Robinzon Kruso

Robinzon Kruso obrađena lektira Danijela Defoa. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Analiza dela

Robinzon Kruso je avanturistički roman engleskog pisca Danijela Defoa. Roman je prvi put objavljen 1719. godine. Robinzon Kruso je običan četrnaestogodišnji dečak koji se usudio da plovi kao moreplovac, a spletom nesrećnih okolnosti završio je na tropskom ostrvu gde je morao da preživi na razne načine.

Iako je roman nastao pre tri stotine godina, on ne menja njegov značaj u današnjoj kulturi i književnosti za decu. Reč „Robinzon“ postala je sinonim za one koji žive usamljenim životom. O romanu su snimljeni brojni filmovi i poslužio je kao inspiracija mnogim drugim autorima za pisanje romana tog žanra.

Veruje se da je priča inspirisana stvarnim iskustvima Aleksandra Selkirka, škotskog brodolomca koji je živeo na pacifičkom ostrvu Mas a Tiera nešto više od četiri godine. U čast romana, čileanske vlasti su 1966. preimenovale ostrvo u Robinzon Kruso.

Robinzonova avantura je počela kada je sa 14 godina otišao u London sa školskim drugom. Njegovo prvo putovanje nije bilo tako prijatno kao što je zamišljao. Njegov brod je pogodila strašna oluja. Uprkos tome, nastavio je svoje putovanje na novom brodu koji su zatim zarobili pirati i Kruso je proveo nekoliko godina u zatočeništvu kao rob.

Jednog dana gospodar ga je poslao na more da peca sa još jednim robom, a njih dvojica su iskoristili priliku da pobegnu. Sa sledećim brodom, Robinzon je otputovao u Brazil, gde je kupio malo imanje i počeo da proizvodi šećer i duvan. Neko vreme je živeo mirnim životom u Brazilu i uspešno je vodio plantažu, ali je na nagovor trgovaca krenuo da nabavlja robove kod obala Afrike.

Njihov brod je pogodila strašna oluja, koja je izazvala brodolom kod obala Južne Amerike. Robinzon je jedini preživeo. Nakon buđenja, shvatio je da je njegov brod van vidokruga, pa je bio prinuđen da preživi potpuno sam bez ičega.

Robinzon je mnogo godina proveo u samoći, gde su ga samo koze, psi i papagaji čuvali da potpuno ne poludi. Jednog dana je sa susednog ostrva spasao divljaka od ljudoždera, kome je dao ime Petko. Postao mu je verni prijatelj i sluga.

Krusou se pojavila prilika da se spase kada je engleski brod na kome se pobunila posada pristao na ostrvo. Kruso je pomogao kapetanu da vrati brod i tako zaradio put u Englesku.

Književni elementi

Književni rod: epika

Književna vrsta: avanturistički roman

Vreme radnje: 17. vek

Mesto radnje: Engleska, Brazil, napušteno ostrvo

Tema: avantura i opstanak heroja na pustom ostrvu

Ideja: nada i istrajnost su jedine stvari koje mogu da pomognu čoveku i održe ga u životu kada je njegova egzistencija u pitanju. Snalažljivost je veoma važna osobina koja može da spase živote u takvim situacijama.

Prepričano delo

Poglavlje 1

Robinzon Kruso je rođen 1632. Njegova dva starija brata umrla su rano. Jedan je bio vojnik i poginuo u ratu, a drugi, mornar, jednog dana je otplovio i više se nije vratio.

Robinzonov otac ga je poslao u školu i jedina želja mu je bila da bude dobar đak i da jednog dana postane advokat, dok je Robinzon uvek govorio da želi da bude mornar. Roditelji su pokušali da ga odvrate od njegove namere, objašnjavajući mu da je to greška i obično besmisleno lutanje, da pripadaju srednjoj klasi i da ne moraju da se bore da prežive. Podsetili su ga i na starijeg brata, kojeg je takođe lutanje zanosilo, pa je odlučio da putuje i učestvuje u ratu, zbog čega je rano izgubio život.

Otac je konačno rekao Robinzonu da napusti školu i pozvao ga da radi u njegovoj radnji. On je to i uradio, ali kako je vreme odmicalo, ubijao je sve više sati sedeći na doku i gledajući kako brodovi istovaruju teret. Jednog dana sreo je bivšeg školskog druga koji mu je ponudio da ode sa njim u London da poseti njegovog oca.

Robinzona je u početku mučila pomisao da krene na takvo putovanje bez novca, ali je na kraju bez oklevanja pristao. Tako da je otišao na brod bez ikakvih prethodnih planova. Drugog dana njegovog putovanja počeo je da duva jak vetar koji je ljuljao brod. Kruso je razmišljao o onome što mu je otac rekao, ali čim su se oluja i more smirili, prestao je da se kaje i da razmišlja o povratku.

Za nekoliko dana ponovo su bili u nevolji, ali ovoga puta oluja je bila toliko jaka da su se mornari uplašili. U pomoć im je došao manji brod koji je poslao čamac u koji su jedva uspeli da se ukrcaju. Uspeli su da stignu do kopna, pa je Kruso konačno došao u London, ali se tamo nije dugo zadržao. Od sramote nije hteo da se vrati kući, pa je odlučio da se ukrca na brod koji je plovio za Gvineju.

