Fantastika

Fantastika predstavlja nešto što je izmišljeno, što je plod mašte, čudnovato, natprirodnu stvar ili pojavu. U fantastiku ubrajamo sve ono što se ne može objasniti prirodnim zakonima. Fantastika potiče od grčke reči phantastikos što znači izmaštan, zamišljen. Ona je predstava ili vizija koja je plod nečije mašte. Poreklo joj nalazimo u mitologiji i religiji. Ona u sebe uključuje čudesne, nestvarne, irealne elemente. Preko legendi i predanja fantastika se uselila i u pisanu književnost.

Za razvoj fantastike veliki značaj je imala narodna književnost u kojoj svakako nalazimo različite motive fantastike. Takva dela su bajke, predanja, vradžbine i slično.

Fantastika je naročito značajna za razvoj mašte i imaginacije koja je za čoveka veoma bitna. Nastaje kao rezultat čovekove sklonosti za sanjarenjem, potrebe za otkrivanjem i predviđanjem budućnosti, željom da čovek zapravo spozna samog sebe i svet koji ga okružuje. Kada se čovek našao u sukobima sa svetom i kada se našao u nedoumici da objasni kakve i koje to sile upravljaju prirodom, tada je čovekova mašta nalazila odgovore upravo u fantazijama. Tako je čovek gradio svoju budućnost i zbog toga je narodna usmena fantastika raznovrsna i slikama veoma bogata.

U književnosti fantastika je posebno u romantizmu doživela procvat i tada je beg od stvarnosti upravo beg u iracionalno i natprirodno. Jaka je bila veza sa folklorom i upravo iz ove oblasti su pozajmljivana natprirodna bića za književnost.

Po ugledu na romantizam, nadrealizam se ponovo okreće fantastici. Sada se fantastika ogleda u tome što se pesnici kreću svojoj iracionalnoj moći i stvaranju samo svojih nadrealnih svetova. Takvi svetovi su nezavisni od stvarnosti. Tako se može doći do dve vrste fantastike: čista fantastika, ona koja se zasniva samo na iracionalnom, na onom što nema dodira sa stvarnošću, dok bi drugi tip fantastike bio naj u kom se polazi od realne situacije i kreće se u pravcu fantastičnog.

Sa ubrzanim razvojem nauke i naučnih otkrića razvila se još jedna vrsta fantastike, a to je naučna fantastika. U njoj se prepliću izmišljeno, nestvarno i čudno sa naučnim pronalascima i njihovim racionalnim objašnjenjem. Spoznaja fantastike je težnja da se nemoguće učini koliko toliko dostupnim.

U pisanoj literaturi pojedini pisci su u svoja dela unosili elemente fantastike, a to su Johan Volfgang Gete, Puškin, Gogolj, Tolstoj, Žil Vern, Edgar Alan Po, Franc Kafka, Horhe Luis Borhes i drugi.

U srpskoj književnosti rodonačelnikom se smatra Lazar Komarčić, a fantastiku nalazimo i u delima Milovana Glišića, Sime Matavulja, Momčila Nastasijevića, Miloša Crnjanskog, Danila Kiša, Borisava Pekića, Milorada Pavića, Svetislava Basare i drugih.