Banović Strahinja

Banović Strahinja obrađena lektira književnika Vuk Stefanović Karadžića. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Analiza dela

Banović Strahinja poznata je srpska narodna epska pesma, koju je, kao i mnoge druge, zapisao i obradio Vuk Stefanović Karadžić. Pesma je nastala u pretkosovkom ciklusu. Kao i mnoge pesme iz tog razdoblja, a slične tematike, nosi ime glavnog junaka, samo što je, za razliku od ostalih epskih pesama, pogotovo onih narodni, taj junak apsolutno u središtu teme i ideje pesme. Ovde se glavni lik svojim delima izigao iz plastične karakterizacije klasičnih narodnih junaka i doveo je na jedan viši nivo.

Pesma govori o junaku Banoviću Strahinji, kome su Turci uništili dom, porobili ljude i odveli ženu, dok je on bio kod ženine rodbine – tazbine – danima pio i zabavljao se, sve u središtu njihove pozornosti. Kada je čuo što se desilo kod kuće, odlučio je da ode u od Turaka poraženo Kosovo i osveti se, te spasi ženi. Pitao je svog tasta, junaka i strešinu Jug-Bogdana, da pošalje s njim svojih devet sinova, devet Jugovića, ali on to odbije. Strahinja odlazi sam, pronalazi dušmanina, osvećuje se, ali doživi i izdaju od sopstvene žene, koja je u ključnom momentu izabrala Turčina namesto njega. Kada ubije tog Turčina, on odvodi ženu k njenom ocu, Jug Bogdanu, koji, kad čuje što mu je ćerka napravila napravila, svojim sinovim naredi da je ubiju. Ali tu Strahinja pokazuje novo lice, potpuno neočekivano. On, unatoč svemu, ne dopušta da mu ubiju ženu, pokazujući tako neočekivanu samilost.

Ovakav prevrat do tada nije bio viđen u narodnim pesmama, pogotovo ne u onim junačkim. Upravo to čini ovu pesmu posebnom, a lika Banovića Strahinju slojevitijim od ostalih narodnih junaka, na koje je, kroz celu pesmu, nedvojbeno nalikovao. Milost je nešto što nije moglo da se očekuje, jer je ona nije bila samo za telesnu prevaru koju je njegova žena počinila, već i za izdaju. Strahinja prebacuje ljagu s nje na Jugoviće, koji nisu bili junaci kada je trebalo sa spase svoju sestru, ali su odmah povadili noževe kada je nju jednu i nejaku trebalo da se ubije. Po prvi puta su emotivni, međuporodični osećaju stali pred moralno-društvena pravila.

Tih tradicionalnih društvenih pravila predstavnik je lik Juga-Bogdana, koji ne želi sa pošalje svoje sinove u smrt radi jedne bludnice (kako naziva svoju ćerku jer je noćila s Turčinom pod čadorom, iako na to nije samovoljno pristala, već je bila oteta), ne zato što ne želi da njegovi sinovi ginu, već zato što ne želi da ginu radi žene. Za njega ima i časnijih stvari za koje više vredi položiti život. Da je stvari bila u osveti, obrani zemlje ili bilo kojem drugom vidu junaštva, on bi prvi poslao sinove u junačku smrt.

Ovakav kraj ove pesme zadivio je i samog Getea. Veliki nemački pesnik nije mogao da veruje da pesma tako završava, pa je poslao da se proveri pesma zapisana u originalu, na srpskom jeziku,  potrudivši se da uči srpski kako bi uživao u izvornim stihovima i ubedio se da je kraj pesme usitinu takav, a ne samo promenjen u prevodu. Eto koliko je ovakav završetak uszigao pesmu i idejno i stilski.

„Banović Strahinja“ prelepa je pesma i jedna od najpoznatijih iz srpske narodne predaje. Osim pomenutih važnosti, ona je prikaz kontrasta između tradicionalnih vrednosti i ubeđenja te onih ljudskih, osećajnih vrednosti. Koliko god da je lik junaka Strahinje napisan po svim pravilima narodih junaka, on ipak ima i jednu originalnu crtu.

U pesmi se spominju mnogi motivi učestali u srpskim narodnim pesmama, među kojima je motiv devet Jugovića i Nemanjića, motivi izdaje i osvete, te otpora Turcima.