Poglavlje 2

U Londonu je Kruso upoznao kapetana velikog trgovačkog broda koji je plovio za Gvineju, pa je odlučio da se ukrca. Kapetan je bio pošten čovek, pa su se Kruso i on veoma brzo sprijateljili. Kapetan ga je mnogo naučio, pa je Kruso ubrzo postao trgovac i mornar. Putovanje na koje je tada krenuo bilo je jedino uspešno. Kapetan je kasnije umro, a Kruso je prešao na lađu od bivšeg kapetanovog zamenika.

Putovanje je proteklo dobro sve dok nije došlo do okršaja sa gusarima iz Salija. Uspešno su zauzeli brod na kome se nalazio Robinzon, a njega je, zajedno sa nekoliko mornara, kapetan uzeo kao roba. Robinzon je bio zarobljen oko dve godine, a za to vreme je smišljao kako da se oslobodi. Jedna od Robinzonovih dužnosti bila je da traži nojeva jaja u pustinji, pa je imao priliku da proba nojevu kajganu za koja je zaključio da nije ukusna kao kokošja.

Dve godine nakon zatočeništva, Robinzonov gospodar je sve ređe plovio zbog nedostatka novca, pa je umesto toga počeo da vodi Krusoa i još jednog roba na pecanje. Jednom prilikom, Kruso i još jedan rob su poslati da pecaju za svog gospodara. Kruso je odmah počeo da planira bekstvo, pa je napunio brod oružjem i hranom.

Nakon što su isplovili, drugog roba, Maura se rešio tako što ga je gurnuo u more i zapretio da će ga upucati ako pokuša da se približi brodu. Sa njim je bio dečak Ksuri, koji je pristao da ga prati na putovanju. Tek posle pet dana plovidbe Kruso je bio uveren da ih Mauri više neće pratiti. Jedne večeri su planirali da isplove na obalu, ali su se plašili životinja i divljaka koje su tamo vrlo lako mogli da sretnu. Uprkos tom strahu, Ksuri je ipak otišao do obale gde je našao vodu za piće i ulovio zeca. Nakon toga su nastavili put, nadajući se da će naići na engleski brod koji plovi tim morima.

Poglavlje 3

Desetak dana su plovili na jug, a obalama bi se prilazilo tek kada je trebalo da se nabave zalihe vode. Primetili bi ljude na obali, ali su se plašili da im priđu, pa su razgovarali znakovima, i to sa bezbedne razdaljine. Tražili bi od njih hranu, a oni bi im ostavljali žito i suvo meso. Kruso im se odužio tako što je ubio i dao im jednu od dve životinje koje su stigle na obalu. Domoroci su bili oduševljeni ovim, pa su im zauzvrat doneli još hrane i vode.

Kruso i dečak su nastavili svoje putovanje, pa su ubrzo ugledali portugalski brod koji ih je spasao. Kapetan tog broda je bio veoma velikodušna osoba, pa nije hteo da uzme ništa šta mu je Kruso ponudio kao zahvalu. Bio je zadovoljan što je uspeo da spase nečiji život, a Kruso je obećao da će ga odvesti u Brazil.

Tamo je Robinzon kupio nešto zemlje i počeo da obrađuje šećernu trsku i duvan. To je radio nekoliko godina, a istovremeno se u njegovoj glavi vodila borba. Zato je dobio predlog komšija da od ušteđevine kupe neki ratni brod i odu na obalu Afrike po robove koji će im obrađivati zemlju.

Dogovorili su se i Robinzon je krenuo sa još 15 odabranih ljudi, a za to vreme su komšije morale da brinu za plantažu kao da je njihova. Prve dve nedelje putovanja bile su odlične, ali odjednom je došlo do promena. Bilo je potrebno 12 dana mukotrpne borbe sa podivljalim morem. Brodu je bila potrebna popravka, pa su odlučili da skrenu sa puta da bi mogli da poprave i nastave putovanje.

Kada su konačno ugledali kopno, brod se nasukao i ubrzo je počela da besni oluja, pa su svi morali da napuste brod čamcem. Oluja je bila toliko jaka da ih je sve izbacila sa čamca.

Kruso se borio sa ogromnim talasima i na kraju je ipak uspeo da stigne do obale. Iako je bio srećan jer se izvukao, ubrzo je shvatio da nema prevelike šanse da preživi. Našao se na pustom ostrvu i nije imao suvu odeću ni hranu. Osim toga, bio je u opasnosti od divljih životinja koje su noću vrebale svoj plen. Na kraju je uspeo da pronađe izvor sa pijaćom vodom, i zaspao je na visokom drvetu sa trnjem.

Poglavlje 4

Kada se probudio i shvatio da je živ, Robinzon je krenuo da trči po plaži i da viče od uzbuđenja, ali ono je brzo splasnulo kada je osetio žeđ i glad. Mislio je da na ostrvu mora da žive neki ljudi koji bi ga primili, ali je brzo shvatio da se nalazi na pustom ostrvu.

Uz pomoć konopca popeo se na olupinu broda na kojoj je uspeo da pronađe hranu koja se nije pokvasila. Od jarbola i nekoliko letvica napravio je nešto poput splava za prevoz i prevozio hranu, piće i alat koji mu je služio za rad na ostrvu. Pronašao je i oružje, a dok je prenosio stvari na obalu, zamalo je doživeo još jedan brodolom.

