Trnova Ružica obrađena lektira braće Grim. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.
Analiza dela
Trnova Ružica se, ovisno o verziji priče koju ste pročitali, naziva još popularno Uspavana lepotica, Aurora, Talia ili Rosamond. To je zato što, kao i mnoge druge klasične bajke, i priča o Trnovoj Ružici braće Grim postoji u brojnim verzijama, od kojih je svaka suptilno – ili, u nekim slučajevima, prilično upadljivo – različita od ostalih. U italijanskoj verziji objavljenoj u Pentameronu 1634. godine, junakinja nosi ime Talia. Šarl Pero je u svojoj verziji objavljenoj kasnije u istom veku naziva Uspavana lepotica. Braća Grim je zovu Dornröschen ili Trnova Ružica, što se ponekad prilagođava i Ružica. U Diznijevom filmu odrasla junakinja nosi ime Aurora. Radi jasnoće, zvaćemo je onako kako su ju braća Grim zvala u svojim originalnim naslovima Trnova Ružica.
Ipak, sveukupni zaplet ovih različitih verzija Trnove Ružice uglavnom je isti, no u nekim se verzijama bajke kraj bitno razlikuje tako da možda neće biti potpuno nemoguće ponuditi kratak sažetak kao takav. Kralj štiti svoju prekrasnu ćerku, princezu. Zla vila proklinje princezu, govoreći da će umreti kad se probode vreteno. Međutim, dobra vila uspeva da interveniše tako da proročanstvo napravi manje smrtnim: princeza neće umreti ako se probode vretenom, već će da zaspi na stotinu godina. Kralj zabranjuje korištenje svih vretena i nalaže da se sva maknu iz palate da bi zaštitio svoju ćerku od takve sudbine.
Međutim, petnaest ili šesnaest godina kasnije (ovisno o verziji koju imate), kada su kralj i kraljica bili daleko od palate, princeza je istraživala mnoge sobe kad je naišla na staricu s vretenom, koja nije znala ništa o zabrani predenja. Princeza je pitala da li može da uđe, a starica ju je pustila – možete da pogodite šta se sledeće desilo. Nije preostalo ništa drugo nego pustiti princezu da spava sto godina. Dobra vila bacila je čaroliju koja ju je zaštitila u palati, sa drvećem koje je izraslo oko poseda i svim princezinim slugama i kućnim ljubimcima koji su zajedno s njom spavali sto godina.
Posle jednog veka, princ je čuo priče o palati u kojoj je princeza spavala i zanimalo ga je šta će pronaći ako ode tamo. Tako je našao uspavanu princezu i pao na kolena videvši njenu lepotu.
Njegovo vreme nije moglo da bude bolje jer se u tom trenutku sto godina bližilo kraju i čarolija je ukinuta; princeza se probudila i videvši princa ona se zaljubljuje u njega. Čitava se palata tada probudila – sluge i životinje koje je dobra vila stavila pod čaroliju – a princ i princeza su srećno živeli do kraja života.
Sažetak Trnove Ružice koji se nalazi u nastavku temelji se na priči koju su braća Grim zapisala kao originalnu priču u svoju zborku klasičnih bajki, ali postoje neke manje razlike između različitih verzija priče, što su ih ispričali Šarl Pero i prevodioci koji su radili prevode bajki.
Ipak, Šarl Pero je prvi proslavio bajku Trnove Ružice nazivajući ju Uspavanom lepoticom (fr. La Belle au bois dormant) kada ju je uvrstio u svoju zbirku bajkovitih priča iz 1697. godine. Ipak, kao što smo napomenuli na početku našeg sažetka i analize jedne od najpoznatijih bajki svih vremena, osnovna priča je bila prije Peroa, a slična verzija se može naći u Pentameronu. Pa makar i u ovoj fazi, priča o Trnovoj Ružici stara je nekoliko vekova, a sve verzije sadrži uobičajene elemente klasičnih bajki: prelepu princezu, zlu maćehovsku figuru (u ovom slučaju: zlu vilu gatalicu), zgodnog princa i dobru vilu.
Mnoge Grimmove bajke bave se izazovima s kojima se suočavaju mlade devojke. Trnova Ružica je prelepo ispričana, savršeno strukturisana priča ispunjena divnim detaljima. Iako je mizoginistički, manje opisan sam izazov kojem naginju braća Grim.
Kralj, koji bi želeo da preokrene sudbinu njegove ćerke, pokušava da utiče na sudbinu spaljivanjem svakog vretena u kraljevstvu. To je beskorisna gesta; smrtnici ne mogu da promene svoju sudbinu. Štaviše, predenje je ono što tradicionalno čine sudbine. U grčkoj mitologiji posebno se prikazuju tri žene koje neprestano vrte sudbinu svakog čoveka. Rimska mitologija također ih čini odgovornim za trudnice. Glasnici sudbine su važni, a smrtnici se nigde ne pokušavaju umešati.
Teoretičari sugerišu da je dugo spavanje metafora otpornosti Trnove Ružice na odrastanje. Ušla je u tajnovitu malu sobu, ali neće ići dalje dok ne bude spremna. U tom tumačenju njezino dodirivanje vretena – a možda i kapljice krvi – simbolizuju njeno prvo “tinejđersko” razdoblje. S druge tačke gledišta, prizor bi mogao govoriti o roditeljskoj želji odlaganja sazrevanja deteta.
Kakva god bila interpretacija, jedno je jasno: na kraju svi žive srećno do kraja života.
Književni elementi
Književni rod: epika
Književna vrsta: bajka
Mesto radnje: palata/dvorac
Vreme radnje: neodređeno, jednom davno
Tema: nesrećna sudbina princeze koju je proklela zla vila gatalica
Ideja: trebamo promišljati o svojim postupcima, jer nas i samo jedna greška (kao šta je nepozivanje osobe na zabavu zbog tanjira) može stajati onoga što nam je najdragocenije (ljutnje)
Prepričano delo, citati
Jednom davno živeli su kralj i kraljica koji su želeli dete više od svega, ali im se želja nikako nije ispunjavala. Jednog dana dok se kraljica kupala, iz vode je izašla žaba i rekla da će pre nego prođe godinu dana dobiti ćerku.
Što je žaba rekla, tako je i bilo. Kraljica je rodila ćerku toliko lepu da se i sam kralj poželeo da pripremi veliku svečanost u čast svoje prelepe ćerke. Na svečanost je pozvao sve znance, prijatelje, rođake i gatalice (vile) koje će princezi da proreknu dobre želje. U njegovu kraljevstvu je bilo trinaest vila, ali pošto je kralj za njih imao samo 12 zlatnih tanjira, morao je da ih pozove samo dvanaest.
Zabava je bila raskošna, a kad je došlo vreme na vile, one su darovale dete svim prelepim darovima: jedna pogatstvom, druga lepotom, treća dobrotom i tako dalje. Poželele su joj sve šta se na svetu može da poželi. Kad je zadnja vila bila na redu taman da izrekne svoj dar, pojavi se trinaesta vila koja je ostala nepozvana. Pošto se htela osvetiti za nepoštovanje, uletila je negledavšni nikog ni ne pozdravivši i prorekne da će princeza u petnaestoj godini umreti tako šta će se ubosti na vreteno. Ne rekavši ni reči, okrenula se i otišla.
Svi su bili prestrašeni, ali zaboravili su da zadnja dvanaesta vila nije stigla da izraze svoju želju. Ona istupi napred i kaže svoje proročanstvo da će princeza zaspati na sto godina umesto umreti. Nije mogla poništiti proročanstvo zle vile gatalice, već ga je mogla samo ublažiti i tako joj prorekne san umesto smrti.
Da bi spaseo svoju voljenu ćerku od ove sudbine, kralj je naredio da se sva vretena maknu iz palate i države uopšte i zapale.
Posle mnogo godina proročanstva su se počela ostvarivati – devojčica je postala prelepa devojka, dobra, ljubazna, razumna, kreposna toliko da bi ju svako zavoleo čim bi ju video.
Tog dana kada je slavila petnaestu godinu, krallj i kraljica nisu bile kod kuće i princeza je ostala u palati sasvim sama. Hodala je po palati istražujući, ponekad zavirivši u pokoju sobu i odaju, a zatim je otkrila neki stari toranj. Odlučila je popeti se zavojitim stepenicama i tako je došla do malenih vrata u kojima se nalazio zarđali ključ. Okrenula ga je i vrata su se otvorila, a u sobi je videla staru ženu kako prede kudelju na vretenu.
Lepo ju je pozdravila i pitala šta radi, a starica joj je odgovorila da prede. Princeza ju je zatim pitala šta to tako veselo skače pokazujući na vreteno i ne pazeći uzela ga u ruku da i ona prede. Čim ga je dotaknula ispunilo se proročanstvo i princeza se ubode u prst, padne na krevet koji je stajao u blizini i zaspala u dubok san.
Dubok san se proširio i na celi dvor. Zaspali su i kraljica i kralj koji su se taman vratili kući, sve sluge, čak i psi u dvorištu, muhe na zidu, golubovi na krovu i konji u štali. I vatra što je gorila se ugasila i zaspala, meso se prestalo peći, zaspao je i kuhar koji je taman u tom momentu hteo ščepati za kosu momka koji je bio nemaran. Vetar je isto zaspao pa ni lišće na drveću se više nije micalo.
Oko palate je počela da raste trnova živica koja se dizala svake godine sve više, sve dok nije obrasla čitave zidove oko palate. Zarasla je toliko da se nije mogla videti ni zastava na krovu dvorca, a po čitavoj zemlji se pričalo da iza tog svog trnja tamo negde spava Ružica.
Godinama su prinčevi i kraljevići dolazili i pokušavali proći kroz trnovitu živicu, ali niko od njih nije uspevao u naumu.
„Od vremena do vremena dolazili kraljevići, i hteli kroz živicu u dvore da prodru, ali nisu uspevali. Kao da imaše ruke, trnje se čvrsto držalo; mladići bi za nj zapinjali, ne mogli se više otkinuti i jadnici ginuli.“
Posle mnogo godina ponovo se pojavio jedan princ koji je čuo od nekog starca kako priča o nekom dvorcu koji stoji iza trnove živice, a u njima spava prelepa kraljve ćerka već stotinu godina. Iste priče je čuo i od svojih dedova koji su pokušavali probiti živicu i sami doći do princeze, ali su usput poginuli.
Mladić se nije uplašio, odlučio je da ipak ode tamo i sam proba pobediti trnovu živicu.
„- Ne plašim se – odlučno će mladić, pošto je čuo priču o začaranim dvorima. – Idem tamo, da vidim lepu Ružicu. – Iako ga je dobri starina odvraćao, kraljević ga ne htede poslušati.“
Pošto je već prošlo sto godina, došao je dan kada se Ružica trebala probuditi. Princ se približio živici i video sve same velike lepe cvetove koji su se razmakli i pustili ga da uđe unutra. Kad je ušao, cvetovi su se opet iza njega zatvorili i pretvorili u trnovu živicu. U dvorištu je video šarene lovačke pse kako spavaju, konje u štali u dubokom snu, golubove sa glavicama ispod krila, a u kući muhe na zidu.
„U dvorištu nađe konje i šarene lovačke pse gde spavaju; na krovu vidi golubice s glavicama pod krilom. Kad uđe u kuću, a to muhe još spavaju na zidu, u kuhinji kuvar drži ruku, kao da hoće dohvatiti momka, a devojka sedi pred crnom kokoškom, kao da će ju operušati.“
Zatim krene dalje i vidi gde sluge po dvorani spavaju, a pred prestolom kralj i kraljica. Kud kog je krenuo sve je bilo toliko tiho da je mogao čuti svoj dah. Najzad dođe do tornja, popne se uz stepenice, otvori vrata i ugleda prelepu Ružicu kako spava. Odmah se zaljubio u nju i poželeo da je poljubi.
„Kraljevna ležaše, a beše tako lepa, da kraljević ne mogaše sa nje očiju skinuti; on se sagne te je poljubi.“
U taj momenat Ružica otvori svoje lepe oči, razbudi se, prijatno ga pogleda i zaljubi se u njega. Krenu prema dvorani gde su bili njen otac i majka i videli kako se svi polako bude i gledaju jedan u drugoga, čudeći se šta se upravo desilo.
Probudili su se i lovački psi koji su sada mahali repom i skakali, konji koji su se stali otresati, muhe na zidu, vatra u kuhinji, golubovi koji su odleteli u polje, pečenka se stala peći, a kuvar dovatio momka koji je počeo da vrišti dok je devojka perušala kokoš.
Odlučili su odmah da se venčaju i priredili su sjajnu, raskošnu svadbu, a njih dvoje su živeli srećno do kraja svog života.
Analiza likova
Likovi: Ružica, kralj i kraljica, zla vila gatalica,
Ružica – izuzetno lepa devojka koja je bila najveća želja svojih roditelja. Kao glavna junakinja u bajci veoma je teško okarekterisati ju jer glavni junaci u bajkama inače nemaju velike opise, više se govori o njihovim delima. Bila je dobra, razumna, pametna, ali ne možemo da se ne pitamo da li bi imala sve ove osobine i da joj ih vile gatalice nisu darovale po rođenju. Takođe je bila i znatiželjna što ju je, na kraju, koštalo toga da se ispuni proročanstvo. Iz bajke ne doznajemo da li su joj roditelji ikad rekli za zlu sudbinu koja joj je proreknuta, ali možemo da pretpostavimo da nisu i da ona nije znala šta radi kada je htela da isproba predenje jer starici postavlja pitanje „šta je to?“. Na kraju pronalazi svoju sreću zaljubljujući se u prelepog princa s kojim živi srećno do kraja života.
Kralj i kraljica – na početku nesrećni jer ne mogu da dobiju ono šta u životu najviše žele, a to je dete. Kad im se želja ostvari niko nije bio srećniji od njih. Bili su toliko ponosni na svoju ćerku da je kralj organizovao veliku svečanost na koju je pozvao sve osim jedne vile. Nerazmišljajući, zbog jednog tanjirića nije pozvao vilu gatalicu koja mu je to jako zamerila. Ovaj njegov postupak čini celokupnu ideju dela – da nam neke nebitne stvari ne trebaju biti toliko bitne da odbijemo ili zaboravimo na nekoga. Kralj je veoma sitničav čovek kojem je ipak jako stalo do ćerke. Toliko je brinuo za nju nakon bacanja prokletstva da je čak naredio da se sva vretena za predenje u dvorcu zapale. Dignuo je čitav dvor na noge da se pronađe i najmanje koje bi moglo naštetiti njegovoj ćerki. Jako zaštnički nastupa, ali samo prema njoj, dok za osećanja vile koju je odlučio ne pozvati na zabavu ne brine. Takođe pomalo i neodgovorni zato što nisu od malena upozorili Ružicu na mogućnost da bi kad napuni petnaest godina mogla da se nađe u opasnosti i da nipošto ne dira nikakva vretena jer će umreti.
Zla vila gatalica – moramo se pitati da li bi vila gatalica uopšte bila uvređena da su ju pozvali, ali dali običan tanjirić umesto zlatnog? Da li su joj uopšte važne takve sitnice kakve su bile kralju kad ju zbog toga što nije imao zlatni tanjir za nju nije pozvao na zabavu. U svakom slučaju, vila nije trebala da postupi ishitreno i baci prokletstvo na dete koje nije krivo za očeve postupke i greške. Na deci se ne treba osvećivati, a ona je uradila upravo to.
Princ – kao i kod karakterizacije glavne junakinje i kod ovog lika nam nisu date mnoge osobine. Možemo da pretpostavimo da je bio lep, ali ono šta sigurno znamo je da je bio uporan. Čak i nakon što je čuo mnoge priče da su mu i dedovi umirali od trnove živice pokušavajući da prodru u dvore gde je spavala Ružica, on se ne plaši i želi da uradi sve šta može jer veruje da se tamo nalazi ljubav njegovog života. Ipak ima više sreće od drugih jer dolazi u vreme kada se Ružica budi pa živica nestaje i on slobodno prolazi u dvorac. Odmah se zaljubljuje u Ružicu i živi s njom srećno do kraja života.
Beleške o piscu
Braća Grim su Jakob (4. januara 1785. – 20. septembra 1863.) i Vilhelm (24. februara 1786. – 16. decembra 1859.) Grim, profesori koji su najpoznatiji po objavljivanju zbirki narodnih priča i bajki i radu u lingvistici, a koji se odnosi na to kako se zvukovi u rečima menjaju s vremenom (Grimov zakon). Braća Grim su sakupljala usmene nemačke predaje i prvu seriju objavila kao Kinder-und Hausmärchen 1812. godine.
Oni su prvi tvorci u ovom žanru koji su predstavili svoje priče kao verne prikaze neposrednih narodnih materijala, ne pokušavajući da ih prikažu kao sofisticirane priče. Pri tome su postavili normu za disciplinu folklora. Koncept folklora razvio se kao deo ideologije romantičnog nacionalizma u devetnaestom veku, što je dovelo do preoblikovanja usmene tradicije da bi služilo savremenim ideološkim ciljevima. Tako se Johan Gotfried von Herder zalagao za svjesno snimanje i očuvanje njemačkog folklora kako bi dokumentovao autentični duh, tradiciju i identitet njemačkog naroda; ubeđenje da bi takva autentičnost možda postala središnja tema romantičarskog nacionalizma. Tek u dvadesetom veku etnografi su počeli da pokušavaju da snimaju folklor bez preglasavanja političkih ciljeva.
Bili su prvi tvorci u ovom žanru koji su predstavili svoje priče kao verne prikaze neposrednih folklornih materijala, ne pokušavajući da ih prikažu kao sofisticirane priče. Pritom su postavili normu za disciplinu folklora. Koncept folklora razvio se kao deo ideologije romantičnog nacionalizma u devetnaestom veku, što je dovelo do preoblikovanja usmene tradicije da bi služilo savremenim ideološkim ciljevima.
Grimove bajke su među najpoznatijim u zapadnom svetu. Mnoge od njih odražavaju jednostavnu duhovnu istinu, obično u obliku moralne lekcije. Njihova moć je da su lekcije univerzalne i jednostavne, dostupne svima, čak i deci.
Jakob i Vilhelm rođeni su u Hanau, blizu Frankfurta. Školovali su se u Kaselu, a posle su obojica studirala pravo na univerzitetu u Marburgu.
Dva brata bila su u svojim ranim dvadesetim godinama kada su započeli jezičke i filološke studije koje će kulminirati i Grimovim zakonom i sabranim izdanjima bajki i narodnih priča. Iako su njihove zbirke priča postale neizmerno popularne, u osnovi su bile nusproizvod lingvističkog istraživanja što je bila i njihova glavna svrha.
Braća Grim počela su sakupljati narodne priče oko 1807. godine, kao odgovor na talas interesovanja koji su se probudili u nemačkom folkloru posle objavljivanja zbirke Ludviga Ahima fon Arnim i Klemensa Brentanoa u narodnoj zbirci, Des Knaben Vunderhorn 1805-1808. godine. Do 1810. godine, braća Grim su izradila rukopisnu zbirku od nekoliko desetina bajki, koje su zabeležili prilikom poziva pripovedača u njihov dom i zapisivanjem njihovih priča.
1812. godine objavili su zbirku 86 njemačkih bajki u zborniku pod naslovom Kinder-und Hausmarchen. 1814. godine objavili su i drugi svezak od 70 priča koji zajedno čine prvo izdanje zbirke, a koje sadrži 156 priča. Drugo izdanje, koje je usledilo u periodu od 1819 do 1822, proširilo se na 170 priča. Još pet izdanja objavljeno je za vreme života braće (Dva sveska drugog izdanja objavljena su 1819. godine, a treća zbirka 1822. godine. Treće izdanje pojavilo se 1837. godine, četvrto izdanje 1840. godine, peto izdanje 1843., šesto izdanje 1850. i sedmo izdanje 1857. godine. Sve su bile u dva sveska, osim trojedinog drugog izdanja u kojem su priče dodavane ili oduzimane, sve dok sedmo izdanje 1857. godine nije sadržavalo 211 priča, mada je dugo bilo poznato da su mnoge od tih kasnijih priča dodate iz štampanog, a ne usmenog izvora.
Ova izdanja, opremljena naučnim beleškama, zamišljena su kao ozbiljna folklorna dela. Braća su takođe objavila Kleine Ausgabe, ili „malo izdanje“, koje je sadržavalo izbor od 50 priča koje su izričito napisane za decu (za razliku od formalnijeg Grossea Ausgabea ili „velikog izdanja“). Deset izdanja „malog izdanja“ objavljeno je između 1825. i 1858. godine.
Braća Grim nisu bili prvi koji su objavili zbirke folklora. Francuska zbirka Šarla Peroa iz 1697. godine je najpoznatija, mada je bilo i raznih drugih, uključujući nemačku zbirku Johana Karla August Musausa objavljenu u periodu od 1782. do 1787. godine. Ranije kolekcije, međutim, malo su se okrenule strogoj vernosti izvorima. Braća Grim bili su prvi radnici u ovom žanru koji su predstavili svoje priče kao verne prikaze vrsta neposrednih narodnih materijala koji podupiru sofisticiranost adaptera kao što je Pero. Radeći to, Grimovci su preduzeli osnovni i suštinski korak ka savremenim studijama folklora.
Vek i po nakon što su braća Grim počeli da objavljuju, međutim, pažljivo, skeptično i vrlo kritičko preispitivanje dovelo je u pitanje Grimove osnovne tvrdnje o njihovom radu. Braća zapravo nisu koristila isključivo nemačke izvore za svoju kolekciju; i daleko od održavanja vernosti ovim izvorima, oni su prepisivali i revidirali i prilagođavali svoje priče, baš kao što su to činili i Pero i njihovi prethodnici. Različite štampane verzije priče pokazuju poslednju činjenicu; i rukopisi iz 1810., objavljeni 1924., 1927. i 1974., ističu doslednu naviku braće Grim da menjaju i prilagođavaju svoje originalne materijale. Ironija je u tome što su braća Grim pomogla da se stvori ozbiljna naučna disciplina koju oni sami nisu praktikovali.
Vilhelm je umro 1859. godine, a njegov stariji brat Jakob umro je 1863. godine. Sahranjeni su u Berlinu. Braća Grim su pomogla u razvijanju nacionalnog demokratskog javnog mišljenja u Nemačkoj i neguju se kao potomci nemačkog demokratskog pokreta, čije su revolucije 1848. i 1849. godine brutalno svrgnute od strane Kraljevine Pruske, gde je uspostavljena ustavna monarhija. Njihova najpoznatija dela poznamo svi – „Crvenkapa„, „Zlatokosa„, „Mačak u čizmama„, „Snežana i sedam patuljaka„, „Ivica i Marica“ i „Trnova Ružica“.
Ostavite odgovor