Čudesni svirač

Bajke su baština čitavog sveta, a braća Grim su začetnici dečije književnosti. Iako Čudesni svirač nije jedno od najpoznatijih dela braće Grim, svakako zaslužuje svoje mesto, a to su prepoznali i prosvetni stručnjaci kad su ju uvrstili na popis lektira. Deo je zbirke odabranih dela Treći carev sin u kojoj se nalaze i Pčelinja matica, Doktor Sveznalić, Mudra seljakova kći, Kućica u šumi, Mačak u čizmama, Živa voda i Snežana.

Postoje mnoge verzije bajki u različitim kulturama u svetu koje se bitno razlikuju u sadržaju dela, ali i naslovima. Recimo, Šarl Pero je napisao bajku o uspavanoj lepotici i nazvao ju Lepotica iz usnule šume, dok su braća Grim u svojim zbirkama objavljivali istu priču pod nazivom Trnova Ružica. Priča o siromašnom ribaru koji pronađe zlatnu ribicu takođe ima mnogo varijanti, svaka jedinstvena na svoj način. To isto vredi i za bajku Čudesni svirač braće Grim, a ovo je samo dokaz da svako razume bajku na svoj način, neko dodaje svoje elemente, neko izostavlja neke prizore; ali sve to na kraju rezultira remek-delom, najlepšom bajkom za decu.

Bajke braće Grim su pre svega slike moralnog ljudskog ponašanja. One izražavaju veru u dobrotu, koju mogu postići samo uz mnogo bola i odricanja. Na početku je zlo jače, ali kako jača vera u dobro, tako i snaga zla opada i na kraju se potpuno gubi. Klasične bajke govore i svedoče da su siromašni postali bogati, da je pravda pobedila nepravdu, ljubav mržnju i poniznost bahatost.

Bajke se često dešavaju u neko neodređeno vreme, a to je slučaj i sa Čudesnim sviračem. Vreme u Grimovim bajkama često se odnosi na vreme kada je veštica bila normalna stvar. Većina bajki započinje rečenicom: „Jednom davno…“ Radnja se odvija na zabačenim i skrivenim mestima „napolju“, iza sedam brda i dolina. Kraljevi, kraljice, mađioničari i opasni zmajevi žive u dvorcima. Ponekad se radnja dešava u šumi u kojoj žive patuljci i zle veštice, velikani, vile i drvoseče.

Čudesni svirač promoviše sve ono što bi bajke trebale – ljubav, poštenje, umerenost, mudrost, poniznost, veru i mnoge druge osobine. Osuđuje se zlo, bahatost, mržnja i gnev. Kao što je gore pomenuto, bajke su veoma cenjene, ali to se ne postiže lako. One su korisne predškolcima da od ranog uzrasta usvoje poželjna ponašanja i pravila. Likovi se razvijaju kroz priču, razvijajući se na licu mesta.

Na početku, naš svirač izjavljuje da mu treba pratioc, pa seda pod hrast i počinje da svira svoju violinu. Ovde odmah vidimo mnogo različitih simboličkih značenja (hrast – simbol znanja i mudrosti, praćen idejom muzičke veštine), a isto možemo i da se pitamo da li je svirač i mađioničar kad svojom pesmom može tako da doziva životinje i ljude. Njegova pesma privlači tri bića koja ga mole da ih nauči svirati, a svaka životinja kao odgovor koristi istu liniju.

„O sviraču, slušaću te kao đak učitelja“

Braća su bila glas nemačke nacije. Da li im se dopala ova bajka kada su je zapisivali? Mislimo da jeste. Imamo svirača, nekoga ko ima veliko znanje, traži pravu publiku, ali sve što dobiva su loši likovi. Životinje su ovde predstavljene kao aristokracija ili opresivni likovi koji bi pokušali da pokvare ideju sopstvenim željama. Drvoseča je njegova ciljana publika i pratioc, radnik, osoba iz naroda koji ne želi da pokvari ideju, već da je sluša i brani.