Kada je sve prebacio na obalu, napravio je malu kolibu od dasaka i sanduka u kome je prenoćio. Znao je da bi sledeća oluja mogla da uništi brod, pa se vratio po još stvari. Oluja je došla dvanaest dana kasnije, ali Kruso je tada već preneo većinu stvari koje su mu mogle da mu budu od koristi.

Odlučio je da treba da napravi bolji zaklon, pa je napravio nastambu i ogradio ju šiljatim motkama. Svaki dan bi napuštao svoj novi dom da bi bolje upoznao ostrvo. Bilo mu je teško da bude sam na ostrvu i shvatio je da može da izgubi pojam o vremenu, pa je počeo da vodi sopstveni kalendar tako što je nožem presekao datum svog dolaska na ostrvo (30. septembar 1659.), a posle toga je svaki dan gravirao nove crtice. Neko vreme je vodio i dnevnik, ali nakon što mu je ponestalo mastila, bio je primoran da prestane da piše.

Poglavlje 5

Kruso je opisao kako su napravljeni alati koji su mu bili potrebni za izgradnju i kopanje nastambe. Čim ju je dovoljno proširio, tavanica se urušila u zatrpani prostor, pa je taj deo morao da preuredi.

Jednog dana u lovu je naišao na dve koze, jednu ubio, a druga je iščašila nogu. Obe je odnio u svoj dom, a povređenoj kozi je pomogao da ozdravi, pa je tokom lečenja uspeo da je ukroti.

Ubrzo je počeo da gradi zid koji je trebalo da ga zaštiti od neprijatelja. Gradnja je trajala četiri meseca, a zid je na kraju bio dugačak 24 metra.

Kada se činilo da su svi radovi završeni, na ostrvu se dogodio potres. Kruso je bio šokiran tim fenomenom jer nikada ranije nije doživeo ništa slično, niti mu je iko o tome pričao. Dok je čekao da se situacija smiri, seo je napolju jer se plašio da će se sve što je napravio srušiti i živog ga zatrpati.

Potres je pratila kiša i jak vetar, koji su mu zadali dodatne bolove. Tada je odlučio da pomeri nastambu jer je postojala opasnost da se stena sruši na njega. Sledećeg jutra odlučio je da napravi novi kamp.

Poglavlje 6

Talasi su na obalu doneli ostatke broda koji je ranije odnela oluja, pa je Kruso zaboravio na ideju da premesti nastambu i bacio se na skupljanje stvari. Brod je bio prekriven peskom, ali je odlučio da iskoristi sve što se moglo skinuti sa broda. Svaki dan ga je posećivao i uzimao materijal koji je mogao da koristi. Počeo je da peca, pa je jednog dana uhvatio mladog delfina. Danima je skupljao materijal i konačno je imao dovoljno da napravi dobar čamac, samo nije znao kako to da uradi.

Jednog dana se uputio na obalu, gde je pronašao kornjaču koju je skuvao dan kasnije. Njeno meso je bilo najukusnije što je probao u životu. Kako je usledilo nekoliko kišnih i hladnih dana, Robinzon se razboleo. Bio je toliko loše da nije mogao ni po vodu. Posle nekoliko dana počeo je da se oporavlja, ali je posle bolesti dugo osećao slabost, pa bi iz stana izlazio samo na kratko i nije se previše odmicao.

Poglavlje 7

Prošlo je deset meseci otkako se Kruso nasukao na ostrvo i bio je uveren da niko od ljudi u tom periodu nije kročio na kopno. Sagradivši sve što mu je bilo potrebno i obezbedivši si smeštaj, odlučio je da malo bolje istraži ostrvo. Prvog dana prošetao je zalivom i naišao na travnate površine, ali nažalost nijednu nije prepoznao.

Sutradan je krenuo istim putem, ali sada malo dalje pa je prošao travnatu površinu i naišao na mesto sa obiljem grožđa i dinja. Tog dana se nije vratio kući, već je spavao na drvetu, a sledećeg jutra je nastavio istraživanje.

Došao je do doline pune zelenila i cveća i naišao na divlja stabla pomorandže, limuna i kakaa, ali u njima nije bilo mnogo voća. Znao je da dolazi period kiše, pa je odlučio da se opskrbi voćem i vratio se u šator da pokupi vreće u kojima će nositi voće.

Privukla ga je lepota tog mesta, pa je razmišljao da se preseli tamo, ali je znao da bi povlačenje u šumu usred ostrva značilo da neće moći nikoga da vidi ako prođe pored ostrva. Uprkos tome, ipak je proveo neko vreme u toj dolini, gde je napravio i senicu.

Pošto je počela kiša, vratio se u svoju nastambu i sa sobom poneo grožđe koje je osušio dok je bio u dolini. Nekada je padala kiša po nekoliko dana, pa bi Kruso stalno bio unutra. Pošto je uspeo da se upozna sa vremenom na ostrvu i da shvati kada pada kiša, a kada je suvo, počeo je shodno tome da planira kako će si i kada obezbediti hranu.

Poglavlje 8

Kruso je pripremio hranu i oružje i uputio se prema morskoj obali na drugoj strani ostrva. Ta strana je bila mnogo ugodnija od one na kojoj je boravio. Na putu do tamo uhvatio je malog papagaja kojeg je naučio da izgovara njegovo ime. Na ovoj strani ostrva bilo je mnogo više koza, kornjača, raznih ptica i pingvina. Međutim, to ga nije podstaklo da se preseli sa mesta gde je već izgradio sve šta mu je potrebno za život.

