Žitije svetog Save

Žitije svetog Save je delo koje je napisao Teodosije Hilandarac. Pročitajte originalno celo delo onlajn! Ovo je jedno od prvih složenih dela u staroj srpskoj književnosti.

Žitije i podvizi u pustinji sa ocem, i zasebno putovanja, a delimično i pripovedanje o čudesima svetoga oca našega Save, prvoga arhiepiskopa i učitelja srpskoga, što je ispričao prepodobni Domentijan, jeromonah manastira zvanoga Hilandar, a napisao Teodosije, monah istoga manastira.

O rođenju Svetoga i ranoj mladosti

U siromaštvu svoga znana, iz ubogog doma uma mojega nemajući ništa da iznesem na trpezu doličnu vašeg dostojanstva, punu reči anđelske hrane, vas, prave sluge bogatog Vladike i Boga, o oci, podstičem da se molite, reč što znanjem teče i jezik jasan iz neoskudnih njegovih riznica da mi da, a pre svega zraku svetlosti, kojom bismo, mrak duše i uma očistivši u sebi, mogli bodro iskazati dobrodetelji života sveblaženog Save, koji je sada ponovo zasijao u našem rodu. Ne kao da njega ištemo pohvaliti, jer je pohvala pravedniku od Gospoda, niti da sami kakvu korist od nega steknemo, – ne; nego je i starima bilo potrebno da pišu žitija izvanrednih ljudi i da ih čitaju radi koristi što je ljudi imaju od njih. A našem poslednjem, lenjivom rodu, u koji svršetak vekova dostiže, u kome je malo onih što se spasavaju, ne samo da je potrebno nego je i veoma poželjno da se sad ova žitija pišu i da se s više razumevanja čitaju, i da se na njih gleda kao na žive stubove što stoje visoko, da bismo videli sebe – kako i koliko zaostajemo za njima, i da bismo sa vešću sebe osudili zbog lenosti u nama, i da bismo sebe podstakli podbodeni njima kao ostanom, ida bismo se makar malo potrudili za dobrodetelj. Jedva da će i mnoge i velike povesti podstaći srce naše na ispravljanje života.

Zbog toga i ja, vašoj zapovesti otačaskoj povinujući se, sada izlažem u povesti vama koji slušate, žitije hvaljenoga sveblaženog Save, koji je u Svetoj Gori Atonskoj živeo kao isposnik, a posle je bio prvi arhiepiskop i učitelj srpski. A ovo nisam primio samo slušanjem, nego od njegovih časnih učenika, njegovih saposnika i u tuđinovanju saputnika i na putovanju satrudnika što kao prebogatu riznicu ili nasledstvo otačasko stadu njegovu za sobom pismeno ostaviše. Predlažemo reč o mužu, ne pišući o njemu ono što nije, ni da ga mnogim pohvalama više ukorimo nego pohvalimo; već, ako i ono što jeste jedva mognemo izjasniti – bićemo blaženi. Jer ne oskudeva u nebeskim pohvalama, božastvenim i anđelskim ujedno, koje um naš, strastan i nečist, ne može ni izgovoriti. Nego molitvama njegovim prizivajući u pomoć Boga, prisiljeni smo da počnemo povest, a počinjemo tražeći odakle treba, a treba tražiti izdanak od korena, pa ćemo naći i uzbrati grozd – ne sa trnja nego sa loze.

Ovaj beše sin velikog župana Nemanje, vladara srpskog, koji samodržavno vladaše svim srpskim zemljama što se zovu: Dioklitija, Dalmatija, Travunija, na istoku se Iliriji približavajući, a na zapadu na Rimsku oblast naslonjeni. Taj spomenuti muž, blagočastiv i bogobojažljiv, ništeljubiv, hrabrošću i vojnom veštinom sjajan kao niko drugi, i svima dobrima na zemlji u sreći veoma izobilan, a uz To vrlinom, bezlobnošću i pravdom, milošću i krotošću ukrašen, – uze, po zakonu, sebi ženu po imenu Anu. A i ova nije ni po čemu zaostajala u vrlinama za mužem svojim. Rodiše im se sinovi i kćeri, koje prosvetliše božastvenim krštenjem, i naučivši ih svetim knjigama i vrlinama veseljahu se u Gospodu.

Pošto je prošlo mnogo vremena otkako je prestala da pađa pomenuta blagočastiva Ana, jep je Bog zaključa kao u starini Liju Jakovljevu, da ona koja je ppe pađala ne rodi više na vreme, zbog čega ju je vređao i koreo muž. njen, oboje u skrbi i žalosti zbog ovoga, jer im je duša veoma žudela da dobiju još jedno čedo, noću stavši na molitvu svemogućem Bogu, za se, sa suzama govorahu:

A Gospod, koji je blizu ovih što ga prizivaju vaistinu i sluša njihovu molitvu, posluša i njihova moljenja kao i ostalih pravednika. I ovoje bio početak neiskazanih Božjih sudova, da kao posle životom, tako najppe y rođenju bude čudesno dete, jer to nije ni bilo samo delo ljudske prirode, nego i zapovest svesilnoga Boga, koji pobeđuje zakon prirode kako xoće. I plod molitve po prirodi se rodivši, od Boga dan, Bogu ce i nameni, što i bi. Kada je zatrudnela supružnica i kada se približiše dani rodi muško čedo po prošenju molitvenom. Obradovaše se dušom veoma i proslaviše Boga, koji nije prezreo moljenja njihova. Posle malo vremena porodiše ga vodom i Duhom, prosvetlivši ga božastevnim krštenjem, i dadoše mu ime Rastko, i u Gospodu veoma dobro Bogu uzraste. A kada je dete ojačalo, dadoše ga da se uči svetim knjigama. Roditelji, pak, njegovi, ocećajyći natprirodnu, bezmernu ljubav prema njemu, nesitom dušom uvek na njega gdedahu, a i velmože njihove sa njima govorahu da će on biti najbolji među braćom svojom. Bejaše i dete blagoobrazno i veselo dušom, i napredovaše u uče nju, i izazivaše divljenje svojim razumom u detinjem uzrastu, tako da su svi govorili:

– Ovo će dete biti neko novo znamenje!

A kada uzraste do petnaest godina, odeliše mu roditelji jedan kraj države svoje, kako bi odlazio od oca i matere na zabavu s velmožajma, i da se s blagorodnim mladićima veseli. A mladić, okusivši od znanja božastvenih svetih knjiga, još češće ih pročitavaše i iz njih početak premudrosti – Božji strah crpljaše i prihvataše se božastvene ljubavi iz dana u dan, oganj ognju dodajući željom nesitom. Rasuđivaše da su carstvo i bogatstvo, slava i sjaj, i svaka sreća puni meteža i nestalni; smatraše vidljivu lepotu i obilje ovoga sveta kao senku, i razumevši da je mnogo jelo i veselje i sve što je ljudsko na zemlji sujetno i nestvarno, desnoga puta se dohvati pa se bavljaše proučavanjem knjiga, i nije se lenio da u crkvi na svima službama stoji. Ljubio je post, izbegavajući sujetno praznoslavlje i neumestan smeh, sramotne i štetne pesme mladićkih požuda, što slabe dušu, sasvim mrzeći. Dobar, krotak, svima ljubazan, ništeljubiv kao malo ko drugi, monaški čin isuviše poštovaše, tako da su i sami roditelji njegovi zazirali i stideli se, takvu brižljivost i zakon vrline videvši u mladom uzrastu. I smatrahu kao da nije od njih rođen, već da je zaista od Boga dan.

O bekstvu u Svetu goru

Kada je došao do sedamnaeste godine uzrasta svoga, roditelji njegovi stadoše razmišljati da ga po zakonu ožene. A bogodani božastveni mladić uvek je u molitvi tražio kako i na koji način da pobegne od sveta i od svega da se oslobodi radi Boga. Jer beše slušao o Svetoj Gori Atonskoj i o isposnicima u njoj, i o ostalim mestima pustinjačkim. Jer dolažahu ka ocu njegovu odasvud da prime što im je potrebno, a drugi put i sam šiljaše u sveta mesta da se razda onima koji prepodobno žive, jer beše dobar čovek koji deli milostinju i daje mnogo. A Bog, gotov da usliša molitvu i želju slugu svojih, i njegovu želju ispuni i podstače ga da dođe k roditeljima iz kraja danoga mu.

I kada ga primiše s velikom ljubavlju zajedno s blagorodnima njegovim koji su došli s njim, i kada bezmerna radost i veselje i veliko pirovanje behu učinjeni zbog dolaska vazljubljenoga sina k roditeljima, i kada su se veselili mnogo dana, – gle, kao Bogom pokrenuti, dođoše k njegovim roditeljima neki inoci iz Svete Gore Atona, da prime potrebnu pomoć svom siromaštvu. A desi se da je jedan od njih bio rodom Rus. Božastveni mladić sakrivši ovoga nasamo, ispitivaše ga o Svetoj Gori, pošto ga je najpre utvrdio zavetom da neće nikom otkriti njegovu tajnu. A ovaj my ispriča sve po poretku pustinjačkom, kakav je zajednički život u manastirima, i zaseban dvojice ili trojice jednodušno, i samotan, usamljenički život onih koji žive isposnički u ćutanju, sve mu potanko ispriča. Jer ni taj monah ne beše prost, nego iskusan u onom što je govorio; rekao bih, od Boga poslan bejaše. A mladiću, dok slušaše o inočkom životu i usrdnosti za Boga i njihovim dobrim zanimanjima, izvori suza izlivahu se kao reka iz očiju njegovih. Potom, odahnuvši malo, reče starcu:

– Vidim, oče, da Bog, koji unapred zna sve i koji je video bolezan srca moga, pocla tvoju svetost da uteši mene grešnoga. Sada se uteši srce moje i duša se moja razveseli radošću neiskazanom. Sada razumedoh za čime sam neprestano žudeo. Blaženi su i triput blaženi oni koji su se takva bezbrižna i nemetežna života udostojili. Šta ja da učinim, oče, da bih mogao pobeći od mnogometežnog života ovoga sveta, pa da se takva anđelskoga života udostojim? Ako me kad roditelji ushtednu oženiti, zadržan ljubavlju prema telu neću dostići takva života. Ni jedan dan ne bih hteo posle ovoga ovde ostati, da me se kako slastoljublje ovoga sveta ne bi kosnulo, i da protiv moje volje ne odvuče dušu moju od takve ljubavi prema anđelskom životu, kao što učiš, oče. Hteo bih bežati, a puta ne znam. Ako bih kako daleko zalutao, stigao bi me otac moj, pošto mu je moguće, i vratio bi me, pa bih i oca bacio u žalost i sebe u stid velik, a posle toga ne bih ni postigao ono što želim.

A starac, uzevši reč, reče mu:

– Žudna je ljubav roditeljska, junače, i veza prirode neraskidna, i milo jedinstvo s braćom i za jedničko življenje. Ali Vladika zapoveda da se i ovo lako prezre, i krst uzme na rame, i da se za njim usrdno ide, i sve lako podnese, na stradanje njegovo za nas ugledajući se. apoveda da ne blagujemo u mekom, da ne tražimo telesni pokoj, nego da više prionemo za nagotu i glad, bdenje i molitvu, i da se obrati pažnja na umiljenje i plač sa uzdisanjem i skrušenošću srca. Jer ovo se predlaže bogoljubivim dušama kao neki put koji lako vodi u dobrodetelj, i ovo donosi slavu istinitu i čast pouzdanu. A mladić, slušajući ovo i kao dobroplodna zemlja seme primajući u srce svoje reči starca, ridanje k ridanju dodavaše.

A starac se divljaše vreloj ljubavi njegovoj pre ma Bogy i Ognju božastvenom koji je tako rasplamteo dušu njegovu, slušaše njegove reči pune celomudrenosti i umiljenja, i reče mu:

– Vidim, o čedo, da ti je duša zašla u dubinu Božje ljubavi. Nego požuri da izvršiš svoju dobru želju, da ne bi kako sejač zla posejao kukolj u srce tvoje, i osnaživši se ugušio pšenicu tvoju, dobru misao, te da ne odustaneš od takve težnje, i da zadržan ljubavlju prema telu i slasti, kao što kažem, ništa ne uspeš; podleći ćeš i sramoti i ukoru kojim y jevanđelju osuđujemo one što su se zbog kupovine njive i papa volova i uzimanja neveste odrekli slatke večere i besmrtne hrane, pa su nedostojnima izabranoga zvanja i veselja nebeskog cara Hrista s pravom nazvani. A ja ću ti biti sluga u takvom delu i u Gospodu provešću te do Svete Gore, kamo želiš stići, samo neka bude konja da me nosi, da bismo mogli pobeći od oca tvojega.

Kada je ovo čuo od starca, volji se njegovoj brzo pokori i reče:

– Blagodarim te, Gospode, jer si uverio srce moje preko stranca ovoga!

A starcu:

– Da si blagosloven od Boga, oče, što si ukrepio dušu moju!

Ispunivši se velikom radošću zbog ovoga, i nimalo ne odlažući, yđe k roditeljima, ukrade otpuštenje i zamoli po običaju molitvu i blagoslov, govoreći:

– Gospodari moji, rekoše mi da u onoj gori – i pomenuo joj ime – ima mnogo zveri; ako nađem milost, vi ćete me blagosloviti i pustiti da idem u lov. Ako zakasnimo, nemojte se ljutiti, jer sam čuo da tamo ima mnogo jelena.

A otac njegov, ugađajući mu, reče:

– Neka je Gospod s tobom, čedo, neka te blagoslovi i ispravi put tvoj.

I mati, kao svaka mati, zagrli ga i celiva s ljubavlju, pa ga otpustiše s mirom, ali mu zapovediše da se brzo vrati. Jer ne znađahu da neće tražiti je lene, već izvor života, Hrista, da njime napoji ujelenjenu dušu svoju, raspaljenu ognjem od čežnje ljubavi njegove.

Da bi uverio roditelje, posla u goru lovce, i sam opremljen da goni zveri, rekavši:

– Čekam vas pod gorom do ujutro.

A kada nasta noć, i blagorodni što se s njim veseljahu pospaše, sa malo svojih ljudi koji su čuvali tajnu njegovu, za vodiča Boga sa inokom ima jući, begom bežeći pobeže.

Kada je svanuo dan, blagorodni stadoše tražiti gospodina svojega, i gle, nigde ga nisu mogli videti ni naći. Rekoše:

– Da se ne šali s nama i da se nije ka ocu vratio?

A potražiše i monaha koji je bio s njim i ostale njegove sluge; i ni njih ne našavši, govorahu:

– Kakav nas je užas snašao?

– Kamo se dede gospodin naš?

I u nedoumici zbog brige ostaviše lov, pa se brzo vratiše k njegovu ocu samodršcu, i obavestiše ga o nestanku sina njegova.

A roditelji, čuvši ovu iznenadnu i neprijatnu vest o sinu svome, od žalosti umalo ne svisnuše.

Došavši k sebi, razumedoše da ga niko drugi nije odveo nego onaj Rus monah, govorahu, u Svetu Goru, jer su još otpre znali za njegovu žudnu da tamo ode. Odmah se sakupiše blagorodni, sleže se mnoštvo naroda:

– Da čujemo – rekoše – šta je to sada zadesilo, gospodina našeg!

I svi plakahu i ridahu mnogo i neutešno; roditelji sina, braća brata, sluge gospodara sa krikom dozivahu radi utehe u žalosti, padajući sve više u očajanje, jer ih do bezumlja dovođaše stradanje njihova gospodara i krasota mladoga uzrasta.

Nabrzo samodržac otac sa pratnjom zapovedi da svi prestanu plakati, i blagodarivši veoma Boga, reče prisutnima i materi deteta:

– Budite hrabri, nećemo se žalostiti zbog ovoga! Heće propasti sin moj. Bog, koji mi ga je mimo nade dao, udostojiće me da ga vidim i da se nasitim ljubavi njegove.

I odmah dozvavši jednoga od svojih vojvoda, reče mu:

– Znaš koliki je bol od ljubavi prema deci i oganj što vazda gori i nikad se ne može ugasiti. Zato, ljubazni, ako ci ikad primio kakvo dobro od nas – sada je vreme da ljubav pokažeš. Ako se požuriš te stigneš i vratiš sina mojega, i time utešiš srce moje i materi dušu od smrti oslobodiš, zaslužićeš mnoga dobra, više od prvih, i ja ćy ti IH dati, druže.

Dozvavši i mnogo blagorodnih mladića, i sličnim nadama i njih ohrabrivši, posadi ih na silne (i brze) konje, i posla ih sa vojvodom. Zapovedi im da ga gone i do unutar Svete Gore. A napisa i poslanicu iparhu solunske oblasti, da ga otrgne i iz same Svete Gore, i da ga nemu vrati.

„I ako ovim, mili moj, utešiš srce moje, mnoge počasti od nas darom i ljubavlju primićeš; ako li ppezpeš našu molbu, znaj da ćemo ti mesto ljubavi biti protivnici.“

A vojvoda uze pismo i sa blagorodnima otpust izmoli, pa na silne konje usedoše, što je više moguće dan i noć goniše, i ništa ne uspevši stigoše u slavni grad Solun, u kome vojvoda bi primljen sa čašću. Predade pismo iparhu i ispriča žalost gospodina svoga.

Kada je iparh pročitao pismo, veoma se ožalosti zbog toga, jer je veliku ljubav gajio prema njemu. i pošto je vojvodu s blagorodnima ljubazno počastio, odmah napisa pismo protu Svete Gore, govoreći:

„Pošto stvar nije obična kada se ovo traži, prosim i toplo molim tvoju prepodobnost, nemoj prezreti ove molbe. Ako je tamo negde došao sin velikoga župana, vladara srpskoga, sa svakom žurbom neka se vrati ocu svojemu, da ne bi kako otac njegov, zbog žalosti za njim, ljubav prema nama promenio u mržnju, pa ćeš sve nas i mnoge ožalostiti.“

I tako otpusti vojvodu. A posla s njima ljude koji će ih uz počast provesti do Svete Gore, davši im napisano pismo.

Kada su ušli u Svetu Goru, raspitivahu se o onom koga su tražili, da li je ovde došao, opisujući uzrast mladosti i lepotu lika. A neki im rekoše: – Takav koga tražite ušao je malo pre vas u ruski manastir, i još je tu.

A oni čuvši ovo brzo poteraše putem da ne bi kako čuvši za njih pobegao, i ostavivši put ka protu u ruski manastir uđoše. I videše ga u manastiru gde hoda s nepostriženim vlasima i s mekim haljinama, jer su ga stigli brzo goneći, a nije ni strahovao da će ga hteti goniti do unutar Svete Gore; ali bol roditelja, a ujedno i moć, i ovo mogade.

Našavši ga, obradovaše se radošću neiskazanom. I ušavši svi u crkvu svetog Pantelejmona pokloniše se, i grleći ga ljubazno ga sa suzama celivahu, tako da su od radosti zaboravili toliku udaljenost mesta i tolikih dana i noći trudna putovanja, jer dobiše što su želeli. A i nadahu se da će od njegovih roditelja primiti velike darove i mnoge počasti zato što su im ugodili. Pomišljahu da ga vežu, ali ga se bojahu kao gospodara svojega. Postavivši stražu čuvahu ga što je moguće bolje, da bi, pošto konji i oni sami od napora, sa njime pošli na put.

A mladić se divljaše ocu svojemu što toliku visost vojvode potrudi s mladim blagorodnima, i stiđaše se da u lice muža pogleda, jer se zbog njega mnogo potrudio da dođe u tuđu zemlju. Odvede ga nasamo i zapita:

– Kako toliki put prevaliste tako brzo i ne uleniste se pred tolikom daljinom mesta i tako napornim putem?

A ovaj mu ispriča veliki bol srca njegovih roditelja i plač neprestani. Ispriča mu i o pismu od oca njegova, donesenom ka iparhu zbog njega, i o pismu iparha svetogorskom protu, pa reče:

– Poslani su i ljudi da te predadu nama i da te vratimo tvome gospodinu ocu.

