Junak našeg doba

Junak našeg doba obrađena lektira Mihaila Jurjeviča Ljermontova. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Analiza dela

Junak našeg doba je najvažnije delo ruskog pisca Mihaila Jurjeviča Ljermontova i napisano je 1839. godine. Iako napisan u doba romantizma, roman poseduje veoma snažne odlike psihološkog realizma pa se zato smatra prvim pshiloškim romanom, kako ruske, tako i svetske književnosti. Ovim romanom Ljermontov najavio je ruski realizam. Ovo je, takođe, prvi ruski roman u prozi.

Za doba romantizma karakterističan je jedan glavni romantičarski junak. On je uvek opterećen usmaljenošću, neshvaćenošću i svetskom boli. Upravo takav je i glavni lik ovog dela, Pečorin. Roman se sastoji iz pet celina koje povezuje opis kavkaskog pejzaža. Svaku celinu čine priče koje pričaju različiti likovi koje srećemo na putu glavnog junaka. Pa tako nam i  svaka od ovih celina služi da što bolje upoznamo Pečorina. Kako one nisu poređane hronološki, mi tokom celog romana upoznajemo glavnog junaka i pokušavamo da shvatimo njegov pomalo čudan karakter. Njegova drugačija razmišljanja, doživljaji i osećanja vezana za neka određena mesta i ljude, samo su maska stvarnoj nezainteresovanosti i velikoj usamljenosti.

U ovaj roman pisac je učvrstio sve bitne elemente svojstvene romantizmu. Pa tako čitajući pronalazimo pustolovine i sanjarske, nesvakidašnje i maštovite opise i događaje. Rascepkana fabula, nejasnoće, mističnost i uloga pejzaža su takođe romanitčarska obeležja ovog dela.

Ljermontov je stvarao pod uticajem Bajrona, a kako je Bajron zaslužan za stvaranje suvišnog čoveka u književnosti, tako njegove karakteristike pronalazimo i kod Pečorina. Takođe, on po mnogo čemu podseća na poznatog Evgenija Onjegina, junaka istoimenog dela Aleksandra Sergejeviča Puškina. Obojica smatraju da im je život dosadan i monoton, sve što im se dešava za njih predstavlja samo kratkotrajne užitke i zadovoljstvo.

I pored mnogo romantičarskih obeležja, u delu možemo pronaći samo jedan romantičan lik. To je Bela, ćerka starog kneza. Ona je iskreno zaljubljena u Pečorina, ali on nije preterano zainteresovan za nju, kao ni za žene uopšte. Sve što ga zanima to su kratkotrajne avanture. Bela uopšte nije svesna njegovog prevrtljivog karaktera. Verovatno su ta njegova nezainteresovanost i hladnoća razlozi zašto su žene stalno ludele za njim. Često nesvesne kakav je on ustvari, žene doživljavaju prave slomove kada shvate ili im on sam kaže da se kod njega takva osećanja ne javljaju i da on nije zainteresovan za ljubav. Svejedno je on svugde privlačio pažnju žena, mnoge su ga smatrale privlačnim. Tokom romana slomio je skroz Belu, pa svoju najveću ljubav Veru, koja je bila nešto najbliže tome da on oseti ljubav i povezanost i knjeginju Meri.

U poslednjoj celini, Pečorin se u vojničkoj tvrđavi kladio sa poručnikom Vulićem da li postoji sudbina. Posle smrti poručnika, naš glavni junak nastavlja da iskušava sudbinu boreći se sa razbojnicima. Poigravanje životom, često rizikovanje i protraćivanje inteligencije i vrlina, uništavanje tuđih života i prezir samo su neke od karakteristika suvišnog čoveka, kojeg je pisac učvrstio u delo, kako smo već rekli, pod uticajem Bajrona.

Iako Pečorin nije direktan autoportret Ljermontova, pisac je ipak u njemu oslikao mnoge svoje stavove i ideje tako da je razumevanje i poznavanje autorove biografije veoma važno pri dubljoj analizi ovog dela. Mnogi istoričari književnosti su pisali eseje i analize ovog dela koristeći paralele sa događajima iz piščevog života.

Književni elementi

Književni rod: epika

Književna vrsta: roman

Vreme radnje: XIX vek

Mesto radnje: Carska Rusija

Tema: potreba za samoćom i avanturom neodlučnog junaka, Grigorija Aleksandroviča Pečorina

Ideja: osobine pojedinaca mogu u mnogome da utiču na okolinu

Prepričano delo, citati

Prvi deo

Bela

Pripovedač je putovao poštom iz Tiflisa (današnji Tibilsi). Sa sobom je imao samo jedan maleni kovčeg, do pola popunjen spisima o Gruziji. Veći deo spisa je negde izgubio. Stigli su do Kojšaurske doline, koja je bila prelepa. Bila je puna crvenih stena prekrivenih bršljenom. Tu je unajmio volove da mu vuku taljige niz brdo. Pored njih, unajmio je i nekoliko Oseta. Jedan od njih je na ledja stavio kovčeg i nosio ga. Ostali su išli pored volova kako bi se brže uspeli uz brdo.

Iza volova je išao njihov gospodar. Na sebi je imao oficirski kaput.

„Moglo mu je biti oko pedeset godina; preplanula boja lica je odavala da se on odavno upoznao sa zakavkaskim suncem, a brkovi, što su pre reda posedeli, nisu se slagali s njegovim čvrstim hodom i snažnom pojavom.“

To je bio oficir Maksim Maksimič. Pripovedaču nije bilo jasno kako njegove taljige vuku samo četiri vola, a natoverene su skroz do vrha. Maksimu je to bilo jako smešno i upitao ga je da li prvi put dolazi na Kavkaz. Objasnio mu je da su Azijati strašna stoka i da mnogo vuku. Volovi ih sve razumeju, pa kada viknu, volovi se ukopaju u mestu i ne smeju da se pomere. Tada ga je pripovedač upitao od kada je ovde, a oficir mu je odgovorio da je služio još pod generalom Aleksejem Petrovičem, a da je sada u trećem linjskom bataljonom. Tu je razgovor stao i nastavili su da hodaju u tišini.

U jednom trenutku je pripovedač prokomentarisao kako će sutra biti lepo vreme, a Maksim mu je tada pokazao kako se dimi iz Gud gore. Morali su da pronađu neko mesto da prenoće, jer nije bilo moguće putovati po mećavi. Na stanici nije bilo praznih soba, pa su morali da odu u jednu čađavu kolibu i tamo provedu noć. Kada su ušli u kolibu, unutra ih je sačekalo mnogo ljudi. Njih dvojica su komentarisali između sebe kako svi ljudi izgledaju jadno i prljavo, a Maksim je još prokomentarisao da su svi oni neobrazovani i glupi. Tada je pripovedač želeo da obojici sipa malo ruma koji je nosio sa sobom ceo put, ali oficir je odbio. Odavno je obećao sebi da više neće piti.