Bilo je vreme da se vrati u svoju nastambu, ali je odlučio da krene drugim putem i našao se u dolini okruženoj brdima i šumom, pa je trebalo nekoliko dana da se utvrdi tačan položaj, pa je njegov povratak trajao malo duže nego predviđeno.

U povratku, njegov pas je uhvatio jare koje je Kruso odlučio da zadrži i pripitomi. I papagaj se vrlo brzo navikao i sprijateljio se sa njim. Kruso je smatrao da bi bilo dobro da uzgaja nekoliko koza koje će mu služiti kao izvor hrane kada mu ponestane oružja.

Ponovo je došla kišna sezona, a sa njom i godišnjica njegovog dolaska na pusto ostrvo. Bila je to druga godina kako je tamo i odlučio je da taj dan provede u zahvalnosti jer je, uprkos tome što je bio sam, imao sigurno utočište i dovoljno hrane. Zahvalio je Bogu na tome i pomislio da bi možda ovde mogao da bude srećniji nego bilo gde drugde. Pokušao je da usvoji novi način razmišljanja, pa je svaki dan čitao Bibliju i na kraju je bio zahvalan Bogu što ga je doveo na ovo mesto i otvorio mu oči.

Kruso je zasadio kukuruz, koji je kasnije niknuo, ali je tada morao da se bori sa životinjama koje su jele lišće čim je naraslo. Shvatio je da mora da napravi ogradu da bi sačuvao usev, a dodatna zaštita mu je bio pas koji je celu noć lajao pored useva i terao životinje. Pošto nije želeo da troši kukuruz dok mu ne zafali za hranu i hleb, sve što bi izraslo koristio je za seme, pa je ubrzo proširio useve i počeo da proizvodi prilično veliku količinu kukuruza.

Poglavlje 9

Ubrzo je ponovo usledila kišna sezona, pa Kruso nije mogao mnogo da bude napolju. Zabavljao se podučavajući papagaja da priča i razmišljao je o tome kako da napravi glinene lonce. Pokušavao je skoro dva meseca. U početku bi se lonci uglavnom raspadai nakon što ih je osušio na suncu, ali je na kraju ipak uspeo da napravi dva manja. Jednom prilikom je komad njegovog lonca slučajno završio u vatri, pa je došao na ideju kako da napravi jače i otpornije lonce. Kasnije je mogao da kuva u njima.

Osim posuđa, Kruso je pravio i razne druge komade od gline. Tako je tokom svoje treće godine na pustom ostrvu napravio pribor za pravljenje hleba, pa je postao prilično dobar u pečenju.

Na obali je pronašao čamac koji je donelo more, ali nije mogao da ga izvadi iz vode, pa je odlučio da sam napravi novi čamac. Za to su mu trebala tri meseca, ali je uspeo da napravi tako velik čamac da je mogao da preveze njega i sve stvari koje je imao. Kruso je mislio na sve osim na jednu važnu stvar. Naime, pravio je čamac na kopnu, a nije mogao da nađe način da ga dovede do vode, pa je na kraju odustao od namere da plovi.

Pošto je odeća koju je pronašao na brodu sada postala toliko izlizana, Kruso je počeo da koristi osušenu kožu životinja koje je ranije lovio za hranu. Napravio si je pantalone, kapu i kaput, i odlučio da napravi kišobran koji će da ga štiti od kiše i sunca. Pošto je jednom video kako se to radi u Brazilu, posle nekoliko pokušaja uspeo je da napravi jedan.

Poglavlje 10

Prošlo je pet godina otkako je Kruso završio na pustom ostrvu. Iako je odustao od svog prvog čamca, nije mogao da odustane od ideje da jednog dana napusti ostrvo, pa je pronašao novo drvo od kojeg je napravio mnogo manji čamac u odnosu na prvi. Iako je mogao da ga odvuče do vode, ovaj novi čamac bio je premali da bi krennuo na duže putovanje, pa je ponovo odustao od ideje da na taj način napusti ostrvo.

Ali, pošto je sada imao čamac koji bi mogao da ga izvuče do vode, Robinzon je odlučio da obiđe celo ostrvo. Počeo je da plovi tokom svoje šeste godine na pustom ostrvu, tačnije 11. novembra.

Ostrvo nije bilo preveliko, ali je u jednom delu bilo kamenja i peščane bare, pa je Kruso morao da ide dalje nego što je planirao. Odlučio je da obiđe jedan deo obale, pa se usidrio. Zbog jakog vetra morao je da ostane na sidrenju tri dana. Kada je konačno isplovio, zahvatila ga je struja i izvukla na more.

Kruso je tada posmatrao svoje zabačeno ostrvo, koje mu se tada činilo najlepšim mestom na svetu i razmišljao da da sve od sebe samo da bi mogao ponovo da se nađe u nastambi koju je ponekad prezirao, iako ju je nazivao svojim domom.

Krajem dana počeo je da duva slab vetar, zbog čega ga je ponovo zahvatila druga morska struja, koja ga je odvukla na drugi kraj ostrva, na severnu stranu. Uprkos brojnim problemima sa kojima se suočavao, Kruso je ipak uspeo da stigne do obale. Spustio se čamcem u malu uvalu koja je služila kao luka, a zatim nastavio da hoda kopnom sve dok nije stigao do svog šatora.

