Srećni princ

Srećni princ obrađena lektira Oskara Vajlda. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Analiza dela

Srećni princ je zbirka bajki koje je napisao Oskar Vajld, a prvi put je objavljena 1888. godine. Neke od priča u zbirci, pored Srećnog princa (ili još Sretni princ i Sretni kraljević, zavisno od prevodioca), su Infantin rođendan, Zvjezdan, Slavuj i ruža, Sebični div, Odani prijatelj i Znamenita raketa. Vajld je bio poznat po promovisanju „umetnosti radi umetnosti“, ali je iizabrao da napiše ove priče u didaktičkom formatu bajke. Ova forma je omogućila Vajldu da istraži teme koje su za njega bitne, kao što su homoseksualnost, moral, estetika, engleska socioekonomska stvarnost i još mnogo toga.

Čini se da su priče napisane po uzoru na bajke Hansa Kristijana Andersena; na primer, u delu Srećni princ se posebno pominje devojčica sa šibicama. Andersenove priče su nasilne i likovi moraju mnogo da trpe da bi zaslužili svoju sreću; Vajld piše relativno slično, ali patnja njegovih likova često je uzaludna. Noć se žrtvuje uzalud, Raketa eksplodira bez publike, a statua dobroćudnog Srećnog princa odbačena je na otpad. Vajlodve bajke su lepo napisane, ali nesumnjivo melanholične.

Priče su se pokazale veoma popularne kod čitalaca i kritičke publike. Mnogi su ih smatrali šarmantnim i šaljivim, dok je Oden kasnije rekao da se Vajldova dela trebaju čitati „sa velikim zadovoljstvom“. Međutim, mnogi kritičari tog vremena bili su neprijateljski raspoloženi prema bajkama. Jedna recenzentkinja je izjavila da „deca ne mare za satiru, a dominantan duh ovih priča je satira – gorka satira koja se veoma razlikuje od one Hansa Kristijana Andersena, koga se pamti kao književnog uzora gospodina Vajlda.“ Vajld je rado odgovarao na ovakve kritike: „Imao sam otprilike onoliko namere da ugodim britanskom detetu koliko sam morao da volim britansku javnost.“ Vajld je za svoje priče rekao da su „pisane ne za decu, već za sve, od 8 do 88 godina!“

Mnoge su priče prilagođene za radio emisije, pesme, balet, opere, mjuzikle, kratke filmove i mnoge druge adaptacije koje smo već videli.

Srećni princ je savremena bajka koja, iako je nestvarna i izmišljena, ima stvarne likove. Kroz nju nam je autor prikazao probleme sa kojima se susrećemo avakodnevno u današnjem savremenom svetu, a to su usamljenost, otuđenost, nedostatak ljubavi i sreće, ali i njihov pronalazak.

Priča se takođe smatra i alegorijom jer skoro svaki deo u knjizi ima preneseno značenje. Smisao i suština knjige je tačno preneta i kroz nju dolazimo do zaključka i ideje o delovima kojih njegove priče imaju mnogo. Bogatstvo ovog dela je u tome što svaki čitalac može da dođe do zaključka i ideje na svoj način jer proizlazi iz toga kako je čitalac razumeo delo.

Srećni princ je napisan jednostavnim jezikom i, iako se na prvi pogled čini da je bajka za decu, zapravo je reč o priči za odrasle. Kroz poimanje sveta Srećnog princa, odrasli mogu zaključiti da deca ustvari jednostavno i ispravno razmišljaju, ali i da zapravo razumeju funkcionisanje sveta oko sebe. Dečijim očima gledan, svet je zapravo jednostavan, a sve se može prevazići uz pravog prijatelja i malo ljubavi.

Bajka govori o tome kako težnja za moći i pohlepa mogu da unište međuljudske odnose. Ljudi žele moć, važna im je forma i spoljni izgled, a niko od njih ne živi za jedini smisao života, a to je ljubav.

Srećni princ je mnogo toga naučio od svog najboljeg drugara lastavice. Naučio je da treba da se potrudi za osobu do koje mu je stalo. I, iako možda onda i sami patimo, ako patimo zbog ljubavi, taj trud nije uzaludan. Bitno je samo ono što je očima nevidljivo.