Nastavili su da pričaju priče iz svojih života i Maksim je počeo da priča o svom neobičnom prijatelju, koga je sreo pre nekih pet godina. Onda kada su svi oko njega bili umorni i promzrli, njemu nikada ništa nije falilo.

„- Zvao se… Grigorij Aleksandrovič Pečorin. Divan je to bio momak, verujte mi, verujte mi; samo malo nastran. Eto na primer, kiša pada, hladno je, a on po čitav dan u lovu, svi ozebu, sustanu – a njemu ništa. A drugi put sedi kod kuće u sobi, vetar pirne, a on tvrdi da se nahladio kapak na prozoru lupi, a on se trgne i prebledi; a preda mnom je sam samcat išao na vepra; kadikad ne čuješ od njega po čitave sate ni reči, a drugi put tek što stane pripovedati i već da pukneš od smeha. I više je u njega bilo nastranosti, a mora da je bio bogat čovek, jer je imao svu silu skupocenih stvari!“

Jednom je kod njih došao stari knez i pozvao ih na svadbu. Udavao je stariju ćerku. Pečorin je često govorio kako mu se ni jedna devojka u selu ne sviđa. Kada su došli na svadbu, dobili su mesto za počasnim stolom. Kada im je prišla mlađa knezova ćerka, Pečorin se oduševio njenom lepotom. Bila je veoma mlada, imala je oko šesnaest godina i zvala se Bela. Bila je mnogo lepa i ljupka devojka. Ali, te večeri, Maksimov prijatelj nije bio jedini koji je bacio oko na prelepu Belu. Vođa lokalnih hajduka, Kazbič, je isto tako neprestalno gledao u nju zadivljen njenom lepotom. On je imao najlepšeg konja kojeg je želeo Belin brat, koji je jako voleo konje.

Kada je Maksim izašao napolje da udahne malo svežeg vazduha, slučajno je čuo razgovor Belinog brata, Azamata i Kazbiča. Azamat je veličao konja i nudio mu svoju sestru u zamenu za njega. Kazbič, iako oduševljen devojčinom lepotom, odbio je ovaj predlog. Azamat se uvređeno okrenuo i pobegao nazad na svadbu. Utrčao je među goste sav poderan i okrivio Kazbiča da je hteo da ga ubije. Tada na svadbi nastaje haos. Svi su zgrabili puške u nameri da ubije Kazbiča, ali je on uspeo da pobegne na svom konju.

Sutradan je Azamat došao kod Pečorina u tvrđavu. Dogovorili su se da mu donese Belu, ako mu on nabavi željenog konja. Kada je Kazbič došao u tvrđavu da proda Maksimu deset ovaca, Pečorin mu je ukrao konja. Azamat je prethodne noći doneo vezanu sestru u tvrđavu i sada je brže bolje uzjašao konja kojeg je toliko želeo i krenuo da beži. Kazbič je to video kroz prozor i pokušao pucnjem da ga zaustavi, ali u tome nije uspeo.

Prvih nekoliko dana Bela je bila jako tužna i odbijala je sve pokušaje Pečorina da joj se približi. Bila je tužna i preplašena. Kupovao joj je darove, ali je ona sve odbijala. Posle nekog perioda, Bela je ipak počela malo po malo da priča sa momkom, da prihvata njegovu pažnju i poklone. Ali, uvek se nekako osećala kao robinja, zatvorena u zamku, bez šanse da ode negde sama. Dugo vremena nije dala Pečorinu da je poljubi. Ali kada je on jednoga dana odglumeo da će je ostaviti i otići, ona mu je potrčala u zagrljaj. Ipak se polako među njima razvila i ljubav. Kazbič je ubio Belinog oca jer je verovao da mu je on ukrao dragocenog konja. Stari knez nije imao nikakve veze sa tim, on je pokušavao da nađe svoju ćerku, ali se nažalost ta potraga završila smrću.

Sada su već Maksim i pripovedač nastavili svoj put. Ceo predeo je bio pod snegom, ali su oni uživali u tome. Kada su napokon uspeli da se popenju na Gud goru, pripovedač je ostao zapanjen lepotom doline ispod sebe. Počeli su da se spuštaju ka Čertovoj dolini (čerta – crta), koja je ranije bila granica Gruzije. Napokon su stigli do jedne kolibe i ušli u nju da se odmore i ugreju. Tada je pripovedač zamolio svoj saputnika da nastavi priču o Pečorinu i Beli. Maksim je tada nastavio priču. Njih dvoje su bili u ljubavi i voleli se neko vreme. Oko četiri meseca sve je bilo dobro među njima. Bela je polako rasla i postajala sve lepša. Pečorin je sve manje odsustvovao iz zamka.

Kada se jednoga dana nije vratio iz lova, Bela je obukla crnu haljinu i tugovala u dvorištu. Maksim joj je prišao i upitao zašto je tužna. Nije znao kako da je uteši, pa joj je predložio da odu u kraću šetnju. Kada su seli da se odmore, u jedan ugao kule, odakle su mogli da vide celu tvrđavu. Tada su videli nekoga na konju da im se približava. Bio je to Kazbič koji je jahao konja Belinog oca. Čuvar je pokušao da ga ubije, ali u tome nije uspeo. Kada se Pečorin vratio iz lova, zabrinuo se što su ponovo morali da brinu o Kazbiču. Zabranio je Beli da ide u šetnje, a posebno nije smela da se penje na bedeme tvrđave.

Pečorin je sve više vremena provodio u lovu, a sve manje sa Belom. Njegovom drugu Maksimu to je zapalo za oko. Tokom jednog razgovora upozorio ga je na to i skrenuo mu pažnju da je ne ostavlja toliko samu. Ali tada mu je Pečurin objasnio kakav je on bio po prirodi. Nije umeo da voli, nije želeo da se veže i sve žene bi mu brzo dosadile. Bio je zahvalan za sve što mu je devojka pružila, ali je njemu to već bilo dosadilo i zbog toga je sve više putovao. Pa je tako jedan dan nagovorio svog prijatelja Maksima da odu u lov na vepra.

Lovili su do kasno u noć i kada su konačno uhvatili divljač, krenuli su nazad ka tvrđavi. Tada su začuli pucanj. Maksim i Pečorin imali su brze konje i brzo su uspeli da stignu do čoveka koji je pucao. Bio je to Kazbič. Pogodili su konja u nogu. Tada su videli da Kazbič u rukama drži Belu. Spustio je na zemlju pored ranjenog konja i pobegao.

„Kad se dim razišao, ležao je na zemlji ranjeni konj, a pokraj njega Bela; a Kazbič je odbacio pušku, pa se kao mačka po grmlju penjao na stijenu.“

Devojka se nije nikako budila. Lekar koji je pregledao, rekao im je da će devojka živeti još kratko. Prethodne noći, Bela je izašla u šetnju i pored zabrane koju joj je Pečorin izrekao. Otišla je do reke i tamo ju je Kazbič uhvatio. Stražari su pokušali da ga upucaju, ali u tome nisu uspeli. Pečorin nije ni suzu pustio za njom. Iako mu je umirala u rukama, delovao je mnogo ravnodušno. Što je njegovo prijatelju bilo jako čudno. Poslednje što je Bela tražila bila je čaša vode. Kada ju je ispila, umrla je. Pokopali su je iza tvrđave pokraj reke. Tri meseca nakon njene smrti, Pečorin je otišao u Gruziju.

