Glava šećera

Glava šećera obrađena lektira Milovana Glišića. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Pročitajte kompletno delo Glava šećera >>

Analiza dela

Najpoznatija pripovetka Milovana Glišića je Glava šećera. Prvi put je objavljena 1875. godine u časopisu „Otadžbina“. Pripada realističkim pripovetkama, a inspiraciju za delo Glišić je uzeo iz političke scene svoga doba. Radnja pripovetke smeštena je u seosku sredinu u Srbiji u drugoj polovini 19. veka.

Milovan Glišić je osnivač realističke seoske pripovetke sa socijalnim i političkim smerom. U doba kada se u javnost počela iznositi istina o korupciji, birokratiji i njenom odnosu prema seljacima, pojava zelenaša i njihovo ophođenje prema ljudima na selu, Glišić je počeo da piše pripovetke i opisuje događaje koje je doživela kako njegova porodica, tako i mnogi drugi ljudi na selu. Ovim delom pisac staje u odbranu sela i seljaka od varoških zelenaša koji su pljačkali i ugnjetavali narod.

Na njegovo stvaraštvo mnogo uticaja je imala i ruska književnost. Baš kao i ruski pisci tog doba, Glišić svoje simpatije pridaje selu i seoskom patrijahalnom moralu. Sa druge strane, on otvoreno ne voli grad. O selu piše realno, daje sliku kakva je stvarno bila, ništa ne ulepšava. Vrednost njegovog pisanja ogleda se u jednostavnom i čistom, lepom jeziku, kao i u humoru i satiri koje su na odličan način ukombinovane u njegovim realistčkim pripovetkama. Ako pažljivo izanaliziramo ovo delo, shvatićemo da je Glišić zaista vrsan poznavalac izvornog srpskog jezika.

Možda Glišić nije naš najpoznatiji književnik. Posle njega će se pojaviti i mnogi drugi pisci koji će srpsku pripovetku dovesti do svetskih umetničkih razmera. Ali bez obzira na sve to, ne može se poreći njegov uticaj na nastanak srpske pripovetke, u vremenu kada je ovaj oblik književnosti tek pronalazio svoje standarde i pokušavao da se razvije u prihvatljivu književnu formu. Zbog toga je njegov doprinos srpskoj pripoveci velik.

Pišući ovu pripovetku, Milovan Glišić je želeo da prikaže pravi položaj seljaka toga vremena u srpskim selima. Otvoreno je govorio o propadanju sela, pojavi koja je poznata kao zelenašenje, kao i o nesnalaženju srpskih seljaka u ovim, za njih novim, okolnostima.

Tematika ove pripovetke je složena. U njoj možemo naučiti mnogo o bogaćenju predstavnika vlasti, koji je vodio od kamufliranog mita do uništavanja čovekove egzistencije. Pisac koristi prstenastu formu postavljanja radnje. Odnosno, radnju priča više pripovedača i to pričajući priču unutar priče. Glišić je odabrao baš ovaj način pripovedanja kako bi bolje dočarao situaciju, ali i da bi pojačao utisak koji celokupna priča treba da ima na čitaoca. Dodatnu dinamiku i slikovitost dela grade odlični opisi likova. Oni daju značajan doprinos stvaranju atmosfere, dodatno nose radnju i imaju značajnog uticaja u stvaranju i obeležavanju međuljudskih odnosa.

Radnja se odvija u obliku dve preprletene priče i kroz njih pratimo živote dva glavna junaka. Kroz jednu priču pratimo život kapetana Maksima Sarmaševića, a kroz drugu seljaka Radana Radanovića, koji je na udaru kapetana i zelenaša.

Kroz delo, pisac nam govori o korupciji, podmićivanju, egoizmu i još mnogobrojnim lošim osobinama vlasti kao delu svakodnevnog života u Srbiji. Prikazuje savršeno organizovan gospodarski lanac u kome su kmetovi samo neka vrsta oruđa za bogaćenje već ionako imućne vlasti.

Celo delo je utemeljeno na podvali, kojom je obelodanjen istinit događaj sa preprodavanjem iste glave šećera koja je na neki način simbol zla, tragedije i nesreće. Možda najznačajnije mesto u ovoj pripoveci zauzimaju svi bitni likovi koji učestvuju u ovoj podvali, kao i oni koji su na neki način, svesno ili nesvesno, žrtve te iste podvale.

Književni elementi

Književni rod: epika

Književna vrsta: pripovetka

Mesto radnje: srpsko selo

Vreme radnje: druga polovina 19. veka

Tema: povezanost tadašnje vlasti sa, takozvanim, zelenašima i njihovo zajedničko uništavanje seljaka

Ideja: iznošenje prave slike toga vremena, istina o korupciji i lošem ophođenju prema ljudima na selu

Prepričano delo, citati

Na početku pripovetke, upoznajemo jednog od glavnih junaka, Radana Radanovića. Jednoga dana dok se vraćao kući sa kočijom punom oruđa i hrane, zaustavlja ga jedan naučnik koji ga ispituje sve do detalja šta mu se nalazi u kočijama. Zanima ga za šta služi koja stvar i to Radanu ide na živce. Ovim pisac jasno pokazuje svoj stav prema tadašnjim naučnicima i učenim ljudima koji o osnovnim životnim stvarima ništa nisu znali. Svi oni su želeli da se bave selom, a o njemu ništa nisu znali. Opisom samog profesora (naučnik je buljav, smušen, omalen, ostrigane brade…) i ironičnim dosetkama, pisac osuđuje grad i odnos ljudi prema selu i seljanima.

Pre nego što su se rastali, naučnik vidi glavu šećera u jednom zamotuljku. Upita seljaka šta je to, praveći se da ne zna. Radan mu objasni da je tu glavu šećera kupio za kapetana.

„- A imate kapetana? – Imamo – ja! – odgovori Radan već izlazeći iz strpljenja.

– A ima li dece? – Ima dvoje-troje…

– Pa to ste njemu kupili glavu šećera? – Jes’ – njemu.

– E, e, vi’te, to je lepo – kad seljani vole tako svoje starešine. – Lepo je.

– A kupili ste za vaše pare? – Nije. On je dao.

– Da, da za njegove pare kupili ste. Lepo, lepo… Vi’te, on će to da gradi deci lokumiće.“

Vidno iznerviran, Radan na kraju upita čoveka čime se bavi. On mu reče da je profesor. Radan ga je sažaljivo pogledao, nije mu bilo jasno čemu će on da nauči jadne đake, kad ni on sam  ništa ne zna. Ošinuo je volove i nastavio dalje.

Stigao je do kafane Dubrava gde je želeo malo da se odmori. Unutra je sedelo nekoliko njih iz susednog sela. Neko je pio vino, neko rakiju, a neki igrali  karte. Kad je Radan ušao, pozdravio ih je sve i jedan od njih ga je upitao odakle dolazi. Igrajući karte, počeli su da gube novčiće pa su vikali Radanu da je on ustvari baksuz, čim je ušao krenulo im je loše. Radan im je rekao da batale te karte i da sednu ko ljudi da pričaju.

Radan im je ispričao da je išao u varoš da proda vunu i žito, ide Đurđevdan pa je morao da se spremi, a morao je i da plati interes zelenašu Uzloviću.

„- E kako te Uzlović zakačio u svoje kandže, ne iščupa ga se ti šale!

– Vere ti, Radane – upita jedan od njih – pravo mi kaži, koliko si uzajmio od njega?

– I ne pitaj, brate, koliko sam. Da bog sačuva svakog take pozajmice!… Znaš kad se ono onomlane odelih od brata. Ostadoh jedin, sa ženom i decom… Kud ću i šta ću? Ne znaš šta ćeš pre: jali vratiti stoku, jali pritvrditi ogradu, jali oplesti, jali okopati… Ovamo, opet, sediš u košari. Udari zlo vreme, nemaš se gde skloniti. Kuću da gradiš, nemaš otkud, a moraš. Već i ružno je – svet se sprda: „Eno ga kaki je radin! Sedi toliko zemana u košari!…“ Nisi nikud pristao…“

Ispričao im je Radan kako je uzeo pedeset dukata, a zelenaš je upisao osamdeset i plus interes na sve to. Sad je prošla godina, trebao je da vrati pare, ali nije imao. Molio ga je da mu produži rok, dok ne proda prase, rakiju i još nešto, ali on nije hteo da čuje za to. Na kraju je pristao da se dogovore i napisao novu obligaciju na sto pedeset dukata. I Radan je morao da pristane na to jer para trenutno nije imao. Svi su se pitali ko je izmislio taj glupi interes. Tada su počeli da pričaju priče koje su čuli od svojih starih. Sve te priče koje je Glišić ovde naveo samo su odraz narodnih verovanja i sujeverja. Iako niko od njih nije video nijedan od tih događaja, svi su od nekoga nešto čuli i čvrsto verovali u te priče.

