Zvonar Bogorodičine crkve u Parizu

Roman „Zvonar Bogorodičine crkve u Parizu“ delo je svetski poznatnog književnika Viktora Igoa. Roman je izašao 1831. godine i uz „Jadnike“ najpoznatije je delo ovog književnika.

Ovim delom Igo se oprobao u istorijskom romanu. On je tridesetih godina 19. veka bio veoma popularan, a svoju populatnost zadržao je i danas. Ipak, u prvom planu nisu istorijski i izmišljeni likovi. Igo je u prvi plan stavio život srednjovekovnog Pariza te velelepnu gotičnu katedralu koja je označavala večnu i neprolaznu umetnost.

Roman je podelen na jedanaest knjiga, a u svakoj od njih nalazi se od dva do osam poglavlja s naslovima. U prvoj knjizi nalaze se dve autorove beleške, odnosno prolog, u kojima se može pročitati kako je roman nastao.

Povod za nastanak knjige bila je grčka reč „sudbina“ koja je bila napisana gotičkom kaligrafijom. Reč „sudbinu“ pisac je pronašao u mračnim hodnicama crkve Notr Dam kada ju je istraživao. Čoveka koji je tu reč napisao već odavno nema, reč bledi, a mogla bi nestati i crkva… I to je bio povod Viktora Igoa da napiše knjigu jer knjiga je u ovom slučaju trajnija i čvršća od kamena.

Viktor Igo počeo je da piše ovo delo 25. juna 1830. godine, dok radnja romana započinje 6. januara 1482. godine, odnosno tačno trista četrdest osam godina pre.

Vrsta dela: roman

Vreme radnje: od 6. januara 1482. godine

Mesto radnje: Pariz

Kratak sadržaj prepričano

Tog dana, 6. januara 1482. godine celi je Pariz bio uzbuđen dvema svetkovina koje su se slavile, Ludački praznik i Sveta tri kralja.

Običaj za Ludački praznik bio je da članovi udruženja izaberu svaki svog papu. Nakon toga, oni bi ga maskirali i preobukli te vodili kroz grad uz paradu smeha i poruge. Tako se i toga dana okupilo mnoštvo ljudi i uputilo prema Palati pravde kako bi gledali celi taj događaj. Među njima bio je i siromašni pisac, Pjer Grengoar. On je isto došao da gleda izvođenje misterije.

Izvođenje misterija ometali su jedino negativni komentari studenata, prosjačenje poznatog prosjaka Pariza, Klopena Trujfua te dolazak kardinala od Burbona.

Iz mnoštva gomile najednom se ustao čarapar Kopenol kako bi izložio svoje mišljenje. On je smatrao da papa mora biti onaj koji je u stanju da napravi najbolju grimasu. Tako su za papu izabrali gluvog zvonara Kvazimodu. No, grimasa beše ustvari njegovo pravo lice.

Grengoar je ostao ogorčen zbog neuspeha svoga igrokaza i odlazi uz gađenje prema celom Parizu toga vremena.

U isto vremen, na trgu je plesala Esemeralda, šesnaestogodišnja Ciganka. Bila je u društvu svoje koze Đali. Svi pristuni sa divljenjem su posmatrali ples mlade i lepe Esmeralde. Među njima bio je i arhiđakon Klod Frolo.

Ples Esmeralde prekinuo je dolazak novog pape s povorkom. Kvazimodo je sada uživao u svojim trencima moći, iako su oni možda bili i samo prividni. No, on je do sada bio izložen samo poniženjima.

Kada je ugledo svog štićenika, Frodo je Kvazimodu istrgao krunu s glave i žezlo iz ruke te mu je naredio samo uz pokrete ruku da napusti trg. Kvazimodo ga je poslušao te je bez pogovora pošao za njim.

Grengoar je lutao pariškim ulicama, gladan i promrzao, kada je ugledao Esmeraldu i njezinu kozu Đali. Tada su je napala dvojica muškaraca. Za jednog je Grengoar bio siguran da se radi o Kvazimodu, a za drugog je prepostavio da je arhiđakon.

Kvazimodo je poslušao zahtjev ahiđakona te je pokušao da otme Esmeraldu. No, sprečio ga i zarobio kapetan kraljevskih oružanika Febus od Šatopera. Ciganka je odmah ostala očarana velikom hrabrošću kapetana.

