Kućica u šumi obrađena lektira braće Grim. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.
Analiza dela
Poznato je da su bajke braće Grim pisane pod jakim utjecajem usmenih predaja, a bajka Kućica u šumi nije iznimka. Objavljena u velikoj zbirci bajki braće Grim, toliko je posebna da je između 86 bajki koje sačinjavaju ovu veliku zbirku uvrštena i u zbirku Treći carev sin gde se nalazi samo par odabranih dela – Snežana, Mačak u čizmama, Živa voda, Pčelinja matica, Mudra seljakova kći, Doktor Sveznalić, Sova i Čudesni svirač.
Kao i mnoge druge bajke braće Grim i Kućica u šumi ima zaplet koji se sastoji od žestokog sukoba dobra i zla, a magija i sreća određuju srećan završetak. Iako svaka kultura i geografki region imaju svoje narodne bajke i bajke koje smatraju „sopstvenim“, određene teme i motivi često se ponavljaju u mnogim kulturama i vremenskim periodima. Univerzalne ljudske emocije poput ljubavi, mržnje, hrabrosti, ljubaznosti i okrutnosti pojavljuju se podebljanim, širokim potezima na platnu bajki.
Ovo je očaravajuća priča o drvoseči koji ima tri ćerke. Bajka u pravom Grimovom stilu, veoma moralistička, ekološki prihvatljiva. Iako smo pomalo navikli na ovakve tipove priča jer ima elemente iz toliko bajki: drvoseča ostavlja tragove mrvica koji jedu ptice, princ je pod čarolijom, junakinja se izgubila u šumi, ono što je najzanimljivije u ovoj bajci je zaplet i dragoceni element teme u kojoj se ističe važnost brige za životinje.
Karakteristika bajke je, naravno, neodređeno mesto i neodređeno vreme koje je u većini Grimovih bajki smešteno u prošlost (obično „jednom davno“), a iz čega može da se predstavi kao istorijska činjenica iz prošlosti. Likovi su arhetipski, bez određenih imena, a kao i u Kućici u šumi glavni lik je devojka. U bajci se takođe nalaze i „ravni“ likovi koji se nikad ne razvijaju, što je češće u bajkama nego u drugim vrstama dela, iako su one najpopularnije zapravo one gde likovi imaju svoja imena, na primer Ivica i Marica ili Crvenkapa. Iako bajke obično sadrže jasno definisane dobre i zle likove, u ovoj bajci se zao lik (veštica koja je začarala princa) pojavljuje samo jednom i to u obliku reči/spominjanja. Nema nikakvu ulogu i ne predstavlja lik u delu, ali zato su tu dve starije ohole sestre koje brinu samo o sebi umesto drugima.
Zaplet je usredsređen na problem ili sukob koji treba rešiti – protagonist napušta svoj dom, uključuju se čarobni elementi (magični ljudi – veštica, životinje koje govore, čarobni uroci). Magija može da bude ili pozitivna ili negativna, a u ovom delu je svakako negativna, a heroinu često na početku zadesi zla sreća koja rešavanjem zadataka dolazi do dobrog i biva nagrađena.
Tema dela je, kao i kod većine Grimovih bajki, moral koji se nagrađuje; dobro nasuprot zla gde se dobro nagrađuje, a zlo kažnjava, podsticanje društvenih vrednosti gde devojka srednje klase se veri/udaje za princa.
Književni elementi
Književni rod: epika
Književna vrsta: bajka
Vreme radnje: neodređeno; jednom davno
Mesto radnje: šuma, kućica u šumi
Tema: priča o najmlađoj ćerki koja svojom dobrotom oslobađa začaranog princa od čarolije
Ideja: dobro se nagrađuje, a zlo kažnjava; uvek treba biti saosećajan prema životinjama jer su i oni živa bića
Prepričano delo, citati
Jednom davno živeo je jedan siromašan drvoseča sa ženom i tri ćerke u kolibici na ivici samotne šume. Jedno jutro, kad se spremao krenuti na posao rekao je svojoj ženi da pošalje najstariju ćerku da mu donese večeru u šumu inače neće nikad završiti sa svojim poslom. Da ne bi zalutala, on je planirao posipati put zrnima prosa.