Književni elementi

Književni rod: narodna epika

Književna vrsta: srpska narodna epska pesma iz pretkosovskog ciklusa

Vreme radnje: 14. vek

Mesto radnje: Kruševac, Kosovo, planina Čador

Tema: odmazda Banović Strahinje

Ideja: junačko srce spremno je i na oprost

Prepričano delo

Strahinić ban bio je ban u malene Banjske, koja se smestila kraj Kosova. Jedno jutro, ban je pozvao svoje sluge da mu osedlaju konja. Naredi im da ga okite što lepše, a opašu što tvrđe. Želio je da otputuje u Kruševac, k starcu Jug-Bogdanu i devetorici Jugovića, koji su bili njegova tazbina – ženina porodica.  Sluge su poslušale bana i i osedlali mu konja. Opremili su i Banovića Strahinju. Crven od vode i rumen od sunca, bio je spreman za polazak. Otišao je u Kruševac, a tamo ga je dočekao i strac Jug-Bogdan i devet Jugovića. Jedva da su ga dočekali, pa ga uzmu u naručje i zagrle. Odmah su se pobrinuli za konja, a Banovića odveli na kulu, u svečane odaje.

Kad je večera bila gotova, dok su gospoda razgovarali, navalile su sluge i sluškinje pa stale donositi vino. Na vrhu stola sedeo je Jug Bogdan, njemu uz desno rame Strahinić ban, a onda devet Jugovića.Tamo su bila i ostala gospoda, a oni najmlađi morali su da dvore starije. Devet Jugovića imali su devet šurnjaja, koje su dvorile svekra i svoje gospodare, ali najviše zeta Strahinju. Sluge su mu služile vino u zlatnom kupu, predstavljajući svu raskoš i bogatstvo koje su posedovali.

Ban se dugo zadržao, ponosan što je u Kruševcu. A Kruševačka gospoda su već dosadila Jug-Bogdanu, moleći ga i jutrom i večeri da dovede Banović Strahinju i u njihove dvore, da i oni ponaosob pokažu šta imaju.

Prošlo je dugo vremena otkako je Strahinja došao u Kruševac, kada jedno jutro, nakon što je ogrejalo sunce, dođe glasnik s belom knjigom. Banović pogleda knjigu i kad vidi pismo, ona mu klone na koljena. Bilo je to pismo njegove majke koja ga je klela. Pitala ga je gde je i proklinje mu i vino Kruševsko i tazbinu. Kaže da su Turci poharali njegovu srpsku zemlju. Pao je car na Kosovsko polje, dovedeni su veziri. Turska sila pokorila je celi njegov kraj, za koji je on trebao da se postara. Turci su pritisnuli Kosovo. Car ima sto hilada ljudi, a među Kosovljanima ma malo onih koji su pravi vojnici, s konjima , a i ti nose samo jednu sablju, slabo su naoružani. Turci, s druge strane, imaju silnu vojsku. Ta vojska niti ne sluša cara, nego se odmetne pa harači krajem. Tako su udarili i na Banjsku Banovića Strahinje. Sve su popalili i srušili, unesrećili su banovićevu majku, oteli mu ženu i odveli je u Kosovsko polje, gde je Turčin ljubi, dok mu majka kuka na zgarištu. Sve to desilo se dok je on pio vino u Kruševcu, umesto da je branio svoj dom. Zato mu majka još jednom to vino i proklinje.