Književni elementi

Književni rod: epika

Književna vrsta: bajka; kratka priča

Vreme radnje: prelaz iz jeseni u zimu; 19. vek

Mesto radnje: trg i ulica u jednom gradu severne Evrope; budući da je priča o princu koji je živeo u palači Sanssouci, letnoj palati pruskog kralja Fridrika II. Velikog, grad bi bio Potsdam pored Berlina

Tema: dobrodušnost statue koji će se radije odreći svoje lepote u korist pomaganja drugima i jedne lastavice koja bi radije umrla nego napustila svog drugara

Ideja: Čovek je srećan samo onda kad čini dobro drugima; lepota nije u izgledu, nego u onom što nosiš u sebi i svojim delima

Prepričano delo, citati

Ovo je priča o princu koji je živeo u palati Sans-Souci. Tokom svog vremena dobio je sve u svom životu zbog čega uopšte nije osećao nikakvu tugu. Tokom dana igrao se sa svojim drugovima u bašti, a uveče je igrao u velikoj dvorani. Ukratko, ceo život nu je bio lep i prijatan, pa su ga prozvali srećnim princem. Kaže da je bio srećan jer je u to vreme izjednačavao zadovoljstvo sa srećom.

Jednog dana princ je umro i napustio ovaj svet u ranom detinjstvu. U to vreme ljudi su bili veoma tužni zbog njegove smrti. Za znak sećanja na njega napravili su statuu koja je od glave do pete bila pokrivena tankim listovima finog zlata , a oči su mu se sastojale od dva svetla safira, dok je iz mača sijao veliki crveni rubin. Smešten je u centru grada, tako da ga se svako može setiti kada prođe pored njega. Jednog dana, mala lastavica preleti iznad njega tražeći zaklon pred nogama statue i otkrije da princ nije srećan.

Bajk počinje opisom statue srećnog princa koji se nalazio na visokom stepeniku u gradu. Bio je zaista lep, o čemu svedoče dva sjajna safira koja su mu bile oči i telo prekriveno sitnim listovima suvog zlata. U ruci je držao mač, a na dršci je bio crveni rubin.

„Visoko iznad grada, na visoku stupu, stajao je kip srećnog princa. Bio je sav pozlaćen tankim listićima čistog zlata, oči su mu bile dva blistava safira, a krupan crven rubin sijao mu se na maču.“

Bilo je teško proći pored ove statue, a da svi koji su tuda prolazili nisu zastali bar na kratko. Svi su se divili statui jer je uvek izgledala srećno, a ne treba zaboraviti ni njenu lepotu. Jednostavno je izgledao kao ispunjena želja i ostvarena težnja. Gradski većnik koji je želeo steći slavu kao umetnik, samo šta nije imao talenta, je primetio da je prelep kao vetrokaz, ali da nije koristan. Mislio je da bi ga ceo svet mogao smatrati nepraktičnim. Ali statua to nipošto nije bio.

Majka koja je prolazila pored njega sa svojim sinom koji je plakao zato što nije mogao da dobije mesec upitala ga je zašto i on nije srećan kao srećni princ jer srećni princ ne plače i ništa ne sanja. Dečak joj je odgovorio da se raduje što ima neko na svetu tko je zaista srećan. Deca iz sirotišta su mislili da izgleda baš kao anđeo, a učitelj iz matematike ih je pitao kako oni to znaju kad nikad nisu videli anđela. Deca, izlazeći iz crkve u kabanicama sa čistim belim kragnama mu odgovore da su ih videli u svojim snovima. Učitelj matematike se namrštio i strogo pogledao jer nije voleo da deca sanjaju.

U međuvremenu su lastavice počele svoju seobu, a jedna mala lastavica je pritom zaostala za svojim jatom na putu prema jugu i zaljubila se u prelepu trsku. Bila je to prava ljubav koja je počela u proleće i trajala je celo leto. Lastavica se toliko zanela njenom vitkom stabljikom da je stao i pitao da li sme da ju ljubi, a trska mu se duboko naklonila. Tako je lastavica počela da leti oko trske, svojim krilima dodirivala vodu i prskala ju malim srebrnkastim talasima. To je bilo njegovo udvaranje.

