Balada ohridskim trubadurima

Balada ohridskim trubadurima je poznata pesma Branka Miljkovića posvećena upravo onima koji se pominju u naslovu – ohridskim trubadurima. Oni se pominju (pojavljuju) samo u jednom stihu koji je istovremeno i posveta s više značenja.

Iako je balada kao književna vrsta narodna pesma koja je izvođena uz ples i muziku Miljkovićevu baladu možemo da shvatamo kao pesmu posvećenu muzičkom sastavu, rekli bismo da su oni samo polazni motiv. Iako se pominju u pevanju, mnoge reči u pesmi podstiču asocijacije o samom pesniku, pesmi i pesništvu uopšte.

Miljković u svojoj pesmi kombinuje sažete misli u rečenice koje možemo okarekterisati kao filozofske ili poetičke. Takve misli označavaju jasan poetički diskurs koji sadržava stav (u teoriji) pesnika o pesmi, poeziji, pevanju, ali i filozofski diskurs koji nam jasno naglašava istinu o životu.

Pošto čitava pesma obiluje asocijativnim slikama, u prvom planu pesnik ističe ilirske pripovetke o poeziji kao tematski kompleks, a motiv ohridskih trubadura je stavljen na stranu. Tematsko smanjenje u pesmi se može okarakterisati procesom i osnovanom pretpostavkom da je pesnik ovu baladu posvetio muzičarima koji se jednom godišnje okupljaju na Struškim večerima poezije, ali nam otvara mogućnost da na još jedan način sagledamo pesmu – kao kreativan proces pesničkog stvaranja koji neprestano „pulsira“ – umire i rađa se ponovo kao Feniks.

Postavlja se pitanje opredeljenja za smisao same pesme, koja je tema balade? Dok čitamo pesmu, da li vidimo da tok naših misli ide pravo opisanim putem? Ako je tako, onda nam to jasno daje pravi sadržaj i smisao pesme. Kad dođemo do ovakvog zaključka, ne možemo a da se ne pitamo da li je pesma pevana u slavu muzikanata, pesničke reči?

Balada je bogata skrivenim značenjima, daje nam mnogo asocijacija i s tim otvara uvid u ljudski duh. Miljkovićeva pesma i reč nisu jednoznačni; balada ne nudi jedan smisao, jednu sliku – ona je pesnička upravo zato što je otvorena za uvid u različita saznanja i doživljaje, u svačiji duh.

Kada su u pitanju motivi, Miljkovićeve pesme nude zaista mnogo, a Balada o ohridskim trubadurima nije izuzetak. Naslov pesme je uslovan, ne oslanja se na sadržaj pesme, a u tom sadržaju je mnogo asocijacija, ideja i misli. Ono šta ćete takođe primetiti je da je balada bogata nanosima poetičkih, filozofskih i egzistencijalnih tema; pesma je eruditna. A Miljković temu ne govori doslovno, prenosi nam ju preko simbola, metafora, aluzija, prezentirajući ih poetički ili filiozofski, a sve te osobine karakterišu ovu pesmu.

Da bi u potpunosti shvatili pesmu, moramo da shvatimo i njenu srž, ono od čega se ona sastoji – iskaze, slike, motive i splet misli autora. Ni jedan motiv u pesmi nam, sam za sebe, ne govori ništa, oni su samo nagoveštaj, ali kombinovan s drugim elementima on pokazuje celovitu sliku.

Motivi u pesmi ne sadrže sintaksičku strukturu koja je čitaocima logična – rečenice su izlomljene, reči imaju raspored koji čitaocu u potpunosti skriva smisao pesme, a jezgrovitost se dovodi u pitanje – da li ima smisla?

Stihovi, rečenice i iskazi nemaju logički sled, ne proističu iz jednog u drugo, rečenica se započinje, pa se od nje odustaje, započinje se s drugom, vraća na prvu, stavljaju jedna pored druge bez da ima bilo kakvog smisla. Vidimo oksimoronske i paradoskalne konstrukcije koje su veoma česte i čime nas pesnik još više odvlači od toga da saznamo o čemu se u pesmi radi. Strofe, naravno, ne sadrže celovitu sliku; one su samo jedan komplikovan skup konstatacija, opažanja, misli i motiva.

