Nemušti jezik je narodna bajka koju je zapisao Vuk Stefanović Karadžić. Pročitajte originalnu celu priču onlajn! Delo je objavljeno 1853. godine u zbirci Srpske narodne pripovijetke.
U nekakva čoveka bio jedan čoban koji ga je mnogo godina verno i pošteno služio. Jednom idući za ovcama čuje u šumi neku pisku, a ne znadijaše šta je. Na taj glas otide on u šumu da vidi šta je. Kad tamo, ali se zapožarilo pa u požaru zmija pišti.
Kad čoban to vidi, stane da gleda šta će zmija raditi, jer se oko nje sa sviju strana bilo zapožarilo, i požar se jednako k njoj primicao. Onda zmija poviče iz požara: „Čobane, za Boga, izbavi me iz ove vatre!“ Onda joj čoban pruži svoj štap preko vatre, a ona po štapu izađe, pa njemu na ruku, pa po ruci domili do vrata i savije mu se oko vrata.
Kad čoban to vidi, nađe se u čudu, pa reče zmiji: „Šta je to u zao čas! ja tebe izbavih a sebe pogubih.“ Zmija mu odgovori: „Ne boj se ništa, nego me nosi kući mome ocu. Moj je otac zmijinji car.“
Onda joj se čoban stače moliti i izgovarati da ne može ostaviti svojih ovaca, a zmija mu reče: „Ne brini se ni malo za ovce; ovcama ne će bita ništa; samo hajde što brže.“ Onda čoban pođe sa zmijom kroz šumu i najposle dođe na jednu kapiju koja je bila od samih zmija.
Kad dođu tu, zmija na vratu čobanovu zvizne, a zmije se sve odmah raspletu. Onda zmija reče čobanu: „Kad dođemo u dvor k mome ocu, on će tebi davati štagod zaišteš: srebra, zlata i kamenja dragoga, ali ti ne uzimaj ništa, nego išti nemušti jezik. On će se dugo zatezati, ali će ti najposle opet dati.“ U tome pođu u dvor k ocu, i otac plačući zapita zmiju: „Za Boga, sinko! gde si?“ A ona mu kaže sve po redu kako je bio opkolio požar i kako je čoban izbavio. Onda car zmijinji reče čobanu: „Šta ćeš da ti dam za to što si mi sina izbavio?“ Čoban odgovori: „Ništa drugo ne ću, nego da mi daš nemušti jezik.“ A car reče: „Nije to za tebe, jer da ti to dam, pa da kome kažeš, ti bi odmah umro, nego išti drugo štagod hoćeš daću ti.“ Na to mu čoban odgovori: „Ako ćeš mi što dati, daj mi nemušti jezik, ako li mi to ne daš, a ti s Bogom ostaj! meni drugo ne treba ništa.“ Pa pođe da ide.
Onda ga car vrati natrag govoreći mu: „Stani! hodi ovamo, kad baš to hoćeš:. Zini.“ Čoban zine, a zmijinji mu car pljune u usta, pa mu reče: „Sada ti pljuni meni u usta.“ Čoban mu pljune u usta, a zmijinji car opet čobaninu. I tako tri puta pljunu jedan drugome u usta, pa mu onda zmijinji car reče: „Sad imaš nemušti jezik. Idi s Bogom, ali za glavu svoju nikom ne kazuj, jer ako kažeš kome god, odmah ćeš umreti.“ Čoban pođe kroz šumu, i idući čujaše i razumevaše sve što govore tice i trave i sve što je na svetu.
Kad dođe k ovcama i nađe ih sve na broju i na miru, leže malo da se odmori. Tek što legne, ali dolete dva gavrana te padnu na jedno drvo i počnu se razgovarati svojim jezikom govoreći: „Kad bi znao ovaj čoban, ovde gde leži ono crno šilježe ima u zemlji pun podrum srebra i zlata.“ Čoban kad čuje to, otide svome gospodaru te mu kaže, a gospodar dotera kola pa otkopaju vrata od podruma i krenu blago kući. Ovaj je gospodar bio pošten čovek pa sve blago dade čobanu govoreći mu: „Evo sinko, ovo je sve tvoje blago, to je tebi Bog dao. Nego ti načini sebi kuću pa se ženi, te živi s otim blagom.“ Čoban uzme blago, načini kuću, i oženivši se stane živeti, i malo po malo iziđe on najbogatiji čovek – ne samo u onome selu nego u svoj okolini nije ga bilo. Imao je svoga ovčara, govedara, konjušara, svinjara, mnogu imovinu i veliko bogatstvo.