U neko gluvo doba noći, Radan je rešio da krene kući. Bio je dosta popio. Kada se popeo na svoje kočije, začuo je dečiji plač. U mraku je video malo crno dete i poveo ga je sa sobom. Kada su prelazili vodu, dete je izvadilo onu glavu šećera iz zamotuljka i počelo glasno da se smeje. Ali smeh mu nije zvučao dečije, pa se Radan uplašio. Dete je odgrizlo jedan krajičak šećera, kad ga je Radan naterao da ga vrati nazad gde ga je našao. Dete je odjednom nestalo. Nešto je skočilo Radanu na leđa. Bilo je jako teško i zabijalo mu je kandže u leđa. Radan se borio, volovu su jedva vukli kočije. Kada je sunce počelo da izlazi i petlovi da pevaju, dete je sišlo sa seljakovih leđa.

„Odskodi mu dete s leđa, pa naže uza stranu. Obazre se i reče: „Moli se bogu, Radane, što petao zapeva, a ti bi zaista upamtio mene. Nego svejedno, tu je glava šećera!…“ I nestade ga. Radan se prekrsti, izvadi peškir iz nedara i ubrisa se od znoja, pa potera volove. Petli učestaše. U samu zoru stigao je kući.“

Na početku sledećeg dela pripovetke, pisac opisuje predstavnike vlasti toga doba. Pisao je kako su oni svi bili non stop kritikovani i satirično opisivani. Svako ko je išta u to vreme pisao, imao je nešto ružno da kaže o njima. A pisac je poznavao jednog kapetana koji nije bio toliko loš, nije bio kao ostali. Zvao se Maksim Sarmašević.

Maksim je bio kapetan oko dve godine. Mogli ste ga uvek videti kod crkve za Uskrs ili neki drugi veliki praznik. Uvek se isticao svojom novom uniformom. Iza njega je uvek išao jedan policajac s pištoljima i jataganom za pojasom. Tog policajca je kapetan veoma voleo, pa ga je doveo sa sobom iz drugog sreza. Kapetan se isticao među narodom, ne samo po oblačenju, već i po lepom stasu i izgledu, kao da ga je sama priroda stvorila da bude baš kapetan. Pre njega, sreski kapetan je bio jedan Jakov Jakovljević, koji je svako jutro pre posla svraćao u kafanu i pio. Maksim je bio sušta suprotnost od njega. Nikada nije pio pre posla, kancelarija mu je uvek bila provetrena i on je uvek bio lepo obučen.

Jedno jutro se kapetan spremio da ide u obilazak sreza. Pozvao je svog policajca Đuku da ide sa njim. Prvo je trebalo da odu do Vučevice jer je tamo bilo najbliže i najzgodnije da doručkuju.

„Ja, zbilja, da li si ti poneo i ono? – upita kapetan Đuku malo potiše da ne čuje kočijaš.

– Je li glavu?… – upita opet tako isto Đuka.

Kapetan klimnu glavom da jeste.

– Poneo sam… Eh, gospodine, zar ja to da zaboravim!

– Samo šteta što je onaj lola okrnji…

– Baš šteta, gospodine. Onako velika glava… Nisam je veće video… Pa mi tu soli pamet da ga nešto plašilo i otkinulo parče… Kao da ja ne znam da je on to pijan odlomio… Nagrdio onaku glavu!“

Verovali su da će i takva glava šećera proći i nisu se nervirali. Kapetan je opomenuo Đuku da nikome ne priča ništa o tome jer ne želi da ljudi misle da uzima mito. Tako su oni započeli dug razgovor i kovali planove. Izmerili su sve prilike i sredstva, izračunali kapital, pozidali kuće… od male glave šećera koju su poneli sa sobom, stigli su do gradnje kuća. U tom planiranju stigli su do Vučevice, gde je trebalo da se sretnu sa seoskim kmetom Stepanom Stenčićem.

