Nemiri

Realistična zbirka pesama u prozi Nemiri Ive Andrića njegova je druga samostalna knjiga (prva Ex Ponto objavljena je u Zagrebu 1918. godine). Tekst o stvaranju Nemira nije celovit, za razliku od Ex Ponta, o kome se mnogo raspravljalo i sa mnogih pozicija.

Zbirka Nemiri nastala je u Zagrebu 1920. godine. Pre njenog konačnog pojavljivanja delovi zbirke objavljeni su na stranicama Književnog juga, literarnog časopisa u kome je Andrić bio jedan od urednika i jedan od najagresivnijih književnih kritičara. Časopis je izlazio u Zagrebu tokom 1918. i 1919. godine.

Pored toga, delovi zbirke objavljeni su i u beogradskom časopisu Misli. Tip lirizma karakterističan za Andrićevu prvu stvaralačku fazu koju nalazimo i u njegovim kasnijim delima, posebno u periodu nakon 1950-ih, kad je objavio zbirku kraćih proza: Staze. Lica. Predeli (1956).

U zbirci Nemiri pesnički subjekat traži dijalog, ali sa pozicije autorskog dela. Andrić je smatrao da njegove prve knjige nisu na nivou njegovog kasnijeg, zrelog stvaranja, i zato nije dao da se ove dve zbirke preštampaju. Na izvestan način, to je i sam naveo u pismu M. Markoviću u vezi sa namerom francuskog izdavača da objavi konačni prevod Ex Ponta 1938. godine:

„Ali mi izgleda nezgodno i pogrešno dati ga stranoj publici kao primer naše savremene književnosti i kao sliku moga književnog stvaranja.“

Kasnije je Andrić preuređivao svoje zbirke i svoju poeziju nezadovoljan brojnim greškama koje su urađene pri objavljivanju tekstova. Ex Ponto, Nemiri i sva poezija objavljeni su posthumno kao XI. knjiga Sabranih dela 1976. godine.

Zbirka Nemiri označava kraj prve stvaralačke faze u kojoj je autor iscrpio svoj lirsko-meditativni govor. Tako mladi Andrić organizuje svoje pesme ne pridržavajući se dominantne simboličko-impresionističke paradigme perioda – Andrićev stih je slobodan stih bez rime ili nepravilne rime i sa izrazitom tendencijom za prozaizaciju ritmičko-melodijske strukture pesme. Nadalje, on uvodi slike koje konstruišu vanjezičnu stvarnost na nivou anegdota.

Jezik zbirke Nemiri usklađen je sa govorom mlade književne generacije modernista pre Prvog svetskog rata. Žanr je klasifikovan kao lirsko-refleksivni zapis, sastavljen od pesama u prozi, lirske proze, ispovednih molitvenih zapisa, kratkih priča i lirsko-meditativnih zapisa. Fragmentarna kompozicija teksta i neke karakteristike pojedinih zapisa dovele su do kritičkih izjava da su Andrićeve prve dve zbirke niz sakrivenih dnevničkih zapisa koji su činili svojevrsni hibridni proznolirski tekstovi.

Zbirka Nemiri podeljena je u sedam naslova, koji su kompoziciono strogo podeljeni na proze u prozi (Nemir od vijeka, Bregovi) i lirske proze (Nemir dana). Andrić je ovom podelom jasno definisao kompozicione delove knjige i problematizovao odnos pesme i proze. Zapisi Nemira su, u poređenju sa zapisima u Ex Pontu, mnogo više „lirski“ i „poetični“, a jezik je harmoničniji. U središtu lirsko-refleksivne radnje je stigmatizovano i mesijansko označeno „Ja“ koje koristi hrišćanski vokabular, metaforu i simboliku:

„(…) ja bih oprostio svojoj ugašenoj pesmi i prekinutom vrisku i pun pouzdanja u nevidljive snage ispravio bih se, na čas, srećan i bogat i velik, za celu glavu viši od neba iz priče.“

„Ja“ se vlada kao dobar vernik čak i kad blati i želi da se otrgne od Boga. Religioznost u zbirci negde prelazi u misticizam, pa čak i panteizam. Izražava se i dualizam koristeći figuru antiteze poput: dobro-zlo, pravda-nepravda, moć-nemoć, telo-duša, bol-radost, dan-noć, san-java. Pored antiteze, pojavljuju se i poređenja, kontrasti, paradoksi, ali i oksimoroni koji naglašavaju svet kontradikcije i ljudske nemoći.