Kada je Strahinja pročtao pismo, došla mu je muka i žalost. Obesio je brke i namrštio obraze. Skoro pa se i rasplakao. Vidio ga je takvog Jug-Bogdan pa plane na njega, pita ga što je od jutra tako neveseo, na koga se ljuti? Da li su mu se šure smejali, da li je netko o njemu ružno govorio? Da li ga šurnjaje nisu dovoljno dvorile? Banović plane na njega i kaže mu da ga pusti. Svi prema njemu lepo odnose, lepo ga dvore i sa svima je dobro. Nema mane njegovoj tazbini, ali stigla mu je knjiga iz Banjske, objašnjava Strahinja, od njegove stare majke. Banović ispriča Jug-Bogdanu sve nedaće koje mu je majka opisala – da mu je kuća uništena, majka pregažena i ljuba odvedena. Banović kaže Jug-Bogdanu da je to sramota njih obojice, jer je njegova žena Jug-Bogdanu ćerka. Moli ga da ga ne žali mrtvog, nego da mu se smiluje živom. Banović ljubi Jug-Bogdana u ruku i moli da mu dade svojih devetero sinova, Banovićevnih šurova, da odu s njime na Kosove, gde će da potraže dušmanina koji mu je zarobio roblje i oteo ženu. Kaže mu da se ne boji ni da ne brine za svoju decu, Banović će svojim šurevima da promeni ruho tj, obući će ih u tursko ruho i dati im turske sablje. Pozvat će sluge da tvrdo osedlaju konje i izgledat će kao janjičari, a on će im biti delibaša – vođa čete. Vojska na Kosovu će se prepasti. Moći će da govori s Turcima jer zna Turski, ako treba zna Manovski, a i Arapski razume, na sitno govori čak i Arnautski. Tako će Jugoviće da vodi kroz Kosovo, sve dok ne pronađe Vlah-Aliju, Turčina koji mu je učinio svu tu nesreću.

Kad je Jug-Bogdan čuo ovaj zahtev, kaže banoviću Strahinji da je još jutros vidio da pameti nema, a sada to potvrđuje kada traži njegovo devetero dece da idu s njim na Kosovo, da ih Turci kolju. Moli Banovića da više ništa ne govori. Njegova žena, ako je i jednu noć noćila pod čadorom Turčina, ne može više biti mila Strahinji. Neka ju je bog prokleo, ako više voli biti s Turčinom, nego s Banović Strahinjom. Jug-Bogdan kaže nek je nosi vrag, a on će Strahinju da oženi boljom. Kaže mu da s njim želi zauvek da ostane prijatelj, ali decu neće da šalje na Kosovo. Bane plane kao oganj. Nije ni pozvao sluge, već je sam osedlao konja i uzjahao. Pogledao je devetoricu svojih šura, koji propadnu u zemlju od stida, a onda i svog pašenoga, mladog Nemanjića, koji je gledao u zemlju. Dok su pili i zabavljali se, svi su se hvalili da su junaci. Hvalili su se svom zetu Banoviću i kleli se Bogom da ga vole više od sve njihove carevine. Ali eto, Banović od ovog jutra više nema prijatelja.

Kad je vidio da ovde nema druga, Banović Strahinja ode Kruševačkim poljem. Pomisli hoće li šure da ga se sete, hoće li da žale za njim? Razmišljajući kako nema prijatelja, setio se svog hrta Karamana, kojeg je volio više nego svoga konja. Vikne i dozove ga. Čim je pas začuo glas gospodara, dotrča s konjem. Banu bilo milo i napokon je mogao da pređe polja i planine, pa kad stigne pred Kosovo, zagleda se u njegovu silu. Onda krene kroz polje Kosovsko i među Turcima potraži Vlah-Aliju. Nije mogao da ga pronađe, pa se spustio prema reci Sitnici, kad je naletio na čudo. Tamo na reci, bio je privezan jedan zeleni čador. Banović je bio ubeđen da je to čador Vlah-Alije, pod kojim leši s njegovom ženom. Siđe s konja i otvori vrata čadora, ali ne ugleda Vlah-Aliju, nego nekog derviša. Bio je to neki starac, pijanac, pa kad je vidio Banovića svojim krvavim očima, prepozna ga i pozdravi. Strahinja ljutito, na turskom, pita derviša što pije, što se opija? I što pominje nekog bana? Kaže da on nije Starhinić ban, nego turski delija. Derviš se grohotom nasmije. Znao je da on nije delija, već Strahinić. Kaže mu da bi ga svugde prepoznao, među svim Turcima. Prepoznao bi i njega i njegova konja, a i hrta Karamana. Kaže da mu poznaje i oči i brk. Prepoznaje ga jer su se već sreli.