Odavno nije bilo toliko žurbe u tom selu, kao sada kada su dočekivali kapetana. Svi su jurili na sve strane. Klalili su se pilići, jaganjci, prasići, iznosio najbolji mladi kajmak i najbolja rakija. Kapetan je seo u hlad, a oko njega su se skupili svi stariji i odabraniji ljudi. Započeli su priču o tome kako se sve promenilo. Kako je nekada, dok je kapetan bio praktikant mogao da živi bolje nego sada kao kapetan. I narod uopšte se promenio. Mladi ne poštuju popove, starije, niko se ne moli bogu niti idu u crkvu.

Nastavio je kapetan kako su pre za vreme sabora stalno dobijali darove i nosili i po dve vreće pune svačega, a sada ništa. Okupljeni ljudi su se sa svim slagali. Složili su se da više nema ni sreće ni poštovanja. Pre kada bi naišao neki starešina, ljudi su silazili sa konja da ga pozdrave, a sada ga ni ne pogledaju. Eto takav je današnji naraštaj, govorio je Maksim Sarmašević.

„Mrka kapa, zla prilika!… Sutra da se nešto otme Bosna jali Hercegovina – ko bi upravljao onim narodom, nego opet mi činovnici i starešine. A kako ćeš mu, vraga, upravljati kad te se ne boji!… I ti, opet, pravnici i licejiste, što uče tamo po Beogradu, misle tako je to; misle ovamo pečene ševe padaju s neba. Deru se jednako „republiku“, te „komunu“, te „socijalnu demokraciju“, te ne znam šta još. A ne znaju oni, jadni, šta bi bilo od nas!“

I tako dok se čast spremila, kapetan je razgovarao sa okupljenim seljanima. Nikada ranije nije svratio u ovo selo, pa su se zato svi potrudili oko spremanja svega. Jeli su i pili skoro do kasne večeri.

Došlo je vreme da se krene i kapetan je to rekao kmetu, a očima je dao znak Đuki, da niko drugi ne vidi. Đuka se kao sklonio malo sa strane, a za njim pođoše i dva opštinara. Đuka je hvalio ceo doček, govorio kako niko do sada nije dočekao tako kapetana, oni su se pitali da li i kapetan isto misli, a Đuka ih je uveravao da je i on oduševljen. Tada ga opštinari upitaše da li da spreme jedno jagnje na dar kapetanu, ali ih on razuveri jer bi to delovalo kao da daju mito. Rekao im je da spreme nešto za kapetanovu decu, da je to najbolje. Kako više prodavnice nisu radile, nisu znali šta da uzmu, pa im je Đuka predožio da im da šećera što je on kupio svojoj deci toga jutra.

Otišao je po svoju torbu, a opštinari su pozvali za to vreme ostale, da im saopšte plan. Svi su se složili, ali kada im je Đuka rekao da je šećer platio tri talira, oni su se zaprepastili. Kmet mu je ponudio jedan dukat jer je glava šećera bila okrnjena. Đuka je pristao, kmet mu je dao jedan zlatni dukat iz kese i krenuli su ka kapetanu.

Dok se kapetan pozdravljao sa ljudima, kmet je prišao i zahvalio mu se na dolasku. Rekao mu je da nije red da ide praznih ruku i izvadio onu istu glavu šećera. Kapetan se kao zaprepastio i nije želeo da uzme dar, ali oni su ga ubeđivali da ponese deci.

„- Niti bih vam uzeo ja mit – prekide ga kapetan. – Da mi date pun ovaj vajat dukata – ne bih vam ni pogledao, samo ako je mit… Ovako za ljubav i dobro poznanstvo mogu poneti deci to malo šećera… – Tu se okrete Đuku i reče: – Dede, Đuko, metni i ovu glavu u kola!… – Đuko odmah uze i već ostavi je, gde je i stajala.“

Kapetan se oprostio od ljudi i krenuo dalje. Seljani su bili zadovoljni kako su primili svog kapetana. Posle toga, kapetan je krenuo da obilazi sva sela redom. U svakom selu je Đuka prodavao glavu šećera, a oni je davali na dar kapetanu. Obišli su svi 54 sela u kojima je bio kapetan.