A mladić razumevši čvrstinu odluke ovoga muža, reče k njemu:

– Ako hoćeš, ljubazni moj, ti bi me mogao ostaviti na miru, i znam, kako si moćan, da možeš stići i umiriti gospodina oca mojega. A ja ću ga, napisavši mu, odvratiti od takve pomisli, samo ako mi učiniš bratsku ljubav i ostaviš mene u onome radi čega sam došao.

A on:

– Ne, gospodaru moj, ne počinji takve molbe ka meni, tvome rabu, što mi nije lako učiniti. .Jer vladar moj, Tvoj otac, smatrajući me za verna poslao me je radi ovoga. Uz to, da smo našli u moNaškom obrazu tebe, gospodara moga, kakvo bismo izvinjenje imali zbog toga? A pošto je Bog hteo da se dogodi onako kako žele roditelji tvoji i velmože vaše i braća tvoja, ko sam ja da tako nešto i pomislim! Bolje bi mi bilo da se i ne vratim ocu tvome. Zato te molim, gospodaru moj, sve takvo iz glave izbacivši pođi s nama, tvojim slugama, veseleći se, da ugasiš plamen roditelja tvojih, čija si srca zapalio svojim odlaskom u tuđinu, a ujedno i braće tvoje i svih blagorodnih. Ti sam znaš da si ti roditeljima i svima nama nada sa Bogom i uteha. Ako li što protivno pomišljaš, i nećeš da pođeš s nama, prisilićeš me da te vežemo. Teško meni, to mi nije zgodno ni reći, ali se bojim oca tvojega, pa ću te povesti silom. Takvu sam zapovest i primio.

A mladić, videvši neumoljivost vojvode i nesalomljivu vernost prema svojemu gospodaru, i razumevši da će ga silom odvesti, i da nema ko će ga izbaviti iz bede, zbog bojazni od oca njegova, jer je pisao iparhu, – rače:

– Volja Gospodnja neka bude!

i razveselivši se zagrli vojvodu, uveravajući ga da će sa njime poći. A prizivaše Boga tajnim uzdasima za pomoćnika u napasti, i smišljaše i on delo pobožno a ujedno i prevarno, jer beše okovan srcem u mudrosti, kao što kaže David, i zapreku koju su mu učinili oni premudri razumom dobroga duha da cpyši dovijaše se.

A šta to?

Zamoli igumana, i zapovedi da se spremi sjajna trpeza, da se sa vojvodom i sa onim blagorodnima počasti, a ujutru da pođy kući. Svoju zamisao reče igumanu i zamoli ga da se s večeri počnu jutarnje pesme i da se načini veliki pir da iguman počasti vojvodu s blagorodnima, a mladić je ove i sam svojim rukama služio i veselio.

Pošto su se na večeri dugo zadržali, zapovedi iguman da se udari u bilo, jer bejaše dan nedelje. Ustade iguman i s njime mladić, i odoše u crkvu na molitvu. A ustade i vojvoda sa blagorodnima, da stoje u crkvi, jer ga nisu smeli pustiti sa cvojix očiju. A kako se pojanje produžilo, i opet po zapovesti dugo čitanje pročitavalo, svi oni koji su zajedno sedeli i oni momci koji su ga čuvali s vojvodom, zbog umora od puta i svečanog pira tvrdo zaspaše.

I kada je osetio da su zaspali, božastveni mladić, budno oko, ustavši od njih pokloni se pred svetim oltarem i dade svoje obete Gospodu, pošto ga blagoslovi iguman, i uze jednoga starca, odlikovana svešteničkim činom, te uziđe pa veliki pirg u manastiru. Zatvorivši ga za sobom, reče blagodarivši Boga:

„Uzneću, te Gospode. jer si me podigao!“

A jerej očita molitvu i postriže vlasi glave njegove i u rizu ga obuče anđelskoga obraza, i promeni mu ime Rastko u Sava.

A on mnogim suzama okropi zemlju i upućivaše blagorodne i pohvalne reči ka Bogu, govoreći:

„Ispunio si želju srca mojega“, tako da se i starac zastide od mnogoga njegovog plača.

I pošto se ovo tako svršilo, kad se čitanje dovršilo, i kada su svi ustali, potražiše čuvari go spodara svojega, i gle, nigde ga nisu mogli videti Svuda po crkvi i u manastiru tražeći ga i uzbunivši se, i ne našavši ga, stadoše grditi igumana i biti monahe.

A vojvoda zaustavi uzbunu i reče igumanu i monasima:

– Kakva je ovo nepravda i beščašće prema nama od vas, o oci?! Mi, dakle, stideći se obraza koji nosite, preko vašega zla pređosmo i krotki i čovekoljubivi prema vama bejasmo. Zar – reče – nije prvo ovaj varalica što smrt zaslužuje – i pokaza na jednoga – od vas došao da moli milostinju, i milosti nju kao ništa prezrevši, i od oca sina ugrabivši pobegao, a oca i mater u samrtni plač i nas u veliki trud baciste? Sad opet, kada smo došli, od naših ruku sakriste našega gospodara, i jednako se ponašate svojevoljno. Šta vam sad pade na pamet: da nam se narugate? Ili mislite da se mi uzalud potrudismo tražeći vazduha, a ne našeg gospodara? Sad će vam glave poleteti! Recite gde sakriste gospodara našeg!

A kada ovo čuše vojvodini momci, na svirepost gotovi, počeše, još ljuće, monahe biti nemilostivo.

I kada je ovo čuo onaj koga su tražili, zbog koga se načinio toliki metež, poboja se da se ovo zlo kako ne svrši ubistvom, i nagnuvši se s kule pozva ih po mraku. I kada čuše njegov glas, ispuni še se velikom radošću i svi ka kuli pritrčavši u visinu gledahu, kao da bi se tama mogla ukloniti, da bi se, videvši ga, utešili.

i uzevši reč, reče vojvodi:

– Toliko si mudar, a izvodiš detinjarije. Imajući sa sobom puk ljudi u krajevima tuđim, visoko mudruješ.

A k blagorodnim (momcima) reče:

– Monaškog se obraza ne postideste, kako se Boga ne ubojaste? Zar vam dolikuje da u crkvi sa oružjem napadate na takve ljude? Kakvo su vam oni zlo učinili? Ako li mene tražite, evo me gde sam. Sada sam zauzet, ujutru ćete me videti, a ove ostavite! Kada oni ovo čuše, strahom i stidom obuzeti ne znađahu šta da odgovore. I tako ućutavši opkoliše kulu, čuvajući stražu. Kada je dan stao da sviće, on opet nagnuvši se s kule pozva vojvodu i blagorodne (momke), i javi se svima anđelskim inočkim obrazom ukrašen. A kada ga oni tako ugledaše u takvom obrazu, ne znađahu šta sebi da učine, nego plačem i ridanjem obuzeti na zemlju padahu. A ovaj videvši ih u takvoj krajnjoj gorčini srca, uteši srca njihova mnogim rečima, govoreći:

– Ovo što se dogodilo sa mnom, Bogu se tako o meni svidelo, koji me je od oca mojega dovde proveo a da me vi niste uhvatili, pa me on i sada od vaših ruku izbavi. Jer vi ste hteli da me sa dobra i željena puta sprečite i da se sa mnom pohvalite, ugodivši svome gospodaru. Ali Bog moj, na koga se uzdah i iziđoh, bio mi je pomoćnik, kao što vidite, a on će i ubuduće voditi moj život po svojoj Volji. A vas, ljubazne moje, molim da ne tužite zbog ovoga, niti da ste skrušeni, nego bolje sa mnom pohvalite Boga, koji me je udostojio ovoga obraza, za kojim sam oduvek žudeo. Uzevši moju poznatu rizu i vlasi glave moje, vratite se u miru kući i ove znake predajte roditeljima i braći mojoj da vam poveruju da ste me živa našli, i to Božjom blagodaću kao inoka: Sava je ime moje.

A ovo rekavši svrže sa kule rizu svoju i mladićke čiste vlasi glave svoje, a uz to napisa i pismo roditeljima, da ih uteši, moleći: „Nemojte ništa tužiti za mnom, niti me oplakivati kao poginula, reče, nego bolje da Boga molite, molim, ne bih li kako molitvama vašim dobro svršio trku moju na koju iziđoh. A vi, koliko je moguće, vodite brigu o svojoj duši, niti opet preduzimajte da me tamo u vašem životu vidite. Ako Bog ushte, ovde u Svetoj Gori Dočekaću i videću gospodina oca mojega, i svete i časne starosti njegove nasladiću se, i slatke i bezmerne ljubavi njegove nasitiću se.“

Pomenuvši im mnoge jevanđelske reči o pravdi i milosti, o istini i sudu, i što nama nije ugodno da ne činimo ni drugima, dodade i ovo: „Ako ko ostavi dom i braću, ženu i decu, bogatstvo i njive i ostalo, naslediće na vekove carstvo nebesko.“ A vojvoda sa onim blagorodnima primivši odozgo bačenu rizu i čistotne vlasi sa pismom, i položivši ih pred sebe, oplakivahu živoga kao mrtvoga, govoreći: – O, nevolje od tebe, gospodaru, šta ovo učini nama, jer grči si nam sad posle nalaska nego kad pre toga od nas pobeže! O, nalaska goreg od gubljenja! O, rizo, željenoga, željnima zapaljenje! Kako da te ponesemo? Kako da te poput koplja ili oštra mača predamo roditeljima i braći?

O, vlasi ljubljene glave, srcu i očima privijane na utehu roditelja, kako da vas poput omče ovima damo?

O, dara što ga nosimo, puna ne radosti već plača, ne veselja već ridanja, kako da te odnesemo? Koje li ćemo uzdarje primiti? Kakvim li svetlim odeždama nas da obuku kada su sami u žalosnim i mračnim odeždama?

O, pira noći ove, puna veselja a ujedno i prevare, makar se i kaže: „I odobri lukavstvo, prevaru“ kojom Jakov prevari Isava, uzevši njegov blagoslov!

O, čaše tvoje, gospodaru, koju si nam služio, pune meda ljubavi, što nam je gorče od žuči spremala!

O, noći u koju zaspasmo, po Jovu budi tamna, i da se ne ubrojiš u noći obasjane mesečinom!

O, mi, od nemudrih bezumniji! Kako onoga koga s tolikim trudom kroz mnoge dane gonismo, i u ruke uhvativši u jednom času ispustismo?

Kako smo bili bezumni!

Koji nas san grehova naših zadrža, i tako usnusmo?

Kako ga ne vezasmo uzama, kao što nam je i zapoveđeno, pa bismo se oslobodili ove smrtne žalosti?

Šta sada da učinimo?

Kako da se javimo gospodaru našem?

Koji će kamen, koja železna priroda poneti te žinu takve vesti koju mi nosimo roditeljima i braći?!

Ovako i mnogo slično plaču izgovoriše, i još Dugo plakahu, onaj gore na kuli, a ovi dole na zemlji, da bi se i neosetljivi kamen ražalio. Pocle y neko vreme odahnuvši, gore ka njemu uzdižući pogled i klanjajući se, davahu mu oproštajni pozdrav, i milostivo sa suzama koreći ga i prebacujući mu, govorahu:

– Zdravo, o gospodaru, zdravo! Raširi se sam bez nas, nasiti se, ti kamenosrdni, nemilostivi! A hoće li te primiti Gospod? Ti što si prevario oca, prevario si i nas, a misliš li da ti se valja Boga bojati?

Ovo i mnogo drugo od gorčine srca njemu izgovorivši, molitvu i blagoslov od njega izmolivši, i uzevši tužne haljine, odlažahu kući. I idući, natrag ka kuli obraćahu se s plačem i ridanjem, zastajkujući, dok ga je moguće bilo dogledati.

I tako otidoše kući.

A ovaj sa kule sišavši blagodari Boga i pokloni se igumanu i cvoj bratiji. I svi ga celovaše kao novoukrašena anđelskim obrazom. A ovaj grleći zlostavljane zbog njega, poče sve moliti od srca za one koji su ih uvredili da u miru i bez pakosti kući stignu, govoreći:

– Bog nam je, reče, utočište i sila, i postade pomoćnik našavši nas u velikoj žalosti. Jer se neppijatelj nadao da će žudnim traženjem roditelja mojih omesti stope moje usmerene ka Gospodu i da će me od vašega u Gospodu srodstva otrgnuti, ali se pokaza posramljen i nesvršena posla, vašim ka Gospodu molitvama a ujedno i telesnom borbom za mene.

A ovi čuvši smirenomudru i pokornu reč njegovu, kako je puna svake premudrosti, zaboraviše na telesne rave koje im momci naneše, i kao da su zapleNili neko blago veseljahu se zbog njega.

I prođe glas po celoj pustinji, manastirima i pustinjacima i svima samotnicima, da je sin onog samodršca, vladara srpskog, ostavio oca vladajuća. I govorahu:

– Zavolevši da živi s nama, došao je!

I svi su želeli da ga vide.

A kad je došao praznik Blagoveštenje presvete Bogorodice, prvi manastir u Svetoj Gori, koji se zvao Vatoped, imao je crkvu posvećenu ovom prazniku, te predstatelj i bratija časno pozvaše časnoga radi naslađenja prazničnim slavoslovljem i radosnom pohvalom prečiste Bogomatere; ujedno su hteli i da ga prime u svoj dom, da bi time ugodili ocu njegovu.

Kada je ovaj došao, ljubazno primljen od sviju, nasladi se praznikom, i sagledavši manastir kako je izvrstan, po zapovesti prota i po nagovoru igumana i bratije pristade da bude s njima, prema reči Davida: „Krasno je živeti bratiji zajedno“. i življaše povinujući se igumanu i svoj bratiji. Odmorivši se malo vremena s njima, zamoli od igumana blagoslov da ga pusti kako bi se poklonio i video manastire, i iz ovih da se popne na vrh Atona, i da vidi kako žive samotnici i da ga blagoslove. Iguman odobri molbu njegovu, poslavši s njim bratiju iskusnu u ovom njegovom traženju. Sa njima poklonivši se u svima manastirima i po svoj pustinji prošavši bio je od sviju ljubazno i sa čašću priman.

A uđe i u Lavru svetog Atanasija, izvanredno predusretan i primljen od svih, gde, poklonivši se i od sviju blagoslov primivši, bosim nogama dade pokoja od putnog napora, ljubazno ugošćen sa onima koji su bili s njim. Odavde se pope na davno mu željeni Aton, gde prinese Bogu kolenoklanjanje i noćno stojanje i mnoge molitve iz dubine srca, i radosnim i toplim suzama dovoljno taj sveti vrh odaždivši, koja li blagodarenja ne govoraše Bogu, koji ga je udostojio da se popne na njega.

I obišavši svuda taj sveti vrh, i sagledavši na padinama gore i u njezinu podnožju mnoge isposnika, sišavši sa gore ispitao je njihov najsuroviji život, i videvši njihovo pustinjačko i bezmetežno življenje čuđaše se i veseljaše se i u duši uzrastaše što se udostoji videti takve Božje ljude. I govoraše da mnogi, pored sve želje, ne mogu lako postići da ih vide.

Jer oni dobri oci, ako zbog tela i nije zgodno da se zovu anđeli, uistinu bejahu Božji ljudi; od svega se oslobodiše radi Boga. Nisu imali zemljedelstva, ne zanimahu se kupovinom za život, nisu obrađivali vinograde i njive, nego je sva njihova briga – molitve, i suze, i da umom vazda prianjaju k Bogu. Ovi, dakle, u visokim gorama nastanjeni s jelenima, nebo kao crkvu, a Hrista u duši izobražena gledajući, kolibe tesne travom ukrašene imađahu, u kojima trpljahu, šumom drveća i ptičijim cvrkutom poučavani, a uz to od njih i pozivani da hvale Boga. Čistim i mirisnim vazduhom napajani, bezbrižnošću uvek uveseljavani, rekao bih, žudnjom za Bogom uzdizani visoko sa zemlje, mnogo bogatijim od bogatih smatrali su se. Jedni stanovahu u raselinama stena i u pećinama zemlje, i na morskoj steni kao ptice savivši gnezdo seđahu, kišom i vetrima šibani, suncem i vrućinom paljeni, zimom I mrazom mrzli, ubogi behu i ništi, bez ikakve udobnosti i pušenja dima, nemajući ništa što bi kradljivci mogli ukrasti osim potrebnog vlasenog rublja. a i ovoga nisu imali dovoljno za pokoj tela, već koliko treba za pokrivanje nagote čiji stid saznasmo neposlušnošću praoca. Hrana je njihova bila po mogućstvu, kako čija, jedni malo hleba n retko uzimahu, a drugi plodovima drveća i rastinjem bilja divljega potrebu zadovoljavahu. A piće njihovo bejaše iz kamena planinskoga slatka tekuća voda što gaci žeđ. I ne bejahu porabaćeni mnogom spavanju.

Videvši da su svi ovi jednom zasvagda ostavili svet i ono što je u svetu, niti se više brinu za svetsko, i život njihov besporočan i bezmetežan, besplotan i bestelesan, skoro anđelski, zadivi se, i naslikavši u duši svojoj njihove napore i brige i njihovu blaženu obuzetost Bogom, i napisavši na hartiji srca, duboko uzdahnuvši, i jadajući se zbog svojeg zakašnjenja, zaplaka, i k nogama prepodobnih padaše.

Primivši od njih mnoge i korisne pouke, molitvu i blagoslov, i strelu revnosti u srcu noseći, vrati se u cvoj manastir Vatoped. Pokloni se i pozdravi igumana i svu bratiju, ravno do zemlje klanjajući se svima. A svi ga primahu ljubazno i raspitivahu se o putovanju kroz Svetu Goru, i videvši ga umorna i kako se promenio u mladom licu, mišljahu da je to zbog njegovoga bosonogog mnogog putovanja po kamenu, što mu je škodilo, jer nije bio navikao. I otpusti ga iguman da se odmori, jer ne znađahu za čežnju duše njegove prema onim pustinjacima, koja je izjedala telo njegovo. A ovaj odmorivši se, dođe ka igumanu, i ispovedi bolezan srca, ne tajeći uzrok svoje izmene, pripade i zamoli da ga blagoslovi, da ga otpusti da sa onim pustinjacima samotni život provodi.

I ne dobi to nikako, jer se iguman začudi ne govoj neumesnoj molbi, i reče mu:

– Ne, čedo, ne! Ne priliči da se onaj koji nije utvrdio noge poslušnošću na korenu prvoga stepena opštežića dotiče vrha ćutanja i usamljeništva, i da pre vremena živi po svojoj volji. Ni po vremenu ni po uzrastu tebi ne priliči da nešto takvo sada išteš, jer sve treba u svoje vreme. O tebi se, uostalom, pročuo glas među mnogima – čiji si sin; tvoj dolazak nama nije nepoznat onima koji sada caruju. Pa ako se tebi dogodi štogod nenadano od opšteg neprijatelja ljudi ili od krvnika u pustinji, svi će nam prebacivati što smo se pokorili tvojoj volji.

I tako mu zabrani, a ovo nije bilo bez Boga, nego štaviše izvoljenje njegove dobrote i milosrđa, da se svetlost zašavši u goru ne pokrije kao pod mericom i da se mnogi, prosvećeni posle od njega, ne liše svetlosti spasenja.

A on ce pokori igumanu, rekavši:

– Volja Gospodnja neka bude kroz tebe na nama, časni oče!

i mogli su ga videti gde vredno žuri da posluša bratiju, i svima pomaže u potrebnim rabotama i da se s njima mnogo trudi. Zbog velikog smirenja svi su ga voleli i divili su mu se. Danju je služio bratiji u telesnim potrebama, a noću, po svu noć, mnogo je stojao na molitvi, da je izgledalo kao da nema tela ili ga ima od bronze, a živo.

