Aliteracija

Aliteracija je zvučna stilska figura u kojoj se namerno ili slučajno ponavljaju suglasnici ili suglasnički skupovi. Ovakvo ponavljanje izaziva zvučne efekte i doprinosi pojačanju pesničkog izraza. Reč alegorija nastala je od latinskih reči ad što znači blizu, spojeno i riječi littera, što znači slovo.

Primer aliteracije su stihovi Laze Kostića: „Snove snivam, snujem snova…“ U većini stihova aliteracija se javlja kao sporedni ukras.

Aliteracija je glasovna, zvučna stilska figura i nastaje kada se u tekstu ponavljaju suglasnici koji imaju naglašenu lirsku funkciju, kao u gore pomenutom primeru. Pogrešno je smatrati aliteracijom svaki skup istih glasova koji se ponavljaju nekoliko puta. Aliteracija se javlja i u narodnoj i u umetničkoj književnosti. Češće se javlja u stihovima, izrekama i poslovicama, nego u prozi.

Aliteracija je najznačajnija na početku reči kada je prvi slog akcentovan. Zbog toga je jedan od bitnih faktora u ritmičkoj organizaciji stiha. Ovom stilskom figurom naglašava se emocionalno stanje govornika, zvučni i glasovni efekat koji se želi ostvariti.

Primer aliteracije vidimo u pesmi „Veče na školju“ Alekse Šantića:

„Prohladni pada mrak,
Vrh hridi crne
Trne
Zadnji rumeni zrak…“

Vidimo da se u stihu ponavlja suglasnik „r“. U pesmi se govori o hladnoći, mraku i ponavljanjem ovog suglasnika postiže se da zaista osetimo hladnoću, jer kada nekoliko puta izgovorimo suglasnik „r“ kao da dobijemo uzvik „brrrr“ koji izgovaramo kada nam je hladno.

Drugi primer aliteracije pokazaćemo iz pesme Jovana Jovanovića Zmaja „Đulići“:

„Nakićeni tvoji svati
Tebe kiti tvoja mati
A šta će ti voljno dati…“

Ponavljanjem suglanika „t“ u „Đulićima“ se postiže naročita melodika pesme pri čitanju.