Jednom licem na Božić reče on svojoj ženi: „Spremi vina i rakije i svega što treba, pa ćemo sutra ići na salaš da nosimo pastirima neka se i oni provesele.“ Žena ga posluša i uradi sve kako je zapovedio. Kad sutradan otidu na salaš, onda gazda u veče kaže svima pastirima: „Sad svi skupite se, pa jedite i pijte i veselite se, a ja ću biti kod stoke svu noć.“ I tako gazda ostade i ostane kod stoke.
Kad je bilo oko ponoći, ali kurjaci zaurlaju, a psi zalaju: kurjaci govore svojim jezikom: „Možemo li doći da učinimo štetu, pa će biti mesa i vama?“ A psi odgovaraju svojim jezikom: „Dođite da bismo se i mi najeli!“ Ali među psima bijaše jedan matori pas koji samo još dva zuba imadijaše u glavi. Onaj matori pas stane govoriti kurjacima: „Tamo njima to i to! Dok su još ova dva zuba meni u glavi, ne ćete vi učiniti štete mome gospodaru.“ A to gazda sve sluša i razume što oni govore.
Kad ujutru svane, onda gazda zapovedi da sve pse potuku samo onoga matoroga psa da ostave. Sluge stanu govoriti: „Za Boga, gospodaru, šteta je!“ A gazda im odgovori: „Što rekoh to da učinite.“ Pa se opravi sa ženom kući, i pođu na konjma: pod njime bijaše konj, a pod ženom kobila. Idući tako čovek izmakne napred, a žena zaostane. Onda konj pod čovekom zarže: konj veli kobili: „Hajde brže! što si ostala!“ A kobila odgovara: „E, lasno je tebi: ti nosiš jednoga gospodara, a ja troje: nosim gazdaricu, i u njoj dete, pa u sebi ždrebe.“
Na to se čovek obazre i nasmeje, a žena to opazi, pa brže obode kobilu i stigne čoveka pa ga zapita za što se nasmeja. On joj odgovori: „Ni za što, samo onako.“ Ali ženi ne bude to dosta nego saleti muža da joj kaže za što se nasmejao.
On se stane braniti: „Prođi me se, ženo, Bog s tobom! što ti je? ne znam ni sam.“ Ali što se on više branjaše, ona sve više navaljivaše nanj da joj kaže za što se nasmejao. Najposle joj čovek reče: „Ako ti kažem, ja ću odmah umreti.“ Ona opet ni za to ne mareći jednako navali govoreći da drukčije ne može biti nego da joj kaže.
U tom dođu kući. Odsednuvši s konja, čovek odmah naruči mrtvački sanduk i kad bude gotov, metne ga pred kuću pa kaže ženi: „Evo sad ću leći u sanduk pa da ti kažem za što sam se nasmejao; ali kako ti kažem, odmah ću umreti.“
I tako legne u sanduk, pa još jedan put obazre se oko sebe, kad ali onaj matori pas došao od stoke i seo mu čelo glave pa plače. Čovek opazivši to reče ženi: „Donesi jedan komad hleba te podaj tome psu.“ Žena donese komad hleba i baci pred psa, ali pas ne će ni da gledi, a petao dođe i stane kljuvati u komad; onda pas reče petlu: „Nesrećo nesita! tebi je do jela, a vidiš gde gazda hoće da umre!“ A petao mu odgovori: „Pa nek umre kad je lud. U mene ima sto žena, pa ih svabim sve na jedno zrno proje kad gde nađem, a kad one dođu, ja ga prožderem; ako li se koja stade srditi, ja je odmah kljunom; a on nije vredan jednu da umiri.“
Kad to čovek čuje, on ustane iz sanduka, pa uzme batinu i dozove ženu u sobu: „Hodi ženo da ti kažem.“ Pa sve batinom po njoj: „Eto to je, ženo! Eto to je, ženo!“ I tako se žena smiri i nikad ga više ne zapita da joj kaže za što se smejao.
Srpske narodne pripovijetke, 1853.
Ostavite odgovor