Ko da iskaže metanija i mnoge poklone kojima je umrtvljavao telo? Hleba i vode oskudno kušajući, mladosni iznuravaše cvet. Uz to je mrznuo od zime i zadovoljavao se samo hudom vlasenicom. Uvek je išao bos i stekao tvrdu kožu da se nije bojao povrede od kamena. Ovako čineći, bio je kao neki nemi lostiv i gnevan neprijatelj cvojemu telu, da su s e iguman i svi divili takvoj revnosti njegovoj i dobroj promeni, da je onaj koji je odrastao dobro i od onih koji su dobro živeli i u svakoj sreći tako brzo zavoleo da usrdno ide surovim putem, što se među mnogima retko nalazi. A bio je mladošću krepak i ne MNOGO izmučen. Ovoliko, dakle, o mladiću.

A sada opet da se vratimo k roditeljima blaženoga. Dobra mi je reč i o njima, i veoma mila, jer su se i oni, pošto su bili dobri, udostojili da budu roditelji takva deteta.

Onaj vojvoda ranije pominjani i blagorodni momci koji u Svetu Goru goneći dostigoše svetoga, a pošto su bili nadmudreni, kao što rekosmo, i ništa ne uspevši, vratiše se k roditeljima blaženoga. Ispričaše im sve što se dogodilo sa sinom njihovim, prinesoše lepu haljinu i čistotne svetle zla tozarne vlasi mladićeve. A dadoše i pismo ocu, sinovljevom rukom napisano.

Kada roditelji i braća videše ovo, blagorodni i svi skupa, mač probadaše duše njihove, i kada razumeše što o nemu pročitaše, šta nisu radili i šta nisu hteli sebi učiniti! Ne stidim se da kažem, jer ću Davidove reči kazati, rikahu s plačem od bola srca, i sa uzdisanjem, i kao lavovi čupajući noktima iz sredine utrobe dozivahu ljubljenoga, uzimahu vlasi, podizahu rizu kao neko blago i razgrabljivahu kao plen, i kropeći ih suzama celivahu, kao isceljenje očima prilagahu, i još više se uzbuđivahu, plač silan i ridanje mnogo jače od prvoga sa svima blagorodnima sastavivši. Kao što je svetskim ljudima običaj, tugovanjem oplakaše mladića, i svi koji su pod vlašću njihove države noseći crninu saosećahu sa svojim vladarem. I da plačem ne dužim povest, svi znate da mati, otac i braća takve do smrti žale.

Posle toga smirivši se i strah Božji još više u srcu osetivši, govorahu sebi:

– Vidi duše mladih koje prednjače i što je korisno za sebe traže!

I reči Jova:

– Gospod dade, Gospod kako je blagoizvoleo tako n učini, budi ime: Gospodnje blagosloveno!

I odmah mu poslaše mnogobrojno zlato na potrebu carskome sinu, govoreći:

– Da se svačim udovolji sin naš i da ni u kakvome dobru ne oskudeva!

A ovo poslaše i da razda onima koji žive prepodobno i koji dolaze k njemu.

A otpisaše mu sa strahom i bojažljivo, stideći se da ga nazovu sinom, nazivajući ga ocem i učiteljem, molitvenikom, zastupnikom pred Bogom. Molili su ga da se moli za njih:

„Dom naš je u tvojim rukama, duše naše i mi svi smo“, kažu, „u tvojoj volji.“

Jer njegove dobrodetelji i roditelje zadivljuju, i mnogo ga moljahu i govorahu da će veliki plamen bola u njima ugasiti ako se udostoje njegova dolaska, obećavajući da će se opet vratiti u pustinju.

Bogomudri Cava, primivši pismo napisano od roditelja, čitajući kropljaše ga mnogim suzama i mnogo je sa blagodarnošću molio Boga za njih. Primivši i množinu zlata donesenu mu, za svoju potrebu uzeo je hleb i vodu, a ostalima u Svetoj Gori bio je kao Toma Indijcima. Hodeći bos, po manastirima i po pustinji razdavaše, zidajući palatu, koja se ne vidi ali veruje, caru ocu, na nebesima, gde se sada zajedno s njim nastanjuje.

Vrativši se u svoj manastir Vatoped, po pređašnjoj službi držaše se.

Jednom spremivši tople hlebova i natovarivši mazge manastirske, i uzevši uz njih sluge kao saputnike, duboko u noć pođe na put, a sam iđaše bos pred njima, žaleći da nasiti one što po pustinji samotno žive, koji su postili po tri i pet dala, i nedelju dana, i svaki je po svojim mogućnostima držao post, jer behu sveti veliki, posti četrdesetnice, a dan subotnji nastajaše, pa je žurio da ih nasiti toplim hlebovima, jer žaljaše da primi njihove tople molitve.

Kada je stigao u mesto zvano Milopotam, napadoše na nj razbojnici i uhvatiše njega i one koji su bili s njim. A pravedni se zbog ovoga ožalosti, ne zato što su ga uhvatili, nego zbog toga što su mu prekinuli put te neće dospeti k starcima pustinjacima za vreme obeda. Zapitaše ga:

– Ko si i iz koga si manastira?

A on odgovori:

– Učenik sam oca Makarija, od koga sam po potrebi bio poslan u manastir Svimen, a nastojatelj manastira i bratija zadržaše me, da po meni pošalju hlebove starcima koji u pustinji poste i radi Hrista stradaju. Jer takav je otački običaj.

Ovo govoreći, bezdnu milosti dubinom srca prizva i u molitvi verom uzdajući se u svete odmah bi oslobođen, pošto su neprijatelji omekšali, i još ga Bogom poučavani otpustiše sa svima. I na vreme u koje je želeo donese hlebove prepodobnima, i pričajući im govoraše:

– Vašim molitvama izbavi nas Bog iz ruku neprijatelja naših.

A ovi sa suzama pomolivši se, blagodariše Boga, i ljubazno grleći blagosiljahu ga.

A razbojnici oni posle, došavši k sebi, govorahu:

– Šta nam to bi da zaneti ispustismo ovoga mladića i one s njim? Nego, ili bejaše čarobnik ili je zaista bio čovek Božji, te ga Bog sačuva da mu ništa ne napakostismo. Otići ćemo, dakle, i videćemo da li je zaista, kao što reče, učenik oca Makarija.

Jer beše starac čuven po delima i svima poznat.

i kada su se popeli k starcu, videše i božastvenoga mladića gde sedi s njim, i kada su od starca izmolili molitvu i blagoslov, zapovedi im starac da sednu i sve što je sveti starac imao y ćeliji – pustinjsko voće vareno, i sa njim masline i hleba predloživši, ljubazno ih ugosti, a duše njihove nasiti mnogim dobrim rečima.

A kada ovi videše kako se starac sa ljubavlju za njih brine, srcima svojima umiliše se, pa mišljahu da će ih oganj sa neba pojesti ili da će ih zemlja žive progutati ako pomisle što lukavo prema njima. I da bi se uverili, govorahu k starcu:

– Hrista radi, oče, reci nam, da li je ovaj mladić doista tvoj učenik, jer danas neko preslavno znamenje na njemu videsmo?

A starac, čuvši za čudo sa božastvenim mladićem, i omivši svoje prepodobno lice mnogim suzama, govoraše:

– Ovaj je mladić, deco, Božji učenik, a obrazom monaštva je jedan naš brat, a sin je blagočastivoga cara srpskog. Ostavivši oca da caruje, i zemaljsku slavu n sve krasote prezrevši kao nepostojeće, siromaštvo Hrista radi i da živi zajedno s nama zavole, i evo, kako vidite, Bogom poslan obilazi pustinju i pocećyjyći teši one koji Hrista radi stradaju u gorama i propastima i u pećinama.

A kada ovi čuše ovo od starca, od suza njegovih užasavahu se, i na mladića često pogledajući čuđahu se velikoj smernosti njegovoj s tolike visine Boga radi, a posmatrahu i hudost vlasene rize i bose noge njegove po oštrom kamenu, i veoma se divljahu. Padnuvši na zemlju moljahu od obojice blagoslov, obećavajući da više neće činiti razbojništva.

A kada ih je starac blagoslovio, svaki od njih zagrlivši božastvenog mladića celivaše. A ovaj, klanjajući se k njima ravno do zemlje, svakoga otpuštaše. I tako odlažahu u miru kući, i blagoslov od svetih kao neki plen zaplenivši radošću se veseljahu.

A prepodobni mladić primivši blagoslov od svetih vrati se u svoj manastir. I od tada se, osmelivši se, nije bojao razbojnika.

Zažale da opet ide u Lavru svetog Atanasija, i uze blagoslov od igumana. A iguman, žaleći ga da pešice putuje zbog bosote, jer na konja ne sedaše do dolaska očeva, posla s njime bratiju, i ukrcavši se u lađicu po moru putovahu.

A kada su se približavali Lavri, gle, iznenada iz zaliva morskog napadoše na njih razbojnici i uhvatiše ih. A ovi rekoše da su Lavrani, i jedan od onih koji su bili sa njima, izbegavši, dođe u Lavru i ispriča šta im se dogodilo.

Iguman i bratija se bezmerno zabrinuše za božastvenog mladića, bojeći se da razbojnici kako ne saznaju čiji je sin. A sveti tajnim uzdasima prizivaše u pomoć Višnjega, govoreći:

„Izbavi me, Bože, od neprijatelja mojih,

i spasi me krvnika,

jer evo, uloviše dušu moju.“

Odmah iguman zbog njega posla k neprijateljima starca prepodobnoga i dobrorazumna, da utoli surovost njihovu. Ovaj došavši donese im pozdrav od igumana i od bratije, i zamoli ih da uziđu u Lavru i da se odmore, i govoraše, uzmite od manastira sve što vam je, potrebno. A oni, svirepi, poslušaše starca, postavši veseli i mirni.

Starac odmah pogledavši na svetog mladića, i kao s velikim gnevom stade ga grditi, govoreći:

– Zar te nije iguman poslao onamo, a Ti svojevoljno činiš tvoje stvari?

Ovo govoreći skoči na njega, kao da će ga udariti. A ovaj obuzet velikim strahom, pobeže od njega, i iskočivši iz lađe u Lavru bežaše, a oni protivnici, Bogom zaboravivši, u taj čas ništa ne re koše starcu.

A begunac uđe u Lavru i ispriča sve što se do godilo s njim. Iguman pak i bratija, hvaleći Boga, čuđahu se čudesu čudnome koje Bog učini s njim, i svi ga grljahu govoreći:

„Mreža se pocepa i mi se izbavismo, pomoć je naša u imenu Gospodnjem.“

A oni varvari uđoše sa starcem u manastir, i pošto su bili ljubazno ugošćeni i primljeni od igumana i bratije, i uzeli od manastira što im je potrebno, pustiše preostale zarobljenike, koji su bili sa svetim. A saznavši posle o svetom mladiću, i čiji je sin, pucahu od žalocti, tako da su i Lavranima pretili da će im se zbog njega osvetiti.

A sveti odmorivši se u Lavri, primivši sa igumanom duhovnu i telesnu utehu, celivavši svetu crkvu i grobu svetog Atanasija poklonivši se, vrati se kući sa onima koji su bili s njim.

I opet roditelji svetoga napisaše njemu picmo, moleći i nagovarajući ga da dođe i da ih vidi, govoreći da će se opet moći vratiti svome manastiru. Poslaše mu i zlata, više nego prvi put, a priložiše zasebno i manastiru Vatopedu, gde je sin njihov odlučio da živi, zlato mnogo, a crkvi svete sasude, zlatne i srebrne, i časne zavese, zlatom izvezene. Dovedoše i konje izabrane i mnogo drugo što je manastiru potrebno, tako da su svi koji su To videli zavideli Vatopedu, pa čak i sam prot.

Kada je sveti primio pismo napisano od roditelja, radošću velikom zbog života njihova ispuni se, a ujedno i suzama mnogim, blagodarivši Boga, i molitve za njih izlivaše. Primivši doneseno mu zlato, jedan deo odeli ništima, a ostalim poče zidati ćelije dvospratne i trospratne, i tu na gradu Zigu iza velike crkve poče zidati crkvu posvećenu Rođenju presvete Bogorodice, i drugu crkvu posvećenu svetom Jovanu latoustome, a treću crkvu podiže na velikom pirgu, Preobraženja Gospodnjeg. I sa velike crkve skide kamene ploče i nju pokri olovom, kao što se vidi i do danas. Svršivši sve ovo u unutrašnjosti manastira Vatopeda, reče:

– Ako Bog koji gleda na me pogleda i da mi da vidim ovde gospodina oca mojega, useliću se s njim u svoje ćelije.

I mnogo drugo u manastiru učini što nije moguće nabrojiti, zbog čega ga zvahu drugim ktitorom.

Kada je sve ovo tako svršio, napisa pismo roditeljima i braći ovako:

„Vašim milosrdnim pismom, zbog žalosti za mnom, dušu moju iz mene vadite, jer i mene to dira, i ja zbog toga bolujem. Ali ne koristi nekoga više ljubiti Nego Boga, jer reče: ,Koji ljubi oca ili mater više nego mene, nije mene dostojan̒. Zbog ovoga ja sada zabranjujem sebi dolazak k vama, a uz to pripadajući molim i umiljavam se, govoreći gospodinu mojemu svetom ocu:

Još jedno treba ti da izvršiš, reč u jevanđelju Sina njegova: ,Ako ko hoće za mnom da ide, svega neka se odrekne i uzevši krst svoj, smirenjem za mnom neka ide̒.

Primi ovaj moj savet kao dobar.

Carstvo zemaljsko i bogatstvo kao nestalno i kao nestvarno prezrevši, svet i krasotu sveta i lepotu vidljivog kao sujetno i malovremeno ostavivši, pripremljeni ti put smernosti od mene krstonosno uzevši, pođi za mnom, i tuđinovanje i stan u pustinji sa mnom izabravši živeći, gde ćeš svega oslobodiv se molitvom i postom čistije Boga shvatiti, o čemu je on preko Davida unapred rekao: ,Oslobodite se i razumejte da sam ja Bog̒. I kao što si se u životu zemaljskog carstva apostolskih darova udostojio, i u pustinji ukrasićeš se isposničkim vencima smernoga monaškog života. Moju pak dušu od žalosti zbog rastanka s tobom svojom ljubavlju i vuđenjem utešićeš, kao i ja tvoju, o gospodine!

A dobra gospođa i mati moja na isti način radi Boga kod kuće od svega da se oslobodi.

Molim te, gospodine moj, neka te zbog slave carstva i zbog mnogoga bogatstva ne ožaloste moje reči, kao u jevanđelju mladića reči mojega Isusa kojima ga je o savršenstvu učio. Kao sigurno mi govorim ti, i veruj mi umesto zemaljskog carstva, za koje – ako mene slušajući ostaviš i k nama dođeš – nebeskoga večnoga carstva biću ti posrednik. Ako li lak prezreš moje peči, nikako se ne nadaj da ćeš me za života tvojega tamo videti. Božji mir i ljubav svetih otaca pustinjaka, rekao bih – i molitva mene grešnoga, u Hristu Isusu neka je sa svima vama, amin.

I odmah savivši pismo, dade ga za oca poslanima od oca.

A kada je pismo doneseno, samodržac otac ustade sa prestola, i klanjajući se ljubavi sina kao svetima, I primivši OVO celova ga, i razvivši pismo pročitati ga ne mogade, jer ognjene suze ljubavi zrake očiju njegovih pokrivahu. Tek posle, ukrotivši suze, mogade ga pročitati. Divio se sastavu i sili reči, i razumevši ukor o mladiću koji se zbog bogatstva ožalostio i za Hristom nije pošao, proslavljaše zbog toga sina i učitelja.

O polasku svetog Simeona u Svetu goru

I odmah se napisaše njegove zapovesti te iziđoše po celoj oblasti njegove države sazivajući ipate i vojvode, tisućnike i satnike i ostale blagorodne, a ujedno i male sa velikima, odredivši naročiti dan za sabor, zapovedajući da niko ne može izostati, jer veliki savet hoće da održi. A ovaj, dok su poslanice obilazile, bogatstvo svoje dobro rasporedi, ubogima i nemoćnima, hromima i slepima, sirotama i udovicama, prokaženima i svima ništima razdavaše.

I kada se približavao određeni dan, pristizahu i blagorodni kupeći se sa svih strana. I kada su se u određeni dan svi skupili kao na neki bezmerno veliki zbor, stavši posred sviju, zapovedi da se pročita pismo njegova sina da svi čuju. A svi čuvši, umiliše se srcem i dušom.

Uzevši reč, samodržac reče svima blagorodnima:

– Drugovi i braćo i deco, poslušajte moju reč vama! Vi znate moj život od početka, kako sam s vama živeo, kako sam svakoga od vas kao sina othranio i kao brata ljubio i kao druga primao. A i vi ste bili prema meni dobropokorni i vernošću dobroposlušni. Ja to svedočim. I svi u Gospodu snabdesmo život naš, i našu zemlju nerasutu od protivničkih napadaja sačuvasmo. Spasli smo se, uzdajući se ne na luk ili mišicu, velim, nego verom u Oca i Sina i Svetoga Duha utvrđivani, i silom krsta ukrepljivani, neprijatelje naše obarasmo. I sada svakoga od vas molim i svedočim vam: veru u svetu i jednosušnu i nerazdeljivu Trojicu, kojom se u krštenju prosvetismo, da sačuvate nepomešanu s jeresima, koje od nas izagnasmo. Onome koga ćemo vam mesto sebe postaviti da Bogom i vašom ljubavlju vlada, molim da budete dobropokorni i verni, kao što meni samom biste, i Božjim crkvama svaku čast i onima koji služe u njima uzdajte, i sve ono, dakle, što od mene videste i navikoste – to činite. Svi su se čudili, ne razumevajući reči samodršca.

– I opet upućujem reč k vama – reče – ljubljeni moj i Bogom darovani zbore! Kao što ste sada čuli u pismy, moj sin se mene odriče ako ne pođem za njim, da me za života neće videti. Neka mi bude dosta veselja i radosti s vama, zemaljske vladavine a ujedno i vojevanja, jela i naslade bogatstva i trpeza i svakih svetskih krasota malolepnih uživanja. Molim, dakle, da me vaša ljubav otpusti, da krstonosno za SINOM pošavši stignem u pustinju, gde ću, odrekavši se svega, tačno ispitati svoja zla dela i o njima se brinuti. A kada su ovo svi čuli, gromu podoban plač od sviju podiže se, tako da su mislili da se pokreće mesto na kome sabrani stojahu. Sinovi njegovi i sinovi sinova, i svi blagorodni u Gospodu i po telu srodnici, plakali su i žalili i razdirali rize, i šta nisu činili i kakve umiljene reči ne izgovarahu kojima bi ga mogli zaustaviti. Govorahu:

– Ne ostavi nas, gospodine, oče i učitelju, ina če i mi ćemo s tobom otići! Jer ako hoćeš da uzmeš krst Hristov, onda te molimo da sediš u svojemu manastiru, da nas prisustvo tvoga časnoga dika teši. Jer kakva ti je pohvala da kao jedan od tuđinaca u tuđini život svoj skončaš, i to u pustinji? A on reče njima:

– Šta radite plačući te mi slabite dušu? Čuli ste danas pismo sina mojega gde me se odriče ako ne pođem za njim, da me neće videti za života. Molim, dakle, svakoga ko mi je drag, umirite moje srce i ne sprečavajte me da idem, jer ne mogu više da trpim bez sina mojega. A kada ovo reče (držali su da to biva po višem naređenju), i svi njemu rekoše:

– Neka bude volja gospodnja!

i odmah dozva svojega sina Stefana. Ovoga Stefana dobrodetelji i vojničku hrabrost i bogosaznanje sada nije moguće ispričati. Ovoga uzevši otac samodržac, sa sveosvećenim Kalinikom episkopom i sa svima blagorodnima, uđe u crkvu svetih i prvoprestolnih apostola Petra i Pavla. Za vreme službe i molitve, samodržac otac i sveti episkop časnim krstom i polaganjem ruku obojice na glavu blagosloviše Stefana za velikog župana, vladara i samodršca sve srpske zemlje.

i svi se blagorodni pokloniše, i od Boga život mu moleći rekoše:

– Mnogoletno da bude, i biće!