Derviša su jednom uhitili i dali u ruke Strahiji. On ga je bacio u tamnicu, gde je robovao devet godina. Desetu godinu Banović se sažalio i zazvao tamničara, koji je derviša odveo k Banoviću u avliju. Strahinić ga je tada pitao ima li čime da otkupi svoj život, a ovaj odgovori da bi mogao, jer ima neke imovine na očevu dvoru, ali pretpostavlja da ga Banović neće pustiti da ode na dvor po blago. Derviš kaže da će da mu ostavi jamca, a Banović je poverovao. Pustio ga je očevu dvoru. Ali kada je derviš tamo stigao, video je da je kuga pogodila njegov dvor. Svi su pomrli od nje. Nitko nije ostao, pa su i sami dvori propali. Sve što je ostalo imalo vredno, Turci su uzeli za miraze. Derviš je došao do dvora i vidio da je nema ni blaga ni prijatelja. Mislio je što će, pa je uzeo konja i otišao u grad Jedrenet. Tamo je otišao caru i veziru, gde se prestavio kao junak. Dali su mu čador, konja i oružje, pa ga potpišu kao carevog vonika do veka. I eto, kaže derviš Banoviću, sada je on napokon došao da uzme svoje dugovanje, a on nema ni dinara.

Banović po priči prepozna derviša, pa ga zagrli i pozdravi kao brata. Kaže mu da ne traži njegovo dugovanje, nego Vlah-Aliju koji mu je rasturio dvore, porobio ljude i zarobio ljubu. Moli ga da mu kaže gde je njegov dušmanin i da ga ne oda Turskoj vojsci. Derviš se bogom zakune da je njegova vera tvrđa od kamena, a ona mu govori da će Banović pola Turske vojske pogubiti. Derviš neće da mu učini neveru, niti će da mu išta nažao učini, iako je bio u njegovoj tamnici. Banović ga je ipak napojio svojim vinom, nahranio belim hlebon, suncem ga ogrejao i na kraju pustio na veru. Kaže da ni onda nije hteo da ga izda, ali da nije imao odakle da mu plati. Zato ne mora Banović njega da se boji. A ako traži Vlah-Aliju, on se nalazi na Goleču planini, gde je razapeo beli čador. Ali derviš ipak savetuje banu da beži s Kosova. Kaže da će uludo poginuti. Ne sme da se pouzda ni u svoje ruke, ni u svoj mač, jer ako dođe na planinu Turčinu, oni će mu slomiti ruke i izvaditi oči. Banović se nasmija i kaže dervišu da ga ne žali, samo neka ga ne oda turskoj vojsci. Derviš potvrdi da veruje u Banovića i da neće da ga izda.

Banović se pozdravi s dervišem, pa krene preko vode sve do Goleč planine. Sunce je obasjalo celo Kosovsko polje i svu carevu vojsku. Vlah-Alija celu noć je pod čadorom ljubio Strahinovu ljubu, zato je zaspao kada je sunce ogrejalo planinu. Kada je sklopio oči, Strahinova ljuba otvorila je vrata čadora i ugledala Kosovsko polje i silnu Tursku vojsku. Gledala je u konje i junake, a kada je pogledala niz Goleč planinu, vidjela je konja i junaka. Ona ode i ošine Vlah-Aliju po obrazu, kaže mu nek se budi i opase se oružjem, jer dolazi im Strahinić ban. Kaže da će ban njemu glavu otkinuti, a njoj oči izvaditi. Turčin plane, pogleda i nasmeje se. Kaže joj da to nije Strahović ban nego carev delibaša. To ga car zove na predaju, da mu vojsku do kraja ne rasturi. Kaže ženi da se ne boji, on će mačem da ošine tog delibašu. Strahinova ljuba ga pita zar ne vidi da to nije carev delija, nego Strahinić ban. Ona mu dobro poznaje čelo, oči i brk. Poznaje i njegova konja, a prepoznaje i hrta Karamina. Turčin skoči na noge, opasa se oružjem i krene prema konju, baš kad Banović dođe do njega. Nije ga pozdravio ni na turskom ni na srpskom, samo ga je nazvao kopilanom i retorički pitao čije je to dvore poharao, čije je roblje porobio i čiju ženu ljubi pod čadorom?