„Svuda je govorio lepe besede, pune pouke, kakvu može samo iskazati tako vredan i revnosan kapetan. Svuda je bio dobro počašćen i dočekan. I, naposletku, svuda je dobio onu istu glavu šećera iz torbe Đukine, da je ponese svojoj deci „tek ruke radi“… Čitavu nedelju dana začamao je naš lepi kapetan, putujući po srezu „po zvaničnoj dužnosti“ svojoj.“

Kada su se vraćali, pre nego što su stigli u sresku kuću, počeli su da pričaju o tome kako su mogli mnogo više da zarade da glava šećera nije bila okrnjena. U svakom selu su dobili jedva po zlatni ducat, pa su zato izgubili „ravnih deset dukata i dva talira“. Za to je bio kriv Radan, ali je kapetan rešio da mu već nekako to sve naplati. Nastavili su dalje da vrše svoju dužnost, a ispred kancelarije je uvek bila Đukina torba sa onom glavom šećera.

Na početku trećeg dela pripovetke u selu Krniću, slavi slavu David Uzlović, opštinski ćata. Došli su mu gosti, svi odabrani ljudi iz sela. Domaćin slave, čim je završio osnovnu školu, otišao je od oca i počeo da se bavi „piskaranjem po seoskim kancelarijama„. Otac ga se odrekao, a on je vremenom izučio zakon, dokopao se opštinskog pisarstva i zaradio nešto para. Zato je sada imao čime da dočeka svoje poznanike. Među gostima je bilo onih koji nisu vredni pomena, kako je sam pisac rekao. Ali bilo je i onih koji su se potrudili da iz daljine dođu i prisustvuju slavlju.

„Tu vam je učitelj Ivo iz Skupljena; pa onaj drugi Ivo, učitelj iz Jalovika; pa Stanoje učitelj iz Muratovca; pa pop Jerotije, onaj vrljoki iz Miokusa, što rže za ženskinjem kad se malo ćevne i što peva zajedno s Ciganima nekakve skaredne pesme. Tu je čak i sam kapetan Maksim Sarmašević. Ostalo su opštinske ćate i već tako – opet gosti odabrani, koji dolikuju ćati i imaju hvale i ljubavi u njega.“

Kapetanu se do sad već bila pohabala uniforma. Prošlo je tri godine od onog Đurđevdana. Tri godine su Đuka i on išli po selima i prodavali istu glavu šećera i svugde su dobijali iste pare, jedva jedan zlatni dukat.

Tako je veliko slavlje pravio David Uzlović. Tu se jelo i pilo, sviralo i igralo, napijalo redom u svačije zdravlje. Nazdravljali su svima redom, Đuka bi svaki put zapucao iz pištolja, a popovi i učitelji zapevali. Ove zdravice su se prekidale jedino da bi se gosti sagnuli da uzmu da jedu.

Uz masno jelo, započinjali su i duboke razgovore. Domaćin je posebno obraćao pažnju na kapetana i stalno mu govorio da se služi. Kapetan ga je upitao kakva će ova godina biti, a on je odgovorio da će sve biti dobro, samo da ima mnogo problema sa Radanom. Nije mu plaćao interes na vreme. Kasnio je i po tri meseca sa plaćanjem, a sa druge strane nije hteo da radi, propio se čak bio. Kapetan je predložio da mu uzmu nešto, setio se lepog vinograda koji je Radan imao. Uzlović je predložio da mu ipak uzme livadu u luci, a kapetan je mislio da uzmu i jedno i drugo, pa da njemu on prepusti vinograd.

Pitao ga je koliko će mu tražiti za vinograd, ali Uzlović nije hteo da razmišlja o tome dok mu to sve ne pripadne. Kapetan ga je uveravao da će on sve to uzeti jer Radan neće imati para da mu plati. Onda je kapetan upitao za ostale dužnike, ali sa njima uglavnom nije imao problema. Zatim su nastavili da nazdravljaju sa ostalim gostima.

Nagovorili su popa Peru da ustane i drži zdravicu za kapetana. Nakitio je pop celu zdravicu, hvalio kapetana, govorio kako je zbog njega sve postalo bolje u njihovom srezu. Na kraju opet Đuka opali iz pištolja, ostali povikaše i nastavi se slavlje. Slavilo se sve do jutra. Neki su odlučili da je vreme da se krene, a pop je opet održao još jednu zdravicu. Ali ovaj put se nije začuo pucanj. Kapetan je pogledao kroz prozor i video kako se Đuka oprašta od jednog seljanina, koji odnosi sa sobom torbu iz koje viri glava šećera. Zatim se Đuka vrati, zapuca dva puta i svi povikaše. Ubrzo posle toga svi su već bili jako pijani. Nisu znali ni šta pričaju. Uskoro je prestala muzika i zavladala je tišina.