A kada su izišli iz crkve, pošto su postavljene sjajne i bogate trpeze, samodržac otac reče svima blagorodnima:

– Priđite, drugovi i braćo, i čeda vazljubljena, priđite sa mnom, da se poslednjim pirom sa vama razveselimo te da se rastanem od trpeze s mesom, jer me ovakva sjajna i mnogomesna trpeza neće više sakupiti sa vama, nikada!

Otac pak uze sina saprestolnika, imajući kao satrpeznika i svetoga episkopa jer veoma ljubljahu i svetiteljski čin. I Dok je trajao veliki pir i veliko veselje, izneseni su sjajni darovi. I svakoga od blagorodnih prema uzrastu, prema vernosti i prema časti darovaše samodršci, s jedne strane zato što je jedan ostavljao vlast, a s druge strane što je drugi primao. Sve su naslađivali, veselili i gostili. I tako je ovo bilo.

Kada su sutradan izašli, stigoše u manastir svesvete Bogorodice, koji je od toga samoga Nemanje podignut na mestu zvanom Studenica. Tu, pred svetim dverima svetoga oltara, poklonivši se, predade Gospodu svoje obete. Za vreme službe i molitve, bio je rukom istoga episkopa Kalinika krstonosno ukrašen anđelskim obrazom, u kom je bio nazvan Simeon monah. Takođe i žena njegova, blagočastiva Ana, od istoga episkopa svetoga Kalinika primivši anđelski i inočki obraz, nazva se mesto Ane Anastasija monahinja, koja sabravši lik crnorizica provođaše vre me u postovima i molitvama Bogu. Višespomenuti otac Simeon monah, ostavši u manastiru Svete Bogorodice u Studenici, sa inocima koji su od ranije tu bili posni kanon svršavaše. Posle kratkoga vremena uzevši veliki tovar zlata i sasude zlatne i srebrne, radi deljenja manastirima i pustinjacima, pođe odmah na put.

A sin njegov samodržac Stefan i visoki blagorodnici čak do granice grčkoga predela ispratiše ga, pa se, izljubivši se s velikim plačem i ujedno poslednji put, vratiše svojoj kući.

A mnogi od blagorodnih, ostavivši svoje kuće, išli su sa prepodobnim putem smernosti, i stigavši u Svetu Goru Aton uđoše u manastir zvani Vatoped. Predusretljivo dočekani i časno primljeni od igumana i bratije, uđoše u svetu crkvu, i kada je bila molitva i blagodarenje Bogu grljahu svetog starca i u Gospodu celiv mu davahu.

A kada je sin prišao ocu da ga celuje, i kada se udostojiše davnašnje želje da jedan drugoga vide – o, neiskazane njihove radosti, što je ne umem opisati! – Nijedan od njih nije mogao pustiti NI glasa, ni reči; i da otac nije bio prihvaćen, najednom htede pasti. A kada je došao starac k sebi, mnogim suzama oblivaše željenu svetu glavu ljubljenoga sina, grleći je, ljubeći i na srce pritiskajući. A božastveni mladić, kakva li blagodarenja Bogu zbog ovoga nije govorio što je ovim prizorom tako uzveselio dušu njegovu! Po Davidu govorim, u širinu se širioZ, videći oca kako je izvršio zapovesti Božje i kako su se obojica otuđili od cvix cvojix i y tuđim krajevima zajedno stranstvuju radi Boga.

Prepodobni i blagorodni koji su s njim došli, odmorivši se, odmah prinesoše manastiru svete sasude, zlatne i srebrne, i zavese skupocene, a dovedoše i konje izabrane i mazge za rad, i dva kabla srebra nasuvši dadoše, a igumana i svu bratiju od prvoga do poslednjega darovaše dobri oci. I kada su blagorodni, koji su dopratili svetoga, već odlazili kući, mnogi od njih ostadoše u manastiru i protiv volje prepodobnoga, koji nije hteo da ožalosti siva samodršca, a oni k njemu govorahu:

– Kod tebe, u zemaljskoj vojsci, prvo smo kroz tebe zasijali, i postavši blagonaročiti, bili smo svetodršci, a sada s tobom i mi vojujemo u vojsci nebeskog cara, i ništa nas od tebe neće razlučiti.

I svi postadoše iskusni inoci, tako da su se oni koji su s njima bili divili i govorili:

– Hodite i vidite ove novoblagočastive, kako u ljubavi prema Bogu vatrenije prednjače starijima!

Prođe glas po celoj pustinji o dolasku svetoga u Svetu Goru, i svi, zadivljeni velikom smernošću, proslavljahu Boga. Igumani od manastira i prepodobni ljudi iz pustinje sa bogonosnim ocem protom, svi dolažahu da vide prepodobnoga, jer im je od početka sa sinom svojim u mnogim potrebama poslužio, i dobre oce svi su blagosiljali, i napajali ih duši korisnim rečima. A ovi bogati darovaoci neoskudnom rukom sve milosrdno obasuše milosrđem, i k njima pripadahu da se za njih Bogu mole.

Pošto su mnogi dolazili da vide prepodobne, i kako je ovo dosađivanje manastiru i njima neugodno padalo, rekoše:

– Da ne bude nevolja bratiji zbog nas! – I opet dadoše u manastir mnogo zlato, i kupiše od manastira osam adrfata, da se svakog dana dok su živi daje, da oni koji k njima dolaze, i strani i ništi koji dolaze, kupljeni hleb jedu i vino piju.

Prepodobni Simeon zahte da prođe Svetu Goru i da se pokloni u svima manastirima, i da vidi sveta mesta za kojima je žudeo. Izmolivši blagoslov od igumana, Savu sa sobom kao žezal starosti uze.

A ovaj, po običaju, bosim nogama hoćaše da ide pred ocem, a milostivi otac, ne mogući trpeti, zabrani mu to. A ovaj sa plačem moljaše da dobije milost i da tako ide dokle može, i nikako nije hteo prestati. A otac ga je molio i govorio mu:

– Smiluj se na mene, čedo: kamenjem o koje udaraš svoje noge biješ srce moje!

A on poklonivši se ocu, ne htede da ga žalosti pa se odmah obu i uzjaha konja.

A došavši u Mesi, to jest u središte Svete Gore, u mesto zvano Kareja, ušavši u crkvu prečiste i sveneporočne Bogomatere, pokloniše se i mnogim suzama kako treba celivaše ovu, protu i svima koji su tu bili dadoše celovanje u Gospodu, i od sviju primiše dobrohvalne i duši korisne reči, a ujedno i telesna ugošćenja. Svete sasude zlatne i srebrne, i skupocene zavese prinesoše, a sa ovima dadoše crkvi i veliku srebrnu zdelu punu srebra, i upisaše sebe u pomenik sa blagočastivim carevima, sa ovima i samodršca Stefana. Časni oci zasebno, velikodušno i bogatom rukom darivahu prota i crkovnike, i sve koji su tu bili strani i ništi i nemoćni, i uzevši od sviju molitvu, pođoše dalje na put. Na isti način učiniše dobra dela i u Iverskom i u ostalim manastirima, zapisujući sebe u knjige života.

A stigavši u Lavru u podnožje Svete Gore Atona, i uzišavši na nju srcem, verom i ljubavlju, i starac sagledavši je pokloni se, jer nogama nije mogao uzići, pošto mu od starosti behu iznemogla kolena.

Kada su ulazili u manastir, bili su od sviju lepo predusretani, i ušavši u crkvu dostojno se pokloniše, i celivahu grob svetog Atanasija, a igumanu i svima dadoše celovanje u Gospodu. Tu prinesoše Božjoj svetoj crkvi velike darove i počasti, više nego u drugim manastirima, a igumana i bratiju obdarivši i mnogo zlato davši, zapisani biše sa svetim ktitorima.

A dolažahu i mnogi iz pustinje da vide prepodobne. Sveti starac bivaše od sviju po dušu korisno usavršavan i poučavan, i svi milosrđem njegovim obasuti odlažahu kući.

A prepodobni, ljubazno primljeni i ugošćeni od igumana i bratije, odmoriše se i vratiše se u svoj manastir Vatoped. I otac ce nactani y ćelijama što ih je sin podigao, i obojica postadoše dobar par pod jednim krovom, zajedno stanujući, jedno misleći i jedno da vide nadajući se, kroz trud i molitve i post Boga tražeći. Sin poučavaše trudom oca, ali se starac iznemogao od starosti nije mogao podvizavati baš kao mladić. Zato je mladić dopunjavao nedostatak starca, i ne prestajaše da se trudi i posti za sebe i za oca. A i starac se nekako čudan pokazivao, jer kao što je u svetu prvo pravdom i verom, milostinjom i milosrđem prema ništima grabio carstvo bez truda, tako se pokaza i u vršenju podviga kao lihvar. Ne mogući deliti, ležeći je dohvatao plod, to jest – skrušenošću srca i smernošću duše izlivaše mnoge suze, a uz to je dodavao uzdahe i imao mnoga umiljenja.

Truđaše se mladić, saosećaše starac, jer poduzimaše srcem mnoga klanjanja, padajući udovima sina svoga, dušom sastradaše u svenoćnom raspeću njegovu. Udvostručavaše mladić trudove i postove za sebe i za starca, a i starac udvostručavaše suze i uzdahe za sebe i za mladića. Jer oplakivaše mladost sina mučenu podvizima, a oplakivaše i svoje zadocnjenje i lišavanje podviga, i pošto nije mogao zajedno stradati sa sinom, bio je veoma utučen i neveseo, i sedeo je mašući glavom I koreći sebe.

A opet mladić je oca tešio kao starac, i govorio:

– Ne malaksavaj mi, gospodine i oče, ja sam tvoje pošćenje i stojanje i klanjanje, ja sam tvoj podvig i po dyši trud, na meni je greh tvoj ako ga ima, ja za tebe odgovaram, jer me poslušao jesi, od mene dušu tvoju Gospod neka traži!

A starac slušajući ovo, mnogim suzama natopljen bivaše, ali ga zbog velike smernosti i pokornosti prema njemu nije smeo nazivati sinom, nego grleći ga i ljubeći njegovu svetu glavu govoraše:

– Da, gospodaru moj, da, srce moje, i ja sam radi ovoga sve ostavio i prionuo za te jedinoga. Šta ću Ti dati što si me otrgao od sujetnoga sveta, i tako za dušu moju boluješ i trudiš se? Neka si od Boga blagosloven, ti i dan u koji si se rodio, ne moje čedo, već Božje čedo! i tako se starac radovao u Gospodu, videći sina kao nekakva borca ili iskusna vojvodu, gde se za njega podvizava, i smatrajući sinovljevo za svoje, imađaše dobru nadu zbog ovoga.

I tako se dobrih otaca podvizi, i tako se u Bogu i k Bogu ljubav i suguba molitva spajahu ujedno, i tako se u Gospodu veseljahu i u duši izgrađivahu, gradeći u manastiru Vatopedu sve razoreno i naseljavajući opustelo.

Na ulazu u Svetu Goru, u mestu zvanom Prosfori, bio je ranije manastir koji je imao crkvu Svetoga Simeona Bogoprimca, koji je bio razoren najezdom gusara, i crkva je krajnje zapuštena pala. Ovo spomenuše prepodobnima iguman i bratija Vatopeda. A ovi su u ovom velikodušni bili, dadoše zlato mnogo, jer im mnogo prinošahu od samodršca Stefana, i odmah podigoše crkvu i ukrasiše svakom lepotom, i sazdaše veliki pirg koji stoji i do, sada, i gradom ogradiše, i predadoše u Vatopedu prečistoj Bogomateri. Unutra u manastiru sazidaše mnoge palate dvospratne i trospratne, jedne u ime oca, a druge u ime sina. Nasadiše mnoge vinograde, i trpezariju raširiše I oslikaše, i metohije izmoli še od cara Aleksija, koji je tada upravljao skiptrom grčkim, i priložiše Vatopedu. I car ispunjavaše molbu bogonosnih otaca, ne Samo kao zbog svojte mu, nego više što se divio njihovoj smernosti i stranstvovanju u tuđini, i sa ljubavlju ispunjavaše molbu njihovu. I dalje je za života prinosio za potrebe manastirske, tako da je i sam iguman trebalo da pođe k caru radi neke molbe.

A iguman, stideći se ako uzmoli da ne bude odbijen, jer je molba bila velika, namisli sa bratijom da mesto sebe pošalje dobromislenoga Savu. I kada je Sava došao u carstvujući grad, car prijatelj primi ga s velikom čašću, jer je od mladosti bio kao anđeo. Car ga zapita o zdravlju I o životu svetoga starca oca njegova. A on, pošto je sve znao o svojemu ocu, sve ispriča caru, da je car, zbog svega zadivljen, hvalio Gospoda i svetoga starca, i smatrao ga blaženim što je izbegao mnoge brige, i još bolji deo izabrao, koji se, kaže, ne može oteti.

Bogomudri Sava bio je mnogo dana priman od cara kao mio gost, i kada je sve rekao caru o mana stiru radi čega je poslan, car mu je svu molbu ispunio i obećao da će mu dati ako što još bude hteo moliti.

A bogomudri opet iznese caru drugu molbu:

– Ima jedan opusteli manastir, koji se zove Hilandar, pa ako hoće tvoje Carstvo da učini dobro meni i mome ocu, daj nam ovaj manastir, a mi ćemo ga opet kao Od nas dati Vatopedu, i milošću Carstva ti našim predanjem nazvaće se.

A car videvši ga kako se snebiva kada što moli, ohrabri ga da smelo čini, i reče:

– Sve što hoćeš da moliš, unapred sam rekao, usrdno daću vašoj svetosti.

I dade im Hilandar sa celim naseljem, utvrdivši carskim pismom i svojim zlatnim pečatom.

A bogomudroga Savu mnogim počastima obdarivši, car ga tako otpusti i mnogo zlata na potrebu prepodobnome Simeonu ocu njegovu car posla s njim, i carsko pismo, mnoge mu pohvale zbog odricanja od sveta pletući i moleći ga da se moli za njega. I tako završi pismo.

A bogonosni Sava, stigavši u Svetu Goru i ušavši u manastir Vatoped, kaza igumanu i svoj bratiji da je car ispunio njihovu molbu, i svi blagodarivši Boga veličahu spasenje cara, i svetoga što se trudio blagosiljahu.

Zatim ode ka svojemu prepodobnome ocu, koji sedeći u ćutanju iz ćelije ne izlažaše. A ovaj je smatrao dolazak sinovljev kao zrak svetlosti, tako se prosvetlio dušom i svima čulima, n blagodareći podiže svoje prepodobne ruke k Bogu i njima zagrlivši ga, sa suzama u ljubavi celivaše ga. A on izvesti oca o carevu pozdravu i dade mu pismo, a s njim donese i zlato dano mu od cara, i reče da im je car darovao Hilandar sa svakim nasledstvom i utvrđenjem carskim. Prepodobni blagodarivši Boga za sve i prečistu njegovu mater, uteši se i odmori se sa sinom.

Sutradan prepodobni Simeon dozva igumana i bratiju i predade im zapovest carevu, i manastir Hilandar priložiše Vatopedu, i od cara darovano zlato predadoše igumanu i bratiji ia službu manastiru.

Takvu su nadu i ljubav imali prema manastiru Vatopedu da su tu hteli i život svoj u Gospodu da svrše. Zato ga veoma i suviše obasipahu bogatstvom. Bog, koji je čudom negda Jakova s prekrasnim Josifom posle dolaska u tuđinu umnožio i telesno rasprostranio u Egiptu, on je i sadašnjega oca Simeona, novog Izrailja, i sa po duši prekrasnim SaVom hteo da dolaskom u tuđinu umnoži i rasprostrani ne telesnom nego duhovnom decom u pustinji, pa nagovori nekoga starca bogobojažljiva u Svetoj Gori da dođe k blaženom Savi i da mu kaže:

– Gostoljublje tvoje i hranjenje ništih sa ocem, i ljubav što je u Gospodu imate prema svetim manastirima, i naročito prema Vatopedu, dobro tvorite, jer dobro je i prijatno pred Bogom svako delo u Bogu. Ali pošto samo sebe za vreme života vašeg spasavate, primi moj savet blagorazumno kao dobar, koji će ti od Boga dobra isposredovati: Sve vam je sada u Bogu moguće; u svojoj ste zemlji samodršci, i srodnici ste po telu onima koji sada capyjy, i ako što moliti blagoizvolite – molbe vaše neće biti uzaludne. Požurite se da mesto ili zapusteli manastir izmolite, i ovaj obnovivši svojemu otačastvu utvrdite da se srpski manastir zove, da bi oni od vas koji ljube Boga i od svetskog života beže pristanište spasenja posle vas nalazili i zbog mnogih koji će se spasavati primićete od Boga veće počasti.

A blaženi Sava rasudivši da ovaj savet nije od zmije nego od Boga i anđelski, primivši ga dobro k srcu, Boga pohvali, a starcu se kao anđelu Božjem pokloni, i ovoga ljubazno ugostivši otpusti kući.

Odmah uđe k prepodobnome svojem ocu i reče mu sve što je starac rekao. A prepodobni kao probudivši se iza sna, i sa slabim kolenima od starosti, Do krajnosti iznemogao od posta i prihvaćen od sina jedva se podiže, i njime kao žezlom podupiran stade na molitvu; i prepodobne svoje ruke podigavši sa suzama, zbog takva saveta Boga pohvali, i ljubljenom sinu reče:

– Veruj mi, gospodine moj, čedo Božje, Bog koji xoće naše spasenje takvu misao do sada sakri od nas, da bismo i mi po dolasku svome živeli pod nečijom upravom i da se ne bismo stranstvujući u tuđini po svojoj volji ponašali, nego da steknemo smernost pod vlašću drugih. Mislim da je ovaj starac anđeo, ili od anđela, ili, još bolje, od Boga poslan. Požurimo se da Bogom poslani savet u delo sprovedemo!

Blaženi Sava, ušavši sa ocem svojim ka igumanu, reče misao. A iguman se posavetova sa mnogima, i rekoše da je misao protivna i da nije od Boga, i tako im ne dopustiše da takvo delo počnu, jer su hteli da ih imaju kod sebe, jer mnoga dobra od početka njihova prebivanja manastiru dadoše. A bogomudri Sava otišavši u Kareju sve svoje misli sa ocem reče protu.

A prot reče:

– Pošto je delo u Bogu, a vi ste mogućni, vaša misao je dobra. Koji god srušeni manastir u Svetoj Gori hoćeš, taj podignite vašem otačastvu, bilo Hilandar, jer vam je prvi od cara dan, bilo drugi, gde god hoćete.

Došavši ka svome prepodobnom ocu reče mu za protovu ljubav, i da se njihova molba može ispuniti.

A sveti otac, krepljen toplotom, htede sagledati mesto gde su uz Božju pomoć hteli da podignu manastir. Ali kao što smo rekli, od starosti i posta beše iznemoralo, tako da nije mogao ni na konju sedeti. A bogonosni Sava podiže ga kao na nosila između dva konja, i Tako nošen okolo sagledaše, ali mu se nigde ne svide, samo Hilandar. I odmah se vratiše u Vatoped.

Iguman sa bratijom osetivši šta se događa, načiniše zajedničko veće, i među sobom govorahu:

– Od mnogo godina kolika nam dobra znamo od ovih za njihova prebivanja, i do sada su nam bili sa Bogom hranitelji, i sada, zar da sa gnevom od nas odu? Ako hoćemo da ih imamo prema nama kao ppijatelje, manastir Hilandar, koji oni isprosivši od cara nama dadoše, mi ćemo opet njima dati i tako će zbog ovoga sa nama ljybav zadržati.

Dozvavši svetoga Savu, tako im sa punom ljubavlju dadoše Hilandar, koji se svetom starcu i svideo, položivši zavet da će Vatoped i Hilandar ljubavlju biti jedan manastir.

A napisaše pismo samodršcu Stefanu, kazujući mu da hoće da podignu manastir njemu u počast, govoreći – „i posle tebe sinovima sinova tvojih“. A ovaj blagočastivi i hristoljubivi veoma se obradova zbog ovoga, posla k njima veliku množinu zlata i mazge na posluženje im, kao što mu javiše, moleći ih da šalju i uzimaju što im je od potrebe, odajući im blagodarnost za sva dobra koja ištu za njegovu dušu.

