Don Kihot

Don Kihot roman je španskog književnika Migela de Servantesa. Sastoji se od dva dela, od kojih je prvi dio objavljen 1605. godine, a drugi deset godina kasnije. Roman je u kratkom vremenskom periodu postao jedan od najčitanijih knjiga u Španiji i doživeo brojna ponovljena izdanja, među kojima i ono na engleskom te na francuskom jeziku.

Roman je prvenstveno zamišljen kao parodija na račun tada vrlo popularnih viteških romana, ali je kasnije postao jedan od najoriginalnijih romana u svetskoj književnosti. Zbog svega toga smatra se najboljim romanom španskog Zlatnog doba.

Don Kihot je velika parodija na račun ondašnjih romana čija je glavna tema bila viteštvo koje je s vremenom izumrlo. Ostale su samo brojne priče i pripovesti koje su bile vrlo popularno štivo te su tako i glavnog junaka ovog romana obuzele u tolikoj meri da je zaboravio na realnost te se u potpunosti predao svetu mašte i iluzija. Dosadan život koji je do tada vodio pao je u zaborav i iznenada je postao pun avantura i izazova. U početku, okolina dobiva novog zabavljača te pristaje na igru, ali kada uvide u njegovu pomračenost uma, počinju da se izruguju i ismejavaju ga.

U svojoj zaluđenosti, u svakom izazovu kod Dona preovladava visoka tolerancija morala, srčanost i hrabrost. Vođen svim viteškim vrlinama, iako ismejavan, on je u srži idealan jer teži za pravdom i poštovanjem. Težnja da se dokaže i ukaže svima da poštuju jedni druge jedan je od ciljeva viteza skitnice. Mnogi od tzv. slavnih poduhvata u koje se hrabri vitez upušta završavaju batinama. Međutim, to ga ne obeshrabruje, već on teži za novim avanturama.

Posebnu pažnju kao liku treba svakako posvetiti okretnom i spretnom Sanču, štitonoši, koji je veran i odan svom gospodaru. Sančo se koleba, ali njegova vera u gospodara je bezuvetna. Veruje u njegovo poštenje i u njegove zlatnike. Sančo je zadivljen idealima koji vode njegova gospodara. Kada ova dva lika saznaju da o njima postoje zapisi, počinju da se ponašaju kao povesni likovi. Don zna da postoje priče o njegovim pustolovinama te želi dokazati svetu da su oni izvorni junaci. Obuzima ga sumnja u njegovu misiju i ispravnost postupaka.

Teško razočaranje doživljava kada sazna da ne postoji idealna Dulsineja koja je zapravo bila plod njegove mašte. Poražen dolazi kući, gde mu se ponovno vraća zdrav razum. Umire u krugu najbližih kao Alonso Kihano Dobri. Svestan do zadnjeg trena svojih zabluda, ostavlja i zbrinjava oporukom svoje najbliže. Ostaje zapamćen ako velik i dobar čovek.

Pisac u romanu ne govori samo o dogodovštinama viteza skitnice. U nekim delovima vješto su ukomponovane priče vezane za tok romana, ali i za neke od likova. Kroz te priče pisac iznosi vlastita mišljenja o umetnosti i književnosti te nas upoznaje sa svojim svetonazorima.

Roman u celini je jedna vesela avanturistička, humoristična priča i svakako zaslužuje pažnju. Svet viteškog romana, koliko god da je ismejavan, zapravo je potvrđeno idealan, jer u njemu pravda uvek pobjeđuje, a prava nagrada uvek ide onima najboljima. Na kraju svog života Don Kihot odbacuje svoju masku viteza, ali pod njom još uvek ostaje junak. On umire pod pravim imenom, ali u kraju ostane zapamćen kao veliki i dobar čovek.

U ovom romanu Servantes nije samo govorio o dogodovštinama glavnog junaka, već je u nekim delovima ubacivao priče više ili manje vezane za glavnog lika, odnosno radnju. Bio je to u njegovo vreme revolucionarni pripovedački postupak. Njime je dobio priliku iznijeti i vlastita mišljenja i filozofiju o književnosti, umjetnosti i ustrojstvu svijeta.