Kroz šumu je išao onaj seljanin sa torbom, kada ispred njega stade Radan. Opet je bio jako pijan. Kum Mato, seljanin sa torbom, ga je nagovarao da ide kući, ali mu je on govorio da ni kuća više nije njegova, jer mu se Uzlović popeo na vrh glave. Zatim je upitao kuma šta nosi u torbi, a on reče glavu šećera. Kad ju je Radan video, prepoznao je da je to ona ista koju je on predao okrnjenu. Kum Mato je trebalo ujutru da ode kod kapetana i zamoli ga za nešto, a šećer je zbog toga kupio od Đuke. Radan ga je molio da šećer baci, jer ga je on već devet puta do sada kupovao. Istu tu glavu šećera.

„- Tu, baš tu istu glavu – poznajem je dobro!… Ja sam je i nabavio kapetanu. Evo, gde je okrnji crno dete na brodu više Petrova vira!… Viš, pa devet puta, moj kume, i – eto dokle sam dospeo!… – završi Radan, pa klimnu glavom neveselo, pogleda nešto dole u vodu, pa tek povuče Matu za rukav šapćući: – Kume, kume! Nuto, nuto!

– Šta, kume? – upita Mato uzjazben. – Nuto ono dole – vi’š?… Vi’š kako sedi!… Ta eno ga, eno – crni se!…

– Ama šta je? – Dete – ono, kume! Zar ne vidiš?… Ta stanide!… – viknu Radan i opsova tako strašno da se Mato strese od straha; spodbi onu glavu šećera, pa što igda može izmahnu te njom u vodu; razleže se pljesak pod ćuprijom, a on se nekako izvraćeno nasmeja: – Ha, haha! Kume! Vi’š, ooode!…

Mati pođe kosa naviše.“

Na početku četvrtog dela, pisac savetuje svoje čitaoce da svrate u kafanu „Kod Petla“ ukoliko se ikad osećaju turobno i zle volje. Nije bilo potrebe da se ide u pozorište jer se u ovoj kafani moglo videti i pozorište i komedija. U tu kafanu je dolazilo puno sveta. Svi su bili različiti i uvek se nešto dešavalo. Jedne večeri je bila snažna mećava i kafana je bila prepuna.

U jednom uglu za stolom su sedela dva čoveka. Jedan od njih bio je Đuka i pričao je o podvali koju je kapetan smislio sa glavom šećera. Ispričao je kako je jedno jutro ušao u kancelariju kod kapetana i video tu glavu šećera na stolu. Začudio se otkud ona tu, kad kapetan ne uzima mito. Tada mu je on ispričao da je on sam nju nabavio i da je smislio ceo plan. Ali da mu nije bilo Đuke ništa zaradio ne bi. A na kraju mu nije sve isplatio što mu je obećao. Ostao mu je dužan dvadeset dukata.

Paja, čovek koji je sedeo sa Đukom i slušao priču, upitao je kako im je sada išla ta trgovina. Đuka mu je ispriča da im je u poslednje vreme išlo odlično sa tim jer je svaki dan dolazio bar po jedan seljak da moli za nešto kapetana, a on bi ih isprva odbijao, tada bi im Đuka ponudio tu glavu šećera, oni bi je kupovali i donosili na dar kapetanu i tako sve u krug. I ljudi su shvatili tu prevaru, ali su morali da ćute jer su se bojali kapetana. Uvek im je trebalo nešto od njega, a on je to koristio. Paja je zaključio da su sigurno puno para zaradili. Tada mu je Đuka priznao da su ovu kafanu u kojoj sada sede sagradili od para dobijenih od te glave šećera.

Tada ga je Paja upitao zašto su se onda posvađali kada je sve išlo kako treba.

„- Stani da ti kažem… Znaš, kad smo počeli trgovati s novom glavom, on je počeo zapisivati koliko se puta proda. Vidim ja, pa mi bi za zlo što zapisuje; valjda ga ja neću prevariti. Kad je tako, stanem i ja beležiti na glavi šećera; kad se god proda, povučem po jednu belegu plajvazom. Kad bi da se proračunamo – a to smo radili svakog meseca – po njegovom računu izlazi da je prodato više jedanput, a po mom ne izlazi. I baš mogu se sad gde hoćeš zakleti, nije mi o glavu da lažem, da sam pravo beležio. Oko toga ti se, bogme, mi zdrpimo valjano. On meni: „Lopove!“ Ja opet njemu: „Varalico! Lupežu nad lupežima!“ Umalo što ne bi i za vratove. Ja duhnem te iziđem od njega… I kad se proračunasmo, zakide mi čitavih dvaest dukata!…“