Kada su pripovedač i Maksim nastavili put, opet su započeli razgovor o Pečorinu i Beli. Pripovedač je upitao svog saputnika da li zna šta se dogodilo sa Kazbičem, ali on to nije znao. Kada su stigli do mesta Kobe, rastali su se.

„Mislili smo da se nećemo više nikad sresti, pa ipak smo se sreli i, ako hoćete, pripovedaću vam. To je čitava pripovest… Ali priznaćete da je Maksim Maksimič čovek dostojan poverenja… Ako to priznate, biću potpuno naplaćen za svoje možda predugačko pričanje.“

Maksim Maksimič

Pripovedač je svratio u gostionicu i u njoj je morao da provede tri dana jer je morao da čeka poštu da stigne iz Ekaterinograda, kako bi se sa njom vratio nazada u taj grad. Prvi dan mu je bilo jako dosadno, ali je već sledećeg sreo nekog poznatog. Bio je to Maksim Maksimič. Kako u toj gostionici nije bilo nikoga ni da dočeka gosta, ni da spremi fazana, Maksim je to uradio. Bio je spretan u spremanju jela. Šutke su sedeli i jeli, kada je Maksim primetio jedna lepa kola i pohvalio ih. Kako nije dobio odgovor, potapkao je slugu po ramenu i ponovio mu svoje divljenje. Sluga mu je rekao da su to kola njegovog gospodara Pečorina. Maksim je rekao slugi da mora reći svom gospodaru da se i on nalazi u istoj gostionici.

Maksim je seo na jednu klupu pored vrata i čekao svog starog prijatelja da dođe. Ali se on nije pojavljivao. Maksim je morao da ode do komandanta, pa je zamolio svog prijatelja, pripovedača, da bude tu i da mu javi čim se Pečorin pojavi. Čim se ovaj pojavio, pripovedač je naredio da se ode po Maksima. Za to vreme je pomno zagledao Pečorina. Primetio je da mu se oči ne smeju nikada, da  ima oštar i prodoran pogled. Izazivao je neku nelagodu u ljudima kada bi se pojavio.

Kada je Maksim dotrčao da vidi svog prijatelja, on mu je otkrio da je krenuo ka Persiji. Nije imao vremena ni za ručak sa njim, mnogo je žurio. Maksim je zbog toga bio mnogo tužan i povređen, ali to nije želeo da pokaže. Kada su se rastajali, podsetio ga je da su njegovi spisi još uvek kod njega, ali mu je Pečorin rekao da radi sa njima šta želi, njemu nisu bili potrebni.

Maksim je bio mnogo razočaran svojim prijateljem. Smatrao je da se mnogo promenio i uobrazio.

Pripovedač je saznao njegova kola kreću uskoro i morao je da se pozdravi sa Maksimom. Zamolio ga je da mu da Pečorinov dnevnik, što je ovaj i uradio. Bio je ljut još uvek zbog Pečorinovog hladnog i lošeg ophođenja prema njemu, pa se i sa pripovedačem pozdravio bez ikakvih emocija i hladno.

„Oprostismo se dosta hladno. Dobri Maksim Maksimič postade tvrdoglav, svadljiv štabni kapetan! A zašto? Zato što mu je Pečorin – jer je bio zamišljen ili zbog nekog drugog razloga – pružio ruku kad mu se on hteo baciti oko vrata. Tužno je pogledati kad mladić izgubi svoje najlepše nade i snove, kad se pred njim odgrne ružičasta koprena, kroz koju je motrio ljudska dela i osećaje, no ipak ostaje nada da će stare zablude zameniti novima, koje će biti isto tako slatke… Ali čime da ih zameniš u godinama Maksima Maksimiča? I nehotice ti srce otvrdne, a duša ti se zatvori…

Odoh sam.“

Pečorinov dnevnik

U predgovoru dnevnika saznajemo da je Pečorin umro na povratku iz Persije. To je dalo pravo pripovedaču da objavi stranice ovog dnevnika, a da svoje ime potpiše. Iako ga nije poznavao, shvatio je da su reči ispisane u dnevniku iskrene, njima je pisac bezobzirno otvarao svoju dušu i priznavao svoje mane.

„Zato me je samo želja da koristim nagnala na objavljivanje odlomaka iz dnevnika, koji mi je slučajno dospeo u ruke.“

Promenio je sva imena, ali je smatrao da će svi oni sebe prepoznati u priči. A čitajući priču, verovao je da će svi oni naći način da oproste neke stvari čoveku koji više nije na ovom svetu. Smatrao je da svi praštaju ono što shvataju. U knjigu je stavio samo deo kada je Pečorin boravio na Kavkazu. Ostatak dnevnika mu je ostao u rukama neobjavljen. Mislio je da će se čitaoci pitati šta on zapravo misli o Pečorinu. Njegov odgovor bi bio naslov ove knjige.

Taman

„Taman je najgadniji od svih ruskih primorskih gradova.“

Kada je Pečorin stigao u ovaj gradić nije nigde mogao da pronađe smeštaj, a bio je preumoran. Bio je gladan i promrzao i jedva je čekao da se odmori. Baš zbog svega ovoga, ovaj grad mu je ostao u ružnom sećanju. Kada je došao na poslednje mesto da potraži smeštaj, sačekao ga je jedan slepi dečak. Te noći, Pečorin nije mogao da zaspe celu noć. Stalno mu je pred očima bio ovaj slepi dečak. Kada je pogledao kroz prozor video je neke senke kako idu prema plaži. I on je sišao dole. Tada je ugledao slepog dečaka kako se spretno spušta ka obali. Uskoro mu se pridružila i jedna ženska osoba. Čuo je da mu je rekla da Janko večeras neće doći zbog bure. Ali dečak je čuo zvuk njegovog vesla. Kada je Janko došao do obale, njih troje su istovarili neki teški teret. Dok je Pečorin stajao i zamišljeno posmatrao obalu, začuo je prelepi ženski glas kako peva na krovu njegove kolibe.

Sutradan je devojka nastavila da peva i igra oko kolibe. Bila je prelepa i veoma tajanstvena, što je još više privlačilo Pečorina.

„Dignem pogled – na krovu moje kolibe stajala je devojka u prugastoj haljini, raspuštene kose, prava rusalka.“

Devojka je u kolibu došla sa staricom koja je bila gluva. Pečorin nikako nije mogao da započne razgovor sa njom. Starica se non stop ljutila na devojku koja je bila vesela. Kada je upitao slepog dečaka gde je prethodne noći išao, on je počeo da plače i poriče sve. Devojka je ceo dan provela oko njegovog stana.

