Sova

Bajke su obeležje detinjstva, pa kao takve poseduju posebne čari koje deca i odrasli neguju od davnina. Bajka Sova je jedna od manje poznatih bajki poznate braće Grim koji su svojim radom i sakupljanjem priča obeležili detinjstvo svakog deteta. Deo je zbirke odabranih bajki pod nazivom Treći carev sin, a osim Sove, u zbirci se nalaze i Pčelinja matica, Doktor Sveznalić, Mudra seljakova kći, Kućica u šumi, Mačak u čizmama, Živa voda, Čudesni svirač i Snežana.

Unose bitan element dečije književnosti kao grane književnosti. Od 17. veka pričaju se priče i bajke, sa ciljem uživanja dece i odraslih slušajući zanimljive akcije i upoznavajući nove likove. Mnoge njihove bajke imaju svoje varijante, a raspon varijanti bajki u mnogim zbirkama ne možemo ni da zamislimo jer predstavljaju kolektivni i stvaralački doprinos stotina hiljada, čak miliona ljudi, pripovedača i pisaca širom svijeta.

Uvod u Grimove bajke je stalan ili stereotipan, sastavljen od nekoliko rečenica koje otkrivaju najpotrebnije detalje o mestu i vremenu, događajima i likovima. Nakon toga sledi zaplet u kome dolazi do sukoba ili do neočekivanog obrata koji izaziva napetost. Nastavak prati uspon ili niz dešavanja, najčešće uzročno-posledičnih. Vrhunac radnje je najdramatičniji događaj iz bajke, krajnje suočavanje i pokazivanje dobra i zla. Prepoznatljiv je i po tome što se dva puta otvara kao rešenje za situaciju: jedno, što je dosadašnji logički niz akcije (pobeda zla), i drugo, suprotno (spašava onoga koji je dobar i otvara put za nagradu). Deo u kome se otkriva kroz koji se radnja razvija naziva se preokretom. U tom trenutku više nema napetosti i iščekivanja, već vlada smirenje.

Bajke braće Grim u svom izvornom obliku pune su seksualnih i nasilnih scena, jezivih radnja sa strašnim motivima, žrtvama, zlostavljačima i ubicama. One su tokom vremena modifikovane i adaptirane da bi više bile prikladnije mlađim čitaocima i samim tim čitanije. Međutim, i danas se u nekim slikovnicama i izdanjima mogu naći neki od ovih detalja, verno prikazujući stil i veštinu braće Grim. Često progovaraju nagrađivanje dobra i kažnjavanje zla, ali ova je bajka izuzetak. Ovde se dobrota ne nagrađuje, a kukavičluk se kažnjava smrću.

Glavni lik bajke je velika sova koja ulazi u štalu u jednom malom selu. Kad stigne dnevna svetlost (dan), ptica se plaši da napusti štalu. Sluga nalazi sovu i plaši se onoga što naziva „čudovištem“. Svi ljudi u selu su pozvani da se okupe. Niko, pa čak ni najsnažniji čovek koji nosi oklop, nije dovoljno hrabar da istera pticu. Napokon seljani odlučuju da zapale štalu i oslobode se ptice.

U ovoj priči uplašeni seljani dovode u krajnost situaciju i spale štalu i sav njen sadržaj da bi se rešili prestrašene ptice. Moral ove priče je da ne treba preterano reagovati, čak i kada se situacija čini stravičnom.

Vrsta dela: bajka

Vreme radnje: neodređeno

Mesto radnje: grad, ambar

Tema dela: strah meštana od velike sove i sovin strah od drugih ptica

Ideja dela: ne treba preterano reagovati, čak i kada se situacija čini stravičnom

Kratak sadržaj prepričano, citati

Pre nekoliko stotina godina kad ljudi nisu bili ni blizu toliko prepredeni i promućurni kao danas, u malom se gradu dogodio čuveni događaj. Odjednom, jedna od velikih sova koje zovu „jejinama“ slučajno je noću doletela iz šume i ušla u ambar jednog od meštana, a kada je došao dan, ona se nije usudila ponovo izaći iz štale od straha od drugih ptica koje su je plašile kad god bi se pojavile.

„…nije smela da izađe iz svog skloništa plašeći se ostalih ptica, koje dižu strahovitu graju kad je ugledaju.“

Ujutro, kad je sluga ušao u ambar slamom, bio je veoma zabrinut da vidi sovu koja sedi tamo u uglu. Pobegao je brzinom munje i odmah rekao svom gospodaru da se u ambaru nalazi čudovište koje on nikad u životu nije video, „da koluta očima i da bi za tili čas moglo da proguta čoveka.“

Gospodar mu kaže da već zna da on nije hrabar jer ga je video kako juri kosove oko polja, ali kad vidi mrtvu pticu kako leži, mora da uzme štap pre nego što joj priđe. Reši da mora sam da pogleda o kakvom to čudovištu njegov sluga priča.

„“Potrebno je samo da ja sam pogledam kakvo je to čudovište“, doda gospodar“

On pođe hrabro u ambar i pogledom oko sebe traži čudovište. Kad je, međutim, svojim očima video posebno biće, nije bio manje uplašen od sluge. U dva, tri skoka izjurio je napolje, otrčao do prvog komšije da ga zamoli za pomoć da se reši neke „nepoznate i opasne životinje“. Misli da ako ubrzo ne reši pitanje ovog čudovišta, ono će da zapreti i bude opasnost celom gradu.

Po svim ulicama čula se velika vika i buka, meštani su se naoružali kopljima, vilicama, kosovima i sekirama, kao da izlaze protiv neprijatelja. Konačno su se pojavili i gradski većnici sa gradonačelnikom na čelu. Kad su se svi okupili na gradskom trgu, krenuli su prema ambaru.

Okružili su ambar sa svih strana, a zatim je najhrabriji od meštana istupio i ušao u ambar sa spuštenim kopljem, ali je brzo istrčao u strahu od onog šta je u ambaru video.

„Potom jedan od najsrčanijih istupi napred i oborena koplja uđe u ambar, ali odmah zatim kriknu i mrtvački bled izjuri napolje ne mogući da proslovi ni reč“

Još su se dva meštana uputila nadajući se da će oni da reše ono što prvi nije uspeo, ali ni oni nisu prošli bolje. Najzad istupi jedan meštanin, najveći i najsnažniji u čitavom gradu koji je bio poznat po svom umeću ratovanja i kaže im da neće oterati čudovište gledajući u njega, nazivajući ih „ženama“.

„Najzad istupi jedan visok i snažan čovek koji je bio slavan zbog svojih ratničkih podviga i reče: „Pukim gledanjem nećete proterati to čudovište. Ovde je potrebno ozbiljno pregnuti, ali ja vidim da ste svi postali žene i da niko ne želi da zagrize.““

Naredio im je da mu daju oklop, uzeo je mač i koplje i naoružao se. Svi su hvalili njegovu hrabrost, iako su se mnogi plašili za njegov život. Vrata ambara su se otvorila i ugledali su sovu, koja se u međuvremenu spustila na sredinu, na jednu veliku poprečnu gredu.

Doneo je lestve, a kad ih je podigao i spremio se da se popne, svi su mu uzvikivali da mora da se hrabro nosi i preporučivali ga svetom Đorđu koji je ubio zmaja.

„Oni napred mu donesu lestve, a dok ih je prislanjao i spremao da se popne, svi su mu vikali da se drži muški“

Kad je tek stigao na vrh i sova je shvatila da hoće da nasrne na nju, zbunjena gomilom koja se oko nje nalazi, ona ne zna kako da pobegne.

„…ona zbunjena i gomilom i vikom sveta i ne znajući kud će, stade prevrtati očima i nakostreši perje, raširi krila, zaklopara kljunom i grubo zakrešta: „U-u“.“

Gomila je spolja vikala hrabrom junaku da ju udari, ali on im odgovori da ko god bi stajao tamo gde on stoji, ne bi vikao „udaraj“ već bi pobegao kući. Zakoračio je prema sovi na još jednu gredu, ali onda počne da dršće od sraha i poluonesvešten on beži.

Sada više nije bilo nikoga ko bi usudio sebe da dovede u takvu opasnost.

„“To čudovište je“, govorili su, „već pukim svojim klepetom i dahom otrovalo i smrtonosno ranilo najsnažnijeg čoveka koji se mogao naći među nama, pa zar da i mi ostali stavimo glavu u torbu?““

Savetovali su se šta da urade da bi sprečili da celi grad bude uništen. Dugo se činilo da ništa ne bi bilo korisno, ali s vremenom je gradonačelnik našao rešenje. Sugeriše da opština isplati vlasnika ambara za sve što se u njemu nalazi i tako ga obeštete i zapale čitav ambar i pticu u njemu.

„“Moje je mišljenje“, reče on, „da ta ovaj ambar i sve što je u njemu, za žito, slamu i seno, vlasniku damo pare od oštinskog novca pa ga tako obeštetimo, a da onda zapalimo zgradu, a s njom i onu strahovitu životinju.““

Govori im da ovo nije vreme za štednju i da tako niko neće morati da stavlja svoju glavu u torbu i izlaže se opasnosti.

Svi se usaglase s njim i tako zapale ambar sa sve četiri strane, a s njim i sovu kukavicu koja se više plašila ptica nego vatre.

Analiza likova

Likovi: sova, meštani

Sova

Iako velika ptica koje se neprepredeni ljudi boje, ona takođe ima svoje strahove, i to od ostalih ptica koje je plaše svojom bukom i vikom. Ne usuđuje se izaći iz ambara što ju čini kukavicom.