Grengoar je bio ošamućen od udarca jer je pomogao u sprečavanju otmice. Jedva je doteturao u Čudotvorni kvart. Taj kvart bio je skupljalište skitnica, prosjaka i razbojnika. Tamo ga je zarobila grupa lopova.

Tako zarobljenog Grengoara, odveli su do „kralja“ Klopena Trujfua te je bio osuđen na smrt vešanjem. Život će mu biti pošteđen jedino ako se neka prosjakinja uda za njega. Iz tog razloga Esmeralda je odlučila da se za njega uda kako bi mu spasila život. No, iako ga je odvela u svoj dom, nije posebno za njega marila. Celo je vremen mislila na kapetana Febusa.

Treća knjiga i njena dva poglavlja naslova „Bogorodičina crkva“ i „Pariz sa visine“, studije su srednjovekovne arhitekture. Igoje poredio Pariz svoga vremena sa srednjovekovnim Parizom.

Sledeća knjiga bila je posvećena prošlosti Kvazimoda i arhiđakona. Pre šesnaest godina Klod Frolo je u katedrali pronašao napušteno dete koje je tada imalo samo četiri godine. Odlučio je da ga uzme pod svoju zaštitu i da mu da ime Kvazimodo.

Frolovi roditelji su rano umrli, a potekao je iz porodice sitnog plemstva. Na brizi mu je ostao mlađi brat, Žan. S vremenom i godinama, Frolo je već bio odrastao čovek, pomalo čudan. Najviše ga je fascinirala alhemija.

Kvazimodo je bio obeležen od rođenja nakaznošću. Zato je katedralu oduvek doživljavao kao utočište. Kako je rastao i kako se razvijao za njega je katedrala Notr Dam postajala sve važnija i važnija da bi mu na kraju značila kao čitav svemir.

Kvazimodo se rodio grbav, ćorav i hrom. Frolo je uložio mnogo napora kako bi ga naučio da govori. Kada je imao četrnaest godina, Kvazimodo je postao zvonar. Zvona su mu bila jedina ljubav, no ona su mu zatvorila poslednju komunikaciju sa svetom, izgubio je sluh. Otada je govorio samo u svojoj samoći.

Frolo i Kvazimodo bili su bliski, poput gospodara i psa. Svi su ih izbegavali i zbijali s njima šale, no njih dvojica nisu čuli za te podsmehe. Kvazimodo je bio gluv, a sveštenik Frolo bio je sanjar.

Frolo je bio vrlo učen, a taj glas uskoro se proširio nadaleko. Zbog toga je jednom imao posvetu koju još dugo nije mogao da zaboravi. Posetio ga je prijatelj Kuaktje s misterioznim Turanžaom. Turanžao se zanimao za Frolovo učenje.

Frolo im je objasnio svoju potragu za besmrtošću i svoju viziju o katedrali. Njegovi gosti su mislili da je lud. Na kraju se otkrio i identitet misterioznog gosta. Bio je to Luj XI.

Tada se priča vraća Kvazimodu kojem se sudi da je pokušao da otme Esmeraldu. Dolazi do suđenja koje izaziva nesporazum. Naime, gluvom zvonaru sudi gluvi sudija, a zbog nesporazuma osuđen je na šibanje i mučenje. To će se odvijati na stupu srama na Trgu de Grev.

Za vreme šibanja, Kvazimoda svi ismijavaju. U to je vreme trgom prolazio ahiđakon, no niti on mu nije želeo da pomogne. Kvazimodo je bio žedan, a nitko od prisutnih nije mu želeo pomoći, da mu utoli žeđ. Nad njim se sažalila jedino Esmeralda, koja je bila i njegova žrtva. Ona mu je dala vode, a niz Kvazimodovo lice zakotrlja se suza. Tada je jedna žena proklela Esmeraldu. Njezino ime bilo je – Gudula.

Gudula je za sebe napravila ćeliju u kojoj je zazidala vrata, ali ostavila je otvoren prozor koji je tako stajao i leti i zimi, a gledao je na trg. To je učinila jer je tugovala za ćerkom koju su oteli Cigani kada je bila mala. Posebno je prezirala Esmeraldu jer je istih godina kao i njena nestala ćerka.

