Pepeljuga

Pepeljuga obrađena lektira književnika Šarla Peroa. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Analiza dela

Poznati pisac bajki, Šarl Pero, preneo je u pisanu verziju jednu od najpoznatijih bajki svih vremena Pepeljugu. Baš kao i svi ostali pisci bajki, i on je tražio inspiraciju za svoja dela u narodnim pričama, mitovima i predanjima. Pero je mnogim kasnijim piscima, poput Braće Grim i Hansa Kristijana Andersona, bio uzor pa su njegova dela nanovo pripovedana sa malo izmenjenim sadržajem. Pepeljuga je objavljena u XVII veku i dan danas predstavlja jednu od najpoznatijih i najvažnijih bajki ikada napisanih. Pored ove, Šarl Pero je objavio i mnoge druge nama poznate bajke, kao što su „Mačak u čizmama„, „Lepotica i zver„, Crvenkapa“, „Uspavana lepotica“ i mnoge druge.

„Uspavanu lepoticu“ objavio je kao svoje prvo delo, ali bez potpisa. Na početku njegova dela čitalačka publika nije prihvatala jer nije prezao od ubacivanja jezivih momenata u svoje bajke. Vremenom su dela postala prihvaćena i kod dece i kod odraslih jer su pored toga što su imala interesantan sadržaj, uvek su imale i jasnu moralnu poruku. Likovi su uvek bili podeljeni na dobre i zle, ali na kraju uvek pobede oni kod kojih preovladava dobrota.

Pepeljuga je pravi prestavnik naivne i dobre devojke. Kroz bajku upoznajemo njen život, ljubomoru njenih polusestara i maćehe, ali i ostvarenje svih njenih snova i dolazimo do srećnog kraja kakav sve dobre, marljive osobe zaslužuju. Ona svoju dobrotu nije gubila ni nakon smrti majke, pa čak ni nakon svega što su joj priređivale zle polusestre i maćeha. Sve je strpljivo, pognute glave, podnosila. Kasnije upoznaje princa i dobija sve ono o čemu je oduvek maštala. Dobija pravu ljubav i čoveka koji će je uvek voleti. Na kraju oprašta svima što su joj nanosili zlo i ne oseća potrebu da se osveti. Njena dobrota pobeđuje sve nedaće i pokazuje nam da uzdignute glave, sa osmehom, zadajemo najveći poraz ljubomornim osobama.

Postoji nekoliko hiljada verzija ove bajke. Najstarije su zabeležene u Kini i Staroj Grčkoj koje se razlikuju u detaljima, ali je suština ista i u obe je reč o devojci koja gubi cipelicu. Ipak ova verzija Šarla Peroa koju je objavio 1697. godine je najpoznatija. Braća Grim su početkom devetanestog veka objavili svoju verziju priče koja je bila daleko jezivija

Bajka Pepeljuga postoji i u srpskoj usmenoj tradiciji, a jednu od verzija je zabeležio i objavio Vuk Stefanović Karadžić. Vukova verzija je bliža srpskoj kulturi i tradiciji pa tako Pepeljuga Mara ide u crkvu na liturgiju i nosi papuče, a majka joj se na početku pretvorila u kravu.

Iako se naslov priče i ime glavne junakinje razlikuje u zavisnosti od jezika, u većini evropskih verzija ovo ime sugeriše na „pepeo“. Time prikazuju osobu koja se diže sa dna u koje je život bacio jer je svojim dobrim postupcima zaslužila da se uzdigne.

Šarl Peroova verzija je adaptirana u mnoge igrane i animirane filmove, radio drame, pozorišne predstave, a verovatno je najpoznatija Diznijeva animirana verzija iz 1950. godine koja je bila nominovana za Oskara. Kenet Brana je 2015. godine adaptirao čuvenu bajku u dugometražni film u kome je zlu maćehu igrala Kejt Blančet.

Književni elementi

Književni rod: epika

Književna vrsta: bajka

Vreme radnje: nekada davno

Mesto radnje: Pepeljugina kuća, prinčev dvorac

Tema: priča o dobroj, vrednoj devojci koja živi sa maćehom i dve polusestre koje se jako loše odnose prema njoj. Na balu upoznaje princa koji se zaljubljuje u nju

Ideja: dobrota će pobediti sve nedaće, srećan kraj čeka svakoga ko stvarno veruje u to

Prepričano delo, citati

Nekada davno živeo je jedan plemić. Kada mu je prva žena umrla, oženio se drugom koja je bila ohola i zla. Ona je imala dve ćerke koje su po svemu bile nalik majci. A plemić je imao jednu ćerku iz prvog braka, koja je bila dobra, vredna i mila, da joj nije bilo ravne. Bila je slika i prilika svoje dobre majke.

Čim se svadba završila, nova žena je pokazala svoje pravo lice. Mnogo joj je smetala dobrota i neiskvarenost ove devojke. Pored nje, njene ćerke su izgledale još oholije i odvratnije. Maćeha je ovoj miloj devojci svaki dan zadavala najteže poslove, poput čišćenja stepenica, pranja sudova, čišćenja njene sobe i sobe njenih ćerki.

„Devojka je spavala na tavanu na tvrdoj slamarici, dok su njene sestre

boravile po lepo nameštenim odajama s najudobnijim posteljama i velikim ogledalima, u kojima su se mogle ogledati od glave do pete. Sirota devojka je strpljivo podnosila sve to i nije se usuđivala da se požali ocu, koji bi je izgrdio, jer je bio pod uticajem svoje žene.“

Već tada je devojka počela da gubi ljubav oca i njegovu podršku. Ali je ona sve to podnosila hrabro i sa osmehom. Kada bi završila sve zadate poslove, sela bi pored ognjišta, u pepeo, pa su je zato svi u kući zvali Pepeljuga. Čak i takva, u staroj pocepanoj garderobi i uprljana pepelom, bila je mnogo lepša od svojih sestara koje su uvek bile lepo obučene.

Jednoga dana, mladi princ je rešio da napravi veliki bal. Bile su pozvane sve važne osobe u kraljevstvu. Pozvane su bile i dve Pepeljugine polusestre, što je njoj donelo nove patnje. Imala je mnogo posla stalno oko njih. Trebalo je srediti odeću, staviti ukrase na haljine i udesiti ih da što lepše izgledaju. Sve o čemu se pričalo bilo je ko će šta obući za taj bal.

Kada su odabrale šta će obući, pozvale su Pepeljugu da ih ulepša. Iako uvek prljava i loše obučena, imala je dobar ukus i znala je lepo da napravi frizure.

„Dok ih je češljava, one su je pakosno zadirkivale:

• Pepeljugo, da li bi ti želela da ideš na bal?
• Vi mi se, gospođice, rugate; to nije za mene.
• Imaš pravo, ljudi bi se jako smejali kada bi videli Pepeljugu na balu.“

Neka druga bi posle ovakvog zadirkivanja i svega što su joj priređivale, ružno očešljala i sredila, ali Pepeljuga je uvek bila dobrog srca i nije bila zlopamtilo. Trudila se da ih što bolje ulepša. Konačno je došao i taj dugo očekivani dan. Devojke su se sredile i otišle na bal, a Pepeljuga je tužno gledala za njima. Tada je počela da plače. Zbog njenih suza se pojavila njena kuma, koja je bila dobra vila, i upitala je zbog čega plače. Kada joj je Pepeljuga ispričala šta je muči, kuma ju je pitala da li bi i ona želela da ide na bal. Pepeljuga je rekla da bi jako želela i dobra vila joj je odgovorila da će joj pomoći jer je jako dobra devojka i to zaslužuje.

Prvo joj je rekla da ode u baštu i ubere jednu bundevu. Pepeljuga je to učinila i nije mogla da shvati kako će joj bundeva pomoći da stigne na kraljevski bal. Dobra vila je izdubila bundevu i pomoću čarobnog štapića je pretvorila u prelepe pozlaćene kočije. Zatim su otišle do mišolovke, gde su pronašle šest miševa. Pepeljuga je podigla kapak mišolovke, a vila je jednog po jednog miša dodirnula štapićem i pretvorila ga u divnog konja. Sada je kočija ima zapregu od šest konja.

„Kada se kuma zamisli kako će pronaći kočijaša, Pepeljuga joj reče: -Idem da vidim da se nije uhvatio neki pacov u pacolovku, mogli bismo od njega učiniti kočijaša.

-Imaš pravo, reče joj kuma, idi pogledaj.“

Dobra vila je pretvorila pacova kog je Pepeljuga donela u prelepog momka koji je postao kočijaš ove čarobne kočije. Posle toga Pepeljuga je otišla da donese šest guštera koje je vila pretvorila u šest lakeja u odelima sa zlatnim nitima. Novi lakeji su se odmah popeli na kočije i držali su se sa tolikim dostojanstvom, kao da su to radili oduvek.

Pepeljuga je bila oduševljena pripremljenim kočijama. Jedino što se nije uklapalo u ovu savršenu sliku, bila je ofucana odeća koju je nosila.

„Kuma je samo dotače svojim štapićem i njene se rite odmah pretvoriše u divnu haljinu, okićenu srebrom, zlatom i dragim kamenjem. Zatim joj je vila dala par staklenih cipelica, najlepših na svetu.“

Zadovoljna Pepeljuga popela se u kočiju i bila je spremna da krene na željeni bal. Na rastanku joj je kuma rekla da se lepo provede, ali da ne sme da ostane duže od ponoći. Ako ostane i jedan minut duže kočije će se pretvoriti u bundevu, konji u miševe, gušteri u lakeje, a njena raskošna haljina u obične dronjke. Pepeljuga je pri polasku obećala da će krenuti kući pre ponoći i otišla je sa najvećim osmehom na licu.

„Kraljev sin, koga su izvestili da je došla neka veoma lepa nepoznata princeza, pohita da je dočeka. Prihvati joj ruku kada je silazila iz kočija i odvede je u svečanu dvoranu u kojoj su bile zvanice. Kada je ona ušla, nastao je tajac, ples je prestao, a svirači su prekinuli sa sviranjem – toliko su svi bili zadivljeni lepotom i sjajnim izgledom nepoznate devojke.“

Svi su gledali Pepeljugu sa oduševljenjem. Na sve strane se čulo samo o tome kako je lepa. Čak se i kralj oduševio njenom lepotom i šapnuo je kraljici da tako lepu i ljupku princezu odavno nije video. Sve gospođe na balu su je posmatrale kako bi sutradan već mogle da naprave istu frizuru i sašiju istu haljinu, ako budu mogle da nabave tako divan materijal.

Princ je odveo Pepeljugu na najpočasnije mesto da sedne. Zatim ju je pozvao da plešu. Ona je igrala toliko dobro da su joj se svi u dvorani divili. Čak i kada je bogata večera stigla, princ nije okusio ni zalogaja. Sve vreme je posmatrao prelepu, nepoznatu princezu. Pepeljuga je za to vreme sela pored svojih polusestara i prijateljski razgovarala. Obe su se začudile zbog toga jer ovu princezu niko nije poznavao.

U toku tog razgovara, Pepeljuga je čula da je sat otkucao petnaest minuta do ponoći. Brzo je ustala sa svog mesta, poklonila se svima i žurno krenula ka izlazu. Kada je stigla kući, potražila je svoju kumu, dobru vilu, da joj se zahvali na svemu i da joj kaže da ju je princ pozvao i sutradan da dođe na bal. Dok je pričala svojoj kumi kako se provela na balu, njene polusestre su stigle kući.

„-O kako ste se kasno vratile. reče im Pepeljuga zevajući i trljajući oči i pretvarajući kao da se sad probudila.

-Da si ti bila sa nama na igranci, reče jedna od njih, ne bi se ni tebi spavalo. Bila je tamo i jedna divna princeza, najlepša na svetu. Prema nama je bila jako ljubazna i dala nam je narandže i limunove.“

Pepeljuga je bila izvan sebe kada je ovo čula. Upitala ih je da li znaju kako se zvala ta lepotica, a one su joj rekle da to niko ne zna. Ispričale su joj kako je i sam princ pokušavao na sve načine da sazna ko je ona, ali da to nije uspeo. Pepeljuga se na to samo slatko nasmejala. Kada je upitala jednu od sestara da joj pozajmi neku haljinu da i ona ode na bal i vidi tu lepu princezu, one su se samo nasmejale. Nisu htele da pozajme svoje haljine „jednoj prljavoj Pepeljugi“, kako su je same nazvale.

Sutradan su se opet polusestre sredile i otišle na bal, a Pepeljuga je ovaj put bila još lepše našminkana i raskošnije obučena. Princ je celo veče bio pored nje. Toliko se lepo zabavljala, da je zaboravila šta joj je kuma rekla. Zaboravila je da pazi koliko je sati i da ne sme ostati duže od ponoći ni ovaj put. Tada je odjednom začula da sat otkucava ponoć. Brzo je ustala i istrčala iz dvorane, a mladi princ je krenuo za njom, ali nije uspeo da je stigne.

„Dok je trčala, spala joj je sa noge jedna staklena cipelica, koju je princ pažljivo uzeo. Sva zadihana, Pepeljuga je stigla kući bez kočija i lakeja, u svojim uobičajnim ritama. Od skupocene haljine i svega, ostala joj je samo jedna staklena cipelica, ista kao ona koju je izgubila.“

Princ je naredio da se pronađe ova prelepa devojka. Ispitivali su stražare, ali su oni tvrdili da pored njih nije prošla nikakva lepa princeza, već samo jedna obična devojka, u ofucanim stvarima. Ta svakako nije ličila na neku princezu.

Kada su se njene polusestre vratile, Pepeljuga ih je upitala kako su se provele i da li je tamo bila prelepa princeza. Ispričale su joj da je bila i da je ovaj put bila još lepša, ali da je u ponoć otrčala iz sale i da je izgubila staklenu cipelicu, najlepšu na svetu. Rekle su joj još da je princ do kraja večeri gledao u tu prelepu cipelicu. I da se veoma zaljubio u tajanstvenu lepu princezu.

Tako je zaista i bilo. Princ je objavio niz celo kraljevstvo da će uzeti za ženu onu devojku kojoj bude odgovarala staklena cipelica. I tako su počele da isprobavaju ovu famoznu cipelicu sve princeze i vojvotkinje, pa čak i ostale devojke na dvoru, ali uzalud. Jednog dana došla je povorka i do Pepeljugine kuće. Njene dve polusestre su je probale. Pokušavale su svim silama da uvuku nogu u premalu cipelicu, ali to nisu uspele.

„Da probam i ja, možda će meni odgovarati, reče Pepeljuga.“

Dve devojke su počele glasno da se smeju i rugaju joj se. Čovek koji je doneo cipelicu, pažljivo se zagledao u Pepeljugino lice i video da je mnogo lepa. Bilo mu je naređeno da cipelicu isprobaju baš sve devojke u svakoj kući, pa je uzeo Pepeljugu i seo je na stolicu. Prineo je cipelicu njenoj maloj nozi i ona joj je pristala bez muke. Stajala joj je kao salivena. Sestre su se začudile, a Pepeljuga je tad izvukla i drugu cipelicu i nju obula. Na to su zlobne sestre još više zinule u čudu.

Tada se pojavila dobra vila i svojim čarobnim štapićem dodirnula rame svog kumčeta. Pepeljugina haljina je postala još blistavija od onih koje je nosila na balovima. Tada su je njene polusestre poznale. Shvatile su da je ona ustvari ona prelepa nepoznata princeza. Pale su na kolena i molile je da im oprosti što su uvek bile zle i rđavo se ponašale prema njoj. Pepeljuga, koja je uvek bila dobrog srca, i ovog puta je preko svega prešla sa osmehom. Podigla je svoje polusestre, zagrlila ih i rekla da im oprašta od sveg srca i da od sada želi da živi sa njima u slozi i ljubavi.

„Zatim su odveli Pepeljugu, onako prelepo odevenu, do princa. Sada mu se još više dopala i posle nekoliko dana su se venčali. Pepeljuga, koja je bila isto toliko dobra koliko i lepa, dovela je na dvor svoje polusestre, i istoga dana ih je udala za dva kraljeva dvoranina.“

Analiza likova

Pepeljuga –  lepa i skromna devojka. Rano je izgubila majku, a otac je tada doveo novu ženu koja je bila zla i loše se odnosila prema Pepeljugi. Dobila je tada i dve polusestre, koje su se isto loše odnosile prema njoj. Sve tri terale su Pepeljugu da radi teške poslove po kući. Ona je bila marljiva i vredna i nikada se tome nije protivila. Nije se žalila ocu, jer je on bio zaslepljen novom ženom, pa joj ne bi ni verovao. Svake večeri je sedele pored kamina u pepelu, pa su je zato svi tako i zvali, Pepeljuga. Bila je mnogo lepa i imala dobar ukus koji su čak i njene zle polusestre cenile. Za kumu je imala dobru vilu koja joj je pomogla da ode na željeni bal. Vila joj je pomogla da se lepo obuče, a ona je svojom lepotom zasenila sve na balu, a princa naterala da se zaljubi u nju. Ostala je ponizna i skromna čak i tada. Na kraju je oprostila svojim polusestrama na svim lošim stvarima koje su joj učinile. U svakoj situaciji je bila dobre duše i za svakog je činila samo dobro.

Maćeha – druga žena Pepeljuginog oca. Zla i nepravedna žena koja uživa da ponižava ćerku svog novog muža. Bila je ohola prema svima, a svoje pravo lice je pokazala odmah posle venčanja. Terala je jadnu devojku da radi najteže poslove po kući. Bila je ljubomorna na njenu lepotu, marljivost i dobrotu i što je po svemu odskakala od njenih ćerki. Želela je da se neka od njenih ćerki uda za princa.

Polusestre – nisu volele svoju novu sestru i stalno su se loše odnosile prema njoj. Bile su mnogo ružnije od nje, nikada nisu ništa radile, nego su se samo gledale u ogledalo. Maštale su da se udaju za princa. Na kraju pronalaze malo dobrote u sebi i mole Pepeljugu da im oprosti.

Princ – kralj i kraljica su želeli da princu pronađu pravu devojku, pa su organizovali bal na kome su bile sve vojvotkinje i princeze iz kraljevstva. Nisu ni sanjali da će se na njemu pojaviti prelepa nepoznata devojka koja će zauvek osvojiti prinčevo srce. Pre toga, princ i nije bio mnogo zainteresovan za ženidbu. Koliko se mnogo zaljubio u nepoznatu devojku, vidi se po tome da ju je tražio pomoću prelepe staklene cipelice, koju je ona izgubila odlazeći sa bala. Iako se potraga činila kao uzaludna i ova mala cipelica nikome nije odgovarala, na kraju je princ pronašao svoju voljenu i oženio se sa njom. Živeli su srećno do kraja života.

Beleške o piscu

Šarl Pero rođen je 12. januaru 1628. u Parizu, u bogatoj aristrokratskoj porodici. Njegovi otac i majka imali su sedmoro dece, od kojih je Šarl bio najmlađi. Završio je pravo i postao vladin činovnik, kao i njegova braća. Bio je i u službi kralja Luja XIV.

Šarl Pero je francuski autor kojeg mnogi smatraju utemeljivačem bajki, a mnoge njegove priče su zapisi iz narodnih bajki koje su se duži niz godina prenosile usmeno. Nakon njega, mnogi poznati pisci, kao što su Braća Grim i Hans Kristijan Anderson, prepričali su iste ove bajke. Najpoznatije bajke su mu: „Mačak u čizmama“, „Crvenkapa“, „Plavobradi„, „Pepeljuga“, „Lepotica i zver“ i mnoge druge.

Šarl je bio visoko obrazovan čovek koji je napisao mnoge učene rasprave o književnosti i razna dela o prijateljstvu i ljubavi. Smatrao se uticajnom osobom u svetu književnosti 17. veka a važio je i za borca za mlade u napetoj borbi između starijih i mladih. Mladi su hteli nov način pisanja dok su se stari zalagali za imitiranje starijih uzora. Šarl Pero se smatra utemeljivačem Likovne Akademije i Akademije nauka.

Objavio je „Bajke majke guske“ gde su čitaoci prvi put upoznali Crvenkapu i Pepeljugu, Uspavanu lepoticu i Mačka u čizmama. Sva njegova dela sadržala su snažne moralne poruke, pa je tako bilo i reč sa ovom prvom objavljenom knjigom. Plašio se kritike društva, pa je prvo delo izdalo pod imenom svoga sina. Kako se kasnije ispostavilo, strah je bio neosnovan, jer su njegove bajke brzo postale prihvaćene i rado čitane među svim čitaocima. I dan danas ga čitaju i mladi i stari.

Preminuo je u svom rodnom gradu 1703. godine.