Ponovo je odustao od plovidbe zbog opasne situacije koju je doživeo, pa je doneo odluku da će neko vreme živeti mirnije. Pomirio se sa svojom situacijom i zaključio da mu je zapravo lepo što je na ostrvu i da mu nedostaje samo jedno – društvo.

Na ostrvu živi već jedanaest godina i za to vreme se usavršio u raznim zanatima. Pošto mu je nedostajao barut, morao je da pronađe nove načine za lov na životinje. Uspeo je da uhvati i pripitomi nekoliko koza koje je potom smestio u ograđeni prostor, pa je posle izvesnog vremena imao na desetine koza, od kojih je imao dovoljno mleka da napravi sir.

Poglavlje 11

Ponekad bi razmišljao kako bi mogao da napusti ostrvo, pa je jednog dana odlučio da se uputi na brdo sa kojeg je posmatrao položaj obale i morske struje. Zaključio je da bi mogao detaljnije da prouči efekte plime i oseke i da na osnovu toga bezbednije otplovi na drugu stranu ostrva. Ali brzo je odbacio te misli jer se setio opasnosti koja ga je zadesila prošli put. Odlučio je da će radije izgraditi još jedan čamac, pa će imati po jedan na svakoj strani ostrva.

Kruso je do sada bio prilično dobro obezbeđen kada je u pitanju mesto gde bi mogao da ostane. Na obali je imao nastambu i pećinu, a dublje u unutrašnjost imao je senicu, zemljište sa usevom i mnogo koza koje su mu bile izvor mesa, mleka i sira, a sakupljao je i sušio voće.

Jednog dana, na drugoj strani ostrva, video je ljudski otisak u pesku, što ga je veoma uplašilo. Počeo je da beži u svoju nastambu, a pritom je ludo gledao oko sebe ne bi li nekog video. Bio je toliko zbunjen i uplašen da je u jednom trenutku pomislio da je to đavo, ali je brzo odbacio te misli.

Zbog tog događaja tri dana nije izlazio iz nastambe. Strah je polako počeo da ga napušta kada se uverio da je to njegov otisak koji je ostavio kada je napustio čamac. Pošto je morao da pomuze koze, usudio se da ode u“ seosku kuću“, kako je zvao svoju nastambu.

Još jednom je otišao do mesta gde je video otisak stopala da bi se uverio da mu pripada, ali se ispostavilo da nije jer je otisak pokazivao da je u pitanju neko mnogo veći od njega. Ovim novim saznanjem, Kruso se bacio na popravku ograde da bi se što bolje zaštitio od nepoželjnih gostiju.

Poglavlje 12

Prošle su dve godine otkako je video ljudski otisak, a iako za to vreme nikog nije sreo, Kruso je stalno bio u strahu. Zaključio je da mora da osigura stado, pa je odlučio da ga podeli na dva dela, u slučaju da neko otkrije jedno.

Dok je tražio utočište za drugi deo krda, učinilo mu se da u daljini vidi čamac. Spustio se na obalu na jugozapadnoj strani ostrva i tamo video gomilu ljudskih kostiju. Do tada je bio na ostrvu već 18 godina i nije naišao ni na koga od divljaka, što znači da je bio dobro sakriven i da su mislili da nikog osim njih nema na ostrvu.

Kasnije je otkrio da divljaci ponekad dolaze na ostrvo da se sklone kada su predaleko od određene tačke, kao i da tamo dovedu i pojedu zatvorenike.

Vremenom se vratio starom načinu života, ali je bio daleko oprezniji nego ranije i nije se previše udaljavao od svojih nastambi. Počeo je da razmišlja kako bi bilo da napadne one divljake koji su mu se gadili zbog svojih dela i tako spase život jednom od zatvorenika.

Na brdu je našao mesto koje mu je poslužilo da postavi zasedu. Imao je i oružje, pa je sa tog mesta posmatrao obalu. Međutim, mesecima se ništa nije dešavalo. Kada je počeo detaljnije da razmišlja o stvarima koje su ljudožderi radili, zaključio je da oni ne poznaju drugi način života i da ga se sve to uopšte ne tiče.

U strahu da ga ne otkriju ljudožderi, Kruso se plašio da založi vatru na obali, pa je svaki put odlazio u senicu gde bi ispekao sve što mu je potrebno. Tražio je novo sklonište, pa je došao do pećine za koju se ispostavilo da sadrži odeljak sa zlatom. Odlučio je da tamo odnese stvari koje su mu najviše značile.

Poglavlje 13

Prošle su 23 godine otkako je Kruso dospeo na ostrvo. Sada se pomirio sa svojom sudbinom i mislio da zapravo živi udobnim životom. Nije mu bilo teško da pomisli da bi na tom ostrvu mogao da provede ceo život, samo da nema divljaka. Zabavljali su ga pas, dve mačke i njegova papiga Pol, sa kojim je naučio da razgovara.

Takođe je pripitomio nekoliko mladih koza i morskih ptica i papagaja koji su znali kako da izgovore njegovo ime, ali nijedna nije bila tako dobra kao Pol.