Vrsta dela: roman

Vreme radne: 17. vek

Mesto radnje: Španija, pokrajina Manča

Tema dela: pustolovine jednog plemića koji je umislio da je vitez

Ideja dela: srčanost i plemenitost čine ljude junacima više od same titule

Kratak sadržaj prepričano

U malom španskom mestu, u 16. veku, živeo je plemić pedesetih godina na svom skromnom posedu. Većinu dana provodio bi čitajući knjige o vitezima i njihovim hrabrim podvizima. Toliko je ušao u svet viteštva da je zaboravio na realnost te mu se pomešala zbilja i priča. Mislio je da treba da obnovi stara vremena pa je odlučio postati hrabrim vitezom. Na imanju je našao neki stari rđavi oklop te ga je danima preuređivao. Pronašao je i starog konja koji će ga voditi u pustolovine: „kljusetu je nađeno ime, a odredio je i kako će se sam zvat.“  Konj se zvao Rosinante, a on je sam sebi dao ime don Kihot od Manče.

Kako su hrabri vitezovi imali dame za koje bi se borili, tako je i on odlučio „potražiti damu u koju bi se zaljubio, jer skitnik vitez bez ljubavi drvo je bez lišća i bez ploda i telo bez duše…“ Izbor je pao na malu seljanku Alfonsu Lorenco, njegovu nekadašnju ljubav. Da bi sve bilo otmeno dodeli i njoj ime Dulsinea od Tobosa.

Spreman i opremljen, iskrao se jednog sparnog jutra na put pun pustolovina. Jahao je celi dan i već je bio dobrano izmoren kad pred sobom konačno spazi neku krčmu: „Krčma mu se, čim ju je opazio, učini dvorom s četiri kule…“ Pred krčmom su bile dve razuzdanice „a njemu se učini da su dve krasote gospođice ili umiljate dame koje se dvoru pred vratima šetaju…“.

Devojke su prasnule u smeh ugledavši viteza. Gostioničar, sam veliki šaljivdžija, odluči da se povine željama svog čudnog gosta te se počeo ponašati u skladu s tim. Devojke su mu pomagale skinuti oklop. Međutim, šlem zavezan silnim čvorovima nisu mogle nikako da odvežu pa je on celu noć ostao na glavi. Nakon večere, zatražio je gostioničara da ga posveti za viteza: „Don Kihot zamoli krčmara da ga oviteži, na što on pristane, jer je kao obešenjak naslutio da mu gost nije sasvim pri pameti…“

Krenuo je vitez putem što ga je odabrao konj te je tako sreo skupinu trgovaca. Zatražio je od njih da iskažu poštovanje njegovoj dami, a kako su uvideli da je vitez sam po sebi neobičan, „razberu odmah i po spodobi i po rečima da je taj gospodin mahnit“, neki od trgovaca, „priličan podrugljivac“, upustio se u prepirku sa Kihotom te ga samo još više razljutio. Došlo je do sukoba jer su trgovci odbili da odaju poštovanje njegovoj djevi. U pokušaju da obrani čast svoje dame, Kihota je zabacio konj, a jedan od sluga ga je još dobro istukao: „Onako izubijanoga zatekne ga neki suseljanin i otprati do kuće.“

Kada su ga videle gazdarica i nećakinja, odlučile su da poduzmu nešto. Pozvale su župnika i brijača da pregledaju knjižnicu iz koje je potekla viteška bolest. Pregledavajući brojne knjige, odlučili su da spale sve one koje govore o viteštvu i za Kihota predstavljaju otrov. Soba u kojoj su se te knjige nalazile trebala je da bude zazidana što pre. Kihot se oporavio od prve obrane te uspeo nagovoriti svog suseljana Sanča Pansu da mu postane štitonoša. Obećao mu je, kada stekne bogatstvo, mesto namesnika na otoku koji će osvojiti.