Druge su ga lastavice upozoravale da je trska siromašna i da se ne isplati oko nje truditi.

„To je smešna sklonost – cvrkutale su druge lastavice – trska nema novaca, a ima previše rođaka – i zaista je reka bila puna puncata trske. „

Lastavica joj je ponudila da pođe s njim, ali ona je to odbila. A kad je leto završilo i došla je jesen, sve su lastavice odletele. Ostao je sam i dodijala mu je romantična ljubav.

„Ne zna ona da priča – reče lastavica – i ja se bojim da nije koketa jer stalno flertuje sa vetrom. I zaista, čim je vetar dunuo, trska bi se prelepo klanjala.
– Priznajem da je kućevna – nastavi lasta – ali ja volim da putujem, pa bi trebalo da i moja žena voli isto.
– Hoćeš li poći sa mnom? – zapita je naposletku, ali trska odmahne glavom, jer toliko je bila vezana za mesto gde je živela.“

Kad je napokon primetio da trska nije kao on i da bi trebala da voli putovanja baš kao i on, odluči da krene dalje i odleti prema veličanstvenim piramidama.

„Ti si se poigravala sa mnom – vikne lasta. – Ja odlazim prema piramidama. Zbogom! – i ona odleti“

Nakon celodnevnog leta, kad se spustio mrak, mala lastavica je usporila da bi pronašla mesto za odmor i gde bi prespavala. Tada je ugledao statuu srećnog princa i nije trebalo dugo da se odluči da se odmori upravo ispod statue prekrasnog dečaka.

„Na taj ću kip – uzvikne – prelepo je mesto i ima mnogo svežeg vazduha. Spustila se dakle baš među stopala srećnoga princa“

Ali upravo u momentu kad je mislio da ima prelepu zlatnu spavaću sobu i htede zaspati, na njega padne kap vode. Ne bi bilo ništa čudno da je nebo bilo oblačno i da se nije pretilo kapima kiše, ali nebo je bilo vedro i zato lastavici nije bilo jasno odakle voda.

„Čudna stvar! – vikne lasta – nema na nebu ni oblaka, zvezde su sasvim jasne i sjajne, a ipak daždi. Zaista je strašna klima u severnoj Evropi. Trska je volela kišu, ali to je bila samo njezina sebičnost.“

Kada je shvatila da statua ne može da ga zaštiti od kiše lastavica se ustane i ugleda princa očiju punih suza. Bilo mu je žao pa ga upita ko je on. Statua mu odgovori da je on srećni princ.

Lastavici je bilo čudno zašto neko ko u svom imenu nosi naziv srećan plače, pa mu je princ objasnio da nije poznavao suze, ali ni tugu dok je još bio živ.

„Dok sam živeo i imao ljudsko srce – odgovori kip – nisam znao šta su suze jer sam živeo u dvorcu Sans-Souci gde je tuzi zabranjen ulaz. Po danu sam se igrao u bašti s drugovima, a uveče sam plesao u velikoj dvorani. Oko bašte je bio jako visok zid, ali ja nisam nikad pitao šta je iza tog zida jer je sve oko mene bilo tako prelepo. Moji su me dvorani zvali srećnim princom i zaista sam bio srećan ako je užitak sreća. Tako sam živio i tako sam umro. A sada, kad sam mrtav, izneli su me ovamo u visinu da vidim svu ružnoću i svu nevolju u svom gradu pa iako je moje srce od olova, ipak mora plakati.“

Princ onda počne da priča kako u jednoj maloj ulici vidi siromašnu krojačica koja šije prelepu haljinu za dvorsku damu dok joj u ćošku sobe leži bolesni sinčić. Kako su siromašni majka mu ne može pomoći osim da mu da malo vode iz reke.

Princ je zbog toga zamolio lastavicu da uzme rubin iz njegovog mača i odnese ga siromašnoj i nesrećnoj ženi. Lastavica mu odgovori da ne može, jer ga čekaju u Egiptu. Tamo su mu drugari i očekuju ga, a uskoro će krenuti na noćište u grob velikog kralja koji se nalazi u svom islikanom kovčegu, omotan žutnim materijalom i balsamovan raznim travama s lancem od bledozelenog nefrita oko vrata i rukama kao uvelo lišće. Princ ga zamoli da ostane jer je dečak jako žedan, a njegova majka jako žalosna i da bude njegov glasnik. Lastavica mu kaže da ne voli baš dečake.

„Letos sam živela na reci, a dva surova dečaka, mlinarevi sinovi, neprestano su bacali za mnom kamenje. Nisu me nikad pogodili, razume se; mi lastavice predobro letimo da bi nas pogodili, a osim toga ja sam od porodice koja je čuvena zbog hitrine; ali ipak to dokazuje da ne znaju za poštovanje.“

Princ je posmatrao kako je lastavica tužna, ali na kraju pristane, ostane još jednu noć i postane prinčev glasnik. Tako je lastavica svojim kljunom izvadila iz mača veliki crveni rubin i odletela s njim preko krovova kuća do krojačice. Preletela je toranj crkve gde su bili beli mermerni anđeli, palatu gde je čula plesnu svirku, video devojku kako sa svojim dragim izlazi na balkon.

„Kako su zvezde divne – reče joj dragi i kako je divna moć ljubavi!“

Nadala se da će haljina biti gotova na vreme za ples na dvoru. Tražila je da joj se na haljini izvezu pasiflore i mislila je da su krojačice tako spore.

Tada je lastavica preletela reku gde je videla lame kako vise na jarbolima brodova, zatim geto gde je videla stare Jevreje kako u svojim bakrenim zdelicama broje novac i trguju. Najzad je stigla do stare siromašne kuće i zavirila u nju. Tu je bio dečak koji se u svom krevetu grčio od groznice, a majka mu je zaspala od iscrpljenosti..

Lastavica uđe u kuću i ostavi rubin na stolu odmah pored majčinog naprstka, a zatim je doletela do dečaka i počela polako da leti oko dečakove glave, hladeći mu čelo svojim krilima. Dečak je primetio da se oseća bolje.

Kad se vratila, sve je ispričala princu i priznala je da oseća toplinu, a princ joj je rekao da je to zato što je uradila dobro delo.

„To je zato jer si uradio dobro delo – reče princ. I mala lasta počne da misli, a onda zaspe. Kad god je započela misliti, hvatao ju je san“

Ujutro lastavica ode na reku da se okupa, a neki profesor ornitologije koji je u tom momentu prolazio mostom pomisli da je lasta u zimu neobična pojava. Čak je o lastavici napisao i dugačko pismo lokalnim novinama, a svi su o njoj počeli da pričaju jer je bilo puno reči koje niko nije razumeo.

To je veče lastavica planirala da odleti u Egipat, ali ju je princ zamolio da ostane još jednu noć. Lastavica je počela da priča kako zaista mora da krene, jer će sutra njegovi drugari lete prema vodopadu. Priča mu da pod sitinom leži voden-konj, a na velikom granitnom prestolu sedi bog Memnon koji svake noći posmatra zvezde, a kad izađe  jutarnja zvezda on ispušta radostan krik, a zatim ućuti. U podne dolaze žuti lavovi na obalu da piju vodu. Oči su im kao zelene berile, a rika mnogo glasnija od zvuka vodopada.

Ali onda mu je princ počeo pričati o siromašnom mladiću na tavanu koji je gladan i smrzava se.

„Lasto, lasto, mala lasto – reče princ – daleko preko grada vidim mladića u tavanskoj sobici. Nagnuo se nad stol prekriven papirima, a u čaši kraj njega kita je uvelih ljubičica. Kosa mu je smeđa i kovrdžava, usne rumene kao šipak, a oči krupne i sanjarske. Nastoji završiti dramu pozorišnom direktoru, ali mu je prehladno i ne može dalje da piše. Nema vatre u peći, a od gladi je iznemogao.“

Lastavica pristane da ostane još jednu noć s njim i bude njegov glasnik. Pošto više nije imao rubin zamoli lastavicu da iskljuca safir iz oka i odnese ga mladiću. Lastavica nije mogla to da uradi i zaplače, ali princ mu nežno govori da uradi onako kako joj je rekao.

