog dana odlučio uputiti do uzvisine s koje je promatrao položaj obale i morske struje. Zaključio je kako bi mogao detaljnije proučiti delovanje plime i oseke pa na temelju toga sigurnije otploviti na drugu stranu otoka. No, vrlo brzo je odagnao te misli jer se setio opasnosti koja ga je snašla prošli put. Odlučio je da će radije izraditi još jedan čamac, tako da će na obje strane otoka imati po jedan.

Kruso je do sada bio dosta dobro obezdeđen kada su u pitanju mesta na kojima je mogao boraviti. Na obali je imao šator i špilju, a dublje u unutrašnjosti senicu. Imao je i zemljište s usevima i mnoštvo koza koje su mu bile izvor mesa, mleka i sira te je skupljao i sušio voće.

Jednog dana je na drugoj strani otoka ugledao otisak ljudskog stopala u pesku, što ga je jako šokiralo. Počeo je da beži u svoju nastambu i pritom se gotovo luđački osvrtao oko sebe. Bio je toliko zbunjen i uplašen da je u jednom momentu pomislio kako je reč o vragu, ali je vrlo brzo oterao te misli.

Zbog tog događaja tri dana nije napuštao svoju nastambu. Strah je polako počeo da ga napušta onda kada je uverio sam sebe da je reč o njegovom otisku kojeg je ostavio kada je napuštao čamac. Budući da je morao da pomuze koze, usudio se otići do senice ili seoske kuće, kako ju je zvao.

Još jednom se uputio do mesta na kojem je ugledao otisak stopala kako bi se uverio da pripada njemu, ali pokazalo se da je u krivu jer je otisak ukazivao na to da je reč o nekom ko je dosta veći od njega. S tom novom spoznajom, Kruso se bacio na popravljanje ograde kako bi se što bolje zaštitio od nepoželjnih gostiju.

12. poglavlje

Prošle su dve godine otkad je video ljudski otisak, a iako nikoga nije sreo za to vreme, Kruso je stalno bio u strahu. Zaključio je kako mora osigurati stado pa je odlučio podeliti ga na dva dela, u slučaju da neko otkrije jedno stado, da drugo bude na sigurnom kako on ne bi morao opet da ide u lov.

Dok je tražio sklonište za drugi deo stada, učinilo mu se da u daljini vidi čamac. Spustio se do obale na jugozapadnoj strani otoka i tamo ugledao hrpu ljudskih kostiju. On se do tog momenta na otoku nalazio već 18 godina i pritom nije naletio niti na jednog od divljaka, što znači da je bio dobro skriven i da su oni mislili kako se niko osim njih ne nalazi na otoku.

Kasnije je otkrio da divljaci ponekad dolaze na otok kako bi se sklonili kada se previše udalje od određene točke, kao i to da tu dovode i jedu zarobljenike.

S vremenom se vratio starom načinu života, ali je bio daleko oprezniji nego ranije i nije se previše udaljavao od svojih nastamba. Počeo je da razmišlja o tome kako bi bilo da napadne te divljake koji su mu se gadili zbog svojih dela i tako spasi život nekome od zarobljenika.

Na brdu je pronašao mesto koje mu je poslužilo za postavljanje zasede. Osigurao je i oružje pa je s tog mesta promatrao obalu. Međutim, ništa se nije dešavalo mesecima. Kada je krenuo da detaljnije razmišlja o stvarima koje su radili kanibali, zaključio je da oni ne poznaju nikakav drugačiji način života te da se ta cela stvar zapravo njega uopšte ni ne tiče.

Od straha da ga ne otkriju kanibali, Kruso se bojao paliti vatru na obali pa je zbog toga svaki put odlazio do senice gde bi pekao sve šta mu je trebalo. Tražio je novo sklonište pa je došao do pećine za koju se ispostavilo da sadrži dio u kojem se nalazi zlato. Odlučio je da će tamo da odnese stvari koje mu najviše znače.

13. poglavlje

Već su prošle 23 godine otkako je Kruzo bio na otoku. Sada se već pomirio sa sudbinom i smatrao je kako zapravo živi ugodnim životom. Nije imao problema s pomisli da bi ceo svoj život mogao provesti na tom otoku, samo da nije bilo divljaka. Zabavljali su ga pas, dve mačke i njegova papiga Pol, koju je naučio da priča.