Don je prodao nešto od svoje imovine te tako stekao lepu svotu novaca za put. Dogovorili su mesto i vreme polaska. Tako krenuše Don i Sančo, bez da se ovaj drugi pozdravio sa ženom i decom, a uz to je još uzeo i svog magarca da ne mora da hoda. Put ih nanese na polje s trideset vetrenjača protiv kojih se valjalo boriti. One su predstavljale ogromnog gorostasa. U silnoj borbi, Dona zahvati krilo vetrenjače i odbaci ga zajedno s konjem u zrak. Nakon kratkog oporavka krenuli su dalje u avanture. Noć ih je zatekla vani pa su prespavali pod nekim drvetom gde Sančo „od jednog drveta otrgne (…) suhu granu, koja mu može poslužiti mesto koplja i natakne na nju željezni šiljak…“

U svakoj prilici Don je video šansu za okršaj i avanturu. Za dva fratra je mislio da su zli čarobnjaci koji su oteli princezu. U jednom od tih usputnih okršaja, Don je ozledio uho pa mu je štitonoša morao vidati rane. U predvečerje ih je put mamio do pastirskih koliba. Pastiri su ih ugostili i podelili s njima večeru. Nakon večere, Don održi „dugačku besedu, ovako sasvim ututanj, izrekao je naš vitez…“

Vitez lutalica i njegov štitonoša krenuli su dalje na put pun iznenađenja, tako da su obojica uspeli da dobiju batina od konjara. Zadobivene rane lečili su u krčmi u kojoj je Don već bio boravio i koju je smatrao dvorcem. „Usred noći nastaje silna strka…“ te Don dobiva udarac svetiljkom. Sančo je smutio neki melem pa je Don Kihot u kratkom vremenu prizdravio.

Don je nakon toga odlučio da je vreme za nastavak avantura. Krčmar je zatražio da se plate njegove usluge pa je tako vitez skitnica otkrio da je celo vreme bio u zabludi, misleći da boravi u dvorcu. Kao vitez skitnica, nije po svom mišljenju trebao ništa da plaća pa je samo odjahao, misleći da ga Sančo sledi. Međutim, štitonošu su dohvatili gosti, skinuli su ga te su ga pomoću deke bacali u zrak; „letičovek Sančo nije prestajao da kuka…“

Jašući dalje, naleteli su na stado ovaca. Don je spremno uletio u novi okršaj misleći da se bori s vojskom. „Ovčari ga obaspu kamenicama, izbiju mu nekoliko zuba…“ Dalje ih je put mamio na povorku s mrtvacem koju je Don ganjao po polju. „Sančo ga u toj prilici prozove Vitezom od Tužne Spodobe…“

Veče je bila sve bliže i trebalo je naći mesto za počinak. Sančo je bio već dovoljno prestrašen i zadržavao je Dona kad se začuo novi štropot. Da bi mu odvratio pažnju, počeo je da priča svoju priču koja ustvari nije imala smisla pa je i brzo završila. Sedeće jutro su videli da je buku pravila „valjaonica sukna na vodeni pogon.“ Don se naljutio na svog štitonošu i zatražio više poštovanja. Putovanje se zatim nastavilo. Našli su putem neku torbu sa stihovima i novcem, koja je pripadala nesrećno zaljubljenom pesniku. Don se setio svoje voljene pa je poslao Sanča ka Dulsineji s pismom, a on „ostaje da pravi pokoru“.

Sančo je sreo župnika i brijača, te u dogovoru s njima, odvodi Dona kući. Prvo su ga strpali u kavez pa „po čarobnjakovu nalogu, povezali u rodno selo.“ Tu su ga neko vreme negovale gospodarica i nećakinja, sve dok se nije oporavio i počeo ponašati „kao da je sasvim pri zdravoj pameti“.

Župnik i brijač su ga posetili nakon nekog vremena, a budući da je Don s njima razgovarao razborito, utvrdili su „da je sasvim zdrav i pri pameti“. Dok su oni čavrljali, u poset mu je stigao i Sančo, koji je doneo vesti o dolasku Karaska. Karasko je čitao knjigu o „Bistri vitez Don Kihot od Manče“ pa želi da razgovara s njim kako bi zabeležio njihove pustolovine. Karasko je bio veliki obešenjak i zloban čovek pa je stoga razgovarao s Donom o njegovim pustolovinama kao o pravim viteškim delima i nagovarao ga na novi pohod. Niko više nije mogao da ga odgovori.