A ovi bogonosci prinesoše usrdnu molbu Bogu, koji je zemlju osnovao na ničemu, i prizvaše prečistu njegovu Mater, da pomognu delo.

A bogomudri Sava uzevši molitvu od igumana i od prepodobnoga svojega oca, skupi veliku množinu radnika, jer je hteo za malo vremena mnogo da svrši. Došavši u zapusteli Hilandar, osim crkve nađe sve razoreno; odmah ga ozida gradom i trpezariju podiže iz osnova, i ćelija dovoljno za bratiju sazida, a crkvu obnovi i zlatom oslika, ikonama i zavesama i sasudima svetim dovoljno je ukrasi, te uz Božju pomoć i bogatom rukom sve uspešno svrši.

A žurio ga je i prepodobni Simeon, govoreći:

– Ako me udostoji Bog da vidim kako se manastir zove naš, biću srećan ako kraj života u njemu završim.

Odmah bi doveden prepodobni iz Vatopeda u svoj manastir zvani Hilandar, i crkvu u njemu posvetiše Vhodu Matere Hrista Boga u svetinju nad svetinjama. Kada se skupilo bratstvo u Gospodu, uzakoniše po običaju službu i ustav pjenija, kao što navikoše od Vatopeda, i igumana postaviše da se brine o crkvenim stvarima.

A od prota izmoliše zapustele ćelije, maslinjake i vinograde što behu oko Hilandara, sa ovim i Svetog Georgija Imologite i Svetoga Nikolu u Milejama. A u Kareji kupivši mesto od prota, mnoge dvospratne ćelije sazidaše radi počivanja kada dođu iguman i bratija manastirska. I to je sve mnogom kupovinom bilo dano Hilandaru u nasledstvo.

Pošto su sve ovo dobro imali, ushtedoše još bole utvrditi i rasprostraniti manastir.

Prepodobni Simeon posla bogonosnoga Savu da sve javi njihovu prijatelju caru Aleksiju o utvrđenju manastira, da ga nazove carskim manastirom, te da njime ne vlada ni prot niti ko drugi osim cara.

Prepodobni pak došavši u carstvujući grad, bio je s velikom ljubavlju primljen od cara. I ppetekavši zapita ga car:

– Da li je još živ sveti starac, otac tvoj?

Odgovori:

– Još je živ molitvenik Carstva ti, otac moj.

Car, duboko uzdahnuvši, reče:

– Blagosloven je taj čovek Bogu, jer primivši zemaljsko požuri se usrdno da dostigne i nebesko!

I tako car otpusti blaženoga da se odmori.

I dođe u svoj zvani mu manastir, u dom prečiste Bogomatere Evergetide, to jest Dobrotvorke, jer je i tu sa ocem bio nazvan kao ktitor. Jer od početka mnogo zlata dadoše za podizanje toga manastira, i kupiše mnoge metohe i naselja, i dozidaše obnove koje su trebali, i ovi su ih zbog toga smatrali kao svoje ktitore, i sa prvim ktitorima bili su napisani da se pominju. I opet tada sveti im mnogo zlato sa sobom beše doneo.

A sutradan ušavši, sve reče caru, kako manastir sa ocem u Svetoj Gori podigoše, i zamoli za ovaj carsku potvrdu. A spomenu i zapusteli carski manastir, zvani Zig, da dâ i njega ovome sa svakim dostojanstvom što ga je imao isprva, uvodeći ovim dobijanjem u zajednicu sa sobom i cara kao ktitora.

A car se ovome veoma obradova i reče:

– Pošto ću i ja s vama biti zajedničar u spominjanju kada i vi u svetim službama Bogu, ispuniću blagovoljenjem vašu molbu.

Odmah darova višerečeni manastir Zig, s metosima i sa svima naseljima u oblast manastiru Hilandaru, nazvavši ovaj carskim manastirom, i da njime ne vlada ni prot niti ko drugi, carskim pismom i svojim zlatnim pečatom utvrdivši, i dade mu car svojom rukom žezal, i zapovedi da se ovaj čuva u crkvi, i kada bratija postavlja igumana da ovaj imaju posred sebe umesto cara, i da se smatra da se iguman postavlja kao od cara, i kao iz carevih ruku da uzima štap vlasti.

I tako bogomudri sve svršivši s carem, obdaren mnogim častima bio je otpušten.

A prepodobnom ocu njegovu, radi sećanja ljubavi, opet dade mnogo zlato, govoreći:

– Sve tvoje prozbe ispunio sam, oče sveti. Molimo tvoju prepodobnost da se moli za nas Gospodu molitvama svojim.

A došavši prepodobni od cara u manastir prečiste Bogorodice Evergetide, zlato koje je car dao da odnese ocu – sve razdade ništima.

Jer sve što je očevo i njegovo bejaše, a što je njegovo i očevim nazivaše se. I ništa otac nije govorio da je njegovo, nego da je sve sinovlje, osim jedine duše, pa čak i ovu u Bogu i s Bogom njemu predao beše, jer takva je bila pokornost I poslušnost prepodobnoga starca ljubljenom i bogodarovanom sinu njegovu, tako da nije mislio da je čovek nego anđeo. I kada je sin kao ocu hteo da posluži njegovoj starosti, stiđaše se otac i odricaše se, tolika je bila smernost njegova prema sinu. Ovaj pak sa sinovljom ljubavlju u svakoj potrebi svetoga starca kao rab službu svršavaše, i nikoga osim sebe ne udostojavaše da posluži ocu. A sveti starac gledajući kako ga sin služi i neguje kao anđeo, potocima toplih suza radosnom dušom zbog njega k Bogu oblivaše se, i tako se kao štitom molitvama njegovim okriljen od besova sačuva.

Među ništima koji su dolazili u višerečeni manastir i primali pomoć svome siromaštvu, gle, neka žena blagoobrazna i pobožna pobožno pristupivši reče mu:

– Sveti Božji bogoljupče, Bog Mi zapovedi i njegova Bogomati Evergetida da tebi dam ono što su Mi ONI zapovedili. U Gori Svetoj, u oblasti tvoga manastira, na tom i tom mestu, potražićeš i naći ćeš dva skrovišta zlata, koja uzevši sve što ti je u Bogu potrebno ustrojićeš. A sveti začudivši se ovoj neobičnoj vesti, i davši slavu Bogu, otpusti ovu časnu ženu kući. I tako celovavši svete crkve, cara i patrijarha odmah pođe na put.

Stigavši u Svetu Goru i našavši svoga prepodobnoga oca u Gospodu živa, pokloni mu se i celiva ga, i obavesti ga o ljubavi i prijemu carevu, i reče da je sva njihova molba u Gospodu ispunjenja.

Sveti starac blagodari Boga i prečistu njegovu Mater za sve, svu nadu polažući na njega, i tako dobri oci sve dobro svršiše što se ticalo manastira. Tada je vladao srpskim zemljama blagočastivi samodržac Stefan, zet blagočastivog Aleksija, cara grčkog. Njemu predadoše manastir da vlada i da se brine za njega kao za svoje otačastvo. A ovaj hristoljubac veoma se obradovao zbog toga, i od svoje zemlje dade mnoga i najbolja sela, koja se i do sada čuvaju neizmenjeno pod vlašću manastira zvanoga Hilandar, obogativši ga ljudima i priplodnim konjima i svakakvom stokom, kao što su mu i bili zapovedili prepodobni.

O smrti svetog Simeona

Posle ovoga malo poživevši prepodobni otac naš Simeon u manastiru svome koji se zove Hilandar, dostigavši meru savršenstva koju žele svi koji Boga ljube, Simeon divni, Simeon slatki, i delom Simeon, Simeon izvrsni, Simeon bogonosni i bogomudri, koji se nađe dobar u svemu, jer divan se pokaza hrabrošću u zemaljskom vojevanju, pravdom i verom ukrašavan, milostinjom i darežljivošću ništih ulepšavan, među carevima apostol, jer je apostolski narod svoj naučio i verom prosvetio; hramove besova obori i crkve Bogu podiže, jeresi progna i sveštenike uvede, trnje zločašća istrže i lozu blagočašća zasadi, carstvo i krasote sveta kao trice prezre, krstonosno i nepovratno za Hristom pođe, poslušnošću prema Bogu stran svojima i došljak u tuđoj zemlji postade, učenik i poslušnik sina i u pustinji saposnik, – molitvama i uzdasima u ćutanju i plaču završi život, i octavi dobru uspomenu onima koji hoće život.

Koliko je pohvala po svakoj dobrodetelji ovoga muža sada mi nije moguće govoriti, jer bi se produžilo vreme povesti. Mnogo, dakle, minuvši, kao apostolu reći ću apostolske reči: „Podvigom dobrim podviza se, posta trčanje savrši, veru sačuvavši, i vreme njegova odlaska k Bogu nastade, da pređe na beskonačni i blaženi život, I da primi za njega čuvani venac pravde za svoje trudove, i za one koje je on spasavao, što spremi i što će dati Gospod pravedni sudija u dan onaj, njemu i svima koji vole dan javljanja njegova.“ I odmah dozva ljubljenoga sina svojega, i reče mu:

– Približi se vreme da budem pozvan, čedo. Koliko si se potrudio za mene, za dobro duše moje, sada je još više vreme da mi pomogneš. Jer znam, što moliš u Boga daće ti se.

Ovaj prišavši sa suzama obisnu se o vrat njegov, i reče:

– Pre se ja, tebi pripadajući, molim, gospodine oče, da kao što sam se za života tvoga, okriljen toplim ti ka Hristu molitvama, od sviju zala sačuvao, i sada opet kada Hristu odlaziš, izmolićeš od njega svojim molitvama, njemu ugodnim, do kraja pokrov životu mojemu od zla, i nećeš ostaviti u svetim. svojim molitvama ka Gospodu sve nas: decu tvoju u Gospodu i po telu rođenu ti, zemlju našu i crkvu, za koje si se trudio.

A prepodobni starac, izlivše mnoge suze, reče:

– Ja o sebi ništa ne znam dok ne vidim Boga, i ako dobijem slobodu neću vas ostaviti.

i položivši prepodobne ruke svoje na ljubljenog sina, blagoslovi ga, i umnoživši k Bogu molitvu za njega, zagrli ga sa suzama i poslednje celovanje dade mu. I zapovedivši mu da svrši za srpske crkve mnoge nedovršene stvari, i za svete svoje mošti zamoli, govoreći:

– Kada Bog posle izvesnog vremena blagoizvoli, skupivši jadnog tela grešne moje kosti, prenećeš ih u zemlju naroda mojega, i položićeš u crkvi od mene sazdanoj, koja je u mestu zvanom Studenica, u manastiru Presvete Bogorodice. Bogomudri Sava ispovedi da će izvršiti sve što je otac zapovedio.

Prepodobni pak prizva sabor monaha, bratiju i čeda u Gospodu, i svakoga od njih po imenu celova i blagoslovi, i sve veselo nagovaraše da se za njega mole, predajući ih Bogu i prečistoj njegovoj Bogomateri, a uz njihovu pomoć i sinu svome bogomudrom Savi. I tako otpusti svakoga od njih u ćeliju, zapovedivši da mu do ujutru niko ne dolazi, jer je već bila noć.

I odmah u poslednjoj starosti iznenada mladićki sa odra ustade, i kao da je čekao da dođu neki blagorodni i ljubljeni i svetli i visoki od cara, veselom dušom, svetlim i svetim anđelskim obrazom ukrasivši se, i tako se svetim i prečistim i besmrtnim i životvornim i strašnim i užasnim tajnama pričesti, rekavši:

– Slava Bogu za sve!

Malo posle toga bio je kao čovek obuzet ognjem prirodne smrti. A ljubljeni sin njegov usrdno se podvizivao u poslednjoj službi za oca, mnogim izlivanjem suza, za celu noć ceo psaltir nad njim izgovorivši, i nikoga nije puštao da uđe k njima nego ga nasamo poučavaše i opominjaše da govori blagodarne molitve Bogu.

Kada je dan počeo da sviće, unese ga u crkveni pritvor. I mogao se videti dirljivi prizor krajnje smernosti: onaj koji je nekada bio visok i ležao u zlatnoj i mekoj postelji, ležaše samo na rogozini kao jedan od poslednjih i ubogih ljudi, dišući poslednjim dahom. Bratija ga opkoliše i oplakivahu gubitak oca, a prepodobni, jedva mogavši, podiže ruku i mahnu da bude tišina.

i razvedri mu se lice, i veselo gledaše ka prečistoj ikoni Hristovoj i prečistoj njegovoj Materi. Izgledalo je kao da poje sa nekima drugima, a nije niko mogao razumeti. Došavši do kraja psalma, reče jasno ovo:

„Svako dihanije da hvali Gospoda“!

I tako su svi razumeli da je prepodobni i na kraju života sa anđelima pojao anđelsku pesmu, i da više, posle one anđelske pesme, ne treba druge pojati.

Vedro gledajući na ikonu Hristovu, izgledaše kao da dušu predlaže u ruke njegove. I gle, kao nekim dobromirisnim aromatima vazduh se ispuni tako da su se svi koji su tu stojali divili neobičnom i neiskazanom takvom blagouhanju.

I tako slatko u Gospodu usnu sveti starac, predavši dušu svoju Hristu Bogu, koga iznad svega zavole. A ljubljeni sin pripade na svečasno lice očevo, i mesto toplom vodom vrućim suzama ovo umi, a tako isto i prepodobne mu ruke umi mnogim suzama. Na glavu ih svoju i oči polažući celivaše, i upodobivši ih krstoobrazno, na prsa njegova položi.

I tako sa svom bratijom užeže mnoge sveće sa časnim kandilima, i odade počast časnom i svetom telu prepodobnoga oca sa podobnim nadgrobnim pesmama u dovoljnim suzama. Imajući unutra u crkvi presvete Bogorodice grob ukrašen. mramorjem, položiše ga u manastiru koji se zove Hilandar, slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha za pokoj blaženoga i svetoga oca.

A bogomudri Sava, rastavši se sa ocem, osećaše ujedno i žalost i radost. Žalost – što je izgubio prijatelja, druga i sapodvižnika, i pokrov pred Bogom u molitvama. Radost – što se udostoji da vidi oca, kako je do kraja podvig svršio i ukrasio se svakim dobrodeteljima, i što ga je poslao napred kao topla predstatelja u molitvama Hristu. Odsluživši dane njegove svete uspomene, milostinjom i milo srdnom štedrošću nište veoma obogati i počasti, tako da nije ništa ostavio kod sebe nego sve razdade mnoštvu koje je dolazilo.

Pade mu pak na um reč one pobožne žene, o kojoj napred rekosmo kako mu je u Carigradu govorila da u Svetoj Gori, u oblasti hilandarskoj, potraži dva skrovišta. I odmah pomolivši se Hristu Bogu reče:

– Slušam Davida koji kaže: „Ako vam bogatstvo dopadne, neka za njega ne prione srce“; koliko Više je dostojan prekora i ukora onaj koji kopa zemlju i traži ono što nije ostavio, žureći se da uzme? Zbog toga ne daj, Gospode, molitvama prečiste Ti Matere, da mi se zbog želje za propadljivim naruga neprijatelj moj! I ako nije iskušenje protivnika nego Mi je po tebi Bogu mome rečeno, po tvojoj volji, Gospode, neka se pojavi sakriveno! Inače, neka se opet i od nas, slugu tvojih, sakrije kao i od prvih!

I kada je došao sa učenikom svojim na označeno mesto, malo kopnuvši, i gle kao da zemlja rukama izdavaše ono što je čuvala, i nisu nimalo promašili otvor jame u kojoj skrovišta behu položena. Mislim da je to bila sama ta presveta Bogorodica Dobrotvorka, koja je to govoreći kazala svetome, ali sveti iz smernosti ovako izmeni viđenje.

I odmah privedoše mnoge koji su tajnu čuvali, uzeše veliku količinu zlata i prenesoše kući. I dogodi se kako je Gospod govorio preko proroka: „Moje je zlato i moje je srebro, i kome hoću daću ga“. Ali i ovo bogodarovano srebro dž zlato nije sveti za držao kao lihvar, nego jedan deo dade u Konstantinov grad manastiru presvete Bogorodice Evergetide; drugi, veći deo, razdeli manastirima u Svetoj Gori; treći po pustinji ćelijama i svima što samotno žive; četvrti svojemu manastiru Hilandaru i svima ništima. Jer radi toga mu se i javila kao onom koji dobro deli, jer u svemu beše izvršilac jevanđelskih reči, i naročito se ovih veoma sramio, kada Bog kori našu nesitost i govori: „Kada u tuđem ne biste verni, ko će vam dati vaše?“ Zato mnogo što mu je padalo smatraše kao blato, i davaše ne kao svoje već kao tuđe, jer sve što ne možemo odneti tuđim se nazva. Štaviše, ovim što je tuđe zapoveđeno nam je da tražimo svoje, trajno i nebesko, jer nam je život na nebesima, reče apostol.

U početku rekosmo koliku ljubav, koliku želju imađaše sveti da se od svega oslobodi i da u samoći živi u ćutanju, ali mu iguman (u stvari Bog) zabrani To zbog rane mladosti. Zatim ga zadrža očev dolazak, služenje njegovoj starosti i poučavanje na podvige po mogućnostima, a uz to putovanja k caru i brige za podizanje manastira. Ali, sredivši u Bogu lepo sve manastirske stvari, i postavivši igumana da se brine za spasenje bratije, i videvši kako je otac lepo stigao k Bogu i isprativši ga, i oslobodivši se svega, nađe izvanredno mesto u mestu zvanom Kareja, sa dobrim vodama i plodonosnim drvećem ukrašeno, i ovo kupivši od prota ćeliju za ćutanje sebi podiže, i crkvu svetoga i prepodobnoga oca Save Jerusalimskoga sazida.

I odreče se mnogoga, a zadovolji se trima stvarima onih koji crkveni ustav hoće da izvršavaju. A sam u ćeliji provodeći u ćutanju, pojanjem psalama i molitvama od svega se ka Bogu oslobađaše i ponavljaše podvige mladosti, i poduhvati se oskudnog života i surovijeg od ranijeg, postom i bdenjem, klanjanjem i noćnim stojanjem još viši bivaše.

Ako bismo po dostojanstvu i po suštini opisali sve ono pređašnje što je zaboravio u metanisanju, umiljenja i tajne i javne uzdahe, i suza njegovih istočnike, izgledalo bi neiskusnima i lenima nemoguće. Jer sa takvom vatrenošću posle smrti prepodobnoga svoga oca u mestu tome požive, sav pomišlju ka Hristu plenjen, da svaki dan sećanjem na smrt umiraše, a od mnogog i neprestanog posta usahnu mu utroba, i oboli mu sa iznutricom slezina njegova, i izgubi svu mast, i tako neisceljivo oboli. Pa da je i hteo olakšanjem da posluži utrobi, bolest bi ga i protiv njegove volje sprečavala. I tako sav život njegov beše post. A bolest ovu kao bogodanu pomoć pozdravljaše, sudivši da je bolja smrt za Boga nego li život, poučavajući se apostolskim rečima: „Ukoliko spoljašnji naš čovek propada“, i „kada sam nemoćan, tada mi još više raste snaga u Bogu“.

Pošto se on tako podvizavao, navukao je mnoge zavidnike protiv sebe i revnitelje na dobro, a uz to se molio Bogu sa velikom željom da se udostoji videti koje izvešće o svome ocu.

