Groteska

Groteska (ital. Grottesco – čudesan, preteran, iskrivljen), pojam koji se pojavio krajem 15. veka, a služio je za opisivanje ukrasa u blizini Rima i drugih italijanskih mesta, ili kao naziv za podzemne ruševine mrava ili terme, koje su u kolokvijalnom diskursu nazvane pećinama u kojima se pronalazila takva vrsta umetnosti.

Istorija i naziv

Pojam groteska prvi puta se javlja krajem 15. veka koristeći se kao naziv za vrstu neobičnih ornamenta, tj. slikarija, koje su prikazivale neprirodno spojene biljne, životinjske, ljudske delove i čudovišta, a koje su pronađene u ostacima podzemne palate u Rimu koja je izgledala kao podzemna pećina (ital. grotto = pećina). Tako je i nastao naziv groteska, od italijanske reči grotto izveden je pojam grottesco.

U srednjem veku groteska se koristila uglavnom u slikarstvu i likovnoj umetnosti i povezivala se s iskrivljenim prikazivanjem stvarnosti koje stvara osećaj groze i straha.

U 18. veku groteska dobiva šire značenje i širi se na druge vidove umetnosti.

Značenje i korištenje reči groteska

U romantizmu se pojam groteska proširio na književnost i nastala je definicija koju danas vežemo za njega – fantastična, preterana i izobličena slika stvarnosti koja izaziva zastrašujuća i komična osećanja.

Najprisutnija je u nadrealizmu, ekspresionizmu i savremenoj književnosti, odnosno u vreme kada je društvo nastojalo da prevaziđe i odupre se sujeverju, zatucanosti i malograđanštini.

Poznati tvorci groteske iz svetske književnosti su Đovani Bokačo (Dekameron) i Migel de Servantes (Don Kihot), Nikolaj Vasiljevič Gogolj (Mrtve duše).

Groteskom se predstavljaju likovi, predmeti i pojave na karikiran, iskrivljen, čak i nakazan način čime se postiže komični efekat. Junaci takvih dela obično su ekscentrični i neobični, a pisac ih stavlja u razne bizarne situacije i okruženja u kojima se prepliće tragično s komičnim.

Groteska je česta u književnim žanrovima farse, renesansnoj komediji, narodnoj književnosti, satiri itd. Ipak, nije ju moguće ograničiti na vrstu književnosti obzirom da je ona deo svakodnevice i teško se može izbeći groteskne prikaze u bilo kojem žanru.

Jedan od poznatih primera groteske je Dundo Maroje, poznata komedija dubrovačkog renesansnog autora Marina Držića. U prvom prologu negromant Dugi Nos iznosi teoriju o dva tipa ljudi – o ljudima nazbilj i ljudima nahvao.
Dugi Nos ljude nahvao opisuje na groteskan način:

„obraza od mojemuče, od papagala, od žvirata, od barbaćepa; ljudi s nogami od čaplje, stasa od žabe; tamaše, izješe, glumci, feca od ljuckoga naroda“

i u čuđenju se pita:

„što li hoće tolika gruboća, tolik nesmirna od lica čovječanskijeh rijet“

Vrste groteske u književnosti

Vrste groteske:

• Makrostrukturna groteska
• Miktorstrukturna groteska

Makrostrukturna groteska

Maktrostrukturna groteska je celi književni tekst (drama, pripovest, novela…) kojom se prikazuje celokupna neravnoteža između pojedinca i apsurdne situacije.

Primer: Alisa u zemlji čuda (Luis Kerol)

Mikrostrukturna groteska

Mikrostrukturna groteska je groteska gde pojedini elementi unutar književnog dela koji služe kako bi se na fantastičan, iskrivljen i iskarikiran način prikazali likovi i njihove osobine, koje se ili prenaglašavaju (hiperbolizacija) ili se oduzimaju (redukcija).

Primer: lik Kvazimoda (gluv, ćorav, hrom i grbav) iz dela Zvonar Bogorodičine crkve u Parizu (Viktor Igo).

Groteska u srpskoj književnosti

U srpskoj književnosti groteska je najrasprostranjenija u narodnim pričama, pesmama i pripovetkama i bajkama, naročito onima koje je sakupljao Vuk Stefanović Karadžić u 19. veku te ih nazivao ženskim pripovetkama „u kojima se pripovedaju kojekakva čudesa što ne može biti“. Neka od tih dela su: Zlatoruni ovan, Ćela, Žitije Hajduk Veljka Petrovića i mnoga druga.

Srpski pisac Radoje Domanović poznat je po kritičnosti prema vremenu u kom je živio i onima koji su tada bili na vlasti pa su tako u njegovim alegorično-satiričnim pripovetkama, od kojih su najpoznatije Danga, Vođa i Mrtvo more, prisutne groteskne slike i opisi.