Radnja se nastavlja nekoliko nedelja kasnije, u prve dane marta. Kapetan Febus bio je u posetu kod verenice. Verenica je sa svojim prijateljicama posmatrala Esmeraldu kako pleše nasred trga. Odlučile su da je pozove da pleše za njih. Esmeralda se tada ponovo susrela s kapetanom i nije mogla da prikrije očaranost njime.

Naime, i Febus nije bio ravnodušan prema Esmeraldi. Odlučio je da se dogovori za sastanak s njome, iako je imao već dogovoren brak iz računa. Sve su to sa svojih prozora posmatrali arhiđakon i Kvazimodo.

Arhiđakon je svakim danom sve više bio opsednut i lud za Esmeraldom. Grengoar mu je poslužio kako bi saznao pojedinosti o Esmeraldi. Jedan od tih detalja je i to da Esmeralda oko vrata nosi kožnu vrećicu jer veruje da će joj to pomoći kako bi pronašla svoje davno izgubljene roditelje.

Frolov brat je došao da ga moli za novac pa je tako i saznao da će se Febus sastati s Esmeraldom. Na ulici je Frolo presreo Febusa i nagodio se s njima za novac, odnosno kako bi mogao posmatrati sastanak Febusa i Esmeralde.

Arhiđakon je posmatrao sastanak iz skrovišta, ali obuzela ga je ljubomora pa je Febusa ubo nožem. Esmeralda je pala u nesvest, a nakon što se probudila bila je optužena ua ubistvo. Iako se na kraju uspostavilo kako napad nije bio smrtonosan, Esmeralda je ipak osuđena na smrt vešanjem.

Frolo je odlučio da poseti Esmeraldu u tamnici i ponudio joj oslobođenje ukoliko pristane udati se za njega i biti samo njegovom ženom. No, Esmeralda je ponudu odbila.

Febus se nije našao s Esmeraldom i ništa nije učinio da joj pomogne. Upravo suprotno, on se vratio svojoj verenici.

Došao je i trenutak vešanja Esmeralde. I upravo u tom trenutku pojavio se Kvazimodo. Oteo je Esmeraldu iz ruku krvnika i odveo je u katedralu. Tamo će ona imati utočisšte kakvo je imao i on svih ovih godina. Naime, zakon je nalagao da su svi zaštićeni unutar zidina katedrale.

Frolo je mislio da je Esmeralda mrtva pa se njegove starsti polako smiruju. No, ubrzo je saznao da je ipak živa i da je u njegovoj blizini. Kvazimodo ju je smestio u zvonik. Esmeralda oseća veliku zahvalnost prema Kvazimodu, ali nikako ne može da se privikne na njegovu ružnoću.

Kvazimodo joj je obično donosio hranu i piće dok je spavala kako ne bi videla njegovo unakaženo li ružno ice. Uz to, ostavio joj i zviždaljku kako bi mogla da ga dozove ako će to da bude potrebno. Kvazimodo je odlučio da razvesli Esmeraldu i obeća joj da će joj dovesti Febusa. No, Febus nije želeo da dođe. Kvazimodo je radije lagao da nije mogao da nađe Febusa nego da Esmeraldi kaže isitnu jer ona bi patila.

U međuvremenu Frolo je otišao do katedrale i posetio Esmeraldu u tornju jer je saznao da se ona tamo nalazi. Odmah je nasrnuo na nju, ali tu se našao Kvazimodo koji ju je odbranio. Kvazimodo se u tom trenu našao razapet između Frola i Esmeralde, a za oboje je osećao veliku privrženost.

Nakon toga Klod Frolo se susreo s Grengoarom i obavestio ga da će za tri dana doći u zvonik po Esmeraldu i odvesti je na vešanje. Tako je odlučio parlament. Grenogoar je s lopovima Pariza organizaovo marš na katedralo kako bi spasio Esmeraldu.

Marš je prerastao u nešto više, u napad na kralja i državu. Mnogi su stradali u toj borbi, a Kvazimodo je s katedarale bacao kamenje. Kvazimodo nije shvatao da oni žele da spasu Esmeraldu.

Grengoar je bio uhvaćen, a zamalo da nije bio i ubijen, ali uspio je da se spasi bježući. Kralj u početku nije poslao vojsku na pobunjenika jer je smatrao da se oni bune protiv sudije. Kada je shvatio da se pobunjenici bore protiv njega, vojska je u kratkom vremenu uspela da pokori prosjačku vojsku.

Kvazimodo je potrčao prema Esmeraldi, ali nje više nije bilo. Esmeralda je pobegla, a u tome joj je pomogao Grengoar. No, nisu se ni nadali da ih Frolo maskiran sledi. Grengoar je ubrzo otišao, a Esmeralda je ostala sama s Frolom. Frolo joj govori da je voli i moli je da ostane s njom ili će je predati stražarima. Esmeralda ga je ponovo odbila, a on ju je ostavio kod Gudule.

Gudula je bila srećna jer se napokon dočepala mrske Esmeralde. Malo nakon toga, Gudula je saznala da je Esmeralda u biti njena davno izgubljena ćerka, ali već je bilo prekasno. Razdvojila su ih vešala.

Kvazimodo je iz katedrale ugledao Esmeraldu na vešalima i arhiđakona kako se smeje pa je zaključio da je on kriv za njenu smrt. Napao ga je i bacio s katedrale.

Kvazimodo je i život i smrt video uz Esmeraldu. Na dan arhiđakonove i Esmeraldine smrti i on je nestao. Nakon dve godine pronađena su dva kostura u kosturnici. Bilo je vidljivo da je jedan kostur zagrlio drugog.

Likovi: Kvazimodo, Esmeralda, Klod Frolo, Grengoar, kapetan Febus, Gudula, kralj, vojska…

Analiza likova

Kvazimodo – glavni je lik u ovom romanu. Pisac je prikazao njegovu veliku duhovnu lepotu, dok je s druge strane njegova vanjština bila ružna. Ružnoća ga je obiležila za celi život. Svi su u njemu videli samo njegovo ružno lice. Jedini koji je zanemario njegovu vanjštinu, bio je arhiđakon klod Frolo, koji je ga je praktički odgojio. Kvazimodo se rodio grbav, ćorav i hrom. Frolo je uložio mnogo napora kako bi ga naučio da govori. Kada je imao četrnaest godina, Kvazimodo je postao zvonar. Zvona su mu bila jedina ljubav, no ona su mu zatvorila poslednju komunikaciju sa svetom, izgubio je sluh. Otada je govorio samo u svojoj samoći. Transformisao se od odanog sluge do učesnika protiv arhiđakona. Preobrazba se dogodila kada se zaljubio u Esmeraldu. On joj se divio kao nekoj božici. Shvata da je bio samo instrument s kojim je arhiđakon upravljao. Esmeralda mu je vratila osećajnost i samopoštovanje svojom dobrotom. On je konačno dobio vjeru u sebe, vjeru u to da je dobar iznutra. Kada je ostao bez Esmeralde, život za njega nije imao smisla pa je nestao. Dve godine nakon toga, u kosturnici je jedan kostur grlio drugog.

Beleška o piscu

Viktor Igo rodio se 1802. godine. Bio je francuski pesnik, dramatičar i romanopisac. Vodeći je romantičar Francuske. Rodio se u porodici visokog Napoleonovog oficira.

Delovao je aktivno i stvaralački u literaturi šezdeset godina. Uz to, delovao je i prije i posle romantizma, kao i nakon 1850. godine. Nadživeo je i romantizam i realizam. Savremenik je naturalizma i simbolizma.

Nakon što su mu se roditelji rastali, živeo je s majkom. Zahvaljući ocu i njegovoj službi neko je vreme živeo u Italiji i u Španiji. 1841. godine postao je član Francuske akademije i sve više je sudelovao u političkom životu. Napustio je Francusku zbog neslaganja s tadašnjim režimom, a kao posledica toga bilo je i dvanaestogodišnje ćutanje.

1822. godine izdao je prvu pesničku zbirku „Ode i različite pesme“. Napisao je mnogo drama, eseja, romana, manifesta i drama. U delima je obradio socijalna i politička pitanja svoga doba.

Njegova najpoznatija dela su romani: „Jadnici“ i „Zvonar Bogorodičine crkve u u Parizu“. Od ostalih dela ističu se: „Čovek koji se smeje“, „Rabotnici na moru“, „Dvadeset treća“, „Kralj se zabavlja“, „Ruj Blaz“, „Angelo“ i mnoga druga.

Umro je 1885. godine u Parizu.

Autor: M.L.