I jedne od tih noći javi mu se prepodobni Simeon čudesno, hodeći sa nekima svetlim, preslavno ukrašen neiskazanim lepotama, i sa presvetlim vencem svetlijim od sunca, i njega kao od uninija podižući i veseleći ga reče:

– Više ne tuguj i ne žalosti se zbog mene, sine vazljubljeni, nego se raduj i veseli, jer evo po molbi tvojoj javio ti je Bog o meni, roditelju tvome. I ovom slavom koju na meni presvetlu vidiš obogati me svedobri prebogati Bog. I sada se radujem nadom da ću primiti večna dobra i istinsko i neotuđivo sa Hristom carstvo, i ono o čemu si mi za života govorio. I nezamislivih lepota gledanjem naslađujem se, dok sve to u ponovnom rođenju u pravom smislu ne budemo primili. Blagosloven ci ti od Boga, jer mi postade posrednik večnoga blaženstva i beskonačnoga ovoga života. A i tvoj trud za mene, podvizavanje i molitve tvoje i milostinje, uziđoše na pamet pred Boga, i zato te očekuju spremljena ti dobra sa mnom. Ali ćeš se prvo apostolskom blagodaću i vlašću od Boga na zemlji obogatiti, da vezuješ i razrešuješ krivice ljudskih sagrešenja, i svoje otačastvo svetiteljstvom napasavši, prosvetlivši i naučivši, verom i pravdom i pokajanjem ka Hristu privešćeš ljude svoje, i svetim mestima koja telom pohodi Gospod Isus Hristos poklonićeš se, gde se sva stradanja njegova za nas voljno dogodiše, koja ćeš na srcu svome napisati, i mnogima ćeš se obrazac dobrodetelji javiti, i sva zakonopoloženja Hristova koja su na zdanju apostola u otačastvu ti ispunivši doći ćeš k nama, i tada ćeš se zbog mene, i zbog mnogih, još većih darova udostojiti. Ukrašen dvostrukim vencima isposništva i učiteljstva, i udostojivši se zajedno besmrtnoga blaženstva, naslađujući se još jasnije i još čistije pravim gledanjem presvetle i jednosušne i nerazdeljive Trojice, i zborujući sa svima svetima, bićemo u beskonačni vek vekova!

Kada je sveti došao k sebi od viđenja, nađe srce svoje svakim veseljem i radošću stišano, pa mu se činjaše da je na nebu, a ne na zemlji. Nebeski je i govorno ovo sa njim u obliku očeve pojave. Odmah sa rogozine ustade i svetlo k Višnjemu visoko ruke podiže, i gromkim plačem i daždom suza zemlju napajaše.

Koja li blagodarenja za to ne izreče Bogu, klanjajući se i veličajući, hvaleći i blagodareći onoga koji čini velika i neispitana, slavna i čudna dela, kojima nema broja!

Gledajući ka prepodobnome svome ocu, kao da je živ, reče:

„Blažena je, blagi, tvoja neizmenljiva ljubav prema deci, oče sveti! Kao za života, tako se ni posle smrti ne rastaješ od poroda srca tvoga, i mnogopečalnu mi dušu i skrobno mi srce viđenjem tvoga lika u anđelskoj pojavi nasladivši, razveselio jesi.

Ko sam ja, nedostojni, da si me svetim tvojim molitvama ka Bogu udostojio da nebeski i sveti njegovi anđeli dođu k meni, i tvojom pojavom da ovako meni govore, i da iz uninija podignu i uzvesele dušu moju?

Sada si mi živ, gospodine moj. Sada te videh i uveravam se u rečeno: ,Pravednici će živeti na vekove, i od Gospoda im je nagrada i delanje i sila od Višnjega̒.

Neka je slava i veličije na visinama čovekoljubivome Bogu, koji te je takve blagodati udostojio!

Slava i čast i klanjanje blagodati njegovoj, što je i mene grešnoga udostojio svetim svojim anđelima da te vidim među njima!

Sada se pouzdano, duše, zbog tebe radujem i srcem se veselim, kao da ja sam stvarno primam ono čime se ti sada, radujući se nadanjem, nasleđuješ. Sada ću položiti početak služenja Bogu mojemu, da se bojim i da treptim od imena svetoga njegova, i da zapovesti njegove sačuvam bez uklanjanja“

Što je govorio to je i činio: moglo se videti da se sve više i više dobrim delima u duši nazidava, i stepenice ka Bogu onim viđenjem u svome srcu polagaše, i sa duhovnim ljudima razgovaraše, obilazeći i deleći milostinju onima koji po pustinji teskobno žive, i nište obasipajući milosrđem. I ako je ko stran ili iz pustinje bio u nedostatku neke potrebe, ili da čamac napravi, ili da kuću sazida, ili siromaštvu pokrova i pomoći, ili mu je što u nečemu nužnom trebalo, svi bacani valovima siromaštva pribegavahu k njemu kao pristaništu i spokojstvo milosti dobivahu. Jer svima se sav nalažaše. Jer nikada ne oskudevaše u njega riznica Hristova, jer mu i zemlja otkrivaše svoja skrovišta, kao što ispričasmo.

A mnogo i sve više mu donošahu od brata njegova samodršca Stefana, jer ga veoma ljubljaše i kao anđela Božijega bojaše ga se i slušaše ga. A uz to čujte veliko milosrđe njegovo n bogato davanje sa milošću:

U Svetoj Gori ima manastir Svetih Apostola, koji se zove Karakal. Ovaj napadoše noću morski razbojnici i opljačkaše, a igumana i bratiju svezavši u svoje lađe odvedoše, i sve manastirsko zaplenivši sa sobom odnesoše.

Pošto su mučeni i nisu imali ništa da dadu za otkup, dovezavši ih u Lavru prodavahu ih kao stoku za klanje i pitahu da li će ko koga od klanja iskupiti. Kako ih je bilo mnogo, niko ih nije mogao sve iskupiti, a razbojnici govorahu: ili će sve zaklati, ili neka sve otkupe. I svi sa igumanom utvrdiše da predadu manastir sa svim imanjem Lavranima, i da se od nečovečne smrti klanja izbave. Lavrani, isprva neumoljivi, na to zbog nesitosti sve ih iskupiše, i uzevši manastir sa svim naseljem pokoriše pod svoj manastir. A oni izgnani sa igumanom pribegavši ka sve tome kao pristaništu sviju, zamoliše da dobiju milost. Ispričaše sve što se dogodilo s njima. A ovaj bogoljubac, ne mogući slušati što se dogodilo s njima, mnogim suzama rastuži se, jer tako beše od blaga i bezlobiva srca svagda obuzet i obliven suzama.

Odmah, radosne duše, ispuni njihove molbe. Manastir sa svakim dostojanjem iskupivši, useli u njega izgnane, igumana sa bratijom. I ne samo ovo, nego i potrebno manastiru i razoreno nazidavši, obeća da će se do kraja života brinuti za njih.

Ima i drugi manastir Svetih četrdeset mučenika u mestu koje se zove Ksiropotam. Kada je i ovaj od istih razbojnika zapusteo i sklonio se konačnom padu, dođe iguman s bratijom i ovoga manastira ka svetome, tražeći ruku pomoći i milostinje, i govoreći da će zbog siromaštva otići sa tog mesta. A ovaj Bogom bogati darovalac učini i za njih milosrđe, dade pomoć siromaštvu i otkupi založena manastirska imanja, i razoreno utvrdivši pa i crkvu oslikavši i ukrasivši svakim blagolepijem, nazva se ktitorom.

Manastir koji se zove Filotej poče zidati neki bogoljubivi čovek, a nije mogao dovršiti ga zbog ne dostatka sredstava. I on kao i svi dođe ka svetome, i njega uvodeći kao ktitora zamoli za pomoć da ga dovrši.

A sveti, smirujući se smernošću, vesele duše i ovome bogato dade potrebno za dovršenje.

Pripovedajući milostinje, reč odmiče te se zadržasmo, ali je i ovo kazivanje dobro milostivim i bogoljubivim dušama, a uz to je i brz i zgodan put koji k Bogu vodi, koji svakome od nas koji hoće milostinje više vredi od telesne svespaljenice, to jest posta, i više od svake žrtve i molitve. Dobra je, dakle, čistota i molitva i post, kada se drže u milostinji i pravdi, i kada sijaju pravdom kao biseri na zlatnoj ogrlici.

Jer sramim se bezumlja ludih devojaka, koje sačuvaše bednije devičanstvo, a čistoti i molitvi i postu ne dodadoše ulja milostinje i zbog toga imajući svetilnik svoj ugašen nemilosrđem pravedno se ne udostojiše da s Hristom ženikom uđu na svadbu i u bračnu ložnicu, u radost i veselje, nego još i drsko uzdajući se u čistotu i post zvahu: „Gospode, Gospode, otvori nam!“ i gle posramljena, dostojna krajnjega plača, da ženik radi koga mišljahu da postom čuvaju svoju čistotu i k njemu drsko zvahu da im otvori, on ih se i odriče s kletvom, i govori: „Zaista vam kažem, ne znam vas!“

Vidite kolikih se radosti lišiše zbog malog. Vidi i opet koliko je milost draga: „Hodite“ reče, „Blagosloveni Oca mojega, nasledite spremljeno vam carstvo!“

Koliko iznad svih dobrih dela može i hvali se, reče, milostinja na sydu!

Koliko li oni koji su lenji za milostinju i koji Bogu preko siromaha po mogućnosti ne ugrađuju treba da se boje stojanja s leve strane i ubrajanja među koze i rečene pretnje: „Nemilostiv je sud onima koji nisu učinili milosti!“

I ovi treba da razumeju najmilosrdnijega i dobroga sudiju Boga, da ni o jednom grehu nije tako gnevno govorio kao o nemilosrđu: „Idite od mene prokleti u oganj večni, spremljen đavolu i anđelima njegovim: jer ogladneh, i ne dadoste mi da jedem, nag bejah, i ne odenuste me!“

Ostalo svima zajedničko slovo o milosti(nji) neka počeka na red, a mi ćemo ce opet vratiti ka svetome.

Videvši, dakle, svoga prepodobnoga oca u takvoj neobičnoj i neizrecivoj slavi, kao što ranije kazasmo, razumede da je veliku blagodet u Boga dobio, i nesitom dušom zbog njega veseljaše se, i još više se uzdizaše dobrim običajima monaštva, postom i bdenjem i molitvama. I ko bi mogao da iskaže sve ono čime je usrdno želeo da u propadljivu telu postigne život bestelesnih sila? A iznad svega ukrašavaše se milostinjom, po Solomonu: „Neka te ne ostave milostinja i vera“. I zbog toga se još više podvizavao k Bogu, i pošto ga je Bog slušao jer ga ljubljaše, smelo i bez bojazni govoraše:

„Kakva mi je korist, Gospode, što sam ja tajno video tvoju blagost ka mojemu ocu, a videvši radujem se i zbog toga ja jedini udivljen dobrohvalim tvoju milost – ako ne pokažeš javno svima tvoju dobrotu prema njemu? Znam, Gospode, da je tebi sve moguće što god hoćeš, i da iza reči ide delo koje se dahom usta tvojih svršava. Usliši me slugu tvojega i ne prezri moljenja mojega, za što se tebi, Bogu svome, prilježno molim!

Pošalji presvetoga tvoga Duha i obnovi kosti što radi tebe, koji si nas radi stranstvovao s nebesa na zemlji, u tuđini leže, i napoj ih rosom blagodati tvoje, da se napoje od obilja doma milosti tvoje i da iskipe miro blagouhano, kojim će umastiti duše i lica slugu tvojih koji se tebe boje. Neka svi razumeju silu tvoju i neizmernu milost, i koliko si dobar po datelj onima koji te se boje i koji čuvaju zapovesti tvoje. i kao što si na nebesima pred anđelima sluzi tvome, ocu mojemu, milost tvoju podario, proslavićeš ga čudesno, Gospode, i na zemlji pred ljudima, da i ja, nedostojni sluga tvoj, dobijem pouzdaniju smelost, da si poslušao molitvu moju, pa ću ti ubuduće u životu svome vrednije ugađati, i svi ljudi tvoji koji znaju i slave ime tvoje. I opet te proslavljamo sa Ocem i Svetim Duhom, sada i uvek i na vekove vekova, amin!“

Proroštva dar na mužu vidim, i njegov dar od Boga hvalim, a smelost njegova i vera u Boga zadivljava me i užasava. Znađaše da će Bog izvršiti njegovu molitvu, kao kada bi sin što molio u oca i uzda se da će mu dati. Čudesna je smelost i vera njegova, kao kad bi neko držeći u rukama carev dar sazivao drugove i susede, govoreći im: „Hodite i vidite na meni carevu milost, i smatrajte me blaženim kao onoga koji je dobio velike stvari“. Tako i ovaj, uzdajući se i imajući Boga poslušna i kao u svojoj volji, dozva prota sa ostalim igumanima i starcima slavnim po delima, na dan uspomene prepodobnoga svojega oca.

i kada je došla množina zvanih i nezvanih, tako da je manastir postao tesan, sveti ukrasi crkvu svetu svakim blagolepijem i grob prepodobnoga svetlo udesi. I kada je došlo navečerje, otpojaše kod groba svetoga oca za spomen uzakonjeno od psalama. I pošto su se prihvatili večere i hteli da se odmore, sveti uzevši svetog oca prota i uvevši ga u crkvu, reče mu:

– Ja ću dakle, oče, sa svojom bratijom uzići da na pirgu na svome jeziku svršim jutarnja slavoslovlja, a ti, oče sveti, sa svima svojima ovde u velikoj crkvi kod groba oca mojega otpojte jutarnja pjenija prikladna spomenu, i molim se da se molite za njegov pokoj. I kada Bog proslavi slugu svoga, ako me vi pozovete doći ću k vama.

i zatvorivši svetu crkvu, dade protu ključeve i uzevši molitvu uziđe na pirg.

A prot budući u nedoumici o smislu onoga što je sveti govorio, reče:

– Neka bude volja Gospodnja!

I predavši ključ onome koji ga je služio, uđe u ćeliju da se odmori. I dok su se svi odmarali, bogonosni poče svenoćno bdenije stojanjem, i kao što se prvi put molio, pade na kolena i poče moliti milost od svemogućeg Boga, govoreći:

„Svedržitelju, predobri Gospode, usliši slugu tvojega koji ti se svagda i opet sada moli. Rosu blagodati svetoga ti Duha na izmučene, postom sasušene kosti tebe radi, na raba Tvojega, oca mojega, izlivši, mirom ih obnovi i učini da iskipe. I kao na nebu, i na zemlji ćeš proslaviti svoga služitelja, i pošto ćeš proslaviti oca mojega – i ja ću se s njim zbog njega u tebi proslaviti i svi koji su došli danas tvoju milost na nama videvši tebe će proslaviti, i nas će poznati da smo i mi tvoje verne sluge, koji se uzdamo u tebe i tebe ljubimo, svoje ostavivši, i za tobom pođosmo.“ Kada je došlo vreme jutarnjeg slavoslovlja, dok su ovo svršavali prot i svi koji su bili s njim u crkvi, i dok su pojali ustanovljeno za spomen svetoga, moleći mu od Boga olakšanja i mesta pokoja, najednom se crkva blagodaću Svetoga Duha kao nekim blagovonim aromatima ispuni, nasladivši sve dušom i srcem, i učini sve veselima i tihima, i svi, zadivivši se nevidljivoj blagodati, govorahu:

– Otkuda ovo?!

I gle, kao da vetar šumi vrenjem od groba svetoga, i oni koji su blizu stojali i išli da vide šta se dogodilo odmah videše kako se mramorni grob svetoga, blagodaću Svetoga Duha, mirom kao vodom navodnio, i kako odasvud ispunjavan kao potok otiče i crkvu obagruje i oblagouhava, i čudom užasnuti odskočiše da jave protu.

A prot i svi s njim pritekoše, i videvši kako je grob svuda ispunjen vrenjem mira, i zadivljeni obiljem istočnika koji je tekao na zemlju, a ujedno i užasnuti, ostavivši jutarnja pjenija, sa strahom i suzama zvahu:

– Gospode, smiluj se!

Tada prot setivši se reči koje mu reče sveti: kada Bog proslavi svojega ugodnika, ako me zovete doći ću i ja – odmah zapovedi da ga brzo pozovu. A sveti došavši s radošću i videvši ono što mu ne beše nepoznato, odade hvalu sveblagom Bogu, i kao samoga oca zagrlivši sveti i mirotočeći grob celova ga i okropi ga izlivanjem mnogih suza i toplom ljubavlju. Onda najpre prot svetim i blagouhanim mirom, obrazom krsta pomazujući znamenova sva svoja čula. Tako i svetoga pomazujući znamenova. Posle ovoga prot je sve koji su tu bili pomazao svetim mirom, i osveštavani bivahu kao od oca, a koji su trpe li od nečistih duhova i koji su bolovali od svake bolesti, dodirom groba i pomazanjem svetim mirom, isceljenje i zdravlje svi iznenada primahu, i s velikom blagodarnošću Bogu i prepodobnoga behu proslavljali.

A miro je teklo ne samo iz svetih moštiju nego i iz suhoga kamena i kreča gde beše na zidu naslikan lik svetoga, jer je i njih Bog ustrojio da miro teče na veće udivljenje, pokazujući svima koliku ljubav ima ka svetima zbog njihove ljubavi k njemu. Jer „proslaviću“, reče, „one koji me slave“.

Videvši ovo prot i svi s njim užasnuti čudom ponavljahu s njim plač, zovući: „Gospode, smiluj se!“ – i ispovedajući se i blagodareći govorahu:

Posle ovoga svršivši jutarnja slavoslovlja, a za tim i božastvenu svetu službu, opet svetoga dozva prot sa svima igumanima i starcima i sa svima pridošlima, i blagosloviše ga da ostavi za spomen pismeno žitije prepodobnoga, i da se praznuje sa svetima.

A on načini veliko slavlje svima pridošlim, ljubazno ih ugostivši, i milostivom dušom i širokom rukom sve, od prvog do poslednjeg obdari, a prota i njegove pratioce zadrža gosteći tri dana i obdarivši velikim počastima otpusti svakoga kući.

A sveti, oslobodivši se onih koji bejahu došli, uđe u crkvu i ovu za sobom zatvorivši pade na zemlju i pripade k Bogu prsa bijući neštedno, izlivajući vrele suze i blagodareći i pohvaljujući k njemu, reče:

Prišavši svetome grobu svoga prepodobnog oca, i grleći ga celivaše, i mnoge svoje suze sa mirom njegovim rastvaraše, prinoseći srce i usne i oči, a ujedno i mažući sva svoja čula osveštavaše. I on, nasamo mu se kao živu poklonivši, govoraše i predlagaše ga kao molitvenika k Bogu svoje prošlosti, a kao zastupnika budućnosti. Jer varljiv je, reče, ovaj život, i sklona je padu priroda ljudska, i niko se neće udostojiti da ga strasti nikada ne dohvate i da nema učešća u poroku – osim Boga jedinog!

Ovo i mnogo drugo kao u uši ocu na grobu rekavši, staklenicu časnim mirom od svetih njegovih moštiju nali, hoteći darovati samodršcu Stefanu blagoslov od očeve blagodati.

i tako ka bratiji izišavši i ugostivši ih, i poprazništvom oca i poukama duhovnim duše njihove nasitivši i davši mir igumanu i svima ostalim, uzađe ka ćeliji ćutanja u Kareji.

Prepodobni prot Dometije, zvani Jerusalimac, koji se udostojio da ima blagodat božastvenog Duha, gledaše dušu božastvenog Save plodnu dobrodeteljima, i videvši na njemu dar proroštva – kada ih je pozvao na spomen oca svojega, jer je unapred znao za čuda izlivanja mira od njegovih svetih moštiju koja će Bog učiniti, te je rekao njemu: „Kada proslavi Bog slugu svojega, oca mojega, biću pozvan od vas, i doći ću i ja“ – divljaše se proroštvu i veri i smelosti muža, i proričući buduću na njemu obilnu blagodat, ovako govoraše:

– Biće sa mnogima voditelj ka bogozvanju, Dobro će pasti duše zabludelih žezlom vere, i na pašu blagočašća rečju će ih pozvati, a i svima žalosnima biće milostiva uteha.

Zato ga i suviše ljubljaše i poštovaše ga, i zbog bezmerne smernosti njegove i krotosti jednostavne i ljubavi bez lukavstva bio je od sviju ljubljen i poštovan, i kada su oci sedeli u saboru davahu mu mesto sa prvima.

