Mudra seljakova kći

Bajka Mudra seljakova kći delo je braće Grim – najpoznatijih svetskih pripovedača bajki. Braća Grim su svojim delima pridonela nastanku standardnog nemačkog jezika, šta znači da bajke koje su napisali nemaju samo književno-umetničku već i mnogo važniju vrednost – kulturološko-lingivstičku.

Kao i većina drugih pisaca koji su u to vreme pisali dečije priče i bajke, Jakob i Vilhelm Grim su takođe sakupljali, zapisivali i prepričavali narodne priče. Iako su ih prilagođavali da bi bile zanimljivije čitaocima, one su tokom vremena dodatno modifikovane jer su originalna izdanja bila previše strašna i jeziva, a samim tim i neprikladna za decu.

Prva objavljena kolekcija bajki braće Grim sadržavala je 86 priča, a s vremenom se ta brojka popela na 200. Neke od najpoznatijih bajki koje su napisala poznata braća su Crvenkapa, Ivica i Marica i Trnova Ružica.

Bajka Mudra seljakova kći, koju ovde obrađujemo, deo je zbirke odabranih bajki braće Grim koja je objavljena pod nazivom Treći carev sin. U njoj se, između ostalih, nalaze i bajke Doktor Sveznalić, Pčelinja matica, Mačak u čizmama, Snežana i sedam patuljaka, Kućica u šumi, Živa voda, Čudesni svirač i Sova.

U bajci Mudra seljakova kći nema nikakvih nadnaravnih elemenata koji su inače karakteristični za ovu književnu vrstu. Ne postoje ni neki naročito loši i zli likovi, šta je isto jedna od karakteristika bajki. Međutim, postoji obična, prosta devojka koja kasnije postaje carica i sa svojim mužem živi srećno do kraja života.

Mudra seljakova kći je bajka o siromašnoj devojci koja sa svojim ocem, na poklonjenom komadu zemlje, pronađe avan od zlata. Ona je znala da postoji šansa bi nju i njenog oca mogli zadesiti problemi ako predaju taj avan caru, ali je njen otac hteo da bude pošten zbog čega je, na kraju, završio u tamnici. Kad je otkrio caru da je njegova ćerka savetovala da nikome ne kažu za avan i otkrio mu razlog zbog kojeg je ona to predložila, car je zaključio da je ta devojka mudra i zatražio je da odmah dođe kod njega na dvor.

Devojka je od cara dobila zagonetku koju je trebala da reši, a ako to uspešno napravi, car je obećao da će ju oženiti. Devojka je napravila sve šta joj je rečeno i njih dvoje su se venčali. Posle nekoliko godina došlo je do problema između njih jer je carica pomogla jednom seljaku. Car ju je zbog njene neiskrenosti poslao nazad u siromašnu seljačku kuću, ali ona je, zahvaljujući svojoj mudrosti, na kraju opet uspela da pridobije cara.

Vrsta dela: bajka

Vreme radnje: neodređeno

Mesto radnje: selo, carev dvor

Tema dela: seljakova ćerka koja zahvaljujući svojoj mudrosti od siromašne devojke postane carica

Ideja dela: poštenje se na kraju višestruko isplati

Kratak sadržaj prepričano

Jednom davno bio je jedan siromašni seljak koji nije imao zemlje već samo jednu kućicu i jednu ćerku. Ona je jednog dana ocu predložila da zamole cara da im da komad krčevine. Kad je car saznao za to koliko su siromašni, poklonio im je malo utrine koju su ćerka i otac prekopali da bi na njoj posejali malo pšenice i drugog žita. Nakon što su prekopali njivu, u zemlji su našli jedan avan od čistog zlata.

Seljak je mislio da je car bio milostiv prema njima zato što im je poklonio komad njive, pa je zaključio da bi njemu trebali dati avan od zlata. Ćerka se nije složila s očevom odlukom jer, iako su imali avan, nisu imali tučak pa bi onda morali i njega da nabave. Ali, otac nije hteo da je posluša pa je uzeo avan i odneo ga caru. Rekao mu je da ga je našao u ledini koji im je on poklonio i zamolio je cara da ga uzme kao poklon i znak poštovanja.