Kad je sunce izašlo tačno iznad šume u kojoj je drvoseča sekao drva, najstarija ćerka je krenula prema ocu s loncem čorbe. Ali češljugari, kosovi, zebe, ševe i šumski i poljski vrapci su već do tada pozobali sva zrna pa devojka nije mogla pratiti put. Nasumce je odabrala smer i krenula. Hodala je sve dok sunce nije zašlo i dok se nije spustila noć. Sove su hukale, drveće je šumorilo u tami, a devojku je počeo hvatati veliki strah. Zatim je kroz drveće ugledala da se u daljini vidi neka svetlost i pomislila da onde žive neki ljudi pa ih je odlučila zamoliti da prenoći kod njih i krenula ravno prema treperavoj svetlosti.
Posle nekog vremena stigla je do jedne kuće čiju je svetlost videla duboko u šumu. Pokucala je, a neki hrapav i grub glas joj je rekao da uđe. Devojka je prošla kroz mračni trem i došla do vrata od sobe pa pokucala. Isti grub glas ju je pozvao da uđe.
„“Ulazi samo“, viknu onaj glas.“
Kad je devojka otvorila vrata videla je da unutra sedi sedi starac koji je naslonio svoju glavu na obe šake dok mu se seda brada spuštala sve do zemlje. Kraj peći su ležale tri životinje: jedna krava šarulja, jedan petlić i jedna kokica. Kad je devojka ispričala starcu šta joj se desilo i zamolila ga da prenoći, on upita životinje šta misle o tome.
„Moja lepa kokice,
moj petliću lepi,
i ti, lepa šarulja,
šta velice vi na to?“
Životinje su odgovorile „hum!“ šta je sigurno značilo da se slažu i dozvoljavaju devojci da prenoći u njihovoj kući. Starac joj je rekao da u kući ima svega u izobilju pa ju je zamolio da ode do peći i skuva im večeru. Devojka je zaista u kuhinji našla svega pa je skuvala ukusno jelo, ali nije mislila na životinje. Iznela je punu činiju na sto i sela pored starca pa počela da jede. Kad se zasitila bila je veoma umorna pa je upitala gde se nalazi neka postelja u koju bi mogla da legne i otpočine. Ali životinje su joj odbile pomoći.
„Ti si s njime jela,
ti si s njime pila,
na nas nisi ni mislila;
pa sad gledaj gde ćeš noć provesti.“
Starac joj kaže da se popne uz stepenice gde će naći jednu sobu s dva kreveta, pa da protrese posteljinu i složi belim čaršavima.
„Rastresi ih i zastri belim čaršavima, a onda ću i ja doći da legnem.“
Devojka se popne uz stepenice kako joj je rekao i kad je rastresla posteljinu i zastrala bele čaršave ona legne u jedan od kreveta bez da je sačekala starca. Posle izvesnog vremena, kad je sedi čovek došao, obasjao je devojku svetlom i samo zavrteo glavom negodovajući. Kad je video da je čvrsto zaspala, otvorio je vratašca na patosu i ona „potone“ u podrum.
Uveče, kad se drvoseča kasno vratio kući stao je prekoravati ženu što ga je pustila da celi dan bude gladan. Ali ona se branila da to nije istina, da je poslala najstariju ćerku s loncem čorbe kako joj je naložio, ali da se sigurno izgubila i da će se sutra vratiti.
Sutradan je drvoseča ustao pre zore i kad se spremao da krene u šumu opet naloži ženi da pošalje drugu ćerku da mu donese večeru u šumu. Ovog puta je planirao da ponese vreću sočiva jer ima veće zrno od prosa tako da devojka može bolje da ga vidi i neće pogrešiti put.
Kad se sunce već diglo iznad šume, druga ćerka je krenula u šumu, ali su ptice već pozobale sočivo kao i prethodnog dana pa devojka nije znala naći put do oca. Krenula je istim putem kao i njena sestra i došla do kuće starca, čula poziv da uđe i zamolila za hranu i krevet da prenoći. Čovek sa sedom bradom je opet upitao životinje za mišljenje:
„Moja lepa kokice,
moj petliću lepi
i ti, lepa šaruljo,
šta velite vi na to?“
Životinje se opet oglase sa „hum“ što starac shvati kao pristanak i sve se odigra kao prethodnog dana. Devojka je skuvala ukusno jelo, sela da jede i pije sa starcem, a na životinje nije ni obratila pažnju. Kad se stala raspitivati gde bi mogla leći, oni joj odgovore isto što i njenoj sestri:
„Ti si s njime jela,
ti si s njime pila,
na nas nisi ni mislila,
pa sad gledaj gde ćeš noć provesti.“
Kad je zaspala, starac uđe u sobu, zagleda se u nju i zavrti glavom, pa je spusti u podrum kao i sestru.