Kako se vreme žetve približavalo, Kruso je mnogo vremena provodio napolju. Kada je u zoru krenuo u žetvu, video je vatru na svojoj strani ostrva. Požurio je nazad u svoju nastambu da uzme oružje, a zatim se uputio ka brdu jer nije mogao da podnese iščekivanje.

Uz pomoć dvogleda na obali je ugledao desetak divljaka. Gledao je zločine koje su počinili i ostatke koje su ostavili za sobom. Prošlo je otprilike petnaest meseci pre nego što su se pojavili. Sve to vreme živeo je u strahu da ne napadnu i njega.

Jedne noći Kruso se iznenada probudio jer je čuo zvuk topa. Zaključio je da je u pitanju brod, pa je odmah zapalio vatru da bude primećen. Kada je svanulo, video je da je brod nasukan i u tom momentu oseti silnu želju da razgovara sa nekim ljudskim bićem. Međutim, do poslednje godine koju je proveo na pustom ostrvu, Kruso nije znao da li je neko uspeo da se spase sa tog broda.

Poglavlje 14

Odlučio je da ode do nasukanog broda, ali tamo nije našao ništa što bi mu bilo od koristi. Nakon toga se povukao u svoju nastambu i više nije često izlazio. Razmišljao je o prošlosti i svom životu, pa je došao do saznanja da je zbog divljaka sve vreme bio u opasnosti, a da toga uopšte nije bio svestan. Neko vreme je razmišljao o njima i njihovom načinu života.

Bio je razočaran svime, a posebno činjenicom da su veoma male šanse da je neko pobegao sa broda koji se nasukao. Zaključio je da bi mu jedina šansa za uspešno bekstvo sa ostrva bila ako uhvati jednog od zatvorenika koje su divljaci nameravali da pojedu i učini ga svojim vodičem i savetnikom.

Čekao je godinu i po da se divljaci pojave u svojim kanuima. Jednog jutra na obali se pojavilo pet kanua, što je značilo da je na ostrvu bilo više divljaka, a to mu nije previše odgovaralo. Divljaci su pripremili dva čoveka za hranu. Jedan od njih je čekao sa strane dok su se divljaci obračunavali sa drugim, pa je iskoristio priliku i krenuo da beži ka mestu gde se nalazio Kruso.

Kruso je brzo uzeo svoje dve puške i ubio dva divljaka koji su trčali za beguncem. Iako je govorio drugim jezikom, videlo se da je izuzetno zahvalan Krusou što mu je spasao život. Kruso ga je odveo u svoju nastambu i nahranio. Dao mu je ime Petko i počeo da ga uči jeziku.

Poglavlje 15

Osim jezika, Kruso je Petka učio i lovu. Uhvatili su kozu koja im je dan posle poslužila za večeru i ručak, nakon čega mu je pokazao kako se sprema hleb. Većinu poslova koje je Kruso radio i sam Petko je mogao brzo da obavi. Pošto je sada bilo potrebno više hrane, dodatno su proširili zemljište za setvu.

Petko je pričao Krusou o svom narodu, pa je saznao da je Petko i ranije dolazio na ovo ostrvo. Vremenom su se njih dvoje zbližili, pa mu je Kruso ispričao kako se našao na ovom ostrvu i šta mu se sve desilo.

Kruso je primetio da je njegov novi prijatelj počeo da čezne za domovinom i sunarodnicima, pa je mislio da će ga Petko ostaviti i to mu se nije dopalo, ali je vremenom shvatio da je izuzetno odan prijatelj.

Poglavlje 16

Po ko zna koji put Kruso je odlučio da napravi novi čamac, koji će ovoga puta odvesti Petka i njega u Petkovu zemlju. U početku je želeo da Petka pošalje samog u domovinu jer je mislio da tamo neće imati šta da radi, ali Petku se ta ideja nikako nije dopala jer nije želeo da napusti Krusoa.

Bilo je potrebno skoro mesec dana da se brod završi, a zatim još dve nedelje da ga dovedu do vode. Za izradu jarbola i jedara bilo je potrebno još dva meseca. Petko nikada ranije nije video ništa slično, pa je Kruso morao da mu objašnjava čemu služe i kako funkcionišu jarbol i jedra.

Prošle su tri godine otkako je Kruso spasao Petka, a ukupno 27 otkako je završio na ostrvu. Vreme koje je proveo sa Petkom nije moglo da se uporedi sa vremenom koje je proveo sam. Počeli su da se spremaju za put posle novembra i kišne sezone. U petak je otišao u lov na kornjače da bi jeo jaja i meso, ali je na obali ugledao tri kanua i vratio se uznemiren.

Njih dvojica su se naoružali i krenuli dole u ​​zaliv gde su se divljaci iskrcali. Kruso je bio besan jer su se divljaci spremali da pojedu zarobljenike, pa je odlučio da ih sve pobije, a Petko je bio spreman na sve da mu pomogne. Prvo su napali divljake iz daljine puškama, a zatim su se poslužili mačevima. Većinu su uspeli da ubiju, a u tome im je pomogao čovek koji je pušten i koji je poreklom iz Španije.

Nekoliko divljaka je uspelo da pobegne kanuom, ali su u jednom od preostalih njih trojica jurila još jednog zarobljenika. Na kraju se ispostavilo da je Petkov otac. Uz Petkovu pomoć, Kruso je u blizini svog utvrđenja podigao šator za dvojicu spasenih zatvorenika. Divljaci koji su uspeli da pobegnu bili su šokirani pucnjavom, pa su svojim sunarodnicima pričali o začaranom ostrvu na kojem su bili.