Car je prihvatio poklon i upitao seljaka da li je pronašao još nešto. Seljak je odgovorio da nije, a onda mu car zapovedi da mora da nabavi još i tučak. Seljak je uzalud govorio da tučak uopšte nisu ni našli, pa car naredi da ga se baci u tamnicu i da leži tamo sve dotle dok ne nabavi i tučak.

Sluge koje su seljaku svaki dan donosile vodu i hleb čule su ga kako stalno ponavlja da je trebao poslušati svoju ćerku. „Aj, da sam poslušao kćer! Aj, aj, kamo sreće da sam poslušao kćer!“. Sluge odu kod cara i kažu mu da seljak stalno kuka o tome da je trebao da posluša svoju kćer. Cara je zanimalo šta je to njegova ćerka rekla, a seljak mu je odgovorio da mu je ona savetovala da ne predaju avan jer će inače morati da nabave i tučak. Car zaključi da je seljakova kćerka mudra i zatraži da dođe kod njega na dvor.

Kad se devojka pojavila pred carem, on ju je upitao da li je zaista tako pametna i dao joj je zagonetku. Ako je uspešno reši, postaće njegova žena. Devojka odmah pristade da odgoneta, pa joj car da zagonetku:

„Dođi k meni ni odevena ni gola, ni jašući ni idući, ni po drumu ni van druma; i ako to budeš umela da učiniš oženiću se tobom.“

Devojka je svukla odeću i umotala se u veliku ribarsku mrežu i tako ispunila prvi deo onog što je car tražio – nije bila obučena, ali nije bila ni gola. Iznajmila je jednog magarca i za njegov rep privezala mrežu u kojoj će ju vući – nije se vozila ni hodala. Budući da je magarac išao kolotečinom, ona je samo nožnim palcem dodirivala zemlju i to je bilo „ni po drumu ni van druma“ i tako je ispunila sve šta je car od nje tražio. Kad je stigla na dvor, rekao joj je da je uspela da reši zagonetku pa je pustio njenog oca iz tamnice, a nju uzeo za ženu i poverio joj celo carsko imanje.

Posle nekoliko godina, car pođe na paradu, a tamo zatekne seljake koji su pred dvorom prodavali drva. Svi seljaci su imali kola na kojima su se nalazila drva, a u neka od tih kola su bili upregnuti konji, a u neka volovi. Jednom od seljaka koji je imao konje oždrebi se kobila, čije je ždrebe leglo pred dva vola koja su stajala pred kolima.

Seljaci su počeli da se svađaju, psuju i viču oko toga čije je ždrebe, jer je seljak sa volovima smatrao da on ima pravo na njega. Za njihovu je prepirku saznao i car, a on je zaključio da ždrebe treba da ostane tamo gde je i ležalo, što znači da je on presudio da treba da pripadne seljaku sa volovima, iako nije njemu pripadalo.

Drugi seljak je otišao uplakan jadikujući za svojim ždrebetom, a kad je čuo da je carica jako milostiva i da je ona takođe siromašnog seljačkog porekla, otišao je k njoj i zamolio je da mu, ako može, pomogne da povrati svoje ždrebe. Carica je od seljaka prvo tražila da joj obeća da je neće odati, a onda mu je objasnila kako da povratiti svoje ždrebe i šta će reći caru ako ga ovaj nešto bude pitao.

„Sutra rano, kad car bude na paradi straže, stani ispred ulice kojom on mora da prođe, uzmi jednu veliku ribarsku mrežu pa se pravi kao daloviš ribu ii tako neprekidno lovi i isteraj mrežu kao da je puna“

Sutradan je seljak došao na paradu straže i stao da lovi ribu na suvom. Kad je car to video, poslao je svog glasnika da se raspita šta seljak radi. Seljak je odgovorio da lovi ribu, a na pitanje glasnika kako riba može da se lovi na suvom, seljak odgovori da može da se lovi na suvom isto tako kako i dva vola mogu da oždrebe ždrebe.

Kad je car čuo odgovor, naredi da seljaka dovedu pred njega. Car je znao da taj odgovor nije smislio seljak i insistirao je da odmah prizna od koga je to čuo, ali je seljak uporno ponavljao da se on toga sam dosetio. Sluge su ga nakon toga položile na svežanj slame i počele da ga tuku i muče sve dok nije priznao da mu je carica pomogla.

Car se zbog toga razbesnio i svoju je ženu zbog neiskrenosti poslao nazad u seljačku kuću iz koje je došla.