Trećeg dana drvoseča je rekao svojoj ženi da pošalje i njihovu najmlađu ćerku u šumu. Ona je uvek bila poslušna i dobra pa je mislio da će se ona, za razliku od njenih sestara, držati puta, a ne lutati.
„Pošalji danas s jelom u šumu našu najmlađu ćerku. Ona je uvek bila dobra i poslušna pa će se držati pravog puta i neće tumarati okolo poput divljih bumbara, kao njene sestre.“
Majka nije htela pristati pa ga upita da li treba da izgubi i svoje najdraže dete, ali muž joj je rekao da se ne brine jer je najmlađa ćerka razborita i pametna. Ovog puta je odlučio poneti vreću graška da devojka sigurno primeti označen put.
Kad se sunce diglo iznad šume, devojka je krenula s kotarnicom u ruci, ali grašak je već bio u voljkama golubova koji su živeli u šumi pa nije znala na koju stranu treba da krene. Zatim se počela brinuti i neprestano misliti kako će njen otac biti gladan i kako će jadna majka biti tužna ako ne dođe kući na vreme. Konačno, kad je padao mrak, ugledala je svetlost u daljini kako treperi. Došla je do kuće u šumi i učitivo zamolila starca da ju primi da prenoći, a on ponovo upita životinje za mišljenje:
„Moja lepa kokice,
moj petliću lepi,
i ti, lepa šaruljo,
šta velite vi na to?“
Životinje opet odgovore jednostavnim „hum“, pa joj starac naloži da napravi večeru. Devojka je odmah prišla životinjama koje su ležale kraj peći pa rukom pomazila petlića i kokicu, prelazeći malom ručicom preko njihovog perja, a kravu šarulju pomiluje između rogova. Pa krene da kuva čorbu kako je starac tražio. Kad je bila gotova i iznela činiju na sto ona ga upita što bi trebala životinjama da pripremi.
„Zar da se ja nahranim, a ove dobre životinje da ništa ne dobiju?“ U kući ima svega u izobilju, pa ću se najpre za njih pobrinuti.“
Ona izađe i donese prosa i ječma pa istrese pred petlića i kokicu, a pred kravu šarulju stavi naramak mirisnog sena.
„Prijatno vam bilo, životinje drage“, reče, „a kad ožednite, dobićete sveže vode.“
Zatim unese vedro sveže vode i petlić i kokica skoče na ivicu vedra pa zamoče svoje kljunove, izvuku glave kao što ptice piju, a i krava šarulja se svojski napila. Kad je podmirila sve životinje, devojka je sela za sto pored starca i počela jesti ono što joj je on ostavio. Nije prošlo dugo vremena, a petlić i kokica počnu zavlačiti svoje glavice pod krila i spavati, a krava šarulja počne žmirkati očima.
Devojka ih pozove da pođu na počinak, a starac ih pita za mišljenje, ali ovog puta mu životinje odgovoriše:
„Hum, ti si s nama jela,
ti si s nama pila,
mislila si na sve nas,
želimo ti laku noć.“
Zatim se devojka popela uz stepenice, rastresla perine i zastrala čaršave kako joj je starac rekao pa kad je završila pričeka starca da legne u postelju. Kad je došao, seda brada mu je dosezala sve do nogu, pa legne u krevet. Kad je on zaspao, devojka legne u drugi krevet i zaspe.
Mirno je spavala do ponoći, a onda je začula u kući neku buku koja ju je probudila. Po uglovima sobe je počelo nešto da pucketa, a vrata su se odjednom otvorila i udarila o zid. U gredama je zatutnjalo, kao da ih je nešto izvaljivalo iz šarki, činilo se kao da će se stepenište urušiti, a na kraju i krov. Ali kako se opet utišalo i devojka nije bila povređena, ponovo je legla i nastavila spavati.