Balada ohridskim trubadurima – analiza pesme, citati

Odmah u prvoj strofi, pesnik pevanje počinje jednom mudrošću sa kojom se neiskusne zore stavljaju u istu ravan sa iskustvom koje je inferiorno mudrosti:

„Mudrosti, neiskusno sviću zore,
Na obične reči više nemam pravo!
„Moje se srce gasi, oči gore““

Deo „Na obične reči više nemam pravo!“ proizlazi iz toga da na sama mudrost kaže da moramo pažlljivo da biramo reči, ali i njihov izgovor – obične reči više nisu dostatne, preživele su i prevaziđene. Već ovde možemo da vidimo kako pesnik razmišlja i upoređuje reč sa pesmom.

Odmah posle prvih stihova, pesnik ubacuje jednu konstataciju: „Moje se srce gasi, oči gore“, čime nam govori o načinu i prirodi koju možemo da očekujemo od ove pesme: ne smemo da očekujemo emotivnost jer se ona (srce) gasi, a dolazi saznanje (oči) i s njima sve poetičko i filozofsko – hladno razmišljanje.

„Pevajte, divni starci, dok nad glavom
Rasprskavaju se zvezde kao metafore!“

U ovoj apostrofi pesnik prikazuje rasprskavanje zvezda kao skretanje misli na sledeću rečenicu:

„Što je visoko iščezne, što je nisko istruli.“

Ovaj deo se nalazi u središtu pesnikovog metaforičkog stila jer ima jednu posebnu težinu pouke o iskustvu, željom za dokazivanjem tačnosti i istine, a odnosi se na samu pesmu. Reči „visoko“ i „nisko“ možemo da shvatamo kao epitete koji označavaju stil (način) pevanja – „nisko“ je klasično, svakodnevno i ustaljeno, a „visoko“ stremi uzletima (avangarda).

Odlaženje u krajnost čini se da ne daje dovoljne rezultate i sugeriše pesnikovu potrebu da se prilagodi drugom. Možemo videti da je „lik“ u ovoj pesmi ekstremni protivnik tendencija u pisanju.

Pesnik u ovom delu opet dovodi do preloma u pesmi. On napušta ideju i razmišljanje koje navodi u prethodnoj liniji i uvodi novi motiv – apostrof, čime mu daje novo značenje, a to je motiv Feniksa, ptice koja izgori i ponovo se rađa iz pepela.

„Ptico, povešću te do reči. Al vrati
Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli.
U tuđem smo srcu svoje srce čuli.
Isto je pevati i umirati.“

Uvođenje Feniksa je ovde sasvim prirodno. Lirski subjekt navodi: „povešću te do reči“, ali mu postavlja i uslov „Al vrati / Pozajmljeni plamen“. U uvodu smo već pomenuli koja je metafora/simbolika reči „reči“ u pesmi, „reč“ zapravo označava „pesmu“. Ali šta znači „pozajmljeni plamen“? Pozajmljeni plamen je energija stavaroca koja čini da se Feniks ponovo rađa. Feniks je plod mašte pesnika, pesnik je stvaraoc mita, a mit je zapravo poezija, šta znači da je Feniks dete poezije koje se neprestano rađa. U pesmi se opisuje njegova privremena smrt – Feniks umre, a pesma se rađa, ali i ponavljanje Feniksa koji ponovo umire, ponovo rađanje pesme, i tako hiljadama godina čineći pisanje i „razmnožavanje“ pesama.

Pesnik sagoreva da bi napisao pesmu, isto kao šta Feniks sagoreva da bi ponovo bio rođen, a svako novo rađanje Feniksa znači i novo rađanje (pisanje) pesme. „Nestajanje“ označava pesnikove trošenje snage pisanja, inspiracije – inspiracija nestaje, pesnik nestaje, poezija nestaje. To je ono što znači stih: „Isto je pevati i umirati“.

Ovaj stih, u isto vreme, ima i jednu funkciju refrena u baladi, a pronaći ćemo ga na kraju svake strofe. Ponavlja se, ali sa variranjem u značenju i jeziku.

U prvoj strofi možemo prepoznati dva subjekta: JA i TI

• Ja – oglašava se zamenicom „moje“, ali i „nemam“, „povešću“ glagolima u prvom licu jednine
• Ti – oglašava se zamenicom „smo“ u prvom licu množine i obedinjuje pticu Feniks i lirskog subjekta. Oba su se našla u tuđem srcu, jedan kao predmet opevanja, a drugi kao pesnik.

U drugoj strofi takođe možemo da nađemo još jedan lirski subjekt „junake“, ali i pticu Feniksa koji se ponavlja (smo, tvom, ja) gde pesnik opet govori o poeziji i pevanju, o pesničkoj savesti, nejasnosti u poeziji, praznom pevanju, rečima u pesmama koje ne mogu da pruže više značenja, da „sijaju“.

Poslednje stihove u strofi pesnik upućuje Feniksu:

„Upamti
Taj pad u život ko dokaz tvom žaru.“

Linija „Pad u život“ sugeriše na poeziju srpskog pesnika Vladislava Petkovića Disa i do njegove poznate pesme „Tamnica“ gde on u prvom stihu navodi „To je onaj život gde sam pao i ja“. Radi se o istom značenju i iako oba pominju perifrazu za rođenje, oni se bitno razlikuju u smislu i tonu.

• Dis – tamnica, dolazak na svet, bez radosti, osećanja, sreće, volje
• Miljković – ponovo rađanje ptice iz pepela, snaga, energija.

Ono šta je zanimljivo je da kod Miljkovića Feniks i njegovo ponovo rađanje predstavljaju ono šta zapravo i jeste – snagu i energiju, novi žar, kod Petkovića Disa ona ima potpuno suprotno značenje – tragediju. Miljković pticu sagleda kao neuništivost, trajanje, obnavljanje.

„Kad mastilo sazre u krv, svi će znati
Da isto je pevati i umirati.“

U pretposlednjem stihu strofe, Mijković daje jednu novu misaonu sekvencu i to bez da se oslanja na prethodnu liniju u kojoj pominje Feniksa. Ovde nalazimo jedan motiv stvaralaštva pesama i poezije uopšte – „kad mastilo sazre u krv“ šta znači kad se pretvori u pesmu, oživi, svi će znati i shvatiti „da isto je pevati i umirati“.

„Kradljivci vizija,
Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim
Prikovan za stenu koja ne postoji.“

U drugoj strofi se pojavljuje motiv Prometeja, a on označava osećanja pesnika koji se muči sa unutrašnjim ispitivanjima i previranjima, vizijama. „Prikovan za stenu koja ne postoji“ znači da je pesnik prikovan za svoje pesme, vidi ih kao jedini smisao u svom životu i dosledan je njima kao što je i Prometej bio dosledan da trpi muke za dobro čovečanstva i istinu.

„Kradljivci vatre, nimalo umiljati,
Vezani za jarbol lađe koju prati
Podvodna pesma javom opasnija.“

U trećoj strofi vidimo pesnikov izraz vere koji ima za sebe i svoje istrajavanje sa kojim se susreće na svom stvaralačkom putu, veru u njegovu poeziju za koju zapravo živi.

U rečima „kradljivci vatre“ ponovo uvodi motiv Prometeja, ali dodaje i jedan novi – Odiseja „vezani za jarbol lađe“. Odisej je oličenje različitih iskušenja sa kojima se susreće na svom putovanju, a koja treba da savlada čime dobiva konačno oslobošenje. Odisej, koji je vešt u savladavanju iskušenja i prepreka i Prometej koji poklanja vatru čovečanstvu su simboli koje pesnik uvodi u baladu, ali i govori o njemu samom. Njegov je put težak, ali nekako uspeva da dođe do svog cilja i da sopstvene pesme i poeziju pokloni čovečanstvu. Govori koliko je pesnički put težak, borba za poetiku i shvatanje poezije uopšte. Njemu se čini da mlađe generacije neće imati toliko snage kao šta je njegova da se izbor za pisanje svoje poezije kao šta se on borio.

„Smrtonosan je život, al smrti odoleva.
Jedna strašna bolest po meni će se zvati.
Mnogo smo patili. I, evo, sad peva
Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva.
Isto je pevati i umirati.“

U prvom stihu poslednje strofe vidimo završni katren – „Smrtonosan je život, al smrti odoleva“.

Ovde pesnik govori o sumi raznih neiskustava koje, s vremenom, prerastaju u iskustvo, mudrost. Razna iskušenja, patnje („mnogo smo patili“) prerastaju u poeziju, pesme, a srcu govori da ne okleva jer „isto je pevati i umirati“. Taj poslednji stih možemo shvatiti kao umiranje i rađanje nove poezije u isto vreme, a pevanje ovde, kao i u drugim Miljkovićevim pesmama označava pretakanje sebe (pesnika) u pesmu (poeziju), jedno umiranje bića koje je egzistencijalno u vatri koja stvara novi život i vaskrsavanje tog poetskog i egzistencijalnog bića iz sopstvenog pepela. Da nije „ranije poezije“ (pepela), ne bi bilo ni „nove poezije“ (Feniksa).

Motivi u pesmi

Feniks – svi poznamo priču o Feniksu, ptici iz antičke mitologije koja je imala magičnu moć da se svake petstote godine zapali u svom gnezdu, a iz sopstvenog pepela izađe (rodi) mlada ptica koja otpočinje jedan nov život koji će opet da traje petsto godina. Ptica Feniks je uvek bio simbol za ponovno rođenje i uskrsnuće.

Prometej – jedan je od najpoznatijih karaktera iz grčke mitologije i isto tako jedan od najčešće pominjanih i obrađivanih likova u književnosti tokom dva i po milenijuma. Prometej je oličenje za čovekoljublje, ljubav prema slobodi, otporu prema starom poretku i zakonima, prkosa, ponosa, hrabrosti. On je simbol svevremenske borbe za napredak čoveka i čovečanstva uopšte.

Bogovima je ukrao vatru da bi je poklonio ljudima, a čoveku pokazao kako da topi metal i od njega pravi alat i oruđe, kako da pripitome konja i bika da bi služili čoveku, da naprave lekove. Zevsu, vrhovnom bogu, se njegovo dobročinstvo nije svidelo pa donosi odluku da osudi Prometeja i prikuje ga uz stenu. Svaki dan mu je orao kljucao jetru, koja je noću zarastala, dok se svaki dan ponavljao isto. Herakle, jedan od najpoznatijih karaktera iz grčke mitologije, oslobodio je Prometeja iz njgeovih okova, a Zevs ga je ubrzo oslobodio i primio na Olimp među bogove jer mu je Prometej odao jednu tajnu, ali pod uslovom da nosi prsten od nekadašnjih okova kojim je bio vezan i parčeta kavkaste stene. Upravo su u znak zahvalnosti Prometeju, ljudi počeli da nose prstenje koji sačinjava kamen.

Celu priču o Prometeju pročitajte ovde >>

Odisej – junak Homerovog epa „Odiseja“ i jedan od najpopularnijih i najviše poimnjanih junaka iz grčke mitologije. Najzaslužniji je za pad Troje gde je napravio velikog drvenog konja u koji je smestio vojnike i poklonio ih gradu. Svojim je lukavstvom uveo vojsku u grad u koji nije mogao da uđe. Trojanci su mislili da se radi o bezazlenom poklonu, ali kad je pala noć, Ahejci su izašli iz konja i otvorili gradske kapije vojsci koju je predvodio Odisej. Troja je na kraju spaljena, a Odisej je krenuo na svoje putovanje brodom prema Itaki, putovanje koje je bilo dugo i teško. Posle deset godina uspeo je da se vrati na Itaku, pa postaje simbol za naporno i dugo putovanje na kojima se susreće sa mnogim preprekama koje uspešno suzbija.

Celu priču o Odiseju pročitajte ovde >>

Beleške o piscu

Branko Miljković rođen je 29. januara 1934. godine u Nišu i bio je jedan od najpoznatijih jugoslovenskih i srpskih pesnika u drugoj polovini 20. veka. Pored poezije, Miljković se bavio prevođenjem francuskih i ruskih književnika i pisao i kritike i eseje.

1953. godine odlazi iz Niša u Beograd gde započinje sa studijem na Filozofskom fakultetu gde 1957. godine diplomira filozofiju. Kao student bio je član grupe neosimbolista, a i društvo su mu bili Ivan Lallić i Vasko Popa. Odbio je bilo kakve asocijacije i članstva u partiji što je uticalo na objavu njