Bajka

Bajka je vrsta narodne pripovetke sa elementima fantastičnog. To je priča u kojoj se na maštovit način pripoveda određeni sadržaj.

Odlika bajke jeste da nam one daju sadržaj koji nije istinit i stvaran i prva dela koja se javljaju u ovakvoj formi jesu dela braće Grim, a u srpskoj književnosti bajke Vuka Stefanovića Karadžića koji ih naziva „ženskim pripovetkama ili garkama“.

Bajka je književna vrsta u koju svrstavamo sve priče koje imaju čudesne elemente koji prkose zakonima stvarnog sveta, ali se istovremeno mešaju sa stvarnošću i reško nam je utvrditi gde prestaje fiktivno. U bajkama uvek postoji junak koji vodi radnju i događaji se iznose tako da na kraju treba da se postigne ustaljen red stvari koji je na početku bajke poremećen. Junak i njegovi pomoćnici u bajci čine sve kako bi se pravda zadovoljila pri čemu se često koriste sredstvima koja mogu biti i čudesna i neuobičajena.

U bajci se nižu napete i zanimljive epizode, na kraju tog niza treba da usledi očekivani srećan kraj i zbog toga je radnja uglavnom simetrična. U bajci su čudesno i stvarno stavljene u istu ravan, i u njoj preovladava umetničko-fiktivni postupak. Likovi u bajkama jesu realni, ali oni odlike nadrealnog prihvataju kao nešto što im je prirodno.

Iako bajka neguje fantastično i čudesno ona u sebi često sadrži stare mitove i hrišćanske slojeve, pojedine običajne kodekse i obeležja društveno-istorijske sredine u kojima se radnja dešava, kao, na primer, u Vukovim bajkama. U srpskoj bajci se prepoznaje težnja ka uopštavanju istorijskih perioda, kao na primer „Baš čelik“. Prema Vuku Karadžiću srpske bajke su „uzor narodnog jezika u prozi i na njihovoj osnovi treba graditi novu književnost“.

U bajkama se pravi jasna granica koji su likovi dobri, a koji zli. Ta suprotnost među likovima nam pomaže dubljoj njihovoj karakterizaciji. Dobra strana uglavnom neko vreme trpi nepravdu, a loša pokušava zadržati vlast nad njima. Na kraju pravda uvek pobeđuje i njen vrhunac je pouka koja dolazi na kraju.

Reč bajka nosi naziv od staroslovenske reči bajati što znači pripovedati, vračati. Iako danas bajke vezujemo uglavnom za decu, ranije su one pisane za odrasle i sadržale su elemente zla, magiju, nasilje  i druge negativne odlike. Najpoznatiji pisci jesu Hans Kristian Andersen, a kasnije i Oskar Vajld.