Tada je u kafanu ušao jedan robijaš. Policajac ga je čekao napolju dok je on uzimao flašu piva. Na prvi pogled je Đuki delovao poznato. Bio je to Radan. Đuka mu na brzinu reče da se posvađao sa kapetanom, a Radan je upitao kako su mu deca, ali nije uspeo da čuje odgovor jer ga je policajac požurio da krenu. Đuka je tada ispričao Paji da je Radan seljak koji je nabavio kapetanu tu famoznu glavu šećera. Bio je to pošten i čestit čovek, ali je pozajmio pare od jednog zelenaša i nije mogao da mu ih vrati. Pokušavao je da vrati pare, malo po malo davao, ali nije mogao da vrati sve. Interes se gomilao, a on nije mogao da zaradi dovoljno. Kapetan je bio rešio da mu uzme vinograd, a zelenaš Uzlović je hteo livadu, pa su zajedno šuškali i spremali sve da mu otmu.

U međuvremenu se pojavio neki dobar čovek koji je hteo da pomogne Radanu da mu da novac da se izvuče iz dugova, ali su to čuli kapetan i Uzlović. Potrčali su kod čoveka da spreče to. Ispostavilo se da je taj čovek ustvari kapetanov brat od ujaka i ubedili su ga da ne da pare Radanu. A on je bio sav srećan što će se izvući iz dugova i svugde se hvalio time.

Kako su uspeli da odvrate čoveka, tako je Uzlović još više stegnuo Radana za pare. Na brzinu su uspeli da naprave prodaju i kapetan je dobio vinograd koji je želeo. Odveo je Đuku da mu se pohvali pa su otišli zajedno do Radanove kuće. Većinu stvari je kupio zelenaš Uzlović, a sada su i kuću prodavali. Radan je bio ljut, a žena i deca su samo stajali sa strane i posmatrali šta se dešava. Kada je došao red na kuću, počeše žena i deca da plaču, Radan ulete u kuću, zgrabi pušku i ubi Uzlovića.

„- Ubi ga! – začudi se Pajo. – Ubi, dabome. Dogorčalo čoveku. Nije to šala ostati sa sitnom decom – pod vedrim nebom, kao prosjak!… Načini se tu galama, dotrčaše još ljudi iz sela. On, siromah, sam iziđe i predade se, te ga odmah otpratiše u haps…

– A šta bi od prodaje?

– Prodaja se izvršila. Sve mu ode za dug i troškove, još se nije moglo ni isplatiti… Njega na ispit, pa posle sudu, sud ga osudi na robiju, i eto, siromah, još nije izdržao. Kapetan tera opet svoje. Vinograd je dobio. Sad, valjda, ima opet nekog te mu pomaže da trguje s glavom šećera… Siročad Radanova potucaju se po najmu; a žena mu nekako ubrzo presvisla od teška jada… Eto, moj Pajo, kako može čovek da strada!…“

I tako se završi još jedna noć u ovoj kafani. Svi su gosti otišli, pa su se i Paja i Đuka zaputili kućama. Vetar je zviždao, a negde u daljini se čula pesma nekih pijanih ljudi.

Analiza likova

Likovi: Radan Radanović, kapetan Maksim Sarmašević, David Uzlović

Radan Radanović – jedan od glavnih likova ove pripovetke. Kako je pisac naklonjen selu i seljacima, tako nam i nije dao opis fizičkog izgleda ovog lika. Usresredio se na druge, mnogo bitnije stvari koje je želeo da nam dočara. Radan je od samog početka prikazan kao častan, inteligentan i vredan čovek. Kao i većina seljaka tog vremena, nije mogao da zaradi dovoljno da izdržava svoju porodicu pa je morao da pozajmi pare od zelenaša, koji su se u to vreme pojavili.

Iako ima najbolji vinograd i livadu i sve je stekao svojim radom, nije mogao ipak da zaradi dovoljno da vrati dugove. Sve do uzimanja pozajmice on je slika i prilika pravog idealnog seljaka. Sve to propada kada se zaduži. Počinje da pije i na kraju gubi sve. Ljubomora drugih ljudi i želja da mu otmu njegovo, pošteno zarađeno vlasništvo, je za njega značila propast. Na kraju je ubio čoveka koji mu je zagorčao život i završio na robiji.