Kad se ujutro probudila videla je da se nalazi usred velike dvorane u kojoj se sve blistalo. Na zidovima su se uvis pružali cvetovi na zelenoj svili, posteljina je bila od slonovače, a pokrivač kojim se pokrivala od crvene kadife. Na maloj stolici pored njenog kreveta stajalo je par biserom izvenih papučica.
Devojka je pomislila da sanja, ali onda su ušle tri bogato odevene sluge i rekle da im nešto zapovedi. Ona im je rekla da se pomere jer se htela ustati, skuvati čorbu i nahraniti životinje.
„“Idite tamo“, odgovori devojka, „ja ću odmah ustati, skuvati čorbu, a onda ću nahraniti i lepu kokicu, lepog petlića i lepu šarulju.““
Mislila je da je starac već ustao, pa se okrenula prema njegovom krevetu, ali u njoj nije ležao sedi starac već nepoznat čovek. Kad ga je pogledala videla je da je mlad i lep. Stranac se probudio i rekao joj da je carević i da ga je jedna zla veštica začarala da živi u šumi kao starac.
„Ja sam carević, ali jedna opaka veštica me je opčinila da kao star i sed čovek živim u šumi. Niko nije smeo biti kraj mene osim moje tri sluge u obličju kokice, petlića i šarulje. A te čini nisu mogle prestati sve fok i nama ne dođe neka dvojka toliko dobra srca da je ljubazna ne samo prema ljudima nego i prema životinjama, a to si bila ti, i noćas u ponoć smo se spasili zahvaljujući tebi i stara kućica u šumi opet se pretvorila u moju carsku palatu.“
Kad su ustali, carević je rekao trojici slugu da dovezu kočiju i da dovedu devojkinu majku i oca na svadbu, ali ona je odmah upitala za svoje dve sestre. Carević joj je rekao da ih je zatvorio u podrum jer su bile ohole, ali da će sutra biti puštene i odvedene u šumu da rade kao sluškinje sve dok ne poprave svoje ponašanje i nikad više ne ostave jadne životinje da budu gladne.
Analiza likova
Likovi: najmlađa ćerka, starije ćerke, starac
Najmlađa ćerka (devojka)
Protagnost ove bajke, kao i u mnogim bajkama braće Grim njene karakteristike su to da je dobra, vredna, lepo se ophodi prema svima pa čak i prema životinjama. Ne vodi se pameću, nego srcem. Uz svoje dve sestre, majci je najdraža ćerka koja joj ne dozvoljava da ode od kuće u strahu da je ne izgubi.
„Majka ne htede pristati, nego reče: Zar da izgubim i najdraže dete?“
Otac ima poverenja u nju da će ona, za razliku od svoje dve sestre, doneti mu večeru u šumu.
„Pošalji danas u šumu našu najmlađu ćerku. Ona je uvek bila dobra i poslušna pa će se držati pravog puta i neće tumarati okolo poput divljih bumbara, kao njene sestre.“
Brižna prema ocu jer kad je videla da ne može videti znakove (grašak) koji jojj je otac ostavljao ka put do njega, ona se nije plašila i brinula zao što se izgubila već zato šta neće moći odneti ocu večeru i tako će on ostati gladan i kako će njena majka biti tužna ako se ne vrati kući na vreme.
Brine za životinje jer je prvo njima dala da jedu, pa je onda ona sela za sto. Takođe je bila dobra i prema starcu jer ga je u svemu slušala i prvo pustila njega da legne u krevet, pa je onda ona krenula na spavanje. Zbog svojih postupaka i dobre duše je bila nagrađena. Kućica u šumi se pretvorila u palatu, a starac u prelepog princa.
Starije ćerke
Ohole i misle samo na sebe. Kad se izgube u šumi, prvo što pomisle je da si nađu prenoćište, a kad stignu u kućicu u šumi, prvo one jedu i legnu spavati bez obzira na životinje i starca u čiju su kuću došle. Zbog toga budu kažnjenje. Starac, koji se posle pretvori u princa ih kažnjava proterivanjem u šumu gde će da budu sluškinje i nauče lepom ophođenju prema životinjama.
Starac (princ)
Pod činima opake veštice, lep i mlad princ je osuđen na život u šumi sa svoje tri sluge koje su pretvorene u životinje – petlića, kokicu i kravu šarulju. Sve šta je on hteo je dobru i vrednu devojku koja mari ne samo za ljude već i životinje. Kao starac imao je sedu bradu do poda.
„… i kad devojka otvori, vide kako unutra a stolom sedi neki str potpuno sed čovek, naslonio glavu na obe šake dok mu se seda brada spušta preko stola sve do zemlje.“
Beleške o piscu
Jakob i Vilhelm Grim su bili nemački lingvisti koji su najpoznatiji po svom sakupljanju i adaptiranju narodnjih bajki. Jakob je rođen 14. januara 1785. godine, a Vilhelm 24. februara 1786. godine. Imali su još četvoro braće i sestara. Otac im je bio sudija pa su živeli poprilično imućno, ali je nakon njegove smrti porodica zapala u finansijske probleme i Jakob je sa 11 godina bio prinuđen da se stara o svima.
Studirali su pravo, ali su se tokom studija okrenuli lingvistici i upoznali su pesnika Klemensa Brentana koji ih je zamolio da mu pomognu u sakupljanju narodnjih pesama i poezije. Braća Grim su se posebno usmerili na priče koje do tada niko nije zapisivao. Priče starih žena bile su za stare žene i decu, nikako za ozbiljno jezičko izučavanje, ali su oni osetili potrebu da ih zapišu i sačuvaju.
Osim interesovanja za narodne priče, postojao je i politički motiv iza njihovih postupaka. Napoleon je u to vreme osvojio taj deo Nemačke i učeni ljudi tog vremena su se trudili da očuvaju nemačko nasleđe, a jedni od njih bili su i Grimovi. Sakupljali su koliko god je bilo moguće priča širom zemlje, bez obzira koliko da su bile nasilne ili mračne. U to vreme, u visokim društvenim krugovima bile su popularne bajke koje su napisane tako da budu književne i imaju moralne poruke.
Braća su smatrala da je takav pročišćeni francuski stil izveštačen jer korišćen veštačko književni jezik i očigledno je namenjen obrazovanim klasama. Njihov pristup je bio drugačiji – narodne priče su zapisivali na narodnom jeziku. Cilj je bio dvostruk – i književni i naučni.
Malo je poznato da je njihova knjiga „Kinder und Hausmärchen“ („Dečije i porodične priče“) prvobitno napisana kao naučno delo o lokalnoj kulturi, a tek kasnije prerađeno kako bi ga čitala deca.
Jakob Grim je u jednom od svojih zapisa naveo: „Nisam napisao knjigu priča za decu, iako se radujem što im se dopada; ali na njoj ne bih radio sa toliko zadovoljstva da nisam verovao da će biti važna za poeziju, mitologiju i istoriju najozbiljnijim starijim ljudima u koje i sebe uključujem.“
Knjiga je doživela 17 izdanja i u gotovo svakom su vršene izmene iz različitih razloga. Neke od starijih verzija su sačuvane i što ih više izučavaju, lingvisti često kritikuju braću Grim za nanošenje štete u čuvanju kulturološkog nasleđa. Osim što su majke menjali u maćehe iz donekle logičnih razloga, unosili su i sopstvene stavove, menjali tokove priča i dešavanja zbog kritika koje im je upućivala crkva, a neka istraživanja navode da mnoge od sada naširoko čuvenih bajki uopšte ne potiču iz naroda već su ih braća Grim čula tokom studija ili od svojih kolega.
Još jedna zanimljivost je poznanstvo Jakoba Grima sa Vukom Stefanovićem Karadžićem pa postoji pretpostavka da su neke od bajki koje su preradila braća Grim poreklom sa naših prostora.
Bez obzira na sve, ova dva brata su ostala u istoriji upamćena kao sakupljači i autori mnogih nadaleko čuvenih bajki među kojima su: Crvenkapa, Ivica i Marica, Mačak u čizmama, Snežana i sedam patuljaka, Trnova Ružica, Zlatokosa, Čudesni svirač, Doktor Sveznalić, Kućica u šumi, Mudra seljakova kći, Pčelinja matica, Sova, Živa voda i mnoge druge.
Ostavite odgovor