Vrsta dela: bajka

Vreme radnje: neodređeno

Mesto radnje: šuma

Tema dela: sviračeva potraga za drugarom koji će da ga sluša i da mu se divi

Ideja dela: ne treba pokvariti ideju sopstvenim željama, nekad samo trebamo da joj se prepustimo i da uživamo u trenutku

Kratak sadržaj prepričano, citati

Jednom davno živeo je jedan čudesni svirač koji je išao sam kroz šumu i razmišljao o svemu i svačemu, a kad mu nije preostalo ništa za razmišljanje i postalo mu je dosadno, pomislio je da bi mu dobro došlo da ima nekog drugara, pratioca koji bi ga slušao. Skinuo je violinu s leđa i zasvirao toliko glasno da se pesma čula kroz celu šumu.

Nije prošlo dugo kroz gustiš došeće jedan vuk, ali do njega mu nije stalo.

„“Ah, eto nekog vuka! Do njega mi nije stalo“, reče svirač.“

Ali vuk mu se svejedno približio i pohvalio njegovo sviranje. Kaže da bi i on voleo tako lepo da svira i pita ga da li može da ga nauči. Svirač mu kaže da može, ali da mora uraditi sve što mu svirač kaže, na šta vuk pristaje.

„O sviraču“, na to će vuk, „slušaću te kao đak učitelja.“

Svirač ga pozove da ga sledi, a kad su zajedno prošli deo puta, naišli su na stari hrast koji je bio šupalj iznutra i po srediti rascepljen. Svirač kaže vuku da ako želi lepo svirati kao on mora da stavi svoje šape u deo koji je rascepljen. Vuk ga posluša, a svirač brzo uzme kamen i toliko jako udari po drvetu da su vuku obe šape ostale zarobljene u drvetu. Svirač mu govori da mora ovde da ostane dok se on ne vrati i on krene dalje.

Posle nekog vremena on opet pomisli kako mu je dosadno i da bi voleo da ima drugara koji bi ga slušao.

„Dosadno mi je ovde u šumi, nego, da pronađem nekog novog drugara, pa uze violinu i zasvira kroz šumu.“

Nije prošlo dugo vremena, a kroz granje i drveće se došulja jedna lisica. Svirač ju primeti, ali nema želje ni za lisicom.

„Ah, eto neke lisice!“ reče svirač, „do nje mi nije stalo.“

Lisica mu priđe i kaže da i ona želi tako lepo da svira i upita ga da li može da ju nauči. On joj kaže da ako bude poslušala sve što mu on kaže, začas će svirati tako lepo kao on. Lisica pristaje.

„O sviraču“, na to će lisica, „slušaću te kao đak učitelja.“

Svirač ju poziva da ga sledi i kad su prešli deo puta, došli su do pešačke staze sa visokim grmljem s obe strane. Tamo je svirač zastao i sa jedne strane uhvati jedno leskovo drvo i povije mu vrh pod jedno stopalo, a zatim se ponovo sagne i pod vrh drugog stopala stavi drugo tanko leskovo drvo. Kaže lisici ako želi da nauči svirati mora da mu pruži levu prednju šapu. Lisica ga je poslušala i svirač joj priveže levo leskovo drvo za šapu. Traži je i desnu šapu, a kad mu lisica pruži, on zaveže i drugu šapu za desno leskovo drvo. Kad se uverio da je sve dobro zavezao i da su čvorovi čvrsti, on pusti leske koje se povuku, odskoče i povuku lisicu sa sobom. Tako je lisica ostala visiti u vazduhu zavezana za leske. Svirač joj kaže da ga čeka ovde i krenuo svojim putem.

Opet je rekao u sebi da mu vreme u šumi jako sporo prolazi, da mu je dosadno i da bi bilo najbolje kad bi si doveo drugog pratioca da bi imao s kim da priča. Tada projuri mali zec, ali svirač ne želi ni njega.

„Ah, evo dolazi neki zec!“ reče svirač, „njega nisam želeo.“

I zec pohvali sviračeve pesme i želi da nauči tako lepo da svira. Svirač mu kaže da može, ali da mora da uradi sve šta mu on kaže, a zec pristane.

„O sviraču“, odvrati zečić, „slušaću te kao đak učitelja.“

Išli su delom puta dok nisu stigli do otvorenog prostora u šumi, na kojem je raslo drvo jedne jasike. Svirač je privezao zečiću jedan konopac oko vrata i naložio da trči dvadeset puta oko drveta, a zečić ga posluša. Kad je dvadeseti put trčao oko drveta, zecu se omotao konopac oko vrata i zarobio ga za drvo. Zec je pokušao da se oslobodi, ali što je više vukao i otimao se, to mu se konopac više urezivao u meki vrat. Svirač mu kaže da ga pričeka ovde dok se ne radi i nastavi dalje.

