Jovan Jovanović Zmaj je jedan od najvećih liričara srpskog romantizma. Iako je ime Zmaja u srpskoj literaturu asocijacija na književnost za decu, svojim bogatim i raznovrsnim opusom, on je ušao u srpsku književnost kao izuzetno značajan pesnik. Svojim radom i delom u književnosti skrenuo je pažnju kulturne javnosti na teorijsku misao o literaturi.
Iako je poznat po dečijoj poeziji ne može se odvojiti od rodoljubive i misaone (refleksivne) poezije koja je veoma značajna. Kao i svi veliki evropski pesnici toga vremena i Zmaj je pevao po ugledu na narodnu poeziju. Znao je šta je njegov narod održalo u životu i čemu bi trebalo ispevati pohvale. Inspirisan pesmama narodnih pevača on se bogatio i razvijao.
Teme i žanrovi koje je Zmaj koristio su veoma raznovrsni. Njegov opus predstavlja „literaturu u malom“. Na različite životne izazove reagovao je lirskom, satiričnom, političkom, refleksivnom, humorističnom poezijom. Pisao je poeme, balade, parodije, priče, bajke, basne, anegdote, dramu, sve ogranke tadašnje poetike.
U rodoljubivoj poeziji Zmaj je odgovarao na stvarne probleme i savremena pitanja. U njegovim delima nalazimo problematiku pravde, ideju slobode, Srpstva. Njegova poezija je odmerena i racionalna, trezvena, racionalna, ali snažna. Njegov osećaj da je potrebno snažiti veru svoga naroda nagnao ga je da napiše rodoljubivu poeziju. Teme koje ubacuje iz prošlih vremena Zmaj oblači u novo ruho i prikazuje nam ih kroz svest jednog savremenika.
Zmaj je bio manji romantik nego Đura Jakšić i Laza Kostić, ali više od njih vezan za pesničku tradiciju. Branko Radičević i narodna poezija su dva osnovna činioca koja su uticala na razvoj Zmajeve poetike. Do kraja je ostao veran tom osnovnom žanru njegove epohe. Uz privrženost narodnoj poeziji vezao je i porodične osećaje i ono je jedno od njegovih glavnih preokupacija. Rodoljubiva lirika je značajna po tome što je Zmaj u njoj dao angažovanu poeziju. Privlačila su ga savremena politička zbivanja, a ne romantični snovi o prošlosti, slavi i veličini predaka.
Svetli grobovi – analiza pesme
Pesma „Svetli grobovi“ pripada misaono – refleksivnoj poeziji pesnika u kojoj možemo pronaći mnoge rodoljubive motive. Počevši od toga da je pesnik ovu pesmu posvetio ljudima koji su za sobom ostavili neki trag, ističući pesnika Đuru Jakšića. Pesmu prema književnom rodu svrstavamo u lirsku poeziju.
Glavna teme jeste povezanost pesnika, pa i čitavog naroda, sa prošlošću, sa velikanima naše istorije i književnosti. Izuzetnost pesme „Svetli grobovi“ se sastoji u tome da glavnu temu možemo odrediti sami u zavisnosti od toga kakvo je naše viđenje i interpretacija same pesme.
U samom naslovu pesme pesnik upotrebljava stilsku figuru koja se naziva kontrast. Kako su grobovi asocijacija na smrt, tamu, hladnoću, pesnik ih povezuje sa svetlošću koja je suprotna od svega toga. Uprkos tome, što su takvi, grobovi svetle, jer u njima se nalaze velikani naše istorije, naša braća. Oni svetel svojom duhovnošću i predstavljaju spomenik koji je tu da nas seća na velike pretke, na ljude koji se ne zaboravljaju.
Pesnik započinje pesmu retorskim pitanjem. Pita svoju braću da li su ikada bili na grobu. Zatim odgovara da se uvek nalazimo na njemu jer mnogo je mrtvih koje je zemlja pokrila i čitava zemlja kojom hodamo, sva voda koja pokriva zemlju, brda i doline, sve su to mesta na kojima se uzdižu spomenici i sećanje na velikane. Ono što povezuje čitav svet i sve narode jeste to što svi imaju svoje svetle grobove i svoju braću i prijatelje koji nikada neće biti zaboravljeni.