„Čudno stvorenje! Na licu joj nije bilo nikakvih znakova ludila; naprotiv, oči je živo i oštro upirala u mene, a u tim očima kao da je bila neka magnetska sila i svaki čas kao da su očekivale neko pitanje. Ali čim bih stao govoriti, ona bi pobegla, smešeći se lukavo.“

Kada ju je te večeri upitao šta je radila na njegovom krovu, ona mu je odgovorila da je gledala odakle duva vetar. Kasnije je naredio svom kozaku da mu napravi čaj. I kada je seo da ga pije iznenada je iza sebe začuo šuštanje haljine. Ona je došla i sela pored njega. Očekivala je da je nešto pita, ali je Pečorin ćutao.

Pre nego što je otišla rekla mu je da ga čeka te noći na obali. Pre nego što je otišao da se nađe sa njom, rekao je kozaku da bude na oprezu, ako čuje da puca, da odmah dođe na obalu kod njega. Kada je sišao dole, ona ga je već čekala.

Povela ga je do jednog čamca. Ušli su u njega i zaplovili. U jednom trenutku se nagela prema njemu i poljubila ga. U tom trenutku mu je pištolj ispao iz džepa i upao u vodu. Sve mu je bilo sumnjivo. Bili su udaljeni oko pedeset metara od obale, a on nije znao da pliva. Strast se pretvorila u borbu, a Pečorin je uskoro shvatio da je devojka spretnija od njega. Uspeo je nekako da je gurne sa čamca i zgrabio je veslo i hitro zaveslao ka obali.

Na obali se sakrio i video je kako je devojka doplivala do obale. Tada je došao čamac koji je video i prethodne noći. Kada je Janko prišao devojci i slepom dečaku koji je nešto dovukao do obale i ona mu je rekla da je sve propalo. Devojka je tada ušla u čamac sa Jankom i otplovila sa njim. Dečaku su bacili nešto novčića. Kada se Pečorin vratio u kolibu, shvatio je da je njegova srebrna kutija nestala. Sve dragocenosti su mu nestale. Sad mu je bilo jasno šta je slepi dečak vukao do obale.

„Probudim kozaka, gurnuvši ga dosta neuljudno, izgrdim ga, naljutim se, ali koja mi od toga korist! A zar ne bi smešno bilo tužiti se vlasti što me je slepi dečak pokrao, a devojka od osamnaest godina maltene udavila?“

Sutradan je Pečorin otišao iz ovog grada zauvek.

Drugi deo

Knjeginja Meri

Drugi deo dnevnika počinje kada je Pečorin stigao u Pjatigorsk. Iznajmio je stan na kraju grada, na najvišem mestu, u podnožju Mašuka. Odlučio je da ode do Jelisavetinog vrela jer se tamo skupljalo veliko društvo. Uz put je stao da se malo odmori i sreo je svog poznanika iz vojne akademije. Iako su pokušali da odglume da su u dobrim odnosima, Pečorin i Grušnicki se nisu podnosili. Dok su razgovarali pored njih su prošle knjeginja Ligovska i njena ćerka Meri. Grušnicki mu je ispričao da su ove dve dame tek tri dana tu, a da mu se mlada gospođica uopšte ne sviđa. Previše je umišljena i na njih vojnike gleda kao na divljake.

Dve dame su prišle vojnicima da se pozdrave. Pečorin ih je oduševljeno gledao. Očarale su ga svojom prehinjenošću, držanjem i ugledom. Posebno je bio očaran lepotom mlade kneginice Meri. Ubrzo je Pečorin ostavio svog poznanika i krenuo u šetnju. Kada je vreme postalo pretoplo, rešio je da se vrati kući. Prolazeći pored istog bunara video je iste likove koji su još uvek tamo. Knjeginja Ligovska je sedela na klupi i pričala sa nekim. A Meri je šetala okolo sama. Grušnicki je u ruci držao čašu koja mu je ispala iz ruke i on nije mogao da je podigne jer mu je noga povređena. Mlada Meri je hitro podigla čašu i dodala mu je. Kada je on poželeo da joj se zahvali, devojka je već otišla. Kada je Pečorin prišao, Grušnicki je očarano pričao o ovom događaju. Vojnik je bio ljubomoran zbog toga.

Trinaestog decembra kod Pečorina je došao doktor Vagner. Njih dvojica su bili prijatelji od ranije. Doktora su svi smatrali materijalistom i skeptikom. Bio je niskog rasta, mršav i ćelav. Njih dvojica su često vodili duge i ozbiljne razgovore. Bilo je tako od trenutka kada su se upoznali.

Sada je Pečorin želeo da sazna da li su dame pitale za njega i pre nego što je uspeo da izgovori to pitanje, doktor je počeo priču o tome. Znali su jedno drugog u dušu. Knjeginja je bila ubeđena da Pečorina zna negde od ranije, jer joj je njegovo lice bilo poznato. Ona je imala četrdeset i pet godina i lečila se od reume. Doktor ga je uveravao da joj se zasigurno on već svideo. Na kraju mu je prijatelj još rekao da se i knjeginjica raspitivala o njemu i da je rekla da joj se čini da je neugodan i mrk.

Te večeri oko šest sati, Pečorin se zaputio ka bunaru. Bilo je puno ljudi tamo, a knjeginja i knjeginjica već su sedele na klupi sa nekim društvom. On je pronašao dva oficira koje zna od ranije i seo sa njima. Pričao im je nešto jako smešno i oni su se grohotom smejali. Malo po malo svo društvo od ove dve dame je došlo ka njima. Pečorin ih je dugo zabavljao svojim šalama, a njih dve su par puta prošle pored njihove klupe. Knjeginjica ga je gledala ljutitim pogledom.

Već za dva dana Pečorina su knjeginje skroz mrzele. Posebno mlada gospođica. I on je uživao u tome. Kada su htele da kupe ćilim, on je ponudio više para i kupio ga ispred njih. Posle je namerno prošao sa konjem na kojem je bio taj ćilim pored njihove kuće. Posebno im je smetalo što još nije došao da se upozna sa njima. Grušnicki nije mogao da veruje da on ne želi da im se predstavi. A Pečorin je u tome uživao. Grušnicki je očigledno bio zaljubljen u Meri.

Jednog jutra je Pečorin kasno ustao i krenuo u šetnju do pećine. Sreo je jednu poznatu ženu. Bila je to njegova bivša ljubav, Vera. Sedeli su i pričali i ona mu je rekla da je sada udata. Muž joj je bio Semen Vasiljevič i živela je pored knjeginje Ligovske. Bila je teško bolesna i nije želela o tome da priča. Snažno su se zagrlili i usne su im se spojile. Ostali su dugo u pećini jer ih je zateklo nevreme. Kada je nevreme prošlo morali su da se opet rastanu.

„Napokon smo se rastali. Dugo sam je pratio pogledom, dok se njen šešir nije sakrio iza grmlja i stena. Srce mi se bolno stegnulo, kao posle prvog rastanka. O, kako sam se obradovao tome osećaju!“

Kada se vratio kući, Pečorin je uzjhao konja i krenuo ka stepi. Dugo je jahao kada je začuo neko društvo takođe na konjima. Među njima prepoznao je knjeginjicu Meri i Grušnickog. Sakrio se kako bi čuo njihov razgovor. Kada su stigli do njega, iskočio je iz grmlja i uplašio je. Peščorin joj je tada rekao da nema razloga njega da se boji, jer je on bezopasniji od njenog kavaljera.