Pripitomio je i nekoliko mladih jarčeva i morskih ptica te papige koje su znale izgovoriti njegovo ime, ali nijedna nije bila tako dobra kao Pol.

Budući da se približilo vreme žetve, Kruso je dosta vremena provodio napolju. Kada se jednom u zoru uputio u žetvu, ugledao je vatru na svojoj strani otoka. Požurio je natrag u svoju utvrdu kako bi uzeo oružje, a zatim se uputio do brda jer nije mogao da podnese iščekivanje.

Uz pomoć dalekozora je video kako kako se na obali nalazi desetak divljaka. Promatrao je grozote koje čine i ostatke koje su ostavili iza sebe. Do sledećeg puta kad su se pojavili prošlo je otprilike petnaest meseci. Celo to vreme živeo je u strahu da bi mogli da napadnu i njega.

Kruso se jedne noći naglo prenuo iz sna jer je čuo zvuk topa. Zaključio je kako se radi o brodu pa je odmah zapalio vatru kako bi ga primetili. Kada je svanulo, video je da je brod nasukan i tom je momentu osetio snažnu želju da porazgovara s nekim ljudskim bićem. Međutim, sve do poslednje godine koju je proveo na pustom otoku, Kruso nije znao je li se netko uspio spasiti s tog broda.

14. poglavlje

Odlučio je da ode do nasukanog broda, ali tamo nije našao ništa šta bi mu koristilo. Posle toga se povukao u svoju nastambu i više nije često izlazio. Razmišljao je o prošlosti i svom životu pa je došao do spoznaje da je celo vreme bio u opasnosti zbog divljaka, a da toga uopšte nije bio svestan. Jedno vreme je razmišljao i o njima i njihovom načinu života.

Bio je razočaran svime, a osobito činjenicom da postoje jako male mogućnosti da se neko spasio s broda koji se nasukao. Zaključio je kako bi mu jedina šansa za uspešan beg s otoka bilo to kada bi uhvatio jednog od zarobljenika koje su divljaci nameravali pojesti i od njega napravio svog vodiča i savetnika.

Godinu i pol je čekao da se pojave divljaci u svojim kanuima. Jednog jutra se na obali pojavilo pet kanua, što je značilo da se na otoku nalazi veći broj divljaka, a njemu to nije preterano odgovaralo. Divljaci su pripremili dvojicu muškaraca za jelo. Jedan od njih je čekao sa strane dok su se divljaci bavili drugim pa je iskoristio priliku i krenuo da beži prema mestu na kom se nalazio Kruso.

Kruso je brzo uzeo svoje dve puške i ubio dvojicu divljaka koji su trčali za beguncem. Iako je on govorio nekim drugim jezikom, videlo se da je iznimno zahvalan Krusou zbog toga što mu je spasio život. Kruso ga je odveo u svoju špilju i nahranio. Dao mu je ime Petko i počeo je da ga uči jezik.

15. poglavlje

Osim jezika, Kruso je učio Petka i kako loviti. Ulovili su kozu koja im je poslužila za večeru i ručak dan kasnije, a nakon toga mu je pokazao kako pripremiti kruh. I sam Petko je vrlo brzo mogao da obavlja većinu poslova koje je radio Kruso. Budući da je bilo sada bilo potrebno više hrane, dodatno su proširili zemljište za setvu.

Petko je pričao Krusou o svom narodu pa je on saznao da je Petko već pre dolazio na ovaj otok. S vremenom su njih dvojica postali bliski pa je Kruso ispričao Petku kako se on našao na ovom otoku i šta mu se sve dešavalo tu.

Kruso je primetio da je njegov novi drug počeo da čezne za svojom domovinom i sunarodnjacima pa je pomislio kako će ga Petko napustiti i to mu se nije sviđalo, no s vremenom je shvatio da je on iznimno odan drug.

16. poglavlje

Kruso je po ko zna koji put odlučio napraviti novi čamac, koji će ovog puta Petka i njega prevesti do Petkove zemlje. Isprva je hteo da pošalje Petka samog u njegovu domovinu jer je smatrao da on ne bi imao šta raditi tamo, ali Petku se ta ideja nikako nije sviđala jer nije hteo da napusti Krusoa.