Poglavlje 17

Španac je Krusou ispričao o teškom životu nekoliko svojih sunarodnika i Portugalaca koji su preživeli brodolom i koji su sada u teškom položaju jer nemaju mnogo vode i hrane. Put na kopno je za neko vreme odložen jer se Kruso plašio, a takođe nije želeo da rizikuje život da bi spasao Špance, da bi ga oni na kraju izdali čim kroče na špansko tlo.

Španac ga je uveravao da se tako nešto neće desiti jer su brodolomnici na ivici očaja, pa sigurno neće izdati nekoga ko će ih spasti. Posle toga mu je savetovao da odloži put, odnosno da bar neko vreme ne ide u spasavanje brodolomaca jer neće imati dovoljno hrane za sve njih.

Kruso je bio oduševljen predlogom Španca, pa ga je poslušao. Proširili su zemljište da bi stvorili još veće zalihe hrane i odlučeno je da se dodatno proširi i stado koza. Posle uspešne žetve, Kruso je poslao Španca i Petkovog oca da odu po brodolomce i dovedu ih na ostrvo kako bi svi pokušali da se spasu.

Španac i Petkov otac bili su odsutni osam dana kada je Petko jednom ugledao čamac na pučini i pomislio da su konačno stigli, ali to je bio engleski brod sa tri vezana zarobljenika. Nakon što je pala noć, neki od njih su sišli na ostrvo za zatvorenicima da ih ispitaju.

Kruso je prišao zatvorenicima i shvatio da je jedan od njih kapetan broda. Na brodu je došlo do pobune, pa su mornari uhvatili komandanta, oficira i jednog putnika. Kruso je dao puške svoj trojici, pa su sami napali mornare i ubili dvojicu koji su digli pobunu. Ostali su se pokajali i završili kao zatvorenici.

Poglavlje 18

Kada se brod približio obali da pokupi čamac, posada je primetila da se ništa ne dešava, pa je poslat novi čamac sa deset mornara. Kruso i kapetan broda su sve to posmatrali sa brda, dok su zarobljenici iz prvog čamca odvedeni dublje u šumu i smešteni u pećinu. Njih trojica su obećali da će služiti Krusou i kapetanu broda, pa su im se mogli pridružiti. Sada ih je bilo sedam naoružanih protiv desetorice koji su dolazili drugim čamcem.

Kada su sada videli prazan čamac sa rupom u njemu, prvo su se uplašili i zbunili, pa su hteli da se vrate na brod i kažu ostalima da je posada iz prvog čamca poginula. Međutim, predomislili su aw, pa su se njih trojica vratila na brod, a ostalih sedam je ostalo na obali da pronađu ostale. Pošto su Kruso i komandant nameravali da preuzmu brod, naredili su oficiru da pozove mornare. Mislili su da ih drugovi dozivaju, pa su potrčali do mesta odakle su dopirali glasovi, a onda su ih Kruso i njegovi ljudi lako savladali.

Komandant je ponudio zatvorenicima da im pomognu da osvoje brod, a ako to ne urade, zapretili su da će ih odvesti u Englesku gde će biti obešeni. Zatvorenici su prihvatili ponudu, pa su komandant, oficir i nekoliko zarobljenika krenuli čamcem ka brodu. Oko dva ujutru uspeli su da osvoje brod, a Kruso je bio toliko srećan da nije mogao ni da progovori.

Poglavlje 19

Tako je došao momenat kada je Kruso posle 28 godina konačno napustio ostrvo, 19. decembra 1686., a u Englesku je stigao 1667., nakon što je bio odsutan ukupno 35 godina. Otac i majka su mu već bili mrtvi, ali je zatekao dve sestre i decu od jednog brata. Pošto su njegovi roditelji godinama mislili da je mrtav, nisu mu ostavili nikakvo nasleđe.

Nije imao previše, pa je znao da neće moći da preživi. Odlučio je da ode u Lisabon da sazna šta se desilo sa njegovom imovinom. Sa njim je pošao i Petko. Tamo je zatekao kapetana koji ga je uveravao da se i dalje brine o njegovom imanju i da će ga vratiti.

Kapetan je takođe želeo da vrati deo novca koji je uzeo nakon što ga je Kruso imenovao za svog punomoćnika, ali Kruso nije hteo da uzme taj novac. Bez problema je vratio svoje imanje, tako da je imao veliku sreću. Imanje koje je imao u Brazilu donosilo mu je dobre prihode.

Pošto je pomogao svima za koje je mislio da im je potrebna pomoć, Kruso je odlučio da ponovo putuje, ali ovog puta kopnom.

Poglavlje 20

Na put je krenulo njih petnaestak. Posle nekog vremena počeo je da pada sneg, što je za Petka bila potpuna nepoznanica. Kruso nije sa oduševljenjem dočekao sneg jer je na ostrvu živeo više od dvadeset godina, gde je klima bila topla, pa sada nije lako podnosio hladnoću.

Pošto su morali da prođu kroz šumski deo puta, sa sobom su poveli vodiča. Tokom vožnje jedne noći vodiča su napala dva vuka. Petko je bio najbrži od svih, pa je bez preteranog straha potrčao ka vuku i pucao mu u glavu, a drugi je pobegao jer se plašio da ga ne upucaju.