Vrsta dela: zbirka pesama u prozi

Mesto radnje: neimenovano selo; vagon; grad Jedo; Božja vrata

Vreme radnje: uoči Prvog svetskog rata

Tema dela: nemoć izlaska iz zadatih i općevažećih okvira svakog pojedinca

Ideja dela: pojedinac je sam u univerzumu i društvu, tajna je sebi i drugima i prisiljen je da prihvata teret samoće

Kratak sadržaj prepričano, citati

Nemir od vijeka

Razgovor između poetskog jastva i Boga. Pesnički subjekat nije verovao u postojanje Boga sve dok mu se Bog nije pojavio: Kad Te nisam vidio nad sobom, mislio sam da Te nema. Bog ga je odabrao u detinjstvu i označio da ide Njegovim putem. Subjekat se pita koliko je on uopšte mogao da ubde srećan.

„I još sam bio lud i samo svoj, otimao sam se putu i pozvanju, trgao sam se u stranu i bio sam kao zlo dete koje ne spava kod kuće nego bega, nečisto, sa vlatima sena na odelu a pogled ima mutan i nestalan kao ničije pseto.“

Zaključuje da mu se nijedna vrata neće silom otvoriti i priznaje da je prošao kroz svet udarajući levo i desno na vrata nečije tuđe sudbine, ali sva su mu bila zatvorena. Shvata da je Bog stavio svoju nevidljivu ruku između njega i sveta da bi ga okružio svojom ljubavlju. Zaključuje da se sve šta postoji bori bez kraja i Božja svetlost izbija iz svega.

Subjekat se bori sa svojim identitetom – pita se ko je on u stvari, gde mu je mesto, gde mu je kraj.

„Što sam ja ovde u svetu? – Stablo na vetrovitu mestu. Cvet ukraj puta. Kameni stup, osamljen na ruševinama, koji ne drži svoda i ne služi ničem nego puca na mrazu i gori na žegi, i još onako polomljen i sam kazuje slavu koje više nema.“

Priznaje da nema gde da se vrati, tako da te noći leži pored Boga, a čini mu se da će uskoro odleteti kao ptica.

Od figura dikcije pominju se:

Onomatopeja: „On tako dobro čuti da se već pomišlja da ga nema.“

Anafora: „On je kao toplina u dahu svega što živi. / On je gluh za sate koji izbijaju i cepaju vreme na parčad, i On je slep na dan i noć i sve promene vremena. / On je kao miran sjaj i velika tišina u kojoj se čuje glas koji ga neče.“

Poliptoton: „Ti nisi isti u jutro i veče; sa minutama zrije lik Tvoj; zabludu sam Te juče poznavao, jer Ti rasteš i o Tebi svaki dan govore drugo.“

Od sintaktičkih figura pominju se:

Elipsa: „Jer kasno sam uvidio, da se ne otvaraju silom.“

Retoričko pitanje: „Pa kako sam mogao biti srećan?“

Od figura misli pominju se:

Hiperbola: „Prevelika je i preteška za jednog čoveka ta snaga i ta mudrost kojom nas iskušavaš.“

Gradacija: „On je kao toplina u dahu svega što živi. / On je gluh za sate koji izbijaju i cepaju vreme na parčad, i On je slep na dan i noć i sve promene vremena. / On je kao miran sjaj i velika tišina u kojoj se čuje glas koji ga neče. On tako dobro šuti da se već pomišlja da ga nema. A On je mirno srce svih atoma.“

Uporedba: „Meni se čini da je ovo čas kad ću kao ptica koja ima nerazumljiv pogled, odletiti, zajedno s vriskom, sa sveta.“

Paradoks: „(…) kazuje slavu koje više nema.“

Od figura riječi, osim alegorije (kakvo je celo delo), pominju se:

Sinegdoha: „Ja blagoslivljem, a senka mojih dlanova pada na svet.“

Metonimija: „(…) ja zaklanjam rukama i grudima malo čovekovo svjtlo, malo čovekovo svetlo koje se ne vidi na svodovima i koje ispunja kratkim sjajem jedino dva vlažna polja mojih zenica.“

Epiteti: krst siromaštva, grešna radost, vrata tuđih sudbina, tajna vlažnih treptavih očiju, tajni znak, podmukla snaga, nevidljivi lanac, nemirno proleće, gorak i hladan život, zadah krvi, oblačan dan, jezovita noć, grdna tajna, mutan san, ritam života, strahovito ćutanje

Eufemizam: „A svaki se čovek bori s Bogom, jedan dulje a drugi kraće; i svaki podlegne.“

Simbol: tajna, svetlo, noć

Noć u vozu

Pored mora se sa drugima vozio od podneva, zbijen u uskim užeglim vagonima. Vojnici su ih pratili. Vagon je sa jedne strane bio svetao, pun sunca, a sa druge, mračan, pun vojnika, opterećenih i zlobnih ljudi. Napolju se pojavio novi sjaj i nova boja, a kad se okrenuo poslednji put, vagon je bio potpuno mračan i sparina je postajala sve veća.

Zatim je pogledao sebe u staklo i video samo svoje rođeno lice koje je gledao čitavu noć.

Od figura dikcije pominju se:

Asonanca (glas o): „Bojao sam se da okrenem glavu u vagon, pripio sam lice uz staklo i gledao i pio očima, i zaboravljao šta je za mnom.“

Aliteracija (glas š): „Pomešan zadah od naše tamničke kaše, kože i znoja.“

Od figura misli pominju se:

Hiperbola: „Kako se je smrkavalo, činilo se, da se vagon sužuje, u ćutanju i dahtanju činilo mi se, da visoki telećak vojnika do mene raste i da me sve više tišti i pribija uz prozo, koji nismo smeli otvoriti.“

Uporedba: „(…) kako se noć ljulja i podrhtava kao lice utpoljenika u večernjoj reci.“

Od figura riječi pominju se:

Epiteti: uski sparni vagoni, razleven sjaj sunca, čudesne boje, svetle plohe, zagušljiv, upljuvan i raskliman vagon, novi sjaj, nova boja, poslednji oblak, tamnička kaša, rođeno lice

Iznad pobjeda

Subjekt sluša urlik o pobedi iz godine u godinu, a u svetu je sve manje hleba i snage u ljudima. Zaključuje da se zemljom širi laž o pobedi, a takozvani pobednici su slepi, dršću i nemaju ništa sem svoje divlje plamene radosti iza koje ostaje samo pepeo. Čovek uvek ostaje isti: pognut po boli i istrajan u poslu. Ova pobeda je zapravo jedan kratak, ružan san, jer se čovek uvek pati i bude ponižavan.

Od figura dikcije pominju se:

Poliptoton: „Bog drži ruku na temenu pobeđenih a pobednik je sam i njegova radost plamti i gasne.“

Od sintaktičkih figura pominju se:

Retoričko pitanje: „Jer šta su drugo današnje pobjede nego sutrašnji porazi?“

Od figura misli pominju se:

Hiperbola: „Prokleto je vaše ognjeno pobedničko vino.“

Antiteza: „Jer šta su drugo današnje pobede nego sutrašnji porazi?“

Od figura riječi pominju se:

Epiteti: nisko čelo, crvene oči, nemiran pogled, ogjeno pobedničko vino, divlja, plamena radost, izgubljene bitke, poraženo čovečanstvo, krvava laz, velika nesreća

Djeca

U aprilu 1917. godine država je svake nedelje delila kukuruzno brašno svakoj porodici, a kad su ljudi jeli kukuruznu travu, srž od zove i kore javora, počeli su da umiru redom, a deca su počela da se pojavljuju na ulicama. Poeta govori da je Bog očigledno zaboravio na ovu decu.