U međuvremenu je vuk gurao, vukao i grizao onaj kamen. Toliko je dugo to radio da se najzad oslobodio. Pun besa požurio je za sviračem jer je želeo da ga raskida na komade. Kad ga je lisica videla kako trči, počela je da jadikuje i kuka i svom snagom pozvala vuka da ju dođe osloboditi.

„Brate, brate mili, hodi u pomoć, svirač me je prevario!“

Vuk savije stabla, pregrize konopce i oslobodi lisicu. Sada i ona besna, pridružuje se vuku u potrazi za sviračem da mu se osvete. Putem su naišli na zavezanog zeca koga su isto tako oslobodili, a koji im se pridružio u lovu na zajedničkog neprijatelja.

Svirač je još jednom zasvirao u svoju violinu da bi našao drugara s kojim će moći da priča i ovog puta mu se učinilo da je imao sreće. Zvuk njegove violine je došao do ušiju jednog siromašnog drvoseče koji je istog časa prestao sa svojim poslom i pojurio da vidi odakle dolazi muzika.

„Najzad, ipak dolazi pravi drugar“, reče svirač, „jer ja sam tražio čoveka, a ne divlje životinje“. I počeo je da svira tako lepo da je jadni drvoseča stajao kao očaran dok mu je srce od radosti skakalo. Dok je tako stajao, pojave se vuk, lisica i zec i on vidi da oni imaju neke zle namere. Kad su životinje krenule na svirača, on digne svoju blistavu sekiru i stane ispred njega da ga odbrani.

„Neka se pričuva onaj ko bi hteo da nasrne na njega, taj će sa mnom imati posla.“

Tada su zveri preplašene pobegle nazad u šumu. Svirač je, međutim, odsvirao još jednu pesmu drvoseči iz zahvalnosti, a zatim je nastavio dalje.

Analiza likova

Likovi: Svirač, životinje iz šume (vuk, lisica, zec), drvoseča

Svirač

Protagonist ove priče, muzičar (ili mađioničar koji sviranjem doziva sebi savršenog drugara) samo želi da neko ceni njegovu veštinu, a ne da je nauči. Da bi našao takvog drugara, susreo se sa par likova koji nisu hteli isto šta i on (vuk, lisica, zec). Izgleda da želi da ga publika sluša, da mu se dive, a ne da ga koriste za sopstveni dobitak i on zapravo ne želi da im pomogne.

Životinje iz šume – vuk, lisica, zec

Kroz priču susrećemo vuka, lisicu i zeca koji žele muzičke lekcije od glavnog junaka. Svaki put nama (čitaocima) svirač jasno daje do znanja da su oni njegovi pratioci. Mole ga da ih nauči, a on ih svaki put odvede negde da bi ih zarobio, a zatim se vraća na svoje mesto da ponovo zaigra. Pre nego što nastavimo dalje, važno je sagledati ličnosti tih stvorenja, kako se pretpostavlja u većini folklornih priča.

Vuk, uobičajen u drugim Grim pričama, smatra se zlim likom. Lisica se često povezuje sa lukavstvom, a zec može da bude ili varalica, luda kukavica ili izuzetno aroganat. Nijedna od ovih karakteristika ne bi bila dobra za druženje. Štaviše, ne bi bili sjajni učenici, pogotovo ne u magičnom smislu, jer ko zna kako bi koristili takvu veštinu.

Na kraju, tri životinje se oslobađaju svojih zamki i udružuju se da se osvete; naginju prema apsolutnom uništenju svirača. Na putu do njega saznaju da je svojom muzikom dozvao i drugo stvorenje, ovag puta drvoseču.

Drvoseča

Drvoseča nije poput životinja na koje je svirač naišao, on je jednostavno fasciniran muzikom, uživa u njoj bez ikakvih skrivenih motiva. Čim se zveri okupe da krenu na svirača, drvoseča intervenira, stane im na put i štiti ga.