Lastavica iskljuca princu oko i odleti prema tavanskoj sobici u kojoj je bio student. Bilo mu je lako ući u sobu jer je u krovu bila rupa. U tom momentu mladić je imao zaronjeno lice u svoje ruke pa nije čuo lepetanje lastavičjih krila. Kad je digao pogled, ugledao je prelep safir pored čaše sa uvelim ljubicama.

„Počinju me ceniti – kliknuo on – to mora da je od nekoga velikog obožavatelja. Sada mogu da dovršim svoju dramu – i sav je bio srećan“

Sledećeg jutra je lastavica odletela u luku. Seo je na jarbol i gledao kako mornari konopom vuku sanduke iz brodova. Odlučio je da to veče leti u Egipat, ali kad je otišo da se oprosti od princa, on ga zamoli da ostane s njim još jednu noć i bude njegov glasnik. Lastavica mu kaže da mu je hladno i da će ubrzo početi da pada hladan sneg, dok u Egiptu greje sunce. Njegovi drugari grade gnezdo u hramu u Balbeku gde guguču beli i rumeni golubovi.

„Dragi prinče, moram da odem od tebe, ali te neću nikad zaboraviti, a na proleće ću ti doneti dva krasna dragulja umesto ovih koje si poklonio. Rubin će biti crveniji od crvene ruže, a safir će se plaviti kao more.“

Princ mu kaže da na trgu vidi malu prodavačicu šibica kojoj su sve šibice ispale u vodu i pokvasile se. Ako ne donese kući novac otac će ju istući. Nema ni čarape, ni cipele ni kapu na glavi. Zamoli lastavicu da iskljuca drugo oko i odnese devojčici da ju otac ne istuče. Lastavica pristane ostati još jednu noć, ali ne želi mu iskljucati i drugo oko jer će princ ostati posve slep. Princ mu govori da uradi onako kako joj je rekao.

Lastavica iskljuca i drugo oko, odleti prema devojčici sa šibicama i ispusti joj dragulj u ruku.

„Krasno staklence – zaviknula devojčica i smejući se potrčala kući.“

Princ je sada bio u potpunosti slep i lastavica nije želela da ga napusti.

„Sada si slep reče mu – ostaću dakle uz tebe zauvek.
– Nećeš, mala lasto – reče princ – moraš leteti u Egipat.
– Ostaću s tobom zauvek – reče lastavica i zaspe do prinčevih nogu“

Kako je bilo sve hladnije ostao je uz princa i počeo da mu priča o lepotama Egipta gde nije hladno. Pričao mu je o nilskim obalama gde crveni ibisi stoje u dugim redovima i svojim kljunovima love zlatne ribe, o kralju Mesečevih planina koji je crn kao ebanovina i klanja se ogromnom kristalu, o sfingi koja „živi“ u pustinji i koja je toliko stara kao čitav svet da sve zna, o prodavcima koji hodaju uz svoje kamile i u rukama nose ćilibarske brojanice, o patuljcima što plove po jezeru na velikim listovima i igraju se s leptirima, o velikoj zelenoj zmiji koja stalno spava na jednoj palmi i ima dvadeset sveštenika koji joj svaki dan donose medenjake.

Princ ga tada zamoli da releti iznad grada i kaže mu šta je video.

„Draga mala lasto – reče princ – ti mi pričaš čuda, ali lepša je od svega patnja muškaraca i žena. Nijedna tajna nije tako velika kao nevolja. Preleti mojim gradom, mala lasto, i ispripovedaj mi šta vidiš.“

Lastavica preleti preko velikog grada i vidi siromahe i prosjake kako sede pred vratima bogataša koji se vesele u svojim prelepim domovima. Poletela je do mračnih ulica gde je videla bleda lica gladne dece, a pod mostom su ležala dva malena dečaka i grlila da se ugreju.

„- Koliko smo gladni! – kažu oni.
– Ne smete ovde ležati – doviknuo im stražar i oni krenuli na kišu. Potom poleti lastavica natrag i ispripovida princu šta je videla.“

Nakon što se vratila kaže princu da je videla mnogo siromaštva, princ ju zato zamoli da skine sa njega list po list od zlata i odnese onima kojima je potrebno.

