Veče na školju

Aleksa Šantić značajan je srpski pesnik s prelaza s 19. na 20. vek. Uz Milana Rakića i Jovana Dučića smatra se jednim od najboljih predstavnika pesničke škole Vojislava Ilića.

Njegova poezija izražavala je i osobna osećanja prema ljudima i mestima, ali i kolektivne probleme naroda, nacionalna pitanja i socijalne diskurse. Šantić u nekim pesmama govori o kolektivnim problemima iz osobne perspektive, a ponekad se njegove pesme bave isključivo temama koje se tiču samog pesnika. On u njima izražava subjektivnog sebe, na temelju nekog vanjskog objekta. Njegove pjesme su izrazito emotivne, a njima izražava i ljubav i tugu, te bol zbog (neuzvraćene) ljubavi. Njegove ljubavne pesme napisane su kao sevdalinke, te su mnoge od njih i opevane. Takva je i njegova najpoznatija pesma „Emina“, koja je opevana kao sevdalinka i kao takvu je znaju naraštaji.

Velika emotivnost oseća se čak i u pesmama u kojima Šantić govori o svom narodu, o socijalnoj i nacionalnoj nepravdi koja im je naneta, te o slobodi koja im je oduzimana. Izraziti patriotizam ispoljava i u pesmama u kojem piše o svojem kraju, gradu u kome je rođen i odrastao – Mostaru, te Neretvi. Uticaj lokalne kulture uvelike se oseća u njegovoj poeziji, ali i uticaj vremena u kojem je živeo i stvarao. Tokom života Šantić je napisao preko 800 pesama, ali je pisao i prozu te kazališne predstave. Pesme su mu objedinjene u 6 zbirki poezije izdanih od 1891. godine do 1913. Osim toga, Šantić je pisao i drame u stihovima, a najboljima se smatrauju drame „Pod maglom“, objavljena 1907. godine i „Hasan-aginica“, objavljena 1911. godine.

Šantić se takođe bavio i prevodima, pa je 1910. godine izdao i knjigu prevoda pesama nemačkih pesnika, pod nazivom „Iz nemačke lirike“. Prevodio je i značajna češka djela te bio jedan od osnivača časopisa „Zora“.

Veče na školju – analiza pesme

„Veče na školju“ Alekse Šantića pesma je socijalne tematike. U njoj su u nekoliko slika prikazane muke osiromašenih, izrabljivanih ljudi s kojima je Šantić duboko suosećao. Prikaz socijalne nepravde jedna je od glavnih tema Šantićevih pesama, a to je ideja i ove pesme. Pesnik koristi motive svakodnevnih, radničkih ljudi kako bi pokazao patnju svoga naroda. Tako i ovde za glavni motiv ima „ubogi puk“, a sudeći po mestu radnje, koji nam se otkriva već u naslovu, naslućujemo da su to ribari i umorni seljaci koji preživljavaju teškim mukama svog fizičkog rada. Mesto radnje već je u prvoj strofi definisano kao ostrvo i to ono kamenito, što vidimo u stihu gde se spominju crne hridi. U prvim stihovima zastupljene su sve pesničke slike – i vizuelne, osjetilne i auditivne. Prva strofa uvodi nas u pesmu početnim stihom koji prikazuje kako

„Pučina plava
spava“

Već sledeći stih budi osetilni doživljaj, jer stih kaže „Prohladni pada mrak“, a onda

„Trne
Zadnji rumeni zrak.“

Čitalac može da oseti hladnoću koja navire hladnim povetarcem u nadolazećoj noći. U sledećem stihu prikazana je auditivna slika „I jeca zvono“. U nekoliko stihova pesnik je obuhvatio opis mesta radnje uzdrmavši sva čula čitaoca, jedno za drugim. Još u prvoj strofi pesnik je koristio stilsku figuru personifikaciju kako bi oživio okolinu. Pa tako motiv pučine „spava“, crna hrid „trne“ od hladnoće, kao da je i sama oseća. Ovo trnjenje može da se primeni i na motiv zraka sunca, što znači da su se i one ugasile. U drugoj strofi personifikovano je zvono koje „jeca“ te zvuk koji „dršće“. Ovakvim opisima motiva izriče se tuga, hladnoća i strah, sve osobine kojima pesnik želi da opiše ljude, koji će da se jave kao motivi kasnije u pesmi. Pesnik stvara atmosferu koja treba da pokaže svu jad koju ljudi osećaju. Ona se oseća u prirodi, u okolini, pa zato okolina takođe pati, dršće, jeca itd.

U drugoj strofi po prvi put se javlja motiv „puka“:

„S uzdahom tuge
Duge
Ubogi moli puk“

U par stihova sastavljenih od tek nekoliko reči, pesnik je uspeo da prikaže dugotrajnu tugu svog naroda, ali i jednu od njihovih najvećih odlika – pobožnost. U svom tom jadu i siromaštvu, puk je prikazan u trenutku molitve. Ono šta ćemo kasnije da doznamo je da ona ne dolazi toliko iz pobožnosti, koliko iz očaja. Molitva je zadnja stvar koju još mogu da učine u nadi da će im se bar nebesa smilovati i život učiniti bar donekle lakšim.