Te iste večeri negde oko jedanaest sati, Pečorin je odlučio da se prošeta. Razmišljao je o Veri i kako želi da je pored njega sada. Sreo je Grušnickog koji je sa oduševljenjem pričao o tome kako je čuo Meri kako peva. Prepirali su se oko knjeginja i Pečorin je uveravao svog prijatelja da bi mogao ukoliko sutra otići kod njih ako to želi. A nije želeo. Rastali su se i pošli kućama.

Prošlo je nedelju dana od njihovog razgovora, a Pečorin još uvek nije otišao da se zvanično upozna sa knjeginjom i njenom ćerkom. Gde god bi ih sreo, tu je bio i Grušnički koji je pratio Meri kao senka. Nadao se da će joj on ubrzo dosaditi. Kada je opet sreo Veru, prvi put posle onog susreta u pećini, rekla mu je da mora da se upozna sa knjeginjom Ligovski, jer jedino kod njih u kući mogu da se oni opet sretnu. Odlučio je da sutradan pođe na bal i da se upoznaju. Rešio je da pleše sa Meri.

Kada je stigao na bal, bilo je već puno ljudi. Svi su ljubomorni gledali u knjeginju i njenu ćerku. Pečorin je prišao Meri i zamolio je za ples. Želela je da deluje ravnodušno i nezainteresovano, ali je ipak pristala. Tokom plesa pokušavao je da sazna zašto ga je mlada dama smatrala drskim.

„Glasan smeh i šaputanje oko nas nagnalo me da se okrenem i prekinem svoju rečenicu. Nekoliko koraka od mene stajao je skup muškaraca, a među njima dragunski kapetan koji je izrekao neprijateljske namere protiv dražesne knjeginjice. On je bio nekako vrlo zadovoljan, trljao je ruke, smejao se glasno i namigivao drugovima. Najednom izađe između njih neki gospodin u fraku, dugačkih brkova i crven u licu, te pođe ljuljajući se ravno prema kneginjici. Bio je pijan.“

Knjeginjica se jako uplašila, jer joj je majka bila daleko od nje, a oko sebe nije videla nikog poznatog ko bi je spasio. Gospodin je stavio ruke na leđa i pokušao pijanim glasom da je pita za ples. Mlada Meri se tresla od straha, pa je Pečorin uskočio da je spase uhvativši snažno pijanog čoveka za ruku i govoreći mu da mu je mlada dama već obećala naredni ples. Čovek se okrenuo i sa prijateljima otišao u drugu sobu. A Pečorin je za nagradu dobio pogled pun divljenja.

Njih dvoje su seli zajedno za sto i počeli razgovor. On joj je priznao da nije želeo da se upoznaju jer je oko nje uvek bilo previše udvarača. Ona mu je na to priznala da su joj svi udvarači previše dosadni, uključujući i Grušnickog.

Sutradan Pečorin je sreo svog prijatelja dok je šetao. Krenuli su zajedno na skup kod Ligovskih. Grušnicki je zamolio Pečorina da obrati malo više pažnje na sve što se događa jer je smatrao da je on iskusniji i da će sve mnogo bolje shvatiti. Prolazeći pored Verinog stana videli su je na prozoru i ona je odmah posle njih stigla na skup. Par puta su popričali malo u prolazu, a knjeginjici je smetalo što joj Pečorin ne pridaje previše pažnje. Vera mu je rekla da ne želi da on upozna njenog muža, ali sa druge strane, on mora da se svidi Meri. A njih dvoje će se samo sretati na ovakvim skupovima.

Kada ju je upitao zašto samo to, ona mu je rekla da će zauvek biti njegova robinja i raditi šta god on poželi. Kada je Meri prestala sa pevanjem, naljutila se što je Pečorin nije slušao. Ljutito je otišla kod Grušnickog i započela razgovor sa njim. Pečorin je pokušao nekoliko puta da se ubaci u razgovor ali mu ona to nije dozvoljavala.

Posle ove večeri, nastavio je svoju igru sa Meri. Često se pitao zašto to radi. Zašto želi njenu ljubav, a sa druge strane Vera ga voli više nego što bi Meri to ikada mogla. Možda se trudio iz zavisti prema Grušnickom, ni sam nije mogao da shvati.

Uskoro je Grušnicki postao oficir i morali su to da proslave. Proslavi se pridružio i doktor. Pričali su i o Meri i Grušnicki je želeo da je iznenadi svojom novom uniformom, zato je zamolio prijatelja da joj ništa ne govori. Uveče je veliko društvo krenulo do provalije. Pečorin je pružio ruku Meri da joj pomogne da se popne i ona mu nije više pustila ruku. Šetali su i pričali. Iz početka joj je pričao smešne, a zatim strašne priče i ona ga je prekorila. Tada joj je on otvorio dušu i ispričao svoje detinjstvo i zašto je postao takav kakav je sad. Video joj je suze u očima.

Kada su došli do provalije, sve dame su pustile svoje kavaljere, sem Meri. Kada su se vraćali, nije želeo više da vodi isti razgovor pa je pitao da li je ikada bila zaljubljena. Odmahnula je glavom. Kada su se rastali, Pečorin je razmišljao kako će sutra već želeti da se vidi sa njim. Uvek je tako i njemu to postaje dosadno.

Sledećeg dana se sreo sa Verom. Bila je jako ljubomorna. Rekla mu je da za osam dana dođe u Kislovodsk i da tamo iznajmi stan do njih. Što je on i učinio. Kasnije je sreo Grušnickog koji je bio presrećan jer mu je uniforma bila konačno gotova, pa će moći da pleše sa Meri sledećeg dana na balu. Kada je došao po Pečorina on ga je upitao zašto je već nije pozvao na ples, možda će ga neko preduhitriti. Ovaj se uplašio zbog toga pa je potrčao ka ulazu da sačeka Meri dok bude ulazila i odmah je zamoli za ples.

Kada je Pečorin stigao na bal, ugledao je svog prijatelja i Meri kako razgovaraju. Ona je vrlo malo obraćala pažnju na to što on priča. Prišao im je bliže da čuje o čemu pričaju. On joj je govorio da se promenila, a ona je tada njemu rekla da mu je bolje pristajala prethodna uniforma. Tada im je Pečorin prišao i poklonio se mladoj dami. Ona mu je rekla da smatra da Grušnickog bolje stoji siva uniforma, ali je Pečorin rekao da se ne slaže sa njom, da ga ova nova uniforma čini mlađim.

Meri je Grušnicki postao jako dosadan i posle nekoliko plesova i stalnog praćenja po dvorani, otišla je od njega. On je tada prišao Pečorinu i rekao mu da zna da će on sada plesati sa Meri. On se nije trudio da to sakrije. Grušnicki je bio tužan i ljut što mu je ona davala nadu.