Ubrzo su imali susret sa još jednom divljom životinjom, a ovoga puta to je bio medved. Petka je razveselio ovaj okršaj, pa je pitao Krusoa za dozvolu da se igra sa medvedom. Otišao je do njega i udario ga kamenom u glavu da bi on počeo da ga juri. Okršaj sa medvedom Petka je zabavila i nasmejala sve prisutne, a nakon toga su nastavili da putuju. Pred njima je bilo još jedno opasno područje, pa ih je vodič požurio da što pre krenu dalje.

Usput su sreli veliki čopor vukova, pa su se svi skupili jedan uz drugog kako bi mogli da se brane. Smestili su se sa porušenih stabala i počeli da pucaju na vukove koji su ih napali. Pre nego što su se oslobodili i krenuli na put, ubili su tridesetak vukova. Na kraju putovanja, Kruso je zaključio da će u budućnosti radije ploviti hiljadu puta nego putovati preko planina.

Na kraju je odlučio da proda svoje imanje, uz pomoć prijatelja iz Brazila. Kasnije se oženio i imao dva sina i jednu ćerku. Neko vreme je živeo mirnim životom, ali nakon što mu je žena umrla i nećak se vratio sa uspešnog putovanja u Španiju, Kruso je ponovo dobio želju da se ukrca na brod.

Analiza likova

Likovi: Robinzon Kruso, Petko

Robinzon Kruso – glavni lik, neustrašivi, buntovni i snalažljivi mladić koji postiže sve što namerava. Kao mladić imao je želju da putuje pa je stalno bio u sukobu sa roditeljima jer su smatrali da treba da bude zadovoljan svojim životom kakav već jeste.

Na jednom od svojih putovanja, on doživljava brodolom i završava na pustom ostrvu kao jedini preživeo. Pored preživljavanja, Robinzonova psihička stabilnost je nekoliko puta bila upitna, ali su mu stalni rad i određene navike pomogli da održi zdrav razum.

Veoma je vodio računa o životinjama do kojih mu je stalo i na njih je gledao kao na ravnopravne članove svoje porodice na ostrvu. Nije ratoboran i nije hteo ni da ubija kanibale pre nego što nekoga napadnu.

„Odlučio sam da ne napadam divljake, već da koristim oružje samo ako me napadnu.“

Nedostaju mu majka i otac sve vreme na ostrvu, posebno u lošim trenucima i bolestima kada bi mu, da je kod kuće, porodica odmah pritekla u pomoć. Tvrdoglavost ga je koštala 28 godina života u inostranstvu.

Na kraju je uspeo da se spase, a u preživljavanju na ostrvu mnogo mu je pomogao domorodac Petko, kojeg je spasao od neprijatelja koji su planirali da ga pojedu.

Petko – starosedelac kojeg je Robinzon spasao od kanibala i „ukrotio“. Nakon toga su se sprijateljili i Petko mu je pomogao da preživi na pustom ostrvu. Petko je zgodan i vitak mladić koji je odrastao u divljini, pa je i snažan i snalažljiv.

„Tek sada sam ga bolje zagledao. Bio je visok, snažan i vitak. Izraz lica muški, bez divljine. Kosa duga, crna, bez kovrča. Brade nije imao“

Petko je bio inteligentan i spreman da uči, pa je lako savladavao sve zadatke koje mu je zadavao Kruso, a dovodio je u pitanje i neke ustaljene zapadnjačke norme kojima je Robinzon želeo da ga nauči. Verovao je u zakone prirode, pa nije najbolje razumeo pravila zapadnog sveta. Bio je kao Robinzonov glas razuma koji dovodi u pitanje sva uverenja kojih je Robinzon slepo imao.

On je odan i pošten čovek koji u Robinzonu video spasioca i božanstvo. Bio mu je veoma odan i uvek je išao njegovim stopama, čak i kada je bilo najteže. Pošto je uvek bio spreman da uči, savladao je čak i Robinzonov jezik i na kraju došao sa njim na zapad, ali se veoma teško prilagodio.

Beleške o piscu

Danijel Defo je rođen 1660. godine u Londonu (pravi datum i mesto rođenja su nepoznati, a izvori navode datume od 1659. do 1662. godine, s tim da leto ili ranu jesen 1660. smatraju najverovatnijim). Bio je engleski pisac i novinar, a najveću slavu stekao je romanom „Robinzon Kruso“. Roman je postao popularan u Velikoj Britaniji i među osnivačima engleskog romana. Do danas, roman nije izgubio privlačnost i interesovanje.

Glavna odlika Defoovog pisanja je jednostavnost i sažetost. Pisao je priče jednostavnim, tečnim jezikom kao da bukvalno snima nečiju priču. U njegovim romanima je naglašena poučnost, odnosno svaki roman ima svoju pouku. Defo je napisao više od 500 radova, brošura i časopisa o brojnim temama. Objavio je oko 400 knjiga iz različitih oblasti geografije, kriminalistike, ekonomije i psihologije.

Napisao je političke pamflete kao što je „Pravi Englez“ iz 1701. Dve godine kasnije uhapšen je i odveden u Njugejt zbog knjige „Najkraći postupak sa otpadnicima“, u kojoj je izneo ironiju prema Anglikanskoj crkvi. Umro je 16. aprila 1731. godine.