Turčin skoči, zajaše konja, a Strahinić navali na njega, pa se dva junaka stanu boriti. Vlah-Alija u borbi govori Strahiniću da se sada bori protiv pravog vojnika, kojemu je careva vojska poput mrava na livadi. Zamahnuo je kopljem na bana, ali on je imao sreće, pa mu se konj sagnuo, a koplje je udarlio od kamen i slomilo se na tri dela. Od udarca je konj htio da izbaci Vlah-Aliju iz sedla. Strahinja je imao takvog konja, kakvog do danas nisu imali ni Srbi ni Turci, pa ga je čvrsto držao u sedlu. U toj borbi, Bog je bio na njegovoj strani. Kolikog god da je tukao prema njemu, Vlah-Alija nije mogao da ga izbaci iz sedla. Obojica su polomili svoje buzdovane, pa su isukali mačeve. Sablju Strahinića bana kovala su dva kovača i tri pomagača i to nedeljama. Sablju su pretopili od čelika i oštricu lepo ugodili. Pa kad je Vlah-Alija zamahnuo sabljom na bana, on je svojom sabljom tursku presekao na pola.

Ban nasrne na Turčina, ali ni on se nije dao. Branio se polovicom sablje, kojom je, komad po komad, sekao Strahinićevu.  Obe sablje su uskoro bile isečene, pa dva neprijatelja skoče s konja i nasrnu jedan na drugoga. Počnu jedan drugoga da guše. Stajali su tako, na livadi Goleč planine, jedan na drugome. Najpre počne izlaziti bela pena na Vlah-Alijina usta, a onda i na usta Banovića, sve dok nije postala crvena. Okrvavi prsa, pa čizme, a kada mu dosadi ta muka, Banović zazove svoju ženu. Pita je što samo gleda? Neka uzme komad sablje i udari Turčina, neka promisli tko joj je ovde drag. Turčin zavapi da ne udari njega, nego Strahinju. Banoviću neće biti mila, on će da je kori i jutrima i večerima jer je bila pod njegovim čadorom. Ali njemu će da bude doveka mila. On će da je vodi u grad Jedrenet, gde će da ima trideset sluškinja, gde će da je hrani medom i čokoladom, a kiti dukatima. Neka zato udari na Strahinića bana.

Žena skoči, uzme sablju, pa stane na stranu Vlah-Alije. Ošinula je svog gospodara bana Strahinića, udarila ga po glavi i presekla mu zlatnu čelenku. Malo ga je ranila, pa je počeo da krvari niz lice. Strahinić se prepao da će da pogine uzalud, pa se setio i pozvao svog hrta Karamana, naviklog na lov. Hrt odmah dotrči i uhvati banovu ljubu. Žena je bila strašljiva i bojala se psa, pa je vrisnula i uhvatila ga tako da su se oboje skotrljali niz planinu. Turčinu je bilo žao žene kada je to vidio. Gledao je da vidi što će biti s njom, a za to vreme ban je dobio novu snagu, pa je zubima nasrnuo na Turčina i zaklao ga kao janje. Ban skoči i zazove svog hrta, a njegova ljuba stade da beži niz planinu. Htela da je pobegne Turcima, ali joj ban to nije dao. Ulovio ju je i smestio na konja, pa je otklonio sve Turke i odjahao u Kruševac.

Kada je došao u Kruševac, među rodbinu svoje žene, dođu mu Jug-Bogdan i devet šuraca. Svi su ga redom grlili i ljubili. A kada je Jug-Bogdan video da mu je tu i ćerka, zaplakao je. Kaže kako su Turci njegova zeta ozlijedili, htjeli da ga ubiju, ali Banović kaže da to nisu učinili Turci, nego njegova kćerka, koja je stala na stranu Turčina, a njega napala. Jug-Bogdan plane i zazove svoje devetoro dece da povade noževe i iskidaju kuju. Sinovi su ga poslušali i i krenuli da iskidaju svoju sestru, ali im je Strahinić ban to nije dopustio. Prozove devetoricu Jugovića i kaže im kako su se obrukali. Na koga su to potegnuli noževe? Da su takvi junaci, uzeli bi svoje noževe i sablje i krenuli s njim na Kosovo, otišli bi junačiti se Turcima. Zato im ne da ni njihovu sestru da je poharače. Mogao bi on sam da je se reši da želi, ali umesto toga, on će da se reši svoje tazbine. Od sada više nema s kime da pije hladno vino.

Strahinić ban bio je junak retke vrste.