I ko da ne ljubi onoga koga Bog ljubljaše!

A prot mnogo puta, hoteći se blagosloviti od njega, prisiljavaše ga da primi sveštenički čin. A on, bežeći od slave, nazivaše sebe nedostojnim. A prot govoraše:

– Kada bih ja bio tvojom nedostojnošću obložen! …

I opet prizvavši mnoge sebi u pomoć, jedva ga je mogao ubediti, tako da on reče protu:

– Volja Gospodnja, oče! Tvoja zapovest neka se izvrši na nama!

Kada je došao u svoj manastir Hilandar, bio je pozvan u Hilandar tadašnji episkop jeriski Nikolaj, i služeći svetu službu sa mnogim sveštenicima posveti svetoga za đakona, a sutradan ga učini jerejem.

Posle toga dobivši veliko ugošćenje sa bratijom i sa mnogim ništima, i pošto su ništi obasuti darovima, episkop i oni koji su s njim došli, obdareni, otidoše kući.

A sveti kao novoposvećeni, blagoslovivši igumana i bratiju, i davši svima mir, opet stiže do ćelije ćutanja u Kareji. Došavši k protu, pošto je njegovu, upravu Božju volju izvršio, htede da se blagoslovi od njega, ali ga prot dočeka i kao sina ljubazno primi, kao od oca blagoslovi se, i novoosvećenu ruku njegovu celivajući na glavu je svoju polagaše. Ljubazno primljen od njega na zajedničkoj trpezi i utešivši se rečima, otide u svoju ćeliju, gde je živeo isposničkim životom.

Zbog nužnih manastirskih potreba otide otac u grad solunski. I ušavši u svetu crkvu svetoga strastonosca Hristova, velikomučenika Dimitrija, i sveti mirotočivi grob njegov ljubazno celivavši i svetim njegovim mirom pomazavši se, u svoj manastir u Filokaliji ušavši stanovaše. Jer i tu beše dao mnogo zlata za podizanje toga manastira, i zato ga njegovi žitelji smatrahu kao ktitora.

Posle toga ode ka svetom ocu, mitropolitu tadašnjem, Kostandiju, a ovaj ga ljubazno primi, jer od mnogih beše slušao za njegove dobrodetelji te je želeo da ga vidi.

Dogodi se da je u to vreme došao episkop Svete Gore, višerečeni Nikolaj, i ovaj sve pouzdano ispriča mitropolitu o blaženom Savi i o njegovu ocu prepodobnom Simeonu, govoreći kako ga u našem naraštaju vrenjem mira od svetih moštiju njegovih proslavi i čudesnim učini Bog. A mitropolit, čuvši ovo, smatraše to za čudo, Bogu odade hvalu, i češće prizivajući svetoga ljubavlju se njegovom naslađivaše. I kada su došli blagonaročiti dani svetoga praznika i mitropolit hoćaše služiti svetu službu, i s njim Nikolaj episkop jeriski, i Mihailo episkop Kasandrije, i Dimitrije episkop adramerski, umoliše svetoga da bude s njima služabnik. I on, pokorivši se zapovesti, bio je s njima saslužabnik beskrvne službe i pričasnik svetih tajni. I tada bi blagosloven od mitropolita i episkopa i narečen za arhimandrita. I blagosloviše ga da nosi nabedrenicu kada služi svetu liturgiju.

Kada su izašli iz crkve, kao što su zajednički bili učesnici strašne i svete trpeze, tako su bili učesnici i telesne trpeze. I tako se sveti ljubazno rastade sa mitropolitom, i svrši potrebno za manastir. Staklenicu pak mira od svetih moštiju prepodobnoga svoga oca, koju nošaše, posla ljubaznome svome bratu samodršcu Stefanu, i napisavši na hartiji sve što Bog učini sa prepodobnim, posla sa svetim mirom. I tako se opet vrati u Svetu Goru.

Kada su poslanici stigli u srpsku zemlju, donevši staklenicu svetoga mira sa pismom, dadoše samodršcu Stefanu. A ovaj hristoljubac ustavši s velikom radošću, i klanjajući se ovo uze n celivaše, i pročitavši pismo sve što se dogodilo Božjim milo srđem sa prepodobnim Simeonom ocem njegovim razumede. Plačem radosnim zadugo beše obuzet, i blagodarivši Boga i hvaleći se velikim udivljenjem njegova milosrđa, prizva svetitelja svojega i sve blagorodne koji su tada bili tamo, i zapovedi da se pismo pročita da ga svi čuju.

I svi čuvši o blagodati Božjih čuda koja se dogodiše na prepodobnome njegovu ocu, zadivljeni bivahu i Boga hvaljahu.

Hoću ovde da ispričam mržnju braće, a ustežem se od stida. Ali nećemo braću osuditi, nego onoga koji je bio posrednik njihovoj mržnji, onoga koji ce isprva uznese gordošću, rekavši u sebi: „Postaviću presto svoj na oblaku, i biću podoban Višnjemu“ i koji je zbog toga bio svrgnut sa nebesa na zemlju zajedno sa silama koje su odstupile s njim; koji je otac zavisti i mržnje i laži; koji je od početka čovekoubica đavo; koji pozavidevši prvom čoveku Adamu na počasti i podigavši se mržnjom na njega, vešto je udesio zlolukavi da i njega sruši istim onim visokoumljem i ravnobožjem kojim je i sam pao. Njega kao mladoumna savetom zmije i ženom prevarivši, i slagavši ga da se nada da će biti Bog, odmah učini da bude izgnan, bednik, od drveta života i od raja ujeDno, I od Boga zbog zla. Ovaj podiže i Kaina na Avelja i učini prvo ubistvo rukom, zbog čega se nazva čovekoubica od iskona. Ovaj učini neprijateljstvo Isava protiv Jakova brata njegova zbog očeva blagoslova. Ovaj i tada beše podigao mržnju među braćom.

I veliki knez Vukan beše neprijatelj brata svojega samodršca Stefana zbog blagoslova očeva. Jer prepodobni Simeon, odlazeći u Svetu Goru, uze sina svojega Stefana, i mesto sebe za vladara i samodršca sve zemlje srpske postavi, i utvrdivši ga molitvama i blagoslovom, reče:

– Koji te blagosilja neka je blagosloven, a koji te proklinjaše neka je proklet. I da ti se poklone sinovi oca tvojega, i neka ruke tvoje budu na plećima neprijatelja tvojih, i bićeš gospodar bratu tvojemu. Posle očeva odlaska Vukan obuzet nepokornošću i postavši rob zavisti, reče u sebi:

– Približiće se kraju dani oca mojega, i tada ću svoju odmazdu izvršiti.

Posle prestavljenja svetoga starca, dizaše se na sve načine nanoseći neprijateljstvo i zlo bratu svojemu Stefanu samodršcu, i uzimajući u pomoć mnoge inoplemene narode, podizaše se na njega mnogo puta u nameri da mu nanese zlo i da ga uništi, podbadan savetom zlih. Ali, iako je mnoge narode skupio i mada se svim sredstvima trudio višerečeni veliki knez Vukan – na grad neoborivi što na molitvi i na blagoslovu očevu osnovan beše, na samodršca Stefana, u stvari, navaljujući – razbijaše se, i ništa od svojih zamisli ostvariti ne mogade. Jer mnogo puta bivši posramljen od njega, i odbijen dajući pleća zajedno sa inoplemenicima koji. bejahu s njim, sa stidom se kući vraćahu, i strahom obuzeti u tesnacima puteve za sobom od Stefana zaziđivahu.

U takvom neprijateljstvu i preganjanju između braće bila je srpska zemlja u velikoj nevolji, kao u nekoj teskobi, opustevši od mnogo plenjenja i prolivanja krvi, propadajući do kraja od gladi zbog neoranja, tako da su se mnogi razišli po tuđoj zemlji. Takav je plod tada iskonski sejač zla i mrzitelj dobra, đavo, žnjeo.

A hristoljubivi brat, tadašnji samodržac Stefan, napisa pismo bogonosnome i blaženome Savi, moleći i govoreći:

„O, mnogoljubazni srcu i duši mojoj, gospodine i oče sveti, usliši glas plača mojega i poslušaj uzdah moj, i ne prezri molbu ovu!

Učini s nama milost, uzevši svete i mirotočive mošti svetoga i prepodobnoga oca našega, i sam smilovavši se na nas, iz tuđe zemlje k nama ih u svoje otačastvo prinesi, da bi se molitvama vašim svetim otačastvo vaše prosvetilo, i svi mi da blagosloveni budemo.

Jer kada ste vi otišli od nas zemlja se naša bezakonjima najšim oskvrni, i ubijena postade krvlju, i u plen inoplemenicima padosmo, i neprijatelji naši ismejaše nas, i našom mržnjom postadosmo prezir i poruga onima koji su oko nas.

Ne bi li kako vašim svetim molitvama i vašim dolaskom svemilostivi Bog postao milosrdan prema nama, i rasejanje naše sabrao ujedno, i protivnike naše uništio.“

Božji čovek i ravnatelj njegova milosrđa čuvši ovo pade dušom u skrb zbog ovoga, i po rečima brata požuri se, hoteći utešiti njegovu žalosnu dušu nepokolebljivom verom u Hrista, kao što on reče učenicima: „Sve što god molite verujući, biće vam“ Sa ovom verom se i on uzdaše da će mu Bog dati sve što bude molio, i kao što je u Svetoj Gori čudotvorenjem i izlivanjem mira učinio čudesnim prepodobnoga oca njegova, tako se i u srpskoj zemlji pred sinovima i narodom njegovim smelo nadao da će ga Gospod opet proslaviti i učiniti čudesnim.

I na viđenje čudesnih čudesa, kojima je divan Bog u svetima svojim, uze sa sobom prepodobne muževe iz Svete Gore, koji tada bogovrlim životom slično suncu behu sijali. Sa ovima svetima uzevši svete i mirotočive mošti svetoga i prepodobnoga svoga oca, pođe na put s njim u svoje otačastvo u srpsku zemlju, da kao što na istoku u Svetoj Gori postadoše očevici Božjih čudesa, kojima Bog proslavi svoga ugodnika, da ovo i zapadnima istinito objave, i što opet ugledaju na zapadu u srpskoj zemlji kada ove dođu, i ova čudesa došavši kući objaviće istočnima, i Bog, slavljen od sviju jednoglasno u svetim savetima svojim, uvek slavljen slaveći se.

On, dakle, javi samodršcu bratu svoj dolazak k njemu sa svetim očevim i mirotočivim moštima, i reče da se dostojno spreme u sretanje ovih. A kada je ovo čuo dobri hristoljubivi Stefan, neiskazane radosti pun govoraše:

I odmah uzevši svetitelja svojega sa prepodobnim crnoriscima, i sa svim klirom crkvenim, i podigavši se sa mnogim blagorodnima, došavši na granicu svoje i grčke zemlje, i tu časno časni časne i svete sa svetima prepodobnoga svojega oca mošti srete. Sa kadionicama i blagouhanim mirisima vazduh ispunjavajući, ove primahu, psalme i prikladne pesme za spomen prepodobnoga oca pojući, sa suzama i radošću klanjajući se, sa ljubavlju celivahu ih, i hoteći očima i licima osvetiti se doticahu se ovih, i na svojim rukama uzdižući ih nošahu.

A svetoga i bogonosnoga oca Savu sa istim suzama svi ljubazno grleći celivahu, i one svete muževe koji su sa njim došli iz Svete Gore, i govorahu da im ne mogu vratiti blagodat što su takvo prebogato blago doneli u njihovu zemlju.

A opet svi se divljahu velikoj ljubavi samodršca Stefana i njegovoj prevelikoj smernosti, jer ne šteđaše carske bagrenice (što ja to pričam o malolepnom!) nego i tu samu časnu svoju glavu u prah zemaljski podmetaše pred nogama prepodobnih pripadajući, molitve od sviju i blagoslove da primi moleći. A ovi po Davidu govorahu:

– Rod pravih blagosloviće se, i budi blagosloven od nas!

I tako svi blagodarivši Boga, utehu a ujedno i počinak dobiše.

Divan beše videti od Boga ljudima, a mislim i anđelima, prenos svetih moštiju svoga prepodobnoga oca našega, divniji od prenosa staroga Izrailja, jer ne beše iz ropstva egipatskog i sa pogrebateljima, prostom decom, nego beše nošen iz Svete Gore i od svetih muževa, prenošen od sina anđela, a priman od sina blagočastivog samodršca.

I tako s velikom čašću stanom stajući i uzdižući se, nošahu ga kao drugoga Jakova i novog patrijarha Izrailja oca našega Simeona, sinovi i sinovi sinova sa sveštenicima zajedno i sa svima blagorodnima, i sprovedoše ga ka spremljenom grobu njegovu i časno u manastir u crkvi presvete Bogorodice, koju sam prepodobni beše sazidao na mestu zvanom Studenica, sa psalmima i pesmama časno časne i svete njegove mošti i mramorni grob položiše, časniji od zlata.

I svetu i božastvenu službu za njegov pokoj odsluživši, i sa velikim slavljem spomen njegov praznovavši, i sve nište, kojih je mnogo došlo, samodržac dovoljno ljubavlju nasiti, i milostivo obasu darovima, i tako svi odoše kući. A sveti sa prepodobnima koji su s njim došli iz Svete Gore ostade u crkvi Svete Bogorodice, u kojoj su bile položene svete mošti prepodobnog oca njegova, čekajući vreme u koji je dan spomena njegova predstavljenja, i ovaj praznovavši vratiše se kući u Svetu Goru.

Kada se približio dan u koji je spomen prestavljenja prepodobnoga oca, ljubazni sin veliki župan i samodržac Stefan sa svima blagorodnima dođe na izvršenje praznika, i kada se skupilo veliko mnoštvo ljudi, bogatih i siromašnih, pošto je bilo svršeno večernje slavoslovlje, čašću se izveseliše o spomenu oca, i tako svi odoše na počinak. A bogonosni Sava svenoćnim stojanjem ne dade sna svojim očima, moleći se za prepodobnoga oca svojega, i kao što se prvo za života njegova brinuo za spasenje, tako se i posle njegova uspenija mnogo više trudio da ga Bog proslavi i da sada svi ugledaju darovanu mu od Boga počast blagodati na nebesima, izlivanjem mira na zemlji iz svetih njegovih moštiju. Podiže se k Bogu na molitvu i prizivajući prečistu njegovu Mater u pomoć, reče:

„Mnogomilostivi i svedarežljivi Gospode, koji kažeš – ,Sve što god molite verujući, primićete̓, i ja nedostojni, u ovu se tvoju reč uzdajući, znam da je sve moguće tvojoj dobroti, sa verom prosim i molim veliko i nezlobivo tvoje čovekoljublje.

Bože, Spasitelju moj, poslušaj uzdah moj i prikloni uho tvoje ka moljenju sluge tvojega, pošalji tvoga presvetoga Duha i obnovi mošti raba tvojega, oca mojega.

Da kao što si na istoku u Svetoj Gori u zemlji tuđoj, tako i ovde još više na zapadu u zemlji otača. stva mojega proslavi svojega ugodnika. Da i ovaj tvoj napod na zapadu, videvši tvoju milost koja je na nama, i zadivljen tvojim darovima, istinskije tebi, istinitom Hristu, mislenom istoku, Bogu i suncu pravde kojeg sad mi među njima propovedamo, poveruje da ti, od iskoni jedinorodni Sin i Slovo Oca, sabespočetan, bezvremen i saprisnosuštan, a sada pod vremenom, njegovim izvoljenjem od svete Bogorodice i prisnodeve Marije, od Svetoga Duha, ne menjajući božastva, ovaploćen radi nas na zemlji javio si se i prosvećuješ spasavajući one koji veruju u tebe i koji čuvaju tvoje zapovesti.

Da i ovi koji su sa mnom došli sa istoka poznaju da smo i mi na zapadu verne tvoje sluge i istiniti služitelji Trojice, da se i u nas poje ime tvoje sveto.

Da, Gospode Bože moj, ka tebi ranim, i iz dubine duše zovem: Usliši me, slugu svojega, koji te moli, i ne posrami me u čekanju mojem. Nadajući se tvojoj dobroti, sabrah ove istočne i zapadne ljude, i kao što se u tebe uzdah, Gospode, da se ne postidim!“ Prišavši ka časnome grobu svoga prepodobnog oca, u noći nasamo reče mu:

– Evo svi mi, narod tvoj i deca tvoja koju ti je dao Bog, u tvojoj crkvi sabrani čekamo tvoje otačaske darove. Nemoj sakriti za sebe samoga od Boga darovanu ti milost. Javi nam po Božjoj ti zapovesti bogatstvo koje imaš od njega na nebesima. Izlivanjem mira uveri decu i narod svoj na zemlji, kojim pomazavši se i obogaćeni obradovaće se, a moju dušu od žalosti neposramljenu pred njima, oče, sačuvaćeš!

Posle ovoga zapovedi da se udari u bilo. I pošto su se svi koji su tu bili sabrali, bile su svršene jutarnje pesme i slavoslovlja ka Bogu praznično za spomen prepodobnoga.

I kada je sveti u svetinju nad svetinjama sam ušao i kada je svetu božastvenu službu za svoga oca s vapajem krepko i sa suzama prineo, Bog, „bogat u milosti i mnogi u milosrđima“, gotov da ispuni molbe slugu svojih koji sa verom mole u njega i koji im na korist daje, uslišao je i njega koji se od smernosti molio na svetoj liturgiji. Kao nekim neobičnim blagouhanjem crkva se ispuni, tako da su se svi divili i nisu znali šta je to. I gle, opet, kao i ranije u Svetoj Gori bi šum kao kad vetar huji.

A blagočastivi samodržac Stefan stojeći napred blizu groba prepodobnoga svoga oca, hoteći da vidi šum koji se čuo, odmah iznenada ugleda taj preveliki mramorni grob, od zlata skupoceniji, kako je blagodaću Duha Svetoga ispunjen mirom kao mnogim vodama, i kako odasvud šumi vrenjem mira. I ustrašivši se, a ujedno zadivivši se, tražio je od užasa pomoć, vičući:

– Gospode, smiluj se!

A blagorodni koji su s njim došli, čuvši ovo, a videvši sa velikom radošću ono što se događa posredništvom svetoga, udivljeni klicahu:

– Veliki si, Gospode, i čudesan u delima tvojim! Slava ti!

I pošto je bivao veliki metež sa plačem, nemoguće je bilo i svetome da svrši svetu službu. Jer velikim uzbuđenjem unutar svetog žrtvenika i sam se stešnjavaše, tako da od mnogih suza nije mogao da uzglasi narodu ono što treba. Zapreti samodršcu bratu i svima koji su plakali da ućute.

I gle, opet, slika na zidu, podobije časnoga lika prepodobnoga, koja je bila u crkvi i u trapezi naslikana: Bog koji je istočnik čuda, koji je negda iz suha kamena u pustinji nepokornom narodu istočio vodu, na veće proslavljenje i počast prepodobnoga, štaviše na udivljenje i utehu blagopokornim ljudima, deci njegovoj i narodu njegovu, novom Izrailju, učini svojom silom da i ova od suhoga kreča mirom izvire, jer su neiskazani i neispitani putevi njegovi.

Videvši opet ovo samodržac i blagorodni koji su s njim došli, čudo što čudesa prevashodi, plačem plač podizahu. Bojeći se svetoga u oltaru, bez meteža, ćuteći, kropljahu zemlju suzama. A časno i sveto miro bilo je sabirano u časne zlatne i srebrne sasude dok je sveti božastvenu službu svršio. A kada je izlazio, izgledao je sav ognjen. I prišavši ka svetome i mirotočivome grobu prepodobnoga svoga oca, i ovaj, koji je blagouhao mirom, pomaza blagouhanim aromatima, i otpoja ono što je prikladno počasti za spomen prepodobnoga, i rekavši molitvu, dugo je blagodario Boga. Časnu raku prepodobnoga svoga oca celivajući okropi mnogim suzama, i tako sva svoja čuvstva mirom pomaza, osveštavajući se. Tako i brata samodršca Stefana, zatim i one koji su s njim došli iz Svete Gore i sav inočki i sveštenički čin, a onda blagorodne i sve koji su tu došli pomazujući, sam prepodobni osveštavaše, i ne beše mu dosta truda ni stojanja časti radi očeve i utehe radi naroda svoga.