Gotovo mesec dana je bilo potrebno da završe čamac, a zatim još dve sedmice da ga dovuku do vode. Za izradu jarbola i jedara bila su potrebna još dva meseca. Petko nikada ranije nije video ništa slično pa mu je Kruso morao objasniti čemu služe i kako funkcionišu jarbol i jedra.

Prošle su tri godine otkako je Kruso spasio Petka, a ukupno 27 otkako je završio na otoku. Vreme koje je proveo s Petkom nije moglo da se uporedi s vremenom koje je proveo sam. Za put su se počeli pripremati nakon što je prošao novembar i kišno razdoblje. Petko se uputio u lov na kornjaču kako bi imali jaja i meso, ali je na obali ugledao tri kanua pa se vratio uznemiren.

Njih dvojica su uzeli oružje i spustili se prema zalivu u kojem su se iskrcali divljaci. Kruso je bio besan jer su se divljaci spremali pojesti zarobljenike pa je odlučio da će ih sve pobiti, a Petko je bio spreman napraviti sve kako bi mu pomogao. Prvo su iz daljine napali divljake puškama, a onda su koristili mačeve. Uspeli su da pobiju većinu njih, a u tome ih je pomogao i muškarac kojeg su oslobodili i koji je poreklom bio iz Španije.

Nekoliko divljaka je uspelo pobeći kanuima, ali u jednom od onih koji su ostali, njih trojica su pornašli još jednog zarobljenika. Na koncu se pokazalo da je to Petkov otac. Kruso je uz Petkovu pomoć dvojici spašenih zarobljenika napravio šator kraj njegove utvrde. Divljaci koji su uspeli da pobegnu bili su šokiranu pucnjevima pa su pričali svojim sunarodnjacima o začaranom otoku na kojem su bili.

17. poglavlje

Španac je ispričao Krusou o teškom životu nekoliko njegovih sunarodnjaka i Portugalaca koji su preživeli brodolom i koji se sada nalaze u teškom položaju jer nemaju mnogo vode i hrane. Put na kopno je nakon toga bio odgođen na neko vreme jer se Kruso bojao, a isto tako nije hteo da rizikuje svoj život kako bi spasio Špance, da bi ga oni na kraji izdali čim stupe na špansko tlo.

Španac ga je uveravao da se takvo što neće desiti jer su brodolomci bili na rubu očaja, tako da sigurno ne bi izdali nekoga ko bi ih spasio. Nakon toga mu je ipak savetovao da odgode putovanje, odnosno da ne idu u spašavanje brodolomaca barem neko vreme jer neće imati dovoljno hrane za sve njih.

Kruso je bio oduševljen predlogom koji je iznio Španac pa ga je poslušao. Proširili su zemljište kako bi stvorili još veće zalihe hrane, a odlučeno je i to da će se stado koza dodatno proširiti. Nakon što je obavljena uspešna žetva, Kruso je poslao Španca i Petkovog oca da odu po brodolomce i dovedu ih na otok kako bi svi zajedno mogli da pokušaju da se spase.

Španac i Petkov otac su izbivali osam dana kada je Petko jednom ugledao čamac na pučini i pomislio kako napokon stižu, ali radilo se o engleskom brodu na kojem su se nalazila tri vezana zarobljenika. Nakon što se spustila noć, dio njih se za zarobljenicima iskrcao na otok kako bi ga istražili.

Kruso se približio zarobljenicima i shvatio da je jedan od njih bio zapovednik broda. Na brodu je došlo do pobune pa su mornari zarobili zapovednika, časnika i jednog putnika. Kruso je svoj trojici dao puške pa su oni sami napali mornare i ubili dvojicu koja su pokrenula pobunu. Ostali su se pokajali pa su završili kao zarobljenici.

18. poglavlje

Kada se brod približio obali kako bi pokupio čamac, posada je primetila da se ništa ne dešava pa je poslan novi čamac s desetoricom mornara. Kruso i zapovednik broda su sve to promatrali sa brda, dok su zarobljenici s prvog čamca bili odvedeni dublje u šumu i smešteni u špilju. Od njih su trojica obećala da će služiti Krusou i zapovedniku broda pa su im se mogli pridružiti. Sada je bilo njih sedam naoružanih protiv one desetorice koja su dolazila drugim čamcem.