Analiza likova

Likovi: Banović Strahinja, Jig Bogdan, devet Jugovića, mali Nemanjić, Strahinjova ljuba, Vlah- alija, derviš

Banović Strahinja – glavni junak ove pesme, koji svoje junaštvo dokazuje po svim pravilima narodnih pesma. On je cenjen, voljen, pravedan i neopisivo hrabar. Najpre je dočekan od svog tasta i ženine porodice poput kralja. Svi ga vole, dvore, trude se da mu iskažu poštovanje, a istovremeno i da se pohvale svojim bogatstvom. Sledi preokret u kojem Strahinja saznaje da su za vreme njegova uživanja Turci poharačili njegovu zemlju. On se, poput visoko moralne osobe i hrabrog muškarca, oseća krivim što nije bio tamo da odbrani svoju zemlju, porodicu i ljude za koje je bio odgovoran. Tim više što je saznao da je oteta i njegova ljuba. Iako mu svi savetuju da ne vredi ići osvećivati se, a još manje spašavati ženu koja je do sada verovatno već legla s Turčinom (i kao takva više ne vredi ni kao žena ni kao ćerka), Banović još jednom pokazuje svoje junaštvo i, nakon izdaje njemu najbližih, ode da se sam sveti i traži ženu koju voli.

Na svom putovanju Banović pokazuje ne samo izuzetnu hrabrost, veštinu prikrivanja i domišljatost, već i plemenito srce, čvrstu ruku i pravednost. Ali sve to nije ga spasilo od izdaje njegove sopstvene žene, koja se uplašila kad ga je videla, a kada je morala da bira između njega i Turčina, izabrala je neprijatelja. Ipak, Banović se bez njezine pomoći i unatoč njenom odmaganju, uspio da izvuče iz pogibelji, ubije protivnika i ženu živu dovede pred oca. Ovde se događa preokret. Strahinja postupa kao još ni jedan junak do sada, a bome ni mnogo kasnije – on spašava ženu od sigurne smrti od od ruke njena oca i braće. Tim činom, on joj oprašta ne samo neveru, nego i izdaju. Takav stav nitko nije očekivao, ali pokazuje da je junačko srce i milostivo. Ono nema hrabrost samo da se usprostavi neprijatelju, već i da oprosti onim čija izdaja boli najviše. U tom je trenutku lik Banovića Strahinje po prvi puta pokazalo dubinu i neočekivanu plastičnost, prvi puta izdignuvši se iz zadanih okvira lika junaka i plastičnosti koja im je time nametnuta.

Jug-Bogdan – stari Jug Bogdan ponosan je i dostojanstven patrijahat, jedan od predstavnika navišeg i najmoćnijeg staleža srpske vlastele. On je gospodar svoga kraja i porodice, ali je i gospodin koji igra isključivo po ponositim pravilima društva. Osim bogatstva poseduje i veliku mudrost. Zato se ne laća svog mača čim ga Strahinja pita za pomoć. On zna što znači turska otmica za čast žene, pa ne želi da odvodi svoje sinove u pogibelj zbog života jedne „bludnice“.

Iako se u ovim stihovima čini da se Jug Bogdan prikazuje kao kukavica, istina je da on to čini ne zato što se boji za svoje sinove. već zato što oni imaju da ginu za više ciljeve. Da se radilo o odbrani zemlje, o odbrani časti ili osveti, on bi odmah osedlao konje svojih sinova, pa i samoga sebe ako treba, samo da pokaže svoje junačko srce, ali ne postoji ništa junačko u pronalaženju žene koja je noćila pod turskim čadorom, pa čak i ako mu je ta žena ćerka i čak ako je ona zapravo bila oteta iz sopstvenoga doma. Zato vrlo lako daje naređenje svojim sinovima da mu ubiju kćerku, kada čuje da ona nije samo bludnica, već i izdajica. Porodične veze i emocije za njega su inferiorne u donosu na društvena i moralna pravila.

Strahinjova ljuba – žena koja se u mnogim trenucima čini kao prevarantska bludnica koja je izdala sopstvenog muža i predala se Turčinu. Ona je u pesmi moralna propast, vredna svake osude, pa se time odluka Banovića Strahinje da je ostavi na životu čini još plemenitijom. Ipak, sve ovo vredi ako promatramo pesmu iz današnje perpektive. U pesmi se u par stihova navodi i zašto je ona tako postupila, a jedini odgovor je strah i nastojanje da sačuva sopstveni život.