A iguman i sva bratija, uzimajući sveto miro, po mazujući trapezu i sve svoje ćelije, osveštavahu ih, naučeni od svetoga.

Blagorodni i svi ostali crpući uzimahu, hoteći osvetiti decu i domove svoje, i svi bolni koji su imali mnoge i različite bolesti i koji su mučeni od nečistih duhova blagodaću Božjom i molitvama prepodobnoga, doticajem svetoga groba i pomazivanjem svetim mirom iscelivaše se, zdravi odlažahu svojim kućama.

I blagodat Božja beše na svima i veselje i neiskazana radost.

Uzevši reč, prepodobni reče bratu samodršcu i blagorodnima i svima koji su tu:

„Gledajte sada što se zbiva pred vama, od Gospoda bi ovo i divno je u očima našima. I mi ćemo slično proroku reći: ,Ovaj dan koji stvori Gospod, obradovaćemo se i uzveselićemo se u nj̓. Jer evo, otac naš koji je pre malo vremena bio s nama, i koji je duhom otišao ka Gospodu, opet je danas duhovno došao k nama i molitvama od nas ne odstupa. Jer ga vidimo, kao što nas je i pre veselio u telesnim stvarima, gde nas sada još izvanrednije teši duhovnim stvarima.

Juče on, sabirajući trpezu stranih i naših, predlagaše i primajući čašćavaše, a danas je primljen u Avraamove stanove, i pošto je činio što i on, s njim se i raduje.

Juče nam on smernošću glavu preklanjaše, a danas mi klanjajući se celivamo sveti njegov grob.

Juče nam je čašu s ljubavlju crpao, a danas mirom svetih svojih moštiju pomazujući osveštava i čudima zadivljuje.

Koliko je dobar Bog Izrailjev pravima srcem, koji smirene uzdiže na visinu i daje milost onima koji ga se boje sada i u dane veka vekovima! Zar se nećemo zadiviti ovome? Apostolski ćemo kazati: ,Jer Bog nije zaboravan da zaboravi trud i nagradu dela slugu svojih, koji učiniše u njegovo ime, posluživši svetima i svima ništima̓.

Jer evo, molitve i milostinje i sva ostala dobra oca našega uziđoše u sećanje pred Boga, i prema dobrima primio je dobra od njega, kao što vidite ovo danas kako ga pred svima vama proslavi Bog i divnim učini čudesima divnim, ne samo da od svetih moštiju iz groba miro toči, ili da bolne isceljuje i duhove odgoni, nego još učini da i sveta slika na zidu, podobije njegova časna lika, iz sirovog kamena i iz suha kreča miro izvire na njegovu glavu. I kao u Svetoj Gori najpre u tuđim krajevima, tako sada i među vama, decom njegovom, u zemlji naroda svojeg, kome će i od ove male slave dati veću kada prilikom vaskrsenja bude davao nagradu, uvera vajući nas time Bog da i mi, videvši od Boga počasti oca našega, budemo ravnatelji dobrim delima njegovim, kojima Bogu ugodi i Bog ga proslavi.

I štaviše, Bog hoteći nas prisvojiti svojoj ljubavi, preko svojih svetih čudesa među nama čini da razumemo da Bog poznaje svačiju ljubav prema njemu, i ako ko njega radi što dobro čini, od njegovih svevidećih očiju neće se sakriti i dobrima je nagraditelj dobar.

A svetima, sa zemlje uzetima, zemaljska propadljiva slava nije potrebna, niti od ljudi počasti ištu, pošto i nisu sa ljudima. Jer slavu i počast, ,koju oko ne vide niti uho ne ču̓, od Boga proslavitelja svojega, jer su ga uzljubili, primaju na nebesima, i zemaljsku ne žele, kao što prorok od njih ka Bogu govori: ,Šta imam na nebesima od tebe, šta hoću na zemlji?̓

Sva ova čudesa vrše se preko svetih radi našeg spasenja, da videvši proslavimo Boga, govoreći: ,Divan je Bog u svetima svojima̓ i ,svete njegove, u kojima proslavi Bog svu volju svoju̓, proslavimo, da se dostojno i prema mogućnostima na svako dobro delo njihovo radi Boga ugledamo.

Zato i ja, skrušeni, sve vas po telu mi u Gospodu srodnike molim: ugledajmo se na dela oca našega, koja videste – veru istinitu, pravdu i sud, smernost i krotost, ljubav prema bližnjima, milosrđe ka ništima, milost ka jednokalnim nam sazdanjima i jednorodnima po krštenju, koji su vam pod vlašću, velim, znajući da je i vaš i njihov Gospod na nebesima, i da obaziranja na lice nema u Boga.

Jer pred njim će stati car sa vojnikom, gospodar sa slugom, sin sa ocem i otac sa sinom, kada se prestopi predstave i Bog na sudu sedne, reka će ognjena teći sa šumom tražeći da uzme grešnike, i knjige dela naših otvoriće se, gde smo svi prstom Božjim zapisani, jer u knjigama tvojima, reče, sve će se napisati.

I tada će kao gorki tužioci stati protiv nas gresi naši, obličujući nas, i strašno će se svaki na toj strašnoj raspravi ispitivati, gde nije moguće lažju sakriti istinu ili podmititi sudiju, jer njemu ne treba ništa, jer sve drži. I tada će svako videti svoje i ubojaće se, i nema se kamo pobeći.

Sve ovo apostol znajući reče: Pošto će Gospod suditi svome narodu, ,strašno je upasti u ruke Boga živoga̓! Zbog toga i ja vama kažem: čuvajte se svih zala, i sve što videste i čuste od oca vašega to činite, da i molitvama njegovim izbegavši višerečene strahote zajedno s njim dobijemo večna doora na beskonačne vekove.

A Bog mira i ljubavi molitvama svetoga oca našega neka bude sa svima vama i nama. Amin.“

Samodržac i svi blagorodni čuvši ovu strašnu pouku, sa suzama priklanjahu vratove svoje, tako da su od mnogog umiljenja zaboravili i hleb da jedu, jer se već beše i dan preklonio. Čuđaše se stariji brat sladosti jezika i sili reči blagodati Božje, koja izlazi iz usta mlađega, i reče u sebi:

– Otkuda je ovome dana premudrost da ovako govori? Jasno je, dakle, da Duh diše gde hoće i na koga hoće.

I tako sa svima pavši ničice, pokloni mu se, govoreći:

– Bog molitvama vašim udostojivši nas da budemo slušaoci vaših svetih reči, udostojiće nas da budemo i izvršioci dela!

Tako sveti otpusti sabor, i pošto su svi primljeni bili posle ovoga za trpeze i dvostruko praznovali i dvostruko se veselja nasladili, to jest duševno i telesno, ujedno se obogatiše nebeskim i zemaljskim darovima, jer od oba brata blagorodni behu obdareni, i svi ništi, koji veoma mnogi dođoše, bivahu obasuti milosrđem. Jer u velikom veselju duše bili su usrdni da sve dadu. I tako svi odlažahu kući, i čudesima zadivljeni slavljahu Boga zbog pokoja i počasti svetoga svoga oca Simeuna.

A sveti i oni koji su s njime došli spomenuše samodršcu svoj povratak u Svetu Goru.

A ovaj čuvši ovu reč, koja je prolazila kroz njegovo srce kao koplje, promeni se, pripade, i sam s blagorodnima poče moliti svetoga govoreći:

– Ne ostavi nas u ovaj čas, o oče sveti i ne oduzimaj pre vremena žalošću dušu moju od mene! I ovde, dakle, umoljen svetim ocem našim Simeonom, ostani u od njega sazdanoj crkvi Presvete Bogorodice na čelu bratije, ne kao da ti je slava potrebna, nego te molim da s njima prebivaš, da uzakoniš što dobro među bratijom I među nama samima, i u celom narodu otačastva svojega. Jer zato te je i poslao Bog, kao što ja mislim, da ti ispuniš ono što nije ranije dovršio prepodobni naš otac. A ja sluga tvoj u svakom dobru ka Gospodu, što hoćeš i što kažeš, biću blagoposlušan gospodinu mojemu. Jer ako bi mogao u Gospodu pomoći nam da nas privedeš ka Hristu, i zbog lenosti pobegneš od nas, odgovaraćeš za nas!

Šta je, dakle, mogla ta milostiva i velemudra i veoma krotka duša, koja nikada nikoga nije htela oskrbiti, i šta je htela učiniti kada vide brata samodršca i sve blagorodne gde padaju na zemlju pred njegovim nogama i one prepodobne koji su s njim došli kako uzimaju učešća u pomoći da ostane, i ridanjem srca kidaju i ne daju mu da otide? Poboja se da brat njegov što očajničko ne preduzme od žalosti zbog rastanka, i milosrđem pobeđen odmah se povinova njihovoj molbi, govoreći:

– Volja Gospodnja sa nama molbu će vašu ispuniti!

Božastveni taj muž, samodržac Stefan blagočastivi, kada je ovo čuo od svetoga, zajedno sa svima blagorodnima, radošću božastvenom isnuniše se duše njihove, i kao da su stekli neko prebogato blago, i plen razdelivši, sladosti i veselja nasitiše se.

I tako sveti postavljen bi za igumana u velikom manastiru koji se zove Studenica, u crkvi Presvete Bogorodice, koju je prepodobni otac njegov bez njega bio sazdao. Jer prvo je sin od oca pre mnogog vremena, kao što smo kazali, bio došao u Svetu Goru, gde posni podvig izvršavajući veoma iznurivaše mladićku bujnost. I tako primivši taj manastir, zapovedi da se zove „Lavra svetoga Simeone“, a starešina u njoj zapovedi da bude i da se zove arhimandrit, jer je i sam pre toga u gradu Solunu od mitropolita i episkopa za arhimandrita bio postavljen.

Sve ovo premnogo čovekoljubno Božje staranje za nas izvodilo je tako sa njim promislom svoje premudrosti. Jer tako mu pripremaše uzlaženja odozdo naviše. Jer nije hteo da se ta velika svetlost prikriva pod odrom u tuđoj strani, niti pod mericom u pustinji, nego je hteo da se postavi na veliki svećnjak da prosvetljuje mnoge, i radi toga ga promisao dovede u njegovo otačastvo zbog toga razloga, i uputi ga da se pokori moljenju brata. Jer njegova mnoga pisma i suze roditelja ne mogadoše ga ranije prisiliti da dođe i da ih vidi, a da s njima prebiva – o tome se nije moglo ni govoriti. Jer je neizmenljivu i neoslabljenu želju imao da beži od svojih, pa je štaviše bio usrdan da u pustinji ili u tuđini kao siromah svrši svoj život.

Ali što bi, bi, i dobro bi, jer od Boga bi. Jer primivši malu vlast, velike stvari u njoj stvaraše, jer se trpezama ne zarobi, niti se mnogome vinu odade, niti raširi creva kao stoka, niti na meki odar baci nahranjenu utrobu, nego još više nego kada je živeo u pustinji, većim trudom, postom i noćnim stojanjem umrtvljavaše telo, i ne samo da je bio ugled ili zakonodavac inocima nego se i pre svetiteljstva delom kao apostol pokazivaše. Jer hodeći po celoj zemlji svoga otačastva apostolski propovedaše jevanđelje, Trojicu razumno svima kazivaše, ovaploćenju Sina Božjega sve poučavaše, i svima zapovedaše da ispovedaju da je Sin ravan Ocu i sabespočetan i savečan, i da je pre vekova od njega rođen i jednosuštan, i sve učaše da Duh Sveti od Oca ishodi, i da je jednosuštan i jednoprestolan Ocu i Sinu, i da se slavi i da mu se klanja. Propovedaše krštene pokajanjem i za otpupštanje grehova, jeresi razaraše, crkve uzdizaše na zdanju i na temelju apostola i proroka, a da je krajeugaoni kamen sam Isus Hristos.

Predavaše običaje narodu po apostolskom suđenju, i običajem i zakonom hristoimenitih ljudi otačastvo svoje ukrašavaše, u crkvama ustanovljavaše po činu sva predanja u slavoslovlju i pjeniju koja u svetoj Gori naviče a sam se kao primer svima inocima pokazivaše, jer behu kao novorođeni blagočašćem, ujedno i inočastvom. A onima koji su bili u vlasti zabranjeno beše da vređaju narod, odasvud se prostiraše vera blagočašća, svi ništi bili su hranjeni, a ljubav između braće utvrđivaše se poukama njegovim. Jer njegova reč sladošću meda sve je naslađivala.

Čudesa i sile svetih ne bivahu obični. Nego molitvama jednoga, a pomazivanjem mirom drugoga duhovi izganjahu se, bolesti isceljivahu se, raslabljeni podizahu se, i mnogo drugo o čemu nije vreme da se govori, tako da su se svi oni koji su ovo videli divili i zaprepašćivali, i da su svi bili poslušni u veri blagočašća, i smatrahu ga ne kao čoveka već kao proroka Božjeg koji je poslan k njima, tako da se i sam samodržac divio i govorio:

– Blagosloven je Gospod, Bog Izrailjev, jer poseti i izbavi narod svoj i podiže rog spasenja našega, ovoga svetoga gospodina mojega i brata, u domu oca mojega Simeona raba svojega, da dade poznanje spasenja nama narodu svome, na otpuštenje grehova naših milosrđa radi i milosti Boga našega!

Pošto su se dolaskom svetoga braća sjedinila u velikoj ljubavi, to jest samodržac Stefan i veliki knez Vukan, tako da je poukom svetoga Vukan knez prebacivao sebi i stideo se što je prestupio zapovesti očeve, i govorio je da je uzrok njegove nepokornosti nagovaranje i podstrekavanje od vlastele, a ne od svoje volje. I svi protivnici, videći bratski život u zajedničkoj ljubavi, pristupahu k njima s ljubavlju.

Pošto je srpska zemlja tada bila veoma prostrana, blagočašće vere širilo se svuda po njoj molitvama svetih otaca naših Simeona i Save.

Tada i veliku crkvu Gospodnjeg Vaznesenja u Žiči, koja se zove Arhiepiskopija, počeše zidati, i mnoge druge crkve, male i velike, sveti sazida Dok ostade kao arhimandrit u Studenici, ne samo kamene nego i drvene, da se na svakom mestu svoje vladavine Bog slavi.

O podizanju raslabljenog

Jednom, kada je došao sa samodršcem da vidi one koji zidaju Arhiepiskopiju, jer mnoge radnike zidare i vešte mramornike beše doveo iz grčke zemlje, i sam s njima prebivajući učaše ih da ukrase crkvu po volji njegovoj, tako da se i do danas vaistinu vidi crkva ukrašena u svemu; jednoga dana izišavši – nađe čoveka raslabljena rukama i nogama i svima udima svojim, donesena da primi milostinju i ostavljena na putu da bi mu sveti, kad bude prolazio, nešto dao. A ovaj bogoljubac, pojući psalme Davidove, izlažaše iz manastira, pešice idući sa učenikom svojim, i videvši ovoga kako ne može nikako da se ispravi, ispuni se suzama i plakaše, razmišljajyći o čovečjoj propadljivosti.

i odmah, odbacivši visinu blagorodstva i čast arhimandrita, bogopodobno kao što je moj Hristos našavši od razbojnika gresima ranjenoga doneo u gostionicu, i ovaj položivši toga raslabljenoga u mandiju, donese sa učenikom u crkvu i postavi pred ikonom Hristovom, koji je lekar duša i tela. Kada je pala noć, sam ostade u crkvi sa raslabljenim, i nikome ne dopusti da priđe k njima nego se sam trudio da posluži bolnome. I odmah pripade k Bogu, i verujući kao da je obujmio noge njegove prvo se ispovedao sam za sebe i smernošću privlačio milost, i molivši se prosio da bude uslišen, i prosio bolesnome milost.

Svenoćnim stojanjem i padanjem na zemlju u podVigu velikom sve prilježnije se moljaše i nad telo raslabljenoga natklanjaše se. I kao nekim lekarskim pomazanjem raslabljene mu ude mnogim svojim vrelim suzama i molitvama rastvarajući pomaza, i dovoljno ih odaždiv i umom kao na nebesima da je, i uvis prepodobne svoje ruke podigavši, iz dubine duše zovući, bezdnu milosti prizivaše, govoreći:

„Vladiko svedržitelju, Gospode Isuse Hriste, Bože naš, Sine i Slove Boga živoga, koji se iskoni sa Ocem i Duhom sabespočetan, jednosuštan i večan, bestelesan, nevidljiv, neopipljiv, bestrasan, u poslednja vremena milosrđa radi i milosti Boga i Oca blagoizvole da se nas radi ovaplotiš;

koji si stradanja sveta časnim svojim telom podneo, i bolove poneo, da nas od strasti greha oslobodiš I od bolesti smrtne izbaviš;

koji si dopustio da budeš dodirnut i viđen, a nisi se odvojio od nebesa kao Bog;

koji si po zemlji kao čovek hodio, čudesima divnim uveravajući nas da verujemo tebi istinitom Bogu, nas radi očovečenom;

koji si raslabljenoga pri Ovčijoj banji video, i ovoga iscelivši i od odra podigavši i odar da uzme zapovedivši kao dokaz dane mu tobom snage;

koji si udovičina sina na pogreb nošena, ulazeći u grad Nain, sa odra vaskrnuo;

koji si četvorodevnog Lazara u Vitaniji svemoćnom ti rečju adu iz čeljusti istrgao, –

Ti sada, mnogomilostivi, premilosrdni Gospode, i ovoga ovde preda mnom raslabljenoga od bolesti što ga drži oslobodi, pošalji Duha tvoga svetoga i obnovi stvorenje tvoje, saberi raznesene ude njegove i zaveži žilama tela njegova tvojom neizrecivom vlašću i silom nevidljivom! Podigni ga cela, svega slobodna od vreda telesnog i duševnog, da i ovaj nov narod tvoj verom u tebe, videvši tvoje neizmerno milosrđe i beskonačNu dobrotu koja biva među njima, naučen od nas uzašlje slavu tebi čovekoljupcu, sa Ocem i sa Cvetim Duhom, sada i uvek i na vekove vekova!“ I svršivši molitvu reče raslabljenome:

„U ime Gospoda Isusa Hrista, čedo, tebi govorim, ustani i hodi sa svakom snagom!

O, ko da iskaže sile tvoje, Hriste, ili ko da izbroji mnoštvo milosrđa tvojih, kojima si ljudima darovao vlast da čine čudesna dela verom u ime tvoje!“

Jer odmah, sa rečju, bolesni kao da je zdrav od mnogo godina, skočivši s mandije kao sa odra, hodaše. I Boga koji ga podiže uznošaše molitvom slavu zajednički sa onim koji ga je podigao.

Mnogim korisnim rečima sveti poučivši otroka da shvati i ne zaboravi Božju milost koja se dogodila s njim, pouči ga da se čuva od zla, „da ti ne bude gore“, rekavši, „poslednje od prvoga.“ I umesto nagrade za isceljenje sveti njega obdari, i otpusti da ide svojima.

A kada glas prođe o isceljenju raslabljenoga, svi koji su imali bolesnike prinošahu i pred noge svetoga polagahu. A on na svakoga od njih polažući ruke, molitvom isceljivaše, a kada se u manastiru nalažaše, uzimajući bolne, unošaše ih ka svetome grobu prepodobnoga svog oca, i mirom svetim od svetih njegovih moštiju ove pomazivaše, i molitvama svetoga Simeona svi isceljenjem obogaćeni zdravi odlažahu kući.

I beše sin divan ocem, i otac hvaljen sinom. Takvim svetilima svetljaše se tada srpska zemlja, takvim muževima ukrašavaše se, da i ostali vladari, slušajući o divnim čudima koja su sveti činili moljahu da budu u ljubavi sa samodršcem Stefanom, i ne usuđivahu se ništa protiv njegove države preduzimati.