„Dece je bilo po celom gradu, po mostovima, oko prodavnica, po jarcima ukraj puta, oko kasarna. Uz gradsku decu pridolazila su nova sa sela iz okolice. Svakim danom bilo ih je sve više.“

Mnoga deca se nisu ni vraćala u selo zbog tifusa, pa su tako ostajala u gradu gladna. Do grada su se provlačila preko potoka i polja, pa su ih žandari lovili, tukli i progonili, ali nisu ih zatvarili jer nisu mogli da ih hrane. Stariji su ljudi umirali, ali najviše su umirala deca. Svako ko ih je video nikad neće zaboraviti kako su čučali u krpama od domaćeg materijala i vojničkog odela i žvakali sirovu detelinu. Strašna je misao da će ta deca jednom da budu svedoci na strašnom sudu gde će se na njih gledati bolje i poštenije nego u aprilu 1917. godine.

Od figura dikcije pominju se:

Anafora: „Ona su gazila po potoku (…) ona su pobrala koštice od suvih šljiva (…) ona su na đubrištu iza oficirskih kuhinja (…) ona su kušala list od jagorčevine (…) ona su se noću zavlačila (…) ona su prosila, krala, otimala, (…)“

Od figura misli pominju se:

Hiperbola: „Na izmršalom telu i tankim nogama izgledale su njihove glave strašivo velike i oči su im postajale starački tupe a lica mala, smežurana i lišajiva kao pipuni koji zimi venu na rafovima.“

Uporedba: „U uskoj ulici pred aprovizacijom leži po ceo dan, kao snoplje, (…)“

Od figura riječi pominju se:

Metonimija: „Ne znam kako je bilo te godine s pticama i ljiljanima (…)“

Epiteti: uzorane, vlažne njive, kora crvene ilovače, lakome oči, izmršalo telo, starački tupe oči, mala, smežurana, lišajiva lica, zelena pljuvačka, sablasni svedoci, strašni sud

Simbol: sud, svedoci

Pogrebna pjesma

Jutarnje novine su objavile da je muškarca – zločinca – usmrtio metak prilikom provale u tuđu kuću i to na tavanu. Malo ljudi strada na ovaj način, ali još manje njih i dalje dobiva bezimeni sramotni grob. Subjekat veruje da je pokojnik zaslužio uzdah dobrih ljudi i saosećanje ali i pesnikov stih. Pokojnik je provalio u tavan bez oružja, mape ili špijuna; verovao je samo u svoje oči i u svoje ruke.

Poetični subjekat smatra da je opasno govoriti o pravdi, jer svi ljudi greše, a samo Bog oprašta. Ali bezimeni zlikovac i dalje počiva u mračnom nepoznatom grobu, a nad njim je pesma napisana u ogorčenju i saosećanju.

Od figura dikcije pominju se:

Aliteracija (glas š): „svi ljudi greše mnogo i teško, tek siromasima Bog lakše prašta.“

Od figura misli pominju se:

Hiperbola: „U mračnom neznanom grobu počiva bezimeni zlikovac, dobro mu je jer ne živi (…)“

Priča iz Japana

Za vreme vladavine carice Au-Ung, među osuđenima je bio prognan i pesnik Moro Ipo. Tri godine živeo je na najmanjem od Sedam ostrva, u maloj kući. Kad se carica razbolela i kad je njena moć počela da pada, Tristopedesetorica progonjenih uspela su da se vrate u glavni grad, Jedo.

Građani su se zasitili caričine surovosti i brzo su zavoleli pesnika. Kad je carica umrla, niko se nije dobrovoljno javio da je sahrani. Tako su se Tristopedesetorica okupili i preuzeli vlast, počeli da dele između sebe činove i časti i vladaju jedinstvenim carstvom na Sedam Ostrva. Kad su se skupili za Savet, shvatili su da im nedostaje pesnik i da ne žele da većaju i odlučuju bez njegovog glasa. Brzo su poslali roba po njega, koji se kasno vratio sa praznim kolima. Rečeno mu je da je Mori Ipo otišao i ostavio Savetu pisanu poruku. Najstariji u Savetu je primio savijenu umetnost i predao je šefu državnih učenjaka.

„Blagodarim vam, drugovi moji, na zajedničkoj patnji i veri i povedi i molim vas da mi oprostite što ne mogu da s vama delim i vlast kao što sam delio borbu. Ali pesnici su (…) verni samo u nevolji, a napuštaju one kojima je dobro.“

Nadalje im sugeriše da ga potraže ako u njihovo kraljevstvo zadese glad i beda. Predsednik Saveta je zatim pitao koja jada može da zadesi carstvo zbog prevodnog i slobodumnog vladanja. Čitanje se nije nastavilo, ali počela je rasprava o zakonu za uvoz i carinu. Jedino je šef državnih učenjaka pročitao poruku pesnika do kraja, ali ju je zamotao i čuvao u arhivima bivše carice.

Bregovi

Kad pesnički subjekat zamisli rumeni sjaj visina, on je ispunjen mirom – on zna da tamo cveta ljiljan i da je tamo smrt. S tih brda dolaze jutra. Subjekat se okrene krilatom snegu, govoreći mu:

„Krilati sneže, sa likom zvezde i ljudskog oka, putniče, kom se ne hiti i koji ima pouzdanja u vreme i oblike i mogućnosti koje čekaju, ti si mi jutros u svetloj daljini kao božanstvo koje se zaziva.“

Zatim se obraća visokim bregovima, čija je slika vernija i duža od svega na šta je naišao u svetu. Bregovima pruža prazne ruke. Zatim subjekat govori sam o svojoj ličnosti: ističe da je loš govornik i nepouzdan svedok, i to je naučio kad su Bog i svet ćutali. Oko njega postoje šume koje znaju samo jednu zapovest, a to je da treba da rastu i imaju samo jednu potrebu: treba da umru.

Tema, poput drveta i oblaka, osuđena je na samoću. Plaši ga pomisao da niko neće saznati kako je bilo u suton kad se na horizontu našao veliki oblak, kad želja raste. Želeo bi da zna gde noću gori ovo svetlo, ko sedi pored požara visoko u planini svake noći, kako ljudi žive u svim gradovima i na svim obalama sveta. Onda bi legao miran kao domaćin i spavao jednu večnost. Tako je jednu večnost video unutrašnjost svih stvari.

„Krvavo naličje života mi se ukazalo golo i grozno u strahovitom trepetu korenja, živaca, mišića i damara.“

Takođe je video i jednolično stezanje srca, rad mozga, nesvest i osamljenost, arterije, titranje živaca. Probudio ga je nemiran san i ples zavesa. Tog jutra bilo je mnogo neočekivanih muka zbog hladnoće i besa. Tog dana bilo mu je nešto nerešeno i strano.

„Na polju je sve pomešteno i uznemireno. Kakvi su to oštri i povijeni oblici? Stabla i more i oblaci, sve se to dalo na put. Kud to sve teži prema jugoistoku?“

Podizao se zvižduk, pljusak, šum, tutanj i grmljavina, a onda je došao vetar koji je duvao šest dana. Zatim je zaspao misleći na bol čitavog dana, a onda ga je ponovo doživeo u snu, sanjajući da ga nikad nije ni bilo i bio je srećan. Kad se probudio, bol je i dalje bila na istom mestu.

„I nema druge istine do jedne: bola, ni druge stvarnosti do patnje, bola i patnje u svakoj kapljici vode, i svakoj vlati trave, i svakom bridu kristala, i svakom zvuku živa glasa, u snu i na javi, u životu, pre života, a valjda i posle života.“

Sledećeg dana vetar je opet bio hladan. More se penilo, a iz barke se čula jedna nerazumljiva reč. U daljini je svetlio svetionik. I tako je prošla još jedna noć. Subjekat priznaje da pije vreme koje prolazi kao zemlja vodu. Veruje da se svi drže za ruke, iako su svi sami i bijeni sopstvenom sudbinom.

Sledećeg jutra probudio ga je hladan vetar. Prvo je pogledao ruke, blede i strane, a zatim i nebo koje je nestalo. Po njemu su padale suve iglice omorike. Oko deset časova tog dana pala je magla i subjekat se setio magle nad Dunavom i nasmešio se. Kad sluša, ne čuje ništa osim kiše i vetra i osmehuje se sve vreme. U jesen on odlazi za mirisom i lišćem; putuje i ne seća se.