Kada je te večeri Pečorin ispratio Meri do kola i vratio se u dvoranu, video je mladiće za jednim stolom kako ga ogovaraju. Među njima je bio i Grušnicki. Njemu je to sve bilo zanimljivo jer je iznad svega voleo neprijatelje.

„Oni me zabavljaju, raspaljuju mi krv. Uvek biti na straži, loviti svaki pogled, značenje svake reči, pogađati namisli, razbijati urote, graditi se prevaren, a jednim udarcem razvaliti čitavu veliku zgradu lukavih osnova, sagrađenu s velikim trudom – eto, to ja zovem životom.“

Kada je Vera otputovala sa svojim mužem, Pečorin ih je video. Tih dana Meri nije izlazila iz kuće jer je bila bolesna. Shvatio je da mu je nedostajala. Razmišljao je da se nije možda zaljubio. Kada je sledećeg dana prolazio pored knjeginjine kuće, znao je da ona nije tu. Video je Meri na prozoru i odlučio da joj priđe. Delovalo je da je ljuta na njega. Oprostio se od nje rekavši da nikada neće saznati šta mu je bilo na duši. Dok je odlazio učinilo mu se da čuje kako plače. Te večeri doktor ga je upitao da li je istina da se ženi Meri, ceo grad je pričao o tome. Shvatio je da tu priču ispričao niko drugi do njegov prijatelj Grušnicki.

Već je tri dana Pečorin bio u  Kislovodsku. Svaki dan je viđao Veru. Svež vazduh joj je podario zdraviji izgled. Dok je jednog dana sedeo na prozoru srce je počelo brže da mu lupa kada je čuo knjeginjine kočije. Bojao se da se ipak možda zaljubio.

Dok je bio na ručku kod njih, Meri ga je milo gledala. Vera je bila jako ljubomorna zbog toga. Kada je jedne večeri veliko društvo krenulo da zajedno gleda zalazak sunca, Meri je pozlilo i Pečorin ju je uhvatio oko struka i čvrsto privio uz sebe. Kada su se svi razišli, oni su ostali sami. Kažnjavao ju je ćutanjem jer je želeo da ona konačno prizna šta oseća prema njemu.

Na kraju mu je priznala da je zaljubljena u njega i odjahala od njega veoma brzo da ju je jedva stigao.

Kada se vraćao kući u jednoj seoskoj kući video je neko društvo. Ubrzo je shvatio da pričaju o njemu, a glavnu reč je vodio dragunski kapetan vidno pijan. Slušao je kako nagovaraju Grušnickog da njega izazove na dvoboj jer mu je ukrao knjeginjicu. On je na kraju pristao. Sledećeg jutra Pečorin se nije osećao dobro, celu noć nije spavao. Kod bunara je sreo Meri, koja je želela da priča sa njim i uhvatila ga za ruku. Uveravala ga je da nema nikakvih prepreka da oni budu zajedno, ali on joj je rekao da ništa ne oseća prema njoj.

Jednoga dana, dok je prolazio pored Verinog prozora palo mu je pismo pod noge. Vera mu je pisala da dođe kod nje, jer joj muž neće biti kod kuće. Kada je te večeri krišom išao ka njenoj kući, jedan čovek u kabanici je protrčao pored njega. Ušao je kod Vere i sa njom proveo noć. Ona ga je iskreno volela i bila je jako ljubomorna na Meri. Kada se te noći iskradao iz Verinog doma, kod knjeginjice je još gorela sveća i on je poželeo da priđe prozoru. Tada ga je neka ruka zgrabila i povukla. Bili su to Grušnicki i dragunski kapetan. Hteli su da ga pretuku, ali je uspeo da im pobegne i ode kući i zaključa se. Zatim ih je čuo kako mu lupaju na vrata, ali se pravio da je bolestan.

Sutradan se oko bunara samo o tome pričalo. Isprva niko nije znao o kome je reč, ali je na kraju Grušnicki svima ispričao da je to bio Pečorin. Time je oklevetao i njega i mladu knjeginjicu. Kada je završio svoju priču, podigao je glavu i ugledao Pečorina ispred sebe.

„Vrlo mi je žao što sam ušao u trenutku kad ste već dali poštenu reč da potvrdite najgadniju klevetu. Da sam bio ovde ne biste bili učinili tu suvišnu podlost.“

Grušnicki je skočio sa stolice i ponovio svoje reči. Pečorin je sve uveravao da to nije istina i uhvatio je pod ruku dragunskog kapetana i izašao sa njim napolje. On mu se izvinjavao zbog prethodne večeri i sa suzama u očima ga molio da mu oprosti. Pečorin je tada otišao kod doktora. Ispričao mu je sve. O Veri, Meri, kao i o razgovoru koji je čuo kako žele da ga izazovu na dvoboj a da mu u pištolj ne stave metke. Doktor je pristao da bude njegov sekudant, pa je Pečorin otišao kući i čekao svog prijatelja da dođe sa informacijama. Kada je došao ispričao mu je da je dogovoren dvoboj za sledeće jutro. On je tu noć presedeo u sobi, zaključan. Kada su ga pozvali kod knjeginjice, rekao je da joj poruče da je bolestan.

Ujutru je osedlao konje i našao se sa doktorom. Doktor je bio tužan jer je mogao da izgubi svog prijatelja. Pečorin mu je tada rekao:

„Zamislite da imam žučnu groznicu. Mogu ozdraviti, a mogu i umreti. Jedno i drugo je prirodno.“

Zavezali su svoje konje u podnožju litice i popeli se uskom stazom. Ivan Ignjatijevič im je rekao da stanu na svoja mesta, a Pečorin je predložio da stanu na rub litice kako bi više delovalo kao nesrećan slučaj a ne ubistvo. Izmerili su šest koraka i odlučili da će stajati leđima okrenuti provaliji. Grušnicki je trebalo prvi da puca, a Pečorin mu je rekao da bude oprezan jer ukoliko promaši, on će za sigurno pogoditi. Pečorin je bio ubeđen da će njegov protivnik pucati u vazduh, a kad je video da je nanišanio njegovo čelo iznenadio se. Grušnicki je tada rekao da ne može da puca, a ostali su ga nazvali kukavicom. Ipak je opalio pištolj i okrznuo nogu Pečorinu.

Tada su trebali da zamene mesta i da on puca u svog protivnika. Kada su se zamenili, Pečorin je glasno rekao da su verovatno u žurbi zaboravili nategnuti njegov pištolj. Nije hteo jasno da im da do znanja da je znao za njihov plan. Kada su mu vratili pištolj, Pečorin je pokušao da nagovori svog nekadašnjeg prijatelja da povuče klevetu koju je izgovorio.

„Grušnicki – rekoh ja – još nije kasno, poreci svoju klevetu i ja ću ti sve oprostiti. Nije ti pošlo za rukom da napraviš od mene budalu i moja je taština zadovoljena. Seti se da smo nekad bili prijatelji.