Kapetan Maksim Sarmašević – u ovom, drugom glavnom liku, pisac je izneo sve svoje stavove o predstavnicima vlasti toga vremena. Njegov opis je veoma ironičan, da lako možemo pomisliti da pisac stvarno misli da je kapetan jedan dobar i idealan čovek. Kako napominje i rođen da bude na vlasti. Njegova uniforma ga izdvaja od ostalih.

Pored njega je njegov prijatelj i policajac Đuka, koji mu pomaže u svemu. Ispod svega ovog savršenog, krije se opaki lik jednog birokrate. Smislio je podli plan da Đuka prodaje jednu te istu glavu šećera seljacima i da mu je oni donose na dar, kako bi je vrteli u krug i tako zarađivali. Time pokazuje koliko je pio pokvaren i zao i kako nije birao način da dođe do onoga što je zacrtao.

David Uzlović – najbogatiji čovek u okrugu. Počeo je kao običan pisar, ali je vremenom zaradio mnogo para. Voleo je da troši i nije žalio. Postao je i zelenaš i davao pozajmice seljacima. Uzimao je veliku kamatu za to. Nije mario ni za koga, pa mu tako nije bilo žao da Radanu uzme sve, pa čak i kuću. Na kraju umire od ruke nekoga koga je jurio za pare.

Beleške o piscu

Milovan Glišić rođen je 6. januara 1847. godine u selu Gradac blizu Valjeva. U Valjevu u to vreme nije bilo škole pa su ga otac Đorđe i majka Jevrosima podučavali kod kuće. Čim se otvorila škola, odmah je primljen u drugi razred, a Beogradsku nižu gimnaziju upisao je tek sa 17 godina. Porodica je bila siromašna pa se zbog neimaštine sam morao da snalazi za sve u svom detinjstvu, a finansijska situacija se pogoršala po smrti njegova oca 1865. godine. Školovanje je nastavio u Velikoj školi gde je započeo da uči tehniku, a zatim se prebacio na filozofiju.

Po prekidu školovanja počeo je da radi kao korektor Državne štamparije, uz razne poslove koje je mogao da nađe da bi preživeo. Iako mu je tokom školovanja ovo oduzimalo veoma puno vremena, Glišić je bio dobar đak i pokazivao je interesovanje za nemački, francuski i ruski. Bio je dramaturg Narodnog pozorišta, dva puta urednik „Srpskih novina“ i pred kraj života pomoćnik upravnika u Narodnoj biblioteci.

Oženio je jednu od pet ćerki bogatog trgovca iz Beograda Nikole Stefanovića, od koje se posle razveo zbog čega je jedan period života živeo ispod Kalemegdana u sobi hotela „Nacional“. Sestra Stanka Glišić bila je ugledni prevodilac ruskog i francuskog te je izdala knjigu „Moje uspomene“ 1933. godine.

Svoj književni rad započeo je prevođenjem dela za satirične listove, a zatim prešao na pisanje pripovetki. Njegov opus obuhvata dva pozorišna komada: „Podvala“ i „Dva cvancika“ i dve zbirke pripovedaka u kojima su objavljene njegove satirične i humoristične pripovetke“ Redak zver“, „Zloslutni broj“, „Šetnja posle smrti“, „Šilo za ognjilo“, „Ni oka šta“, „Prva brazda„, „Roga“ i „Glava šećera“.

Najviše je radio na prevodima francuske i ruske književnosti, a osamdesetih godina je prozvan najboljim prevodiocem tog doba. Poznat je po tome što je svojim prevodima upoznao srpsku publiku sa ruskim piscima Gogoljem, Tojstojem, Ostrovskim i Dančenkom, pa je tako zaslužan za prevode dela „Mrtve duše„, „Taras Buljba“, „Krajcerova sonata“, „Rat i mir“ i „Oblomov“. Takođe je preveo „Šagrinska koža“ francuskog pisca Balzaka, „Kolomba“ autora Merimea, radio na prevodima Žila Verna i mnogih drugih.

Film „Leptirica“ je snimljen po njegovoj pripoveci „Posle dvadeset godina“.

Umro je 1. februara 1908. godine u Dubrovniku, a sahranjen na pravoslavnom delu groblja.

D.B.