Lastavica iskljuca suvo zlato, listić po listić, sve dok srećni princ nije postao beživotan i siv. Nosio je listiće zlata sirotinji gde bi gledao decu čija su se lica rumenila i stala smejati i plesati po ulicama grada. „Sad imamo hleba! – vikala su deca.“

Onda je počeo da pada sneg, a posle njega i mraz. Ulice su tako su blistale i sijale da su izgledale kao da su od srebra. Sa kućnih krovova su visile duge ledenice poput kristalnih bodeža, a čitav svet je hodao u debelim bundama. Mali dečaci su nosili crvene kape i klizali se po zaleđenim površinama. Jadnoj maloj lastavici je bilo sve hladnije i hladnije, ali nije hteo da ostavi princa, previše ga je voleo.

Potajno bi kupio mrve hleba ispred pekarovih vrata da ga pekar ne vidi i nastojao da se ugreje lepetanjem krila. Ali na kraju je shvatio da će umreti. Uhvatio je taman toliko snage da još jednom poleti princu na rame i oprosti se od njega.

„Zbogom, dragi prinče! – promrmlja – da li ćeš mi dozvoliti da ti poljubim ruku?
– Radujem se što ćeš najzad u Egipat, mala lasto, reče princ – predugo si se zadržala  ovde; ali moraš mi poljubiti usne jer ja te ljubim. „

Lastavica mu kaže da neće ići u Egipat, već u dom smrti.

„Ja ću u dom smrti. Smrt i san sestra su i brat, zar ne?“

I lastavica poljubi srećnom princu usne i padne mrtva pod njegove noge. U tom momentu u statuu je prasnuo čudan zvuk, kao da je nešto puklo. Bilo je to olovno srce srećnog princa koje je puklo napola. Mora da je bio strašno hladan mraz.

Ujutro se načelnik s gradskim većnicima šetao po gradskom trgu i dok su prolazili pored statue, on ga pogleda i začudi se što je srećni princ jadan.

„- Bože dragi, kako je jadan srećni princ! – I zaista je jadan! – uzviknu gradski većnici koji su se svagda slagali s načelnikom pa i oni pogledali.“

Načelnik komentariše kako mu je rubin ispao iz mača i zagubio se, oči mu nestale i da nije više zlatan kao što je nekad bio.

„- Zaista je jedva bolji od prosjaka! – Jedva je bolji od prosjaka – rekoše gradski većnici. – A tu mu je do nogu mrtva ptica! – nastavi načelnik.“

Načelnik kaže da mora izdati pravilo da se pticama zabrani umiranje pored kipa, a gradski beležnik zabeleži njegovu napomenu. Tako su jednog dana srušili srećnog princa.

„Kad nije više lep, ne koristi više – rekao profesor umetnosti na univerzitetu.“

Zatim su rastopili kip u topionici, a načelnik je sazvao veće da odluče šta će da urade sa metalom. Kaže da moraju napraviti statuu i sugeriše da to mora da bude njegova. Svaki gradski većnik je hteo da statuua bude njegova šta je izazvalo svađu.

„Čudna stvar! – reče radnički nadglednik u topionici. – To prepuklo srce od gvožđa neće da se rastopi u talionici. Moramo ga baciti.“

Srce od gvožđa nisu uspeli da otope pa su ga odbacili na otpad gde je bačena i mrtva lastavica.

Bog je tada svojim anđelima rekao da mu donesu dve najdraže stvari iz grada, a anđeo mu je doneo srce i mrtvu pticu. Bog im je poručio da su dobro uradili i da će ptica večno pevati u rajskom vrtu, a princ će je uvek slaviti.

„- Donesi mi dve najdragocenije stvari što su u gradu – reče Bog jednom svom anđelu; a anđeo mu donese srce od gvožđa i mrtvu pticu. – Pravo si odabrao – reče Bog – jer u mom raju ta će mala ptica pevati zauvek, a u mom zlatnom gradu zauvek će me hvaliti srećni princ.“

Analiza likova

Likovi: Srećni princ i lastavica

Srećni princ

Srećni princ je statua umrlog princa koji je živeo čitav svoj života ne znajući šta je tuga. Ukrašena statua je zapanjujuća i obogaćena safirom, rubinom i zlatnim listićima. U smrti, Srećni princ očajava zbog patnje svog naroda, podstičući lastavicu da uzme sve dragulje koje poseduje i razdeli siromasima.