Njemu lice planu, a oči sevnuše.

– Pucajte – odgovori. – Ja sebe prezirem, a vas mrzim. Ako me ne ubijete, ja ću vas zaklati noću iza ugla. Za nas obojicu nema mesta na zemlji…“

I tada je Pečorin opalio iz pištolja. Svi su ostali iznenađeni. A kada je prašina nestala, više nije bilo ni Grušnickog.

Kada su se vratili kući, Pečorin je dugo bio sam u svojoj sobi. Ubrzo je dobio dva pisma. Prvo mu je pisao doktor, koji ga je uverio da su iz tela izvadili metak i da niko ne zna šta se zapravo dogodilo. Drugo pismo bilo je Verino. Pisala mu je kako ga iskreno voli i kako se posvađala sa mužem i on je otišao.

Pečorin je brzo izašao iz sobe i uzjahao konja. Želeo je što pre da stigne do Vere. Bojao se da neće uspeti da se oprosti od nje. Žurio je jako, ali mu je konj u jednom trenutku pao. Dugo je Pečorin ležao na travi i plakao. Na kraju se vratio u Kislodosk i zaspao.

Probudio ga je doktor koji je došao da mu kaže da dolazi od knjeginje i da je Meri bolesna. Hteo je još da mu kaže da su počeli da sumnjaju u njega i da bude na oprezu. Knjeginja mu je rekla da zna da se Pečorin tukao zbog njene ćerke. Sutradan su ga pozvali da se vrati u tvrđavu, ali je on prvo otišao da se oprosti od Meri. Prvo je razgovarao dugo sa njenom majkom koja je smatrala da se Meri razbolela jer ju je on odbio. Tražio je da popriča sa mladom damom i ona mu je na kraju dopustila. Bleda i bolesna devojka ga je saslušala i rekla mu je da ga mrzi. On se okrenuo i otišao u tvrđavu.

Fatalist

Proveo je dve nedelje u kozačkoj stanici na levom krilu. Tamo su svi oficiri voleli da se kartaju. Jednom kad su im dosadile karte, započeli su razgovor o muslimanskom verovanju da je ljudska sudbina zapisana na nebesima. Mnogi su se sa tim slagali, a drugi nisu. Neki su smatrali da je to glupost jer niko nikada nije video te spise gde je kome zapisano kada će umreti.

Tada je stolu prišao poručnik Vulić. Muk je zavladao među oficirima. Bio je visok i taman, poreklom iz Srbije. Imao je jednu strast koju nije krio – kartanje. Predložio je da svi probaju da vide da li im je unapred predodređeno kada će umreti.

Pečorin je pristao jer je verovao da to nije istina. Ustao je i bacio na sto dvadeset dukata. Kada je Vulić upitao ko bi za njega dao dvadeset dukata, svi su ćutali. Otišao je u drugu sobu i uzeo pištolj. Rekao je Pečorinu da uzme jednu kartu sa stola i baci je u vis. Uzeo je crvenog asa i bacio ga. Vulić je okrenuo pištolj prema svome čelu i pritisnuo okidač. Pištolj nije opalio. Svi su zanemeli u prostoriji. Vulić je pokupio zarađene zlatnike i svi su se razišli.

Pečorin je spavao kada su ga probudila tri oficira. Došli su da mu kažu da je Vulić ubijen. Hodao je mračnom ulicom kada ga je napao pijani kozak i ubio ga sabljom. Sada su Pečorini i oficiri išli ka kolibi u kojoj se krio ubica. Žene su trčale na sve strane, kozaci su istrčavali iz kuće i protrčavali pored njih. Svi su bili u haosu. Kada su stigli do male kolibe gde se ubica krio, Pečorinu je zapala za oko tužna starica, koja je sedela i čekala. Bila je to ubicina majka.

Kozački kapetan je naredio ubici da se preda. A Pečorin je odlučio da ovaj put on iskuša sudbinu, pa je odlučio da uhvati ubicu sam. Uskočio je kroz prozor i legao na pod. Ubica je pucao na njega, ali ga je promašio. Dim mu nije dozvolio da stigne do sablje koja je ležala u sobi, pa je Pečorin uspeo da ga uhvati i savlada. Svi su mu oficiri čestitali na hrabrosti.

„Posle svega toga kako ne biti fatalist? Ali ko zna zasigurno je li o nečemu uveren ili nije?… I kako često držimo uverenjem obmanu osećaja ili grešku! Ja volim o svemu sumnjati, ali to ne smeta odlučnosti karaktera, naprotiv, što se mene tiče, ja idem uvek smionije napred, kad ne znam što me čeka. Ta gore od smrti neće se ništa dogoditi – a smrti nećeš umaći.“

Pečorin se vratio u tvrđavu i zabeležio sve što se dogodilo. Želeo je sve da prenese Maksimu Maksimiču.

Analiza likova

Likovi: Pečorin, Maksim Maksimič, Bela, Meri, Vera

Pečorin – neobičan čovek, plemić i oficir. Izuzetno pametan, obrazovan, lep i vrlo često privlači pažnju žena gde god da se pojavi. Nije mogao niti želeo da se smiri, pa ni da se skrasi i da voli. Nije voleo da se vezuje i sve mu je to uvek na kraju bivalo dosadno. Vrlo rano je iskusio sve od života, kako je on govorio, pa mu je sve brzo dosadilo. Voleo je Kavkaz.

Svoju hladnoću i dosadu lečio je zavođenjem žena. Sve što radi, radi iz ogorčenosti. Često nam se čini da sve što radi, radi da bi sebi naškodio. Na neki način tako kažnjava sebe. Hladan je, strog, bezosećajan i sebičan. Želi sve što mu je nedostižno, veruje da će tako pronaći neku sreću za sebe. Stalno luta tražeći strast, ali nikada se ne zaustavlja, uvek ide dalje. Ni jedna ga prava ljubav nije dotakla stvarno.

Maksim Maksimič – iskusni vojnik, dobroćudnog duha. Odan je prijatelj i pun poštovanja prema drugim ljudima. Pečorin mu je vrlo drag. Pet godina čuva njegov dnevnik u tajnosti. Na jednom putovanju sreće pripovedača ove priče i sprijatelji se sa njim. Kada ponovo sretne svog prijatelja Pečorina, koji se promenio i ohladio prema njemu, bude jako srećan, ali i tužan jer shvata da on više nije isti. Daje dnevnik pripovedaču, jer ga Pečorin nije više želeo.

Bela – jedini pravi romantični lik u knjizi. Prelepa mlada devojka, ćerka starog kneza. Pečorinu se dopadne i na vrlo podli način uspeva da je dobije. Bila mu je na početku kao robinja, jer ju je brat „zamenio“ za željenog konja. Iz početka je ćutala i bila tužna, ali je posle počela da se opušta. Na kraju se zaljubila u Pečorina. On je bio stalno uz nju, sve dok mu nije postala dosadna. Ostavljao ju je sve više samu i ona je kopnela. Na kraju ju je ubio Kazbič i umrla je svom voljenom na rukama.