Kada su videli prazan čamac na kojem se sada nalazila rupa, prvo su se uplašili i zbunili pa su hteli da se vrate nazad na brod i jave ostalima da je posada s prvog čamca ubijena. No ipak su se predomislili pa su se trojica otisnula nazad do broda, a ostalih sedam je ostalo na obali kako bi pronašli ostale. Budući da su Kruso i zapovednik nameravali preuzeti brod, naredili su časniku da dozovu mornare. Oni su mislili da ih dozivaju njihovi drugovi pa su potrčali prema mestu s kojeg su dopirali glasovi, a onda su ih Kruso i njegovi ljudi lako savladali.

Zapovednik je ponudio zarobljenicima da im pomognu u osvajanju broda, a ako to ne učine, pretio im je odlazak u Englesku gde će da budu obešeni. Zarobljenici su prihvatili ponudu pa su se zapovednik, časnik i nekoliko zarobljenih uputili čamcem prema brodu. Oko dva ujutro su uspeli da osvoje brod, a Kruso je bio toliko srećan da nije mogao ni da priča.

19. poglavlje

Tako je došao momenat kada je Kruso nakon 28 godina napokon napustio otok. Otok je napustio 19. decembra 1686. godine, a u Englesku je stigao 1667. godine, nakon što je ukupno izbivao 35 godina. Njegovi otac i majka su već bili mrtvi, ali je pronašao dve sestre i decu od jednog brata. Budući da su roditelji smatrali da je već godinama mrtav, nisu mu ostavili nikakvo nasledstvo.

On nije imao previše toga pa je znao da s tim neće moći preživeti, stoga je odlučio da ode do Lisabona kako bi otkrio šta se desilo s njegovim imanjem. S njim je išao i Petko. Ondje pronašao kapitena koji ga je uverio da se još uvek brine za imanje i da će ga dobiti nazad.

Kapiten je hteo da mu vrati i deo novca koji je uzeo nakon što ga je Kruso postavio za opunomoćenika, ali Kruso nije hteo da uzme taj novac. Bez problema je dobio nazad svoje imanje pa je imao jako dobar imetak. Imanje koje je imao u Brazilu donosilo mu je dobre prihode.

Nakon što je pomogao svima za koje je smatrao da im treba pomoći, Kruso se opet odlučio krenuti na putovanje, ali ovaj put kopnom.

20. poglavlje

Na putovanje se uputilo njih petnaestak. Nakon nekog vremena počeo je da pada sneg, što je bila potpuna nepoznanica za Petka. Kruso nije dočekao sneg s oduševljenjem jer je više od dvadeset godina živeo na otoku gdje je klima bila topla pa sada nije baš lako podnosio hladnoću.

Budući da su delom puta morali proći kroz šumu, uzeli su sa sobom vodiča. Dok su jahali jedne noći vodiča su napala dva vuka. Petko je bio brži od svih pa je bez previše straha potrčao prema vuku i upucao ga u glavu, dok je drugi pobegao jer se uplašio pucnjeva.

Uskoro su imali susret s još jednom divljom životinjom, a ovoga puta je u pitanju bio medved. Petka je razveselio ovaj susret pa je tražio od Krusoa dozvolu da se malo poigra s medvedom. Otišao je do njega i pogodio ga kamenom u glavu kako bi ovaj počeo da ga proganja. Petkova igra s medvedom zabavila je i nasmijala sve prisutne, a nakon toga su nastavili putovati. Pred njima se nalazilo još jedno opasno područje pa ih je vodič požurivao da što pre krenu dalje.

Putem su srelili veliki čopor vukova pa su se svi pribili tesno jedan uz drugoga kako bi mogli da se obrane. Smestili su se iz porušenih stabala i počeli da pucaju na vukove koji su nasrtali na njih. Pre nego su se oslobodili i krenuli dalje na put, pobili su oko trideset vukova. Kruso je na kraju putovanja zaključio kako bi ubuduće radije tisuću puta plovio morem nego putovao preko planina.