„Zašto si tako dvolična prema meni? Nećeš mi više biti žena: tvoje je bilo pa prošlo, idi opet tamo odakle si i došla, u seljački kućerak“

Dozvolio joj je da na odlasku sa sobom ponese ono što joj je najbolje i najdraže. Ona mu odgovori da će ga poslušati, padne mu oko vrata grleći ga i kaže mu da se prvo želi oprostiti s njim. Naredila je da se donese vino u koje je bila stavila sredstvo za spavanje, a koje će njih dvoje da popiju na rastanku. Car je skoro popio sve, dok je ona ispila samo par kapi.

Kad je car zaspao zbog vina, carica je uzela belo platno i umotala ga u njega, a onda je naredila slugama da ga stave u kola. Odvezla ga je u svoju seljačku kućicu i položila u svoju postelju gde je on spavao čitav dan i noć. Kad se car probudio počeo je da viče i doziva sluge, ali nije bilo nikoga.

Kad se njegova žena najzad pojavila, podsetila ga je kako joj je rekao da sa dvora može da ponese ono šta joj je najdraže, a budući da joj ništa nije draže od cara, povela je njega.

„Dragi gospodine care, ti si mi naredio da iz dvorca ponesem najbolje i najmilije, i evo, ja nemam ništa bolje i draže, od tebe, pa sam tebe i ponela.“

Caru, koji je bio oduševljen njenim rečima i činom, krenu suze i zaključi da njih dvoje moraju da budu zajedno – „Draga ženo, ti ćeš biti moja i ja ću biti tvoj.“, pa je odvede na carski dvor, ponovo se venča s njom i tako žive srećno do kraja života.

Analiza likova

Likovi: seljakova kći/carica, car, seljak/caričin otac

Seljakova kći/carica– ćerka jedinica, siromašna devojka koja dolazi na ideju da ona i otac od cara zatraže da im pokloni komad krčevine da bi mogli da posade pšenicu i da tako lakše preživljavaju. Bila je mudrija od svog oca koji nije hteo da posluša njen savet pa je na kraju zbog tog svog poštenja završio u tamnici. Budući da je bila mudra, devojka je uspela da reši zagonetku koju joj je dao car i tako je postala njegova žena i carica. Ona je takođe bila i dobra, što vidimo u delu gde ona odluči da pomogne seljaku da dobije ždrebe koje mu pripada. Zbog te dobrote je od strane cara bila proterana sa dvora, ali zbog svoje mudrosti je ipak uspela da ga pridobije nazad i da se vrati na dvor.

Car – impresioniran mudrošću seljakove ćerke on joj daje zagonetku i obećava da će je oženiti ako ona reši taj zadatak. Nekoliko godina posle njihovog venčanja on se naljuti zbog neiskrenosti svoje žene pa joj naredi da se vrati nazad u siromašnu kućicu iz koje je došla. Kad je njegova žena još jednom dokazala koliko je mudra, on joj oduševljeno predloži da se vrate nazad na dvor i da se ponovo venčaju.

Seljak/caričin otac – siromašan seljak koji je imao samo jednu ćerku. Nije posedovao ništa sem male kuće. Bio je zahvalan i pošten čovek, a to ga je odvelo u tamnicu. Kasnije bude oslobođen iz tamnice, zahvaljujući mudrosti svoje ćerke.

Beleške o piscu

Jakob i Vilhelm Grim su poznati nemački pisci bajki, opšte obrazovani ljudi, lingvisti i oni koje je zanimao folklor i kulturno bogatstvo. Jakob je rođen 1785., a brat Vilhelm godinu dana kasnije.

Obojica su studirali pravo u Marburgu. Za vreme studija bili su aktivni u kritikovanju kralja Ernesta Avgusta I, tako da ih je on proterao sa univerziteta.

Prvu kolekciju narodnih priča, koje su se do tada prenosile usmenim putem među narodom, objavili su 1812. Tada su sadržale samo 86 priča i kroz ponovna objavljivanja i reizdanja u narednih 40-tak godina taj broj je narastao na preko 200. U takvom izdanju ih poznajemo danas.

U njihove najpoznatije bajke spadaju: Crvenkapa, Ivica i Marica, Kraljević žabac, Trnova Ružica, Snežana i sedam patuljaka, Palčić, Zlatokosa…