„Bejaste li, braćo moja mlada,
Da l’ bejaste vi na groblju kada,
Aj, na groblju, na golemu?
– Ta uvijek smo mi na njemu.
Groblje j’ zemlja kôm se hodi;
Groblje j’ voda kôm se brodi;
Groblje – vrti i gradine;
Groblje – brda i doline,
Svaka stopa:
Grob do groba.
Groblje j’ spomen doba sviju;
Groblje – knjige što se štiju;
Povesnica svih zemalja,
Starostavnik cara, kralja,
I čitulja viših slika
Izabranika, mučenika,
Od početka pamtiveka.
Sve j’ to groblje –
Al je i kolevka.“
Poslednja dva stiha su neki od najupečatljivijih stihova u pesmi. Ovde pesnik ponovo spaja nespojivo, život i smrt. Naši preci jesu mrtvi, ali oni su postojali i izgradili buduće naraštaje. Grobovi svetle jer su ostali u sećanju svoji potomaka, ostavili su kolevke za sobom iz kojih će izrasti njihov ponos i potomstvo.
Nebrojeni su oni koji su se vinuli u nebesa, i ima mnogo spomenika. U drugoj stofi pesnik sužava krug ljudi na koje zapravo misli i čiji grobovi svetle. On govori o ljudima koji su se vinuli na nebesa svojim poduhvatom. Simbolika grobova jeste zapravo tama, smrt i čovek tada pada u zaborav i niko ga se više tada ne seća. Ipak pesnik govori da oni svetle i ne dozvoljavaju da ih pokrije tama. Njihova dela ostaju da se pamte večno i da se nikada ne zaborave. Sve može da nestane i umre, ali dela koja je čovek ostavio za sobom traju i nakon mračne smrti. Sećanje na njega traje kroz njegova dela i on živi kroz njih.
„…Nema broja ni imena
U visini zvezdam’ svima,
Kamo l’ broja i spomena
U zemljici grobovima!
Milione j’ progutala tama,
Crna tama mnogih tisućleća,
Niko ih se više i ne seća…“
Grobovi su zapravo izvor novih snaga. Ono što su preci započeli njihovi potomci će nastaviti. Žrtva njihova je bila velika i kroz čitav život su se trudili da doprinesu svom narodu i kulturi, svako se trudi da što bolju budućnost obezbedi svojim potomcima, naslednicima, svim onim naraštajima koji su željni napretka. Oni su zadužili čitav narod, ostavili im u amanet da nastave ono što su započeli, da streme ka boljoj budućnosti.
„Gde ja stadoh – ti ćeš poći!“
„Što ne mogoh – ti ćeš moći“
„Kud ja nisam – ti ćeš doći!“
„Što ja počeh – ti produži!“
„Još smo dužni – ti oduži!“
U ovim stihovima se oseća neraskidiva veza između prošlosti i budućnosti. Ništa na ovom svetu ne bi postojalo da nije naših slavnih predaka i zato se mora nastaviti taj put kako bi i naši potomci imali od nas šta naslediti i tako napredovati ka još boljem životu.
Poslednji stihovi nam donose zanimljive podatke o nastanku i prvoj interpretaciji pesme. Pesma je nastala povodom posela koje su organizovala deca gimnazije. To poselo je organizovano kao pomoć udovici Đure Jakšića koji je bio veliki Zmajev prijatelj. Ovaj događaj se održao 25. januara 1879. godine i tada je Zmaj odrecitovao ovu pesmu prvi put pred publikom.
„Da vas združi bratska sloga,
Zavetnike koji s’ kupe
Oko groba Đurinoga!“
Grobovi su u pesmi predstavljeni drugačije od onoga što je njihovo pravo značenje. Oni sijaju ponosno i opominju svoje potomke da se u životu bore kao što su se njihovi preci borili. Da sebi i svojim potomcima obezbede što bolju i svetliju budućnost.
Oni su prikazani kao neraskidiva spona između sveta, da nije bilo njih ne bi bilo ni sadašnjosti, a ni nas. Sećanje na pretke živi kroz njihova dela i živeće dugo. Još univerzalnije značenje je ono u kojem pesnik iskazuje povezanost čitavog sveta, svih zemalja, ljudi, careva. Svi oni imaju svoje pretke i sećanje na njih i njehova dela ljubomorno čuvaju. Tako je i pesnik napisavši ovu pesmu sačuvao svoje ime i delo od zaborava. Čitamo ga i danas i divimo se njegovoj umešnosti.
Beleške o autoru
Jovan Jovanović Zmaj jedan je od najvećih pesnika srpske književnosti. Poznati je kao jedan od najvećih lirskih romantičara, a mnogi ga znaju i kao jednog od najboljih pesnika dečje poezije. Zmaj se rodio 1833. godine u Novome Sadu. Tamo je završio osnovnu školu i niže razrede gimnazije. Više razrede pohađao je u Halašu i Požunu. Nakon mature, Zmaj je u Pešti upisao studij prava, kojeg je nastavio da studira u Pragu, a diplomirao je u Beču.
Nakon studija Zmaj se vratio u Novi Sad. Tamo je dobio posao gradskog podbeležnika. Već tada počeo je da piše pesme i tako je oko sebe okupio verne čitaoce. U kasnim dvadesetim godinama Zmaj je dao ostavku na radnom mestu, kako bi pokrenuo vlastiti časopis Javor.
Sa 28 godina upoznao je tada sedamnaestogodišnju Ružu Ličanin. Među njima buknula je obostrana ljubav, pa su se njih dvoje vrlo brzo oženili i dobili svoje prvo dete, sina Mirka. U to vreme Zmaj je počeo da piše ljubavne pesme koje će kasnije objediniti u ciklus “Đulići”, njegovu najpoznatiju i najlepšu zbirku (ljubavnih) pesama. Inspiracija za te pesme bila mu je skladna porodična sreća i ljubav prema supruzi i deci.
1863. godine porodica se preselila u Peštu, gdje je Zmaj radio kao nadzornik Tekelijanuma. Tada je upisao medicinski fakultet. Dok je studirao, Zmaj je pokrenuo humoristički list Zmaj po kome je ovaj pesnik dobio nadimak po kojem ga i danas najbolje znaju. Zmaj je inače satirično pročitan datum 3. maj – datum održavanja majske Skupšine, za vreme koje su Srbi u Sremskim Karlovcima dobili autonomiju, ali njome nisu bili zadovoljni.
Nakon što je postao doktor medicine, Zmaj se s porodicom vratio u Novi Sad i tamo otvorio lekarsku praksu. U Pančevu je pokrenuo još jedan list, Žižu. Za sve to vreme, Zmaj i Ruža dobili su još troje dece, ali ni jedno od njih nije preživelo detinjstvo. U početku sedamdesetih godina 19. veka Zmaju je umrlo troje dece, među kojima je bio i najstariji sin. Uskoro mu je umrla i supruga Ruža, ostavivši Zmaja samog s najmlađom ćerkom. Zmaj je tada posvojio još dve devojčice.
Tada je počeo da piše svoj tužan, elegični ciklus pesama “Đulići uveoci”, u kojima je iskazao svu bol zbig gubitka žene i dece. Ali nesreća se nastavila – s vremenom je umrla i njegova najmlađa kći, a par godine pre Zmajeve smrti, umrle su i dve ćerke koje je posvojio. Sve to vreme Zmaj se nikada nije ponovo oženio, niti dobio još dece. U žalosti zbog svih tih gubitaka pisao je pesme i dečje pesme, koje se danas smatraju najlepšima u srpskoj književnosti.
1882. godine izdana je njegova velika zbirka pesama “Pevanije”, a zatim i “Druga Pevanija”. 1890. godine Zmaj je živeo u Beogradu i tamo radio kao dramaturg u Narodnom pozorištu. Na tom je poslu bio do 1898. godine.
Jovan Jovanović Zmaj umro je 1904. godine u Sremskoj Kamenici.
Autor: J.I.
Ostavite odgovor