Lako možemo da pretpostavimo da nije imala pravo izbora želi li otići s Turčinom sa svoga ognjišta ili ne. On ju je oteo i jednin način da pri tome ne izgubi život bilo je da mu se preda. Ona je znala pravila društva i znala je da od trenutka kada bude noćila u njegovom šatoru (što je svakako bilo izvesno i neizbežno), ona će da bude prozvana bludnicom i biti će odbačena od svoga muža i roda. Jedino što je mogla jest da udovolji svome otmičaru koji je preostao jedini tko će možda imati želje da se bori za nju. Zato ga i upozorava na dolazak Banović Strahinje, jer je znala da on ne dolazi po nju kao njen spasitelj, već kao njen krvnik.

Strahinja svoju ljubu, kao i sve žene, omalovažava, navodeći da je izabrala stranu Vlah-Alije zbog zlata koje joj je obećao, ali ona to radi zato što je sigurna da će Strahinja, nakon što ubije Turčina s kojim je legla, ubiti i nju. Ovo je za nju bila borba za opstanak, a ne za ljubav. Zato beži od Banovića dokle može. Srećom, on se ipak pokazao kao njen spasitelj, koji se uzdignuo do zvezda preko njene sramote, za koju, zapravo, uopšte nije bila odgovorna, jer to nije bila njena odluka.

Beleške o piscu

Vuk Stefanović Karadžić bio je najpoznatiji srpski lingvista i najveći reformator srpskog jezika. Rođen je u selu Tršić 1787. godine. Nazvali su ga Vuk, jer bi ga, po narodnom običaju, to ime trebalo da štiti od uroka veštica.

Još kao dete, učio je da piše i čita i to od rođaka Jevte Svića, koji je tada bio jedini pismeni čovek u njihovu kraju. Vuk se školovao u Loznici, pa su ga poslali na daljnje obrazovanje u manastir Tronoši. Tamo su ga terali da čuva stoku, pa mu nije ostajalo vremena za učenje, zato se vratio kući. Pokušao je da upiše gimnaziju u Karlovcu, ali ne uspeva, pa odlazi u Petrinje. Nakon što se preselio u Beograd, upoznao je prosvetitelja Dositeja Obradovića, kojemu se do tada divio na radu i delu, ali ga je ovaj oterao od sebe. Vuk je nakon toga otišao u Jadar. Tamo je radio kao pisar.

Nakon što se otvorila Velika škola u Beogradu, Vuk se upisao kao đak. Ipak, ubrzo se razboleo pa je morao da ode u Pešu na lečenje. Vratio se u Beograd kako bi bio dio ustanka, a nakon njegova propadanja, otišao je u Beč. Tamo Vuk počinje sa svojim životnim delom. Počeo je da radi na reformi jezika, pisanju pravopisa i nastojanju da uvede narodni jezik u književnost. U Srbiji zbog toga nije mogao da štampa knjige, ali se njegova rad isticao u Beču, te u Rusiji.

Vuk je uz pomoć austrijskih vlasti, filologa braće Grim i velikog Jerneja Kopitara uspeo da reformiše srpsko pismo i pravopis. Time je postavio temelje za savremeni standard srpskog jezika. Izjednačio je narodni i književni jezik i očistio ga od svih uticaja koja nisu odgovarala dotadašnjoj strukturi strpskog jezika, čije je temelje pronalazio u narodnim pesmama i pričama.

1818. Vuk je izdao prvo izdanje „Srpskog rečnika“, a prošireno izdanje izašlo je 1852. Preveo je „Novi zavet“, koji je tiskan 1847. godine.

Poput velikih jezičnih reformatora 19. veka i on je skupljao narodne pesme i priče i zabeležavao ih, očuvavši tako srpsku usmenu baštinu. Neke od tih dela su: „Banović Strahinja“, „Ženidba Dušanova“, „Zidanje Skadra“, „Sveti Savo“ i ciklus pesama o Marku Kraljeviću.

Vuk je umro u Beču 1864. godine.

Autor: V.B.