Na kraju ostaje potpuno go i bedan zbog čega načelnik zapoveda da ga se sruši i baci na otpad, ali on i lastavica se ujedinjuju u raju.

U ovoj priči, Vajld promoviše klasično moralno ponašanje Srećnog princa i osuđuje nemoralno ponašanje. Sebičnost, ponos, naivnost, laž i pokornost načelnika i drugih većnika umanjeni su dok se nesebičnost, ljubaznost, saosećanje i velikodušnost srećnog princa i lastavice hvale. Međutim, Vajld želi da pokaže da odustajanje od prvog i vežbanje drugog ne garantuju nikakvu sreću, ispunjenje ili čak nastavak života.

Srećni princ (kao i lastavica) ponašaju se plemenito, ali nisu nagrađeni za to dok su živeli, a mnogi koji se loše ponašaju nikad ne dolaze u pomoć. Vajld možda svoju priču pokriva umetnošću i lepotom, ali ružna stvarnost je da ponekad pate dobri ljudi kao što je Srećni princ, a loši ljudi uspevaju u svemu, kao što je, na primer, načelnik koji dobiva svoju statuu i to mu je bitnije nego briga za siromašne meštane koji se smrzavaju i gladuju.

Lastavica

Lastavica se zaustavi da se odmori na statui Srećnog princa na putu za Egipat, a prvobitno se zgrozi kad ju princ zatraži da iskljuca sve dragulje s njega i tako pomogne meštanima. Međutim, lastavica otkriva svoj karakter i pojavljuje se kao velikodušno, saosećajno i ljubazno biće. Shvata da voli princa i ostaje s njim sve do svoje smrti.

Ljubav je ponavljajuća tema u pričama Oskara Vajlda i iako su mnogi kritičari pročitali homoseksualne prizore u nekolicini prikazanih odnosa kao što je lastavičja ljubav prema srećnom princu i njihov poljubac, što objašnjava zašto je Vajld osećao potrebu da ove priče objavi za odraslu publiku, ne djecu. To nije odvratilo kritičare da glasno izražavaju svoja pitanja o poljupcu između lastavice i srećnog princa, jer su ih smatrali neprimerenima i izopačenima. Ipak, drugi su branili Vajlda opisujući poljubac jednostavnim simboličnim gestom platonske ljubavi.

Dobročinstvo se neprestano prikazuje kao efemerna, jer čak i kada je motivisana saosećanjem, retko kad se reši osnovni problem: čovek je egocentričan. Srećni princ je možda dobrovoljno umro i pomogao mnogim porodicama da prežive tešku zimu, ali istinske društvene promene ne prolaze. Lastavica postaje kolateralna šteta dok umire pomažući Srećnom princu da otkupi zanemarljivo svoju prošlost. Odobreno im je da zajedno provedu večnost, ali meštani kojima su pomagali verovatno će nastaviti da žive u teškim okolnostima.

Beleške o piscu

Oskar Vajld je poznati pisac iz Irske koji je zbog homoseksualne afere završio u zatvoru. Rođen je 1854. godine u Vestlend Rou u velikoj porodici. Roditelji su mu bili Sir Vilijam Vajld i Džejn Frančeska. Oba roditelja su mu živela za poeziju, pa nije bilo čudno što se Oskar kasnije orijentisao na književnost.

Prvo se školovao u Dablinu na Triniti koledžu, a nakon toga je dobio stipendiju za studiranje na Oksfordu gde je studirao pod raznoraznim udžbenicima Džona Ruskina (socijalni teoretičar i renesansni čovek) i Valtera Patera (zagovornika nove škole estetike). Vajld je razgovarao o njihovim konfliktnim filozofijama kako se razvijao njegov lični život. Takođe je eksperimentisao sa visokom modom i homoseksualnošću.

Na početku karijere najveći uticaj na Oskara su imali Volter Piter, Džon Raskin i Svinbern.

Tokom studija objavio je nekoliko dela, a kada mu je umro otac odlučio je da napusti Oksford i vrati se u Irsku gde je nastavio sa objavljivanjem poezije. 1878. godine je dobio nagradu za englesku književnost. Ubrzo nakon što je napustio univerzitet postao je popularan među književnicima.

