Lepotica iz usnule šume

„Lepotica iz usnule šume“ je bajka poznatog svetskog pisca Šarla Peroa, koji je napisao mnoge poznate bajke na kojima su odrasle generacije, poput „Mačka u čizmama“, „Pepeljuge“, „Lepotice i zveri“, „Crvenkape“ i mnogih drugih. Prva objavljena priča ovog pisca bila je „Uspavana lepotica“ objavljena 1696. godine i to bez autorovog potpisa. Tek nakon toga objavio je svoju prvu zbirku priča „Priče i bajke iz starih vremena s poukom“.

Ove priče postale su opšte prihvaćene kod čitaoca svih uzrasta i to ne samo kod dece, već i odraslih. One su zadovoljavale sve uslove koje je morala da ima jedna dobra bajka, od uzbudljivog sadržaja do veoma jednostavnog jezika kojim je napisana. Priče su bile razumljive, pa su ih svi rado čitali, a skrivale su i nedvojbenu moralnu pouku. Karakteri su neretko podeljeni na na dobre i loše, ali na kraju uvek pobedi dobra strana.

Bajke Šarla Peroa imale su značajan uticaj na kasniju dečju književnost i to kad najslavnijih svetskih autora dečjih baki, poput Hansa Kristijana Andersena i braće Grim. Bajke Šarla Peroa bezvremenske su i uvek rado čitane. Čitaju se deci čak i u današnjim, modernim vremenima, jer predstavljene vrednosti u tim bajkama i danas su ideal kojem težimo i kojem učimo svoju decu.

Bajke bude ljudsku maštu i veličaju nagradu koja će da pripadne onima koji su strpljivi, vredni i pošteni, no, isto tako govori nam i o ljudskim osobinama; tera nas da razmislimo tko su ljudi kojima neizmerno verujemo i jesu li odista vredni naše pažnje i prijateljstva.

Vrsta dela: bajka

Mesto radnje: kraljevstvo, letnikovac

Vreme radnje: nekada davno

Tema dela: Glad zle kraljice zbog koje je htela da pojede obitelj svog sina

Ideja dela: Pohlepa uvek dođe na naplatu i zbog nje stradamo na najgori način

Kratak sadržaj prepričano

Jednom davno živeli su jedan kralj i kraljica. Nisu mogli da imaju dece pa su činili sve što su mogli, samo kako bi začeli. Bili su jako nesrećni zbog svog stanja, sve dok jednom, nekim čudom, kraljica nije ostala trudna. Rodila je prerasnu devojčicu. Na dan krštenja male princeze, organizovana je veliko slavlje. Vile su joj bile kume, čak njih sedam. Mala princeza je zato dobila sedam darova, kao što je to bio i običaj. Tako je njihovim darovima dostigla sva savršentva na svetu. Celi dvor bio je sređen za proslavu. Na stolovima se nalazio zlatni pribor ukrašen dijamantima i ostalim draguljima. Bilo je svakavog jela i mnogo pića. Kada su svi seli da večeraju, na dvor je ušla nepozvana gošća. Bila je to stara vila za koju nitko nije znao ni da je živa. Više od pedeset godina živela je u kuli dvorca, nikad nije izlazila, pa nisu ni znali da li je živa ili možda začarana.

Odmah su i njoj pronašli mesto za stolom, po kraljevu naređenju. Kako nitko nije očekivao njen dolazak, nisu imala skupoceni jedaći pribor i za staru vilu. Nisu imali ni poklon koji je kralj pripremio za ostale kume. Stara vila je mislila da je to zato što je svi preziru, a ne zato jer je došla nenajavljeno. Mlada vila, koja je sjedila pored nje za stolom, čula je njeno gunđanje. Zato je odlučila da se sakrije za vreme darivanja, da vidi što ta stara luda smera.

Nakon večere počelo je darivanje male princeze. Od ostalih vila dobila je lepotu, oštrounost, ljubaznost, talent igranja, pevanja i sviranja. A onda je došla na red stara vila. Rekla je da će se dete, kada postane devojka, ubosti na vetreno i umreti istog časa. Svi su ostali zaprepašteni. Nisu mogli da zadrže suze. Ali onda se pojavi najmlađa vila. Skrivala se iza zavese dok svi nisu završili sa svojim darivanjem. Rekla je kako devojka neće umreti, nego će da zaspi na 100 godina, sve dok je mladi kraljević ne probudi. Kralj nije mogao da se pomiri s kletvom stare vile, pa je odlučio da uništi sva vetrena u kraljevstvu. Od toga dana ona su bila zabranjena.

Kada je princeza napunila 16 godina, roditelji su je odveli u ljetnikovac na letovanje. Ona je bila veoma znatiželjna, pa nije izdržala da ne istraži čitav dovrac. Proveravala je sve sobe i na kraju došla na vrh kule. Ušla je u sobu u kojoj je videla staricu kako prede na preslici. Izgleda da ona nije znala da je kralj u kraljevstvu zabranio vretena. Princeza nikada nije videla vetreno, pa je u čudu pitala staricu što to radi. Starica je rekla da prede vunu. Pitala je devojku želi li i ona probati, a znatiželjna princeza je odmah pristala. Čim je krenula, od svoje hirovitosti i nepažnje, ubola se na iglu i u trenu onesvestila. Starica se uplašila i počela  da doziva pomoć. Ljudi su se skupili u maloj sobici i besomučno počeli da oživljavaju princezu. Buku je čuo i kralj, pa je i on potrčao prema kuli. Kada je vidio svoju kćerku, naredio je da je se smesti u najlepši dio kraljevstva. Tamo neka je polože u krevet od srebra i zlata. Kada su je legli, izgledala je poput anđela. Čuli su je kako lagano diše, pa je kralj bio ubeđen da će se za sto godina i probuditi, jer nije bila mrtva. Zapovedio je da nitko ne sme da je dira dok ne dođe vreme da se probudi. Naredio je patuljku da prenese vest da je princeza zaspala vili koja joj je dala ovaj dar.

Kada je vila to čula, sela je u svoju vatrenu kočiju i brzo stigla u kraljevstvo. Bilo joj je drago kada je videla kako se kralj pobrinuo za svoju ćerku, ali je pomislila da će sigurno biti silno uplašena kada se probudi za sto godina i vidi da su svi u kraljevstvu umrli. Zato je uzela svoj čarobni štapić i začarala sve u kraljevstvu, uključujući i princezinog psića. Svi će oni zaspati, a probudit će se kad i princeza. Budući da su svi u kraljevstu spavali, oko dvorca i princezine kule, sve je izraslo u šiblje i trnje. Nitko nije mogao da joj se približi. Jedino što se vidjelo bio je vrh kule i to samo izdaleka, poput neke magije.

Nakon sto godina, kraljević čiji je otac vladao susednim kraljevstvom, otišao je u lov. Učinilo mu se da vidi vrh kule, ali nije mogao da joj priđe od trnja i šiblja. Raspitao se po kraljevstvo o tom čudnom dvorcu, a od svakoga seljaka, dobio je drugačiji odgovor, od kojih ni jedan nije bio istinit. Samo mu je jedan seljak ispričao pravu priču o kuli i princezi koja spava u njoj. Kraljević mu je povjerovao, pa se uputio tamo, da proveri spava li tamo nalepša princeza.

Sekao je šiblje i trnje, nekako se provlačio prema kuli, ali nitko nije mogao da ide s njim, jer se ono opet sklapljalo, čim bi kraljević onuda prošao. Pred kulom je vidio ljude, stražare, koji su izgledali kao mrtvi. Ipak, bili su rumeni i disali su, pa je kraljević pretpostavio da su samo pijani zaspali. Prolazio je kroz dvorac i susretao pozaspalu stražu i sluge. Neki su sjedili ili ležali, a neki su spavali stojećki. Kraljević je došao do pozlaćene prostorije, na sredini koje je bio krevet, na kojem je ležala prekrasna, usnula kraljevna. Odmah se zaljubio u nju, zadivljen ne samo njenom lepotom, nego i nečim božanskim u njoj. On klekne pored nje i njegova ljubav u tom momentu poništi čaroliju. Kraljevna se probudi i kao da u trenu prepozna kraljevića. Baš kao da je znala da će upravo on da je probudi, pa mu prigovori da ju je pustio da dugo čeka. On se očara njome i njenim rečima. Sam je bio veoma zbunjen, što je samo potvrđivalo njegovu ljubav. Njoj se to nekako dopalo, pa su stali da razgovaraju, što je trajalo četiri sata, a nije bilo ni blizu dovoljno, zbog svega što su imali da si kažu.

Ali, zajedno s princezom, probudili su se i ostali dvorjani. Odmah stadu da pripremaju dvorac, ponajpre hranu, jer su se svi probudili veoma gladni. Kraljica je već bila veoma nervozna što pripreme tako dugo traju, pa je zazvala princezu da što pre dođe za stol. Kraljević joj je pomogao da ustane, primetivši da je ona odevena poput njegove bake. Ali svejedno mu nije bila ništa manje lepa. Svi su zajedno jeli i nakon toga svirali i igrali. Navečer je kapelan odmah venačao kraljevnu i kraljevića, pa su ih otpratili do njihovih odaja. Kraljevna tu noć nije mnogo spavala, jer je bila odmorna od svog stoljetnog sna. Ujutru je kraljević morao da je napusti, kako bi se vratio svom ocu, koji mora da se već zabinuo za sina. Kraljeviće je rekao ocu i majci da se zadržao u šumi i prespavao kod nekog lugara. Otac je poverovao, ali majka beše sumnjičava. Sin joj je često nestajao iz kuće i znao je da ne dolazi doma po nekoliko dana. Tako su kraljević i kraljeva živeli preko dve godine. U međuvremenu su dobili dvoje dece. Devojčicu Zoru i sina, koji je bio i lepši od sestre, pa su ga nazvali Dan.

Kraljević je sve to tajio od svojih roditelja, a za to je imao i dobar razlog. Naime, njegova majka poticala je iz rase ljudoždera. Pričalo se da i danas ima takvih sklonosti i da se jedva suzdržava kad na dvoru vidi neko dete. Tek nakon što je kralj umro, a kraljević postao kralj, on napravi veliko venčanje i dovede svoju suprugu i decu na dvor. Novi kralj je nakon toga morao da ode u rat, pa je suprugu i decu ostavio svojoj majci kraljici da brine o njima. Kraljica je odmah svoju snahu i unučad poslala u ladanjsku kuću na dnu šume. Nakon par dana i sama ih je posetila, pa naredila dvorskom upravitelju da joj pripremi malu Zoru sutra za ručak.

Upravitelj Robert nije nikako mogao da se složi s tim, ali nije mogao da protureči kraljici. Otišao je u sobu male Zore, ali kad mu se ta četverogodišnjakinja bacila oko vrata, nije mogao da joj naudi. Zato je nju poverio svojoj ženi, koja je devojčicu sakrila u stan, u dnu stražnjeg dvorišta. Robert je mesto devojčice zaklao malo janje i spremio ga što je finije moguće, tako da je kraljica mislila da nikad nije jela ništa tako fino. Nakon osam dana, kraljica je poželela da za večeru pojede malog Dana. Upravitelj Robert reši da će opet da prevari kraljicu. Trogodišnjeg Dana odvede svojoj ženi, a kraljici pripremi mekanog kozlića, pa ona nije ni posumnjala da to nije dete. Jednog dana, kraljica zapovjedi da želi da pojede kraljicu, svoju snahu, u istom sosu u kojem su bila pripremljena deca. Upravitelj se prestraši. Nije znao koju životinju da spremi umesto kraljice, jer je ona ipak bila starija od dece, pa je i njena koža bila tvrđa. Odluči da će kraljicu ipak ubiti, kako bi sebi poštedio život.

On ode do kraljice, ne želivši da je ubije na prepad, pa joj kaže kakvo je naređenje dobio. Ona mu kaže da izvrši svoju dužnost, pa ispruži svoj vrat. Rekla je da će tako napokon moći da vidi svoju ubijenu decu, koju je kraljica takođe pojela. Upravitelj kaže da joj deca nisu mrtva. Ispriča joj kako je spasao decu, a onda joj kaže da će odista moći da ih vidi. On će je sakriti u svoju kuću, kao i decu, a mesto nje će poslužiti mladu košutu u finom sosu. Uspije mu plan i treći put. Kraljica je već planirala kako će sinu reći da su mu ženu i decu pojeli divlji vukovi.

Jedne večeri, kraljica je šetala dvorištem dvorca u potrazi za nekim mesom koje bi mogla da pojede. Čula je plač muškog deteta i male devojčice. Bili su to Zora i Dan, pa kraljica odmah prepozna njihove glasove. Ljutita što je prevarena, kraljica naredi da se donese velika kaca i napuni zmijama, pa da se u nju bace kraljevna, deca, upravitelj i njegova žena. Baš kada su se krvnici spremali da izvrše svoju dužnost, u dvorac dojaha kralj. Upita što znači taj prizor, ali se nitko ne usudi reći mu. Kraljica se od besa sama baci u kacu, a gladne zmije je u trenu pojedu. Kralju je bilo žao, jer je to bila njegova majka, ali su ga žena i deca brzo utešili.

Likovi: kraljevna, kraljević, kraljica

Analiza likova

Kraljevna – princeza kojoj je stara vila prorekla smrt, ali ju je najmlađa vila spasala time što je promenila kletvu u spavanje, dok je ne probudi princ koji će u nju da se zaljubi. Iako je njen otac pokušao da je zaštiti od te sudbine, zbog svoje znatiželje, kraljevna se ipak ubola na vetreno i zaspala. Nakon sto godina, probudio ju je kraljević. Kako je bilo rečeno, on se odmah zaljubio u nju, pa su se odmah i venačali. Kraljevna je bila veoma lepa, ali je uz to, iz nje zračilo nešto prelepo, gotovo božansko. Tu vrlinu zadržala je i kasnije, čak i nakon što je postala majka i prestala da bude mlada. Volela je svog muža i svoju decu. Pristala je i na smrt, samo ako bi to značilo ponovni susret sa decom. Srećom, nije morala da umre jer joj ni deca nisu bila mrtva.

Kraljević – hrabri momak koji se usudio da ode u potragu za usnulom kraljevnom. Nije posustajao na svom putu, što mu se višestruko isplatilo. Zaljubio se u kraljevnu čim ju je ugledao, pa je time skinuo kletvu s nje. Tajio je tu svoju ljubav, pogotovo nakon što mu je kraljvna rodila decu, a sve zbog majke koja je bila ljudožder. Tek nakon što je postao kralj, a njegova reč glavna zapoved, doveo je svoju porodicu na dvor. Nakon što je otišao u rat, kraljica je iskoristila njegovo odsustvo, ali srećom, vratio se s bojišta pre nego je njegova majka ubila njegovu porodicu.

Kraljica – majka našeg kraljevića koja je poticala iz loze ljudoždera. Nakon udaje, pokušala je da sakrije i kontrološe tu svoju potrebu, koja joj se otela kontroli nakon što ju je sin ostavio sa njenim unucima. U njoj kao da je prevladalo zlo i sebičnost. Naredila je da joj spreme za jelo svu unučad, a onda i snahu. Toliko je bila proždrljiva da čak ni njih nije mogla da poštedi. Kada je shvatila da je u tome prevarena, odlučila je da se svima osveti. Spremila im je užasnu kaznu, ali je na kraju sama u njoj završila. Bacila se u kacu punu zmija, od besa što je sin zaustavio njenu odmazdu.

Upravitelj Robert – kraljičin upravitelj na koga je spala dužnost da ubije mladu kraljevnu i njenu decu. Nije imao hrabrosti da se suprotstavi kraljici, ali nije imao ni srca da izvrši kraljičinu zapoved. Zato je hrabro odlučio da prevari kraljicu, znajući da može sam da nastrada ako se to otkrije. Ipak, zbog svog mekog srca, morao je  bar da pokuša. Spasio je Zoru, Dana i kraljevnu, smestivši ih u svoju kuću na kraju dvorišta dvorca, gde se o njima postarala njegova žena. Umesto njihova mesa, kraljici je spremio najfinije meso jaretine, kozletine i mlade košute. Uspio je da finim sosom prevari kraljicu i tako održi nevine na životu. Iako se njegova prevara na kraju otkrila, njega kazna nije dostigla, jer ih je sve spasio kraljević svojim preuranjenim povratkom. Upravitelj Robert je dobar, milosrdan i hrabar lik.

Beleške o piscu

Šarl Pero rođen je 12. januaru 1628. u Parizu u porodici bogatih buržuja kao sedmo dete. Otac mu je bio veliki uzor i zbog toga je odlučio da studira pravo i da se zaposli u državnoj službi.

Šarl Pero je francuski autor kog mnogi smatraju utemeljivačem bajki, a mnoge njegove priče su zapisi iz narodnih bajki koje su se duži niz godina prenosile usmeno, dok su neke od njih prepričali i braća Grim. Najpoznatije bajke su: „Mačak u čizmama„, „Crvenkapa“, „Plavobradi„, „Lepotica i zver“ te „Pepeljuga„.

Šarl je bio visoko obrazovan čovek koji je napisao mnoge učene rasprave o književnosti te razna dela o prijateljstvu i ljubavi. Smatrao se uticajnom osobom u svetu književnosti 17. veka a važio je i za borca za mlade u napetoj borbi između starijih i mladih. Mladi su hteli nov način pisanja dok su se stari zalagali za imitiranje starijih uzora. Šarl Pero se smatra utemeljivačem Likovne Akademije i Akademije nauka.

Objavio je „Priče moje majke guske“. U poznatom delu nalazile su se sirove priče koje su prepričavali niži slojevi, a on ih je malo doterao za dame i gospodu iz viših slojeva društva. To je bio glavni razlog zašto je delo objavio pod imenom svog sina.

Umire 16. maja 1703.

Autor: V.B.