U jesenje veče sunce zalazi bledo sivo, a vazduh je pun prašine i mušica. Kad bi ga to veče pitali zašto živi i šta još očekuje, bio bi zbunjen pred licem sunca i sjajem neba i visokog brega na kojem živi. Te noći je odlučio da potraži drugo mesto gde će lakše da diše i mirno živi. Ujutro je sa novom željom i mirnom snagom prošao sve ulice. Shvata da svuda donosi nemir, na svako mesto i u svakom obliku života, kao što unosi svoje ili svoj govor.

„Tako bude, da se ljudi rode i ceo život dršću od nevidljiva i nepoznata udarca.“

Naposletku zaključuje da se borio sa vetrom i zimom i da je mnogo trpeo sve dok nije upoznao svu snagu i zahteve svog tela. Veruje da se iza svih njegovih gorkih reči i dalje krije ljudsko lice sa svojom željom i srećom.

Analiza likova

Pesnički subjekat – U središtu je lirsko refleksivne i ispovedne radnje; ekstatičan, sigmatizovan, mesijanski. Koristi hrišćanski vokabular, metaforiku i simbolizam kao što su: bluditi, iskušavati, trpeti, vaskrsnuti, izbaviti, oprostiti; nebo, oholost, greh, odricanje, iskušenje, saosećanje, čudo, pokornost, žrtva; strahovita kataklizma, fatalan simbol.

Subjekt koristi niz slika i koncepata hrišćanske tradicije da bi artikulisao svoju potrebu da misli/oseća krajnje istine sveta i života i da vlada kao dobar vernik, čak i kad blati i želi da se odvoji od Boga. Koristi dualistički uvid: dobro-zlo, pravda-nepravda, dan-noć…

Ispovedno „ja“ ima funkciju svesti u „razvoju“, sazrevanju i samoodređenju.

„(…) gde nemir ispunja dan, a strah noć, oblačan dan i jezovitu noć.“

Bog – izabrao je pesničkog subjekta voditi sopstvenim putem i bio je jedini koji mu je otvorio vrata. Bog izbija kao svetlost.

„Bog je noć u kojoj leži sudbina naša kao stvar tiha i malena.“

„On je kao toplina u dahu svega što živi. / On je gluh za sate koji izbijaju i cepaju vreme na parčad, i On je slep na dan i noć i sve promene vremena. / On je kao miran sjaj i velika tišina u kojoj se čuje glas koji ga neče.“

Deca – lutali su gradom i nisu mogla da se vrate kući zbog tifusa. Šetali su po potoku i lovili su komade creva i droba ispred vojničke klaonice, kupili koštice od suvih šljiva, žvakali srž zove, ona su kušala list od jagorčevine i hljeb od paprati.

„Na izmršalom telu i tankim nogama izgledale su njihove glave strašivo velike i oči su im postajale starački tupe a lica mala, smežurana i lišajiva kao pipuni koji zimi venu na rafovima.“

Zlikovac – o njegovoj smrti izveštavaju novine koje se štampaju noću i pišu da je zlikovac dirao tuđe. Niko mu nije znao ime jer su njegovi papiri bili lažni. Ubijen je tokom jedne provale, a ubio ga je jači od njega. Izdahnuo je na tavanu i niko nije plakao za njim.

„On nije zaslužio bezimen i sramotan grob ni prezir kukavica, nego uzdah dobrih ljudi i samilost i pesnikov stih, jer nije lako nesrećniku: kriti svoju mladost danju, na periferiji gradu, po jazbinama, a noću ići na nečastan zanat.“

Moro Ipo – pesnik i jedan od Tristopedesetorice, prognala ga je carica Au-Ung. Tri godine je živeo na najmanjem od Sedam ostrva, u maloj kućici. Kad se carica razbolela, Ipo se vratio u glavni grad Jedo i tamo živeo u jednom krilu svešteničke zgrade. Svi su ga građani voleli. Nije se pojavio na prvom svečanom sastanku Saveta, već je ostavio pisanu poruku u kojoj kaže da ih je pozdravlja i poželeo im da vladaju razborito i srećno. Dalje ih upućuje da ga potraže ako ih zadesi neka nesreća, beda ili iskušenje.

„Ali pesnici su – protivno od drugih ljudi – verni samo u nevolji, a napuštaju one kojima je dobro.“