Na kraju je odlučio da će prodati svoju plantažu, u čemu mu je pomogao drug iz Brazila. Kasnije se oženio i dobio dva sina i jednu kćer. Jedno vreme je živeo mirnim životom, ali nakon što mu je supruga umrla, a nećak se vratio s uspešnog putovanja u Španjolsku, Kruso je opet dobio želju da se ukrca na brod.

Likovi: Robinzon Kruzo, Petko

Analiza likova

Robinson Crusoe – glavni lik, jedan neustrašiv, buntovan i snalažljiv mladić koji ostvari sve što o naumi. Kao mlad je imao želju za putovanjima pa je stalno bio u sukobu s roditeljima jer su oni smatrali da bi trebao biti zadovoljan svojim životom kakav on već jest.

Na jednom od svojih putovanja doživljava brodolom i završava na pustom otoku kao jedini preživeli. Osim preživljavanja, nekoliko puta je bila upitna i Robinzonova duševna stabilnost, ali stalan rad i određene navike pomogli su mu da sačuva zdrav razum.

Jako se brinuo o životinjama do kojih mu je bilo stalo i na njih je gledao kao na ravnopravne članove svoje porodice na otoku. Nije ratoboran pa čak ni ljudoždere nije hteo da ubija prije nego oni napadnu nekoga.

„Odlučio sam da divljake ne napadam, nego da oružje upotrebim samo ako me oni napadnu.“

Čitavo vreme na otoku njemu nedostaju majka i otac, pogotovo u lošim trenucima i bolesti kada bi mu, da je kod kuće, porodica odmah priskočila u pomoć. Njegova tvrdoglavost stajala ga je 28 godina života u tuđinstvu.

Na kraju se ipak uspio spasiti, a u preživljavanju na otoku dosta mu je pomogao domorodac Petko kojeg je on spasio od neprijatelja koji su ga planirali pojesti.

Petko – domorodac kojeg je Robinson spasio od kanibala i „pripitomio“ . Nakon toga su se sprijateljili i Petko mu je pomagao da lakše preživljava na pustom otoku. Petko je naočit i vitak mladić koji je odrastao u divljini pa je uz to još i snažan te snalažljiv.

„Tek sada sam ga bolje zagledao. Bio je visok, snažan i vitak. Izraz lica muški, bez divljine. Kosa duga, crna, bez kovrča. Brade nije imao.“

Petko je bio inteligentan i spreman na učenje pa je lako savladavao sve zadatke koje mu je Kruzo davao te je dovodio u pitanje neke ustaljene zapadnjačke norme kojima je Robinzon hteo da ga poduči. On je verovao u zakone prirode pa nije najbolje razumevao pravila zapadnjačkog sveta. Bio je poput Robinzonova glasa razuma koji je dovodio u pitanje sva ona uverenja kojih se Robinzon slepo držao.

Odan je i pošten čovek koji u Robinzonu vidi spasitelja i božanstvo. Bio mu je jako veran te ga je uvek pratio u stopu, čak i onda kada je bilo najteže. Budući da je uvek bio spreman na učenje, savladao je čak i Robinsonov jezik te je na kraju došao s njim na zapad, ali se jako teško prilagođavao.

Beleška o piscu

Danijel Defo rođen je 1659. godine u Londonu. Bio je engleski pisac i novinar, a najveću slavu je stekao svojim romanom „Robinzon Kruso“. Roman se popularisao u Velikoj Britaniji i među osnivačima engleskog romana. Ni do danas roman nije izgubio na svojoj privlačnosti i zanimljivosti.

Osnovna osobina Defoovog pisanja je jednostavnost i sažetost. Stvarao je priču običnim, tečnim jezikom kao da doslovno beleži nečije pričanje. U njegovim romanima je naglašena poučnost, odnosno svaki roman ima svoju pouku. Defo je napisao više od 500 dela, brošura i časopisa o mnogobrojnim temama. Objavio je oko 400 knjiga iz različitih oblasti geografije, zločina, ekonomije i psihologije.

Pisao je političke pamflete kao što je „Pravi Englez“ iz 1701. godine. Dve godine kasnije je uhapšen i odveden u Njugejt zbog knjige „Najkraći postupak sa otpadnicima“ u kojoj je prikazao ironiju spram Anglikanske crkve. Umro je 16. aprila 1731. godine.