Kad je stekao veliku popularnost odlučio se za život u Americi. Po dolasku na carinu, Vajld je dao svoju sada čuvenu izjavu: „Nemam šta da prijavim osim svog genija.“ Na turneji se oblačio u svom karakterističnom vatrenom stilu. Zalagao se za filozofiju estetskog: umetnost treba da postoji isključivo radi umetnosti, ili, kao što je drugde napisao, treba da bude „beskorisna“.

Zatim se preselio u Pariz gde je upoznao i kasnije se venčao sa Konstanc Lojd. Sa njom je imao dva sina Vivijana i Sila.

Vajld je kratko uređivao časopis Ženski svet, napisavši zbirku bajki i niz eseja (kasnije objavljenih kao zbirka, 1891. godine), razrađujući svoj jedinstveni pristup estetizmu, pokretu sa kojim je prilično oklevao da ga poveže. Dok je Vajld bio društveno i profesionalno povezan sa renomiranim estetama kao što su Mak Birbom, Artur Simons i Obri Birdlej, on je bio i oštri kritičar reduktivne estetske filozofije izražene u čuvenoj Žutoj knjizi.

Želeći istražiti svoja razmišljanja o umetnosti i politici kroz Platonove idiosinkratske čitanja, Šekspira i savremeno slikarstvo, Vajld je imao društveni krug koji je obuhvatao različite ličnosti, uključujući pesnike, slikare, pozorišne ličnosti, intelektualce i londonske „momke“ (muške prostitutke). Njegov najbliži prijatelj, međutim, ostao je kanadski kritičar i umetnik Robert Ros, koji je ponekad upravljao Vajldovim publicitetom i delovao kao Vajldov poverenik u njegovim profesionalnim i ličnim poslovima.

Oskar se smatra glavnim predstavnikom engleskog larpurlartizma (umetnost radi umetnosti).

Godine 1891. Vajld se zaljubio u prelepog mladog pesnika lorda Alfreda Daglasa (poznatog kao „Bojzi“). Dinamika između Bojzia i Vajlda bila je promenljiva u najboljim vremenima, a par se često razdvajao mesecima pre nego što su se ponovno ujedinili. Ipak, veza je progutala Vajldov lični život do te mere da je seksualna priroda njihovog prijateljstva postala stvar javnog saznanja.

1895. godine, Daglasov otac, markiz iz Kinzberija, optužuje Vajlda za sodomiju, a on mu je na to odgovorio optužujući za klevetu. Kinzberi je pronašao nekoliko Vajldovih pisama Bojziju, kao i druge inkriminirajuće dokaze. U drugom suđenju, koje se često naziva „Suđenje veka“, pisac je proglašen krivim za „nepristojna dela“ i osuđen na dve godine napornog rada u engleskom zatvoru Reading.

U najranijem periodu života pisao je poeziju kojoj se vraća pred kraj života. Po izlazu iz zatvora napisao je svoju najbolju pesmu Baladu o tamnici u Redingu, uz Sliku Doriana Greja, njegovo najbolje delo.

Još davne 1897. godine, dok je još bio u zatvoru, napisao je De Profundis, ispitujući njegovu novonastalu duhovnost. Nakon puštanja na slobodu, otišao je u Francusku pod lažnim prezimenom. Napisao je Baladu o tamnici u Redingu 1898. godine i objavio dva pisma o lošim zatvorskim uslovima. Jedno pismo pomoglo je reformisanju zakona kojim se decu oslobađalo iz zatvora. Njegov novi život u Francuskoj bio je usamljen, osiromašen i ponižavajući.

Najpoznatija dela su alegorične bajke Srećni princ i Mladi kralj, roman Slika Doriana Greja i drame Saloma (na francuskom jeziku) i Idealan suprug.

Oskar Vajld je umro 30. novembra 1900. godine (u svojoj 47. godini) od upale mozga u hotelskoj sobi u Parizu. Zadržao je epigrammatičnu duhovnost do poslednjeg daha. Vajldova kritička i popularna pažnja nedavno je doživela preporod; različiti režiseri su snimali filmove na osnovu njegovih predstava i života, a njegova dela ostaju izvor duhovnosti i razmišljanja o estetizmu, moralu i društvu.