Prvo su odlučili da krenu u posetu njegovoj voljenoj Dulsineji.  Nadomak sela, ususret im dojahaše tri seljanke na magarcima. Sančo je uverio Dona da je to njegova ljubljena s pratnjom, ali ju je zli čarobnjak poružnio. Don je bio vrlo utučen jer nije mogao da se nauživa njene lepote. Krenuli su dalje na svečanosti u Zaragozu. Sanson Karasko je u dogovoru sa župnikom ipak želeo Dona vratiti doma pa se preobukao u viteza i izazvao ga na dvoboj. Onaj koji izgubi treba da poštuje želje pobednika. Pobedio je Don, a Sanson se jedva izvukao.

Putujući dalje, sreli su nekog plemića pa su se raspričali o viteštvu i poeziji te o bogatstvu koje predstavljaju deca. „Deca su, gospodine, delovi nutrine roditeljske i zato roditelji moraju da ih ljube, bila deca dobra ili zla, kao što se ljube duše koje daju život“. Dotični plemić žalio se na sina koji se posvetio pesništvu, a ne naukama. Nakon razgovora s Donom, uvidio je da i kao pesnik može da ima bogat život.

Put ih je naneo na lutkarsku predstavu koju je Don shvatio vrlo ozbiljno pa je celu pozornicu sasekao u hiljade komadića. Kasnije kada se smirio, Don je majstoru Pedru nadomestio nanesenu štetu. Nakon dvoboja, Don i Sančo su stigli do vojvodskih poseda čiji su vlasnici već čuli o njima pa su se i sami odlučili zabaviti.

U poseti kod vojvode zaželeli su da vide sliku lepe Dulsineje, ali tužni Don im reče „zatekoh je drugačiju nego što sam joj se nadao. Nađoh je začaranu i preobličenu iz princeze u seljanku, iz krasotice u rugobu…“ Vojvoda i vojvotkinja zabavljali su se na račun viteza i njegovog štitonoše. Znao je vojvoda za Donovo obećanje da će Sančo dobiti otok na upravljanje pa je to odlučio i ostvariti. Sančo je tako postao upraviteljem otoka Barativa. Skromno mestašce dočekalo je svečano novog upravitelja. Seljani su želeli da vide kako je novi namesnik mudar pa je dobio zadatke da sudi. Iako nepismen, ali poučen životom, Sančo je doneo pravednu odluku, čime je zadivio sve seljane.

U međuvremenu, vojvotkinja je i dalje nastavljala sa lakrdijom. Poslala je paža s pismom i poklonima Sančovoj ženi. Oduševljena Teresa odmah je svima dala do znanja o novoj sreći. Čak ni župnik nije mogao da vjeruje, iako je upoznao paža koji je doneo pismo i poklone. Majka i kći su odmah poželele biti dostojne oca namesnika. Sančova žena je pažu sama izdiktirala pismo za muža i za vojvotkinju. U međuvremenu, Don je takođe poslao pismo novom namesniku, prepuno dobrih saveta. Sančo pak u odgovoru daje naslutiti čežnju za ženom i decom, odnosno da se polako želi rešiti tog tereta upravljanja. Iako neuk i nepismen, ozbiljno je shvatio svoj posao. Nakon desetak dana vladavine napustio je svoj položaj te ostao bez novca. Pre odlaska poručio je vojvodi „da sam se gol rodio te sam i gol sada, niti gubim niti dobivam…“

Oprostio se s vojvodom i vratio starom životu štitonoše. On i Don krenuli su put Barselone i stigli su u poset bogatom plemenu Antoniju Moreni, koji je takođe želeo da se našali s njima. Šetajući gradom, Don svrati u tiskaru da vidi kako se tiskaju knjige, dok je popodne bilo namenjeno posjeti galijama.  Novi susret i dvoboj s prerušenim Karaskom menja planove Don Kihota. Ovaj put je izgubio i morao je da se vrati u rodno selo na godinu dana. Odlučio je po povratku da će postati pastirom na godinu dana. Putem su sreli viteza Alvara koji im je pred seoskim sucem dao izjavu da je on pravi Don.

Po povratku u selo, Don Kihot oboli od groznice. Nakon bolovanja koje je trajalo nekoliko sedmica, zaželeo je da sastavi oporuku. Odrekao se viteških ludorija i nekoliko dana kasnije umro kao Alonso Kihano.

