Figure dikcije (lat. dictio = govor, izraz) spadaju u stilske figure čije se delovanje zasniva na efektu glasova i zvukova u govoru te stoga predstavljaju glasovne, tj. zvučne figure.
Nastaju ponavljanjem određenih glasova ili grupa srodnih glasova, ponavljanjem čitavih reči i oponašanjem zvukova iz prirode. Glavnom karakteristikom figura dikcije smatra se ponavljanje, koje služi da pojača ili umanji značenje nekih reči ili da otvori neke nove dimenzije u književnosti čime reči, ili celokupno delo, dobivaju neko novo značenje. Zbog te osobine, figure dikcije ne treba shvatati jednodimenzionalno.
U figure dikcije spadaju:
- asonanca
- aliteracija
- onomatopeja
- anafora
- epitafora
- simploka
- anadiploza
Asonanca
Asonanca (lat. assonare = odjekivati, zvučati u skladu) nastaje učestalim ponavljanjem istih samoglasnika u stihu čime se postiže poseban zvučni kvalitet, ritam ili zvučni efekat (npr. oko sokolovo, jesenje veče).
Korištenjem asonance u poeziji naglašava se ekspresivnost pesničkog jezika, izražavanje je emocionalnije i lakše je dočarati određene slike, izaziva se eufonija (milozvučje), tj. prijatan zvučni utisak.
Primer:
„I jeca zvono
Bono.
Po kršu dršće zvuk,
S uzdahom tuge
Duge
Ubogi moli puk.“ – Veče na školju, Aleksa Šantić
Više informacija o asonanci >>
Aliteracija
Aliteracija (lat. ad=pri, uz i littera=slovo -> alliteration) nastaje namernim ili slučajnim čestim ponavljanjem suglasnika ili konsonanta u stihu ili rečenici. Najčešće se javlja u izrekama i poeziji, ređe u prozi, s njom se pridonosi ritmičnosti, odnosno ritmičkoj organizovanosti stiha, naročito kada se koristi na početku reči u prvom slogu (npr. riba ribi grize rep).
Aliteracija, osim što se koristi namerno da se istakne emocija govornika, koristi se i kao sporedni ukras.
Primeri namernog korišćenja radi naglašavanja emocije, tj. ugođaja (hladnoća):
Primer 1:
„Prohladni pada mrak,
Vrh hridi crne
Trne
Zadnji rumeni zrak…“ – Veče na školju, Aleksa Šantić
Primer 2:
„Jali grmi, jal’ se zemlja trese,
Jal’ pucaju nazad na lubarde,
Jal’ udara more u mramorje?“ – Bećir aga i mali Radojica, narodna pesma
Više informacija o aliteraciji >>
Onomatopeja
Onomatopeja (grč. onoma=ime i poiein=napraviti) je stilska figura kojom se prenose ili obeležavaju razni zvukovi iz prirode. Nastaje slaganjem slogova ili reči koje su karakteristične za neka bića, stvari i pojave (npr. glasanje životinja, zvukovi raznih mašina i predmeta i slično).
Onomatopeje se koriste u književnosti i svakodnevnom govoru, veoma su česte i u stripovima i crtanim filmovima, a doprinose veštom dočaravanju situacije, donose bogatstvo izraza i slikovitost.
U jeziku se razlikuju tri tipa onomatopejskih izraza:
- interjekcija
- onomatopejske reči
- pesnička onomatopeja
Interjekcija
Interjekcija označava usklik, uzvik, govor akcije
Primer: bum, tras, mjau, tika-taka, ćiju ći…
Onomatopejske reči
Primer:
zvižduk, mjauk, kreket (onomatopejske imenice)
šuštati, tutnjati, pucketati (onomatopejski glagoli)
Pesnička onomatopeja
Primer iz pesme Smrt Smail-age Čengića, Ivana Mažuranića:
„Krcnu kolac nekoliko puta,
Zviznu pala nekoliko puta,
Zadrhtaše ta vješala tanka,
Al ne pisnu Crnogorčad mlada,
Niti pisnu, niti zubi škrinu.“
Više informacija o onomatopeji >>
Lirski paralelizmi (anafora, epifora, simploka, anadiploza)
Jedno od osnovnih stilskih sredstava u poeziji su lirski paralelizmi koji se u književnim delima koriste na način da se ponavljaju iste ili slične reči da bi se istakla osećanja i da bi se motivi povezali u jednu celinu.
Figure dikcije koje se svrstavaju u lirske paralelizme su:
- anafora – ponavljanje na početku stihova
- epifora – ponavljanje na kraju stihova
- simploka – ponavljanje na početku i na kraju stihova
- anadiploza ili palilogija – ponavljanje na kraju jednog i na početku drugog stiha
Anafora
Anafora (grč. anaphorá = ponavljanje) je figura reči u kojoj se jedna ili više reči ponavlja na početku svakog stiha u jednoj ili više strofa, ili rečenica ako je tekst u prozi. Da bi se pojačao utisak, može se ponavljati i unutar stiha ili rečenice.
Primeri 1:
„Groblje j’ zemlja kom se hodi,
groblje j’ voda kom se brodi
groblje-vrata i gradine,
groblje-brda i doline…“ – Svetli grobovi, Jovan Jovanović Zmaj
Primer 2:
„Ona su gazila po potoku (…) ona su pobrala koštice od suvih šljiva (…) ona su na đubrištu iza oficirskih kuhinja (…) ona su kušala list od jagorčevine (…) ona su se noću zavlačila (…) ona su prosila, krala, otimala, (…)“ – Nemiri, Ivo Andrić
Epifora
Epifora (grč. epiphora = dodavanje, nanošenje) je figura dikcije kojom se ista reč ponavlja na kraju stihova u strofi ili rečenici, naziva se epifora, a suprotnost je anafori. Doprinosi stvaranju utiska i emocionalnog naboja kod čitaoca.
Primer:
„Kupi vojske koliko ti drago,
Pod Stalaća kad je tebi drago,
Udri Stalać kako ti je drago,
Ja ti dobra ne dam nijednoga.“ – Smrt vojvode Prijezde, epska narodna pesma
Simploka
Simploka (grč. symploke = isprepletenost) nastaje spajanjem, prepletanjem, anafore i epifore, što će reći da je simploka stilska figura ponavljanja iste reči na početku i na kraju stiha.
Osim u književnosti, simploka se često koristi i u retorici, naročito u političkim govorima.
Primer 1:
„U tamnici je glava naroda
u tamnici je snaga naroda
u tamnici je nada naroda.“ – Samson i Dalila, Laza Kostić
Primer 2:
„Tvrda vjera! ostavit te neću,
Tvrda vjera! prevarit te neću.“ – Marko Kraljević i kći kralja Arapskoga, narodna epska pesma
Anadiploza ili palilogija
Anadiploza ili palilogija (grč. anadiplōsis=udvajanje ili grč. pálin lόgos= ponovljenja reč) definiše se kao ponavljanje jedne ili više reči na kraju jednog i na početku narednog stiha ili rečenice. Korištenjem u prozi, ističe se značenje reči.
Ponavljanjem reči u poeziji, postiže se zvučnost i naglašava emocija.
Primer 1:
„Kad ujutru bijel dan osvane,
Dan osvane i ogrije sunce.“ – Car Lazar i carica Milica, narodna pesma
Primer 2:
„…kad prevratom ću smjelim oboriti Bastilju,
Bastilju sviju kriza: moj mozak! Moj mozak!“ – Revolta, Miroslav Krleža
Ostavite odgovor