Smrt vojvode Prijezde obrađena lektira. Lektira sadrži detaljnu analizu pesme, analizu dela, književne elemente i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.
Pročitajte kompletno delo Smrt vojvode Prijezde >>
Analiza dela
Smrt vojvode Prijezde je srpska narodna epska pesma koja pripada pokosovskom ciklusu epskih pesama. Pesma govori o neuspešnoj odbrani grada Stalaća čiji je vojvoda Prijezda bio gospodar.
U pesmi Smrt vojvode Prijezde prikazan je turski teror i konstanto traženje novih žrtava u godinama nakon Kosovskog boja. Turci su nakon Kosovskog boja osvajali deo po deo Srbije, grad po grad, i o tome su ispevane mnoge pesme. Srbija nije cela istog trena pala pod tursku upravo, neki delovi su samo sto godina bili pod Turskom upravom, a kako se osvajanje dešavalo postepeno, tako su i pesme o tom osvajanju nastajale u različitim periodima.
Ali, za ovu pesmu skoro precizno znamo da opisuje vreme između 1451. i 1481. godine, u vreme vladavine turskog sultana Mehmeda Drugog osvajača, pošto pesma počinje njegovim pismom vojvodi Prijezdi.
Ovo je pesma o herojskim naporima da se odupre nasilnom pokoravanju i islamizaciji, a nažalost, ovo je jedna od retkih pesama koja se završava tragično po srpske junake. Vojvoda Prijezda, iako je preduzeo sve mere da se zaštiti od Turaka, ipak to nije uspeo, svestan svog poraza, on ne želi da živi kao sluga već odlučuje samovoljno da ode u smrt. On i njegova žena izvršavaju samoubistvo.
Iako motiv samoubistva nije uopšte karakterističan za srpsku narodnu poeziju, ona se ovde koristi kao linija poslednje odbrane u svrhu ohrabrenja tadašnjeg naroda pokorene Srbije. Ne u smislu poziva na samoubistvo, već u smislu odbrane pod svaku cenu. Ako je Vojvoda Prijezda mogao da izvrši samoubistvo samo da ne bi živ dočekao da grad padne, onda su se i drugi ljudi trebali boriti i odolevati pokorenju iz sve snage i bez imalo straha.
Od vojvode Prijezde su tražene tri stvari: sablja, konj i žena. Ni jednu od traženih stvari nije hteo pokloniti turskom caru pa je tako sabljom odsekao glavu svome konju, zatim sablju slomio, a naposletku skočio, zajedno sa svojom ženom, u reku, ubivši tako i sebe i nju.
Pesma sadrži brojne takozvane „stalne“ epitete i stilske figure, kao što je na primer „vjerna ljuba“ što inače često viđamo u narodnoj poeziji. Na početku pesme pevač upotrebljava gradaciju – turski sultan nabraja šta želi od vojvode i počinje od onoga što vredi najmanje, a to je sablja, a završava sa onim što najviše vredi, a to je Jelica. Osim gradacije, možemo videti i sledeće stilske figure: metaforu – deo u kojem se Prijezda obraća vojvodama i hiperbolu – deo gde se daje opis sablje.
Književni elementi
Književni rod: lirika
Književna vrsta: narodna pesma
Ciklus: pokosovski
Stih: deseterac
Tema: odbrana grada Stalaća pred turskom najezdom, smrt upravnika grada tj. Vojvode Prijezde
Ideja: bolje je časno umreti nego nečasno živeti.
Analiza pesme, citati
Pesma počinje, već karakterističnim motivom, stizanja pisma od Turaka, stizanja vesti o njihovoj želji da im se neka teritorija preda. Već na početku pesme, narodni pevač nas upoznaje sa upornošću turskog cara da mu se pokori grad Stalać, jer pesma počinje stihovima česte knjige idu za knjigama…od Mehmeda, od cara turskoga, a dolaze do Stalaća grada, do Prijezde, vojvode stalaćkog…Ovaj momenat česte knjige govori da turski car nije prvi put uputio vojvodi Prijezdi pismo, već da mu često upućuje, ali, Prijezda to nekako uspeva ignorisati i zadržavati svoju upravu nad gradom. Ali, ovo pismo je specifično, ovde car traži tačno određene stvari, i obraća se Prijezdi:
„O Prijezda, vojvodo stalaćka!
Pošlji meni do tri dobra tvoja:
Prvo dobro, sablju navajliju,
Koja seče drvlje i kamenje,
Drvo, kamen i studeno gvožđe;
Drugo dobro, Ždrala konja tvoga,
Koji konjic može preletiti
Zasobice i po dva bedema;
Treće dobro, tvoju ljubu vernu.“
Turski car, traži da mu Prijezda pošalje svoja tri najveća blaga: sablju navajliju (posebnu srpsku sablju, poznatu srpskom narodu kao sablja koju je imao kralj Vukašin), konja ždrala (karakterističnog srpskog konja sličnog onome Ždralinu koga je imao Miloš Obilić) i Prijezdinu ženu. Vojvoda Prijezda, bez ikakvog oklevanja, otpisuje caru:
„Car-Mehmede, turski gospodaru!
Kupi vojske koliko ti drago,
Pod Stalaća kad je tebi drago,
Udri Stalać kako ti je drago,
– Ja ti dobra ne dam nijednoga;
Ja sam sablju za sebe kovao,
A Ždrala sam za sebe hranio,
A ljubu sam za sebe doveo;
Pa ti ne dam dobra nijednoga!“
Ovde Prijezda ne samo da mu ne da dobra koja traži, već mu i poručuje da mu ih ni po koju cenu neće dati, da slobodno može okupiti vojsku, ali, to što traži neće dobiti. Važan momenat ovde je što ga Prijezda naziva turski gospodaru želeći da mu da do znanja da on jeste turski car i turski gospodar, ali, da ga Srbi ne priznaju kao gospodara.
Nakon ovoga, narodni pevač naas već uvodi u sliku sukoba. Turski car je okupio silnu vojsku, krenuo da napadne grad Stalać. Međutim, turski car ne može da osvoji Stalać, sve prilike ne idu u njegovu korist, narodni pevač nam govori da ga je napadao tri godine, ali ništa nije uspeo:
„Bio Stalać tri godine dana,
Nit’ mu odbi drva ni kamena,
Nit’ ga kako može osvojiti,
Ni pak kako može ostaviti.“
Nije uspeo da osvoji grad, međutim, ne može ni da odustane od toga. Nakon toga, narodni pevač uvodi lik Prijezdine supruge, Jele koja se penje na bedeme grada, i po svojoj mudrosti, gledajući u reku Moravu, prognozira nesrećan ishod. Ona govori Prijezdi da će Turci napraviti lagume i osvojiti grad, međutim, Prijezda joj ne veruje i odgovara rečima: „Muči, ljubo, mikom se zamukla, gde će biti lagum pod Moravom“.
Ali, odmah sledeće nedelje, nakon služenja liturgije, svi velikaši su se okupili, vojvoda Prijezda ih poziva u svoj dvor da ručaju, a zatim da otvore kapije grada i sudare se sa Turcima. Tada šalje svoju ženu da ode u podrum i donese vina i rakije. Kada je Jela otišla tamo, videla je da je Prijezdin podrum već pun janjičara. Turci su već ušli u grad, baš onako kako je ona prognozirala. Janjičare narodni pevač opisuje kao bahate i prljave, koji piju vino iz papuča.
Janjičari pozdravljaju Jelu, oni znaju ko je ona i oni znaju koji je njihov cilj – uzeti je i odvesti je turskom caru, zato joj nazdravljaju vinom, a vojvodi Prijezdi žele smrt i već piju za pokoj njegove duše. Kada je Jela to videla, potrčala je kod Prijezde, obrativši mu se rečima:
„Zlo ti vino, dragi gospodaru!
Zlo ti vino, a gora rakija!
Pivnica ti puna janičara,
Papučama piju vino hladno,
A za moje zdravlje namenjuju,
A tebe mi živa sahranjuju,
Sahranjuju, za dušu ti piju.“
Vojvoda Prijezda, kada je ovo čuo, pohitao je zajedno sa svojim velikašima i vojnicima, otvorio kapiju i započeo borbu sa Turcima. Međutim, Turaka je bilo toliko mnogo da je odmah u prvoj bici poginulo šezdeset Prijezdinih vojvoda. Kada je vojvoda Prijezda video da nema izgleda da dobije bitku, i da će ukoliko turska vojska pobedi, a to je već bilo izvesno, morati turskom caru dati ono što je tražio: sablju, konja i ženu. Tada se Prijezda odlučuje na očajnički potez da spase svoju čast. Vojvoda Prijezda zatvara kapiju grada, odlazi do svoga konja i odseca mu glavu sabljom. Oprašta se od njega rečima:
„Jao Ždrale, moje dobro drago,
Ta neka te turski car ne jaše!“
Nakon ovoga, vojvoda Prijezda lomi svoju sablju navaliju, i od nje se oprašta rečima:
„Navalija, moja desna ruko.
Ta neka te turski car ne paše!“
Ovim rečima moja desna ruko narodni pevač nam želi još jednom dokazati da to nije bilo kakva sablja, da je njena vrednost ogromna, ne samo za Prijezdu kome je bezbroj puta život spasila, već da je ta sablja zaista od izuzetne vrednosti, majstorski iskovana, da nema takve na svetu nego u Prijezde i da je baš zbog toga turski car želi.
Kada je uništio dva svoja dobra, da ne dopadnu u ruke turskog cara, Prijezda se obraća ženi:
„O Jelice, gospođo razumna,
Ili voliš sa mnom poginuti,
Il’ turčinu biti ljuba vjerna?“
On ženu oslovljava sa gospođo razumna pozivajući se na njen zdrav razum, one već zna koji će njen odgovor biti, ali, po svojoj časti, on joj daje slobodu da bira. Ili će otići sa njim u smrt ili će biti žena Turčinu. Jelica, kroz suze, odgovara svom mužu:
„Volim s tobom časno poginuti,
Neg’ ljubiti na sramotu Turke;
Neću svoju veru izgubiti
I časnoga krsta pogaziti.“
Jelica se odriče života koji je amoralan. Najveća sramota za nju bi bila biti žena Turčinu, najveći greh za nju, bi bio pogaziti svoju veru. Odlučuje da s njim ide u smrt:
„Pa odoše na bedem Stalaća,
Pa besedi Jelica gospođa:
„O Prijezda, dragi gospodaru,
Morava nas voda othranila,
Nek Morava voda i sahrani!“
Pa skočiše u vodu Moravu.“
Jelica ovde, drži svojevrstan posmrtni govor kao utehu Prijezdi i sebi, kao olakšanje za greh koji će učiniti, tj. oduzeti sebi život. Ona teši Prijezdu i sebe govoreći kako ih je Morava othranila, a Morava će ih i sahraniti. Ovde se ne radi samo o fizičkom prisustvu reke Morave u njihovom životu u egzistencijalnom smislu, već ovde Morava postaje i simbol njihove ljubavi. Na Moravi su se upoznali, zavoleli, pored nje živeli svoj bračni život, i naposletku, zajedno i dobrovoljno u nju skaču i umiru.
Narodni pevač, međutim, ne dozvoljava da ovakav kraj bude potpuno tragičan i da se na bilo koji način Prijezda vidi kao gubitnik, stoga pesmu završava kletvom turskog cara. Tom kletvom želi da iskaže koliki je velik gubitak doživela turska vojska, koliko je veliki gubitak doživeo turski car a koliko je mnogo hrabrosti i junaštva srpska vojska pokazala nakon dugogodišnje odbrane Stalaća. Srpska vojska je načinila veliku štetu turskoj vojsci i grad, iako je osvojen, turski car ipak nije dobio ono što je tražio. Nisu mu se pokorili onako kako je on to zahtevao i tu je veličina vojvode Prijezde:
„Car je Memed Stalać osvojio,
Ne osvoji dobra ni jednoga.
Ljuto kune turski car Memede:
„Grad-Stalaću, da te Bog ubije!
Doveo sam tri hiljade vojske,
A ne vodim nego pet stotina.““
Analiza likova
Likovi: vojvoda Prijezda, Jela (Prijezdina žena)
Vojvoda Prijezda
Vojvoda Prijezda je veliki junak. On ima sablju navaliju kakvu je imao srpski kralj Vukašin, on ima konja ždrala, sličnog Ždralinu Miloš Obilića, što ga čini velikim junakom i pripadnikom najvišeg staleža društva. Vojvoda Prijezda je hrabar i nepopustljiv.
Odriče se svojih najvoljenijih dobara u životu: sablje, konja i žene, ali ne prepušta ih drugome. Njegovo junaštvo i principijelnost se ogleda u ubistvu konja i lomljenju sablje. Njega boli to što mora učiniti, ali, više bi ga bolelo da to prepusti nekome drugome, a pogotovo turskom caru kojem ne želi da se pokori.
Vojvoda Prijezda je izuetno brižljiv prema svojoj ženi, on nema despotski nastup prema njoj, potpuno poštuje njenu slobodnu volju. Smireno i bez ikakve pretnje on joj nudi da živi posle njegove smrti, što je još jedna potvrda njegove velike plemenitosti. Oduzima sebi život jer mu je veća čast da sam sebe uništi nego da gleda kako neprijatelj hara njegova dobra. Iako čini negativnu stvar (samoubistvo) on to čini u stilu junaka i niko mu to ne zamera.
Jela – Prijezdina žena
Patrijarhalna, visokomoralna žena, pripadnica višeg staleža i gospođa. Duboko religiozna, odana svojoj veri, časnom krstu i mužu. Ne pristaje da pogazi veru, niti da izda časni krst, niti pristaje da postane turska robinja, iz ljubavi prema mužu, odlučuje da umre zajedno sa njim. Njen postupak se tumači kao vrhunski dokaz odanosti i ljubavi prema mužu, potpuno odricanje od sebe. Ona daje život za čast svoga muža i ne žali za tim. To Jelu, ili kako je Prijezda naziva, Jelicu, čini jednom od najvećih junakinja srpske epske poezije.
Ostavite odgovor