Meri – mlada knjeginjica koja je iz početka Pečorinu vrlo zanimljiva. Njegov prijatelj se zaljubljuje u nju, pa to u njemu budi još veću želju da joj se približi. Prvo ju je izbegavao, što je nju ljutilo, jer su svi drugi želeli da budu u njenom društvu. Kasnije poželi da je zavede i u tome uspeva. Zbog nje gubi i prijatelja i zamalo čast. Ona se jako zaljubi u njega i počne da pati i razboli se kada joj on otkrije da je to sve bila samo igra.

Vera – Pečorinova bivša ljubav. Bila je udata, ali ga je smrtno volela i govorila je da će mu uvek biti robinja. Uspevaju da se viđaju u društvu. Kada njen muž sazna za to, ostavi je. Ona odlazi posle toga, a Pečorin, koji je želeo da stigne da se oprosti, u tome ne uspeva.

Beleške o piscu

Mihail Jurjevič Ljermontov rođen je 15. oktobra (3. oktobra, po starom kalendaru), 1814. godine u, Moskvi. Bio je vodeći ruski romantičarski pesnik i autor romana „Junak našeg doba“ kojim je ostavio dubok uticaj na kasnije ruske pisce.

Ljermontov je bio sin Jurija Petroviča Ljermontova, vojnog kapetana u penziji, i Marije Mihajlovne, rođene Arsenjeva. Sa tri godine ostao je bez majke i odgajala ga je baka Jelisaveta Aleksejevna Arsenjeva na svom imanju u Penzanskoj guberniji. Obilna prirodna lepota Rusije, njene narodne pesme i priče, običaji i obredi, teški prinudni rad kmetova, priče i legende o seljačkim ustancima, sve je to imalo veliki uticaj na razvoj karaktera budućeg književnika. Pošto je kao dete bio često bolestan, u tri navrata je odvođen u banju na Kavkazu, gde su egzotični pejzaži na njega ostavljali trajne utiske.

Godine 1827. preselio se sa bakom u Moskvu i, dok je pohađao internat za plemićku decu (na Moskovskom univerzitetu), počeo je da piše poeziju i uči slikarstvo. Godine 1828. napisao je pesme „Čerkezi“ i „Kavkaski zarobljenik“ u duhu engleskog romantičarskog pesnika lorda Bajrona, čiji je uticaj tada preovladao nad mladim ruskim piscima.

Dve godine kasnije objavljuje svoje prve stihove „Proleće“. Iste godine upisao se na Moskovski univerzitet, tada jedan od najživljih centara kulture i ideologije, gde su studirali demokratski nastrojeni predstavnici plemstva. Studenti su zdušno raspravljali o političkim i filozofskim problemima, teškoj sudbini kmetovskog seljaštva i nedavnom ustanku decembrista. U ovoj atmosferi napisao je mnogo lirskih stihova, dužih, narativnih pesama i drama.

Godine 1832, nakon sukoba sa reakcionarnim profesorom, Ljermontov je napustio univerzitet i otišao u Sankt Peterburg, gde je upisao kadetsku školu. Pošto je 1834. godine diplomirao sa činom, Ljermontov je postavljen u lajb-gardijski husarski puk stacioniran u Carskom Selu (danas Puškin), blizu Sankt Peterburga. Kao mlad oficir, proveo je veliki deo svog vremena u prestonici, a njegova kritička zapažanja o tamošnjem aristokratskom životu bila su osnova njegove drame „Maskarada“. Tokom ovog perioda, njegova duboka, ali neuzvraćena, vezanost za Varvaru Lopuhinu, osećanje koje ga nikada nije napuštalo, odrazilo se u delu „Vojvotkinja od Ligova“ i drugim.

Ljermontov je u januaru 1837. godine bio veoma potresen smrću velikog pesnika Aleksandra Puškina, pa je napisao elegiju izražavajući ljubav naroda prema mrtvom pesniku, prokazujući ne samo njegovog ubicu, već i dvorsku aristokratiju koju je video kao dželate slobode i prave krivce tragedije. Čim su stihovi postali poznati dvoru Nikolaja I, Ljermontov je uhapšen i stacioniran na Kavkazu. Putovanja na nova mesta, susreti sa decembristima (u egzilu na Kavkazu) i poznanstvo sa gruzijskim istaknutim pesnicima proširili su njegov horizont. Privučen prirodom i poezijom Kavkaza i uzbuđen njegovim folklorom, proučavao je lokalne jezike i preveo i ugladio azerbejdžansku priču „Ašik Kerib“. Kavkaske teme i slike zauzimaju snažno mesto u njegovoj poeziji i romanu „Junak našeg doba“, kao i u njegovim slikama.

Kao rezultat revnosnog posredovanja njegove bake i uticajnog pesnika VA Žukovskog, Ljermontovu je dozvoljeno da se vrati u prestonicu 1838. godine, a njegovi stihovi su počeli da se pojavljuju u štampi. Ubrzo je Ljermontov postao popularan, nazivali su ga Puškinovim naslednikom i hvalili ga zbog stradanja i izgnanstva. Za njega su se zainteresovali pisci i novinari, a privlačile su ga i mondene dame. Sprijateljio se sa urednicima „Otečestvenih zapiski“, vodećeg časopisa zapadno orijentisanih intelektualaca, a 1840. upoznao je istaknutog naprednog kritičara VG Belinskog, koji ga je zamišljao kao veliku nadu ruske književnosti.

Krajem tridesetih godina 20. veka utvrđeni su glavni pravci njegovog rada. Njegova slobodoljubiva osećanja i gorko skeptična ocena vremena u kome je živeo oličena su u njegovim filozofskim lirikama i originalno se tumače u romantičnim i fantastičnim slikama njegovih kavkaskih pesama na kojima je pesnik radio do kraja života.

Sa samo 26 godina, kada je umro, Ljermontov je dokazao svoju vrednost kao briljantan i talentovan pesnik, mislilac, prozni pisac i dramaturg, Puškinov naslednik i predstavnik najboljih tradicija ruske književnosti. Njegova mladalačka lirika ispunjena je strasnom čežnjom za slobodom i sadrži pozive na bitku, mučne misli kako da svoju energiju primene na životno delo i snove o herojskim delima. Duboko su ga uznemirili politički događaji, a seljačke bune 1830. najavile su vreme „kada će pasti kraljeva kruna“. Revolucionarni preokret u zapadnoj Evropi naišao je na njegov oduševljeni odziv (stihovi o Julskoj revoluciji u Francuskoj 1830. godine), a tema Francuske revolucije nalazi se u njegovim kasnijim delima (pesma Saksonija).

Umro 27. jula (15. jula, po starom kalendaru) 1841. godine u duelu u Pjatigorsku. Sahranjen je dva dana kasnije na opštinskom groblju, a na njegovoj sahrani okupilo se čitavo stanovništvo grada. Kasnije je Ljermontovljev kovčeg prenet na imanje Tarhan, a 23. aprila 1842. godine sahranjen je u trezoru porodice Arsenjev.

D.B.