Likovi: Alonso Kihano (Don Kihot od Manče), Sančo Pansa

Analiza likova

Don Kihot – na početku ga upoznajemo kao Alonsa Kihana, načitanog plemića. U svojoj dobi od pedeset godina bio je:

„Čovek snažna rasta, suhonjav, mršav u licu, veliki ranoranioc i ljubitelj lova“

Čita viteške romane koji mu pomute razum pa i sam odluči da postane vitezom. Odlazi na pustolovine po Španiji. Hrabar je u tim pustolovinama i ustrajan, unatoč svim batinama i nedaćama koje ga zadese. Iako je neracionalan u svom ponašanju, motiv mu je plemenit. Govori o stvarima iz svoje mašte i u neku ruku graniči s ludilom, ali ne u toj meri da bi ga drugi očito ismejavali. On se postavlja iznad okoline koja ga okružuje. Utelovljene je ljudskog sna, stradanja i borbe za pravdom koja je često uzaludna. Njegovi ideali su nedostižni, ali mudri. Pred smrt se leči od svog viteštva i ponovo postaje Alonso Kihano.

Sančo Pansa – ne ostavlja svojeg gospodara nikada, odan mu je i veran. Lik je naivnog seljaka i čoveka iz naroda. Voli preterati u jelu i piću kako bi bio zadovoljan. Sklon je narodnim poslovicama i zastupa materijalistički pogled na svet. Želi blagostanje koje može da postigne jedino tako da upravlja bogatim otokom.

„Pazite, milostivi gospodaru skitniče viteže, da ne zaboravite onaj otok što ste mi obećali, jer ja ću znati da vladam njime koliko god velik bio.“

Na svojoj mazgi odlazi u pustolovinu s Donom.

„Jaše Sančo Pansa magarca kao patrijarh, sa svojim bisagama i vinskom mešinom i sa silnom željom da već bude namesnik onoga otoka što mu je gospodar obećao.“

Nije dobar muž i otac, ostavlja ženu i decu kako bi pošao s Donom, iako se to kasnije menja. Iako je odan Donu, ostavlja ga čim dobije i prividnu priliku za upravljanje selom. Pre Donove smrti vidimo koliko mu je stalo do njega.

„Ništa na svetu nije ugodnije, nego da si čestit čovek konjušar u skitnika viteza koji ide za pustolovinama.“

Beleške o piscu

Miguel de Servantes rođen je 1547. godine u Španiji u gradiću Alkala de Henares blizu Madrida, kao jedno od sedmoro dece u porodici. Pretpostavlja se da su česte selidbe sa porodicom u ranoj fazi života uticale na njegov način pisanja. Školovao se u dva velika grada, Sevilji i Madridu, a upravo je tamo počeo da piše prve pesme.

Kada je napunio dvadeset godina odlazi na put u Italiju i tamo se upoznaje sa neverovatnom čarolijom italijanske književnosti. Najviše su ga očarala dela Bokačija i Dantea. Dolaskom u Italiju život mu je postao burniji, pa je tako učestvovao u mnogim bitkama, a čak je bio u zarobljeništvu u Alžiru gde je proveo pet godina.

Nakon Italije se vraća nazad u rodnu Španiju i počinje više raditi na svojim delima. Uprkos tome što je napisao mnogo dela, nažalost nikako se nije mogao nametnuti. Romani nisu imali zadovoljavajući uspeh, a kako nije bilo ni novca Servantes je bio na rubu bankrota.

Propast bankara koji se brinuo za njegov novac odvodi ga opet u zatvor gde je počeo da piše prva poglavlja svetski poznatog romana „Don Kihot“. Iz romana će na kraju nastati parodija i on će sa njom postići toliko željen uspeh.

Nakon romana „Don Kihot“, izdao je deset novela i počeo pisati poeme. Servantes je napisao i nastavak priče o slavnom vitezu, što je postiglo velik uspeh u Evropi i šire. Ostao je poznat kao jedan od najvećih pripovedača ne samo u Španiji nego i šire i jedan od najvećih pisaca u istoriji književnosti. Umire u Madridu, 1616. godine.

Autor: S.Š.