„Neka se pričuva onaj ko bi hteo da nasrne na njega, taj će sa mnom imati posla.“

Ako bismo uzeli drvoseču kao simbol iz folklora, on je ovde tipična umetnuta patrijarhalna figura koja želi da zaštiti slabije (kao šta je recimo lovac u Crvenkapi). Drvoseča igra ulogu zaštitnika. Tako drvoseča spašava svirača, a životinje odustaju od planova osvete, umesto toga beže i žive kako bi videli drugi dan.

Beleške o piscu

Tokom 19. veka, dva brata Nemaca postala su poznata po pisanju folklora (narodnih priča). Jakob i Vilhelm Grim postali su poznati kao braća Grimm zbog svojih doprinosa tradicionalnim narodnim pričama. Imali su raznovrsno interesovanje za svet akademija, radeći kao istraživači kulture, lingvisti, leksikografi, kolekcionari narodnih priča i pisci.

Stariji brat Jakob, rođen je 4. januara 1785., a Vilhelm 24. februara 1786. godine. Odrasli su u Hanauu u Nemačkoj, a odgajali su ih roditelji, Dorotea Grim i svekar, Filip Vilhelm Grim. Prevremena smrt njihovog oca 1796. godine mučila je porodicu sa finansijskim teškoćama. Pre nego su napustili rodnu kuću, dva su brata pokušala izdržavati porodicu.

Obrazovanje su dobili na prestižnoj Friedrichsgimnasium kada su se preselili u Kassel, a finansirala ih je njihova tetka. Kasnije, nakon završetka studija, braća Grim stekla su diplomu prava na Univerzitetu u Marburgu.

U početku, nisu ni bili prepoznati po svom lošem socijalnom položaju. Međutim, ovo ih je nateralo da teže priznanju i oni su uložili dodatni napor u svoje studije. Ponovno interesovanje za istoriju i filologiju, inspirisano profesorima prava, podstaklo ih je da se bave srednjovekovnom nemačkom literaturom.

Jakob je postavljen za sekretara u kraljevskoj biblioteci u Kaselu, a kasnije mu se pridružio i njegov brat. Na zahtev nemačkog romantičara, Clemensa Brentana braća su započela rigorozno istraživanje narodnih priča sa posebnim naglaskom na seoski usmeni folklor. Konačno, svoje istraživanje su objavili u knjizi „Kinder-und Hausmarchen“. Prvi svezak je objavljen 1812., a drugi 1815. godine. Ove zbirke, koji su sada prepoznate kao Grimove bajke, obuhvataju poznate priče o „Ivici i Marici“, „Pepeljugi“, „Crvenkapi“ i „Snežani“. Priče u ovim zbirkama su spoj nekoliko različitih priča. Njihovi izvori uključuju čak i nemačke uticaje, na primer, Brajar Rouz je inspirisala verzija francuskog pisca Šarla Peroa za priču „Lepotica iz usnule šume“.

Braća Grim iza sebe su ostavili narodne priče, romane i legende. Za razliku od moderne verzije bajki, prvi svezak Grimovih bajki bio je zapravo mračan, nasilan i veoma neprikladan za decu. Od njih se tražilo da uklone nasilni i uznemirujući sadržaj iz knjige, ali oni su odlučili da se ne povinuju, jer su verovali da ove priče odražavaju njihovu urođenu kulturu. Priče kao što su „Ivica i Marica“ i „Crvenkapa“ smatrane su didaktičkom prirodom jer je njihova kultura podsticala poslušnost.

Dok su se braća Grim zaposlila na Univerzitetu u Getingenu, posvetili su svoje vreme istraživanju mitologije. Jakob je napravio vrednu dopunu nemačke literature svojom „Deutsche Mithologie“ (Nemačkom mitologijom) objavljenom 1835. godine. Vilhelm je uredio treći svezak „Kinder-und Hausmarchen“. Kasnije su otpušteni sa svojih pozicija na Univerzitetu u Getingenu zbog protesta protiv promena ustava. Preselili su se u Berlin 1840. godine gde su imenovani za predavače na Kraljevskoj akademiji nauka. Braća Grim su takođe radila i kao lingvisti.

Sledećih godina rade na najvećem projektu – sastavljanja sveobuhvatnog rečnika na nemačkom jeziku. Vilhelm je preminuo pre nego što je rečnik završen.