„…nije smela da izađe iz svog skloništa plašeći se ostalih ptica, koje dižu strahovitu graju kad je ugledaju.“

Kad meštani odluče da zapale ambar, ona ipak odluči da umre u tom ambaru umesto da odleti od opasnosti i suoči se sa svojim strahom (drugim pticama).

Meštani

Nepromućurni, neprepredeni, plaše se obične ptice.

„Pre nekoliko stotina godina kad ljudi ni blizu nisu bili toliko promućurni i prepredeni kao što su danas…“

Čim je nešto njima nepoznato (kao što je veličina sove koju upoređuju sa običnim pticama u polju), oni to nazivaju „čudovištem“ i toga se plaše.

„I kad sluga ujutru uđe u ambar da uzme slame, on se toliko uplaši ugledavši sovu kako čuči u jednom uglu te otrča kao bez glave i ispriča svom gospodaru da u ambaru sedi neko čudovište kakvo on nikad u životu nije video“

Udružuju se da isteraju ono što oni takođe nazivaju i „opasnost“ za njihov grad i naoružavaju se kao da idu u besni rat, a ne isterati pticu iz ambara.

„Građani se okupiše naoružani kopljima, vilama, kosama i sekirama, kao da će u rat.“

Kako nisu mogli da isteraju sovu, oni reše da sve unište i zapale, ne razmišljajući o posledicama i opasnostima. Na kraju dobiju šta su hteli jer sova ostaje u zapaljenom ambaru.

Beleške o piscu

Jakob Karl Grim rođen je 4. januara 1785. u Hanauu u Nemačkoj. Njegov brat Vilhelm Karl Grim rođen je 24. februara sledeće godine. Oni su bili najstariji preživeli sinovi Filipa Grima, advokata koji je služio kao činovnik grada Hanaua.

Kao mala deca provodili su većinu svog vremena zajedno; osim kratkog perioda zajedničkog života u kojem su bili razdvojeni, trebali su ostati zajedno do kraja života. Njihove hrabre ličnosti olakšale su im da rade zajedno na projektima. Čini se da je glavna razlika u njihovim ličnostima u tome što je Jakob, zdraviji od njih dvojice, imao više ukusa za istraživanje i upravo je on razradio većinu njihovih teorija jezika i gramatike. Vilhelm je bio fizički slabiji, ali nešto topliji čovek, i više ga je zanimala muzika i literatura. Bio je odgovoran za ugodan stil njihove zbirke bajki.

Braća su prvo pohađala školu u Kaselu u Nemačkoj, a potom su započeli studije prava na Univerzitetu u Marburgu. Iako je bio tamo, nadahnuće profesora Fridriha fon Savignija izazvalo je interesovanje za prošle kulture. 1808. godine Jakob je postavljen za dvorskog bibliotekara kralja Vestfalije u Vilhelmshoheu u Nemačkoj. 1816. godine postao je bibliotekar u Kaselu, gde je Vilhelm bio zaposlen od 1814. godine Tamo su trebali da ostanu do 1830. godine, kada su dobili posao na Univerzitetu u Getingenu.

Romantični pokret u Nemačkoj (pokret u umetnosti koji je favorizovao povratak prirodi i veći fokus na nacionalnu kulturu, posebno narodne priče) pobudio je interesovanje Nemaca za prošlost njihove sopstvene države. Iako su neki radovi na ponovnom otkrivanju i uređivanju srednjovekovne (od srednjeg veka, 500 do 1500) nemačke književnosti počeli još u osamnaestom veku, pesnici i teoretičari sledećeg veka prvo su nacionalnu pažnju usmerili u poreklo nemačke kulture i književnosti. Dok je većina pesnika na srednjovekovnu književnost gledala uglavnom kao na inspiraciju za novo pisanje, oni su skrenuli pažnju na istraživanje prošlosti.

1812. godine, sledeći svoje zanimanje za folklor i legende, braća su predstavila prvu zbirku priča, Kinder-und Hausmarchen koja je sadržavala 86 priča. Te priče su sakupljene zapisivanjem priča seljaka. Vilhelm ih je komponovao pismeno i dao im udoban, dečiji stil. Braća su dodala brojne beleške u vezi sa izvorima i različitim verzijama.

Pored toga, Grimovci su radili i na uređivanju postojećih dela drugih folklora i rane literature. Između 1816. i 1818. godine objavili su dve zbirke „Deutsche Sagen“ (Nemačke legende). Otprilike u isto vreme, objavili su i zbirku studija istorije drevne književnosti, „Altdeutsche Valder“ (Stara nemačka šuma).

S više od hiljada tisuća varijanti i prevoda njihovih priča i bajki, one koje mi pamtimo kao najpoznatije su Crvenkapa, Ivica i Marica, Snežana, Trnova Ružica, Palčić, Zlatokosa