U četvrtoj strofi kreće opis tih ljudi. Fizički opis govori nam samo da su mršavih glava, što govori o velikoj gladi koja ih mori, ali onaj karakterni opis potvrđuje drugu strofu – oni kleče „pred likom boga svog“. Napokon saznajemo zašto. Pesnik svrhu njihove molitve opisuje samo jednom rečju „Ištu.“. A onda pobija svu nadu stihovima:

„… Al tamo,
Samo
Ćuti raspeti bog.“

Motiv boga u isto vreme je i personifikovan i demistifikovan. Poput čoveka on ćuti, poput čoveka je raspet, te poput čoveka ne može ništa da učini. On je samo krst na zidu i pesnik ga je u ovih nekoliko reči upravo takvim i opisao.

Poslednja strofa ponovo se vraća na opis okoline. Slika se zatvara i zaokružuje, kao da smo na trenutak iz vanjskog sveta ušli u nečiju sobu, razgledali je i izašli vani. Pesnik govori kako u toj molitvi dolazi san, a onda ponavlja četiri stiha prve strofe, kojima opisuje hladnoću zraka i odumiranje svetla:

„Prohladni pada mrak,
Vrh hridi crne
Trne
Zadnji rumeni zrak.“

Čini se da je krajolik potonuo u mrak, čime se ugasila slika i završila pesma.

U celoj pesmi primećujemo sumornu, tugaljivu atmosferu. U zraku se oseća očaj, siromaštvo, glad i hladnoća. Ipak, ritam pesme je brz jer pesma je sastavljena od veoma kratkih stihova – peteraca, šesteraca, katkad i od stihova od samo dva ili tri sloga. U pesmi skoro u svakom stihu primećujemo opkoračenje, što ritam čini bržim, ali i nestalnijim. Ipak, kroz celu pesmu primećujemo rimu i to najčešće parnu, iako je ima i obgrljene. Zato je najsigurnije reći da je rima u pesmi isprekidana. Rima utječe na dinamiku pesme, koja je brza, ali često usporava, pa je možemo nazvati promenjivom.

Beleške o autoru

Aleksa Šantić bio je značajan pesnik srpskog porekla, rođen i odrastao u Mostaru, gde je živeo gotovo celi život. Rođen je 1868. godine u porodici trgovaca. Zato se i on školovao za trgovca i to u Ljubljani i Trstu. Nakon završenih škola vratio se u rodni Mostar. Mostar je zatekao u pustoši nakon hercegovačkog ustanka koji je podignut protiv Austrije.

Šantić je počeo da radi u trgovini svog oca, gde je najviše čitao knjige i neke listove do kojih je mogao da dođe. Tek je nakon nekoliko godina napokon počeo i da piše. Uključio se i u književni, ali i društveni rad u svojoj zajednici, čime je počela i njegova književna karijera.

Po uzoru na Vojislava Ilića i Zmaja, pisao je pesme u kojima je ispoljavao svoje emocije, najčešće bol i razočarenje, ali takođe i poeziju s nacionalno obojenim idejama, prikazujući socijalno stanje srpskog naroda te narodni prkos protiv osvajača. Sve to pisao je iz neke osobne perspektive, čime su pesme ispadale izrazito rodoljubive.

Šantić je počeo da piše za novine i časopise. Bio je saradnik u časopisu „Golub“, „Bosanskoj vili“, „Javoru“, „Otadžbini“ i drugima. Bio je i jedan od prvih urednika „Zore“, pokrenute 1896. godine. 1888. godine osnovao je Srpsko pevačko društvo „Gusle“, kako bi počeo da žiri nacionalnu svest među svojim narodom.

1902. godine Šantić je nameravao da se preseli u Ženevu, ali ne mogavši tamo izdržati, nakon tri nedelje vratio se u Mostar. Neko vreme živeo je u Borcima kod Konjica, ali onda je 1913. godine bio proteran iz Mostara od strane austrougarske vlasti. Bio je uhićivan i zatvaran, najčešće upravo zbog sadržaja svojih pesama.

1914. godine Šantić je posatao dopisni član Srpske kraljevske akademije.

Za vreme života napisao je i objavio preko 800 pesama. Među njima su najpoznatije „Emina“, kasnije pretvorena u sevdalinku, kao i neke druge Šantićeve pesme, zatim „Veče na škoju“, „Ostajte ovdje“, „Moja otadžbina“, „O klasje moje“, „Što te nema?“, „Pod krstom“ i mnoge druge.

Šantić je već 1908. godine počeo da oboljeva, a od bolesti tuberkuloze je na kraju i umro i to u rodnom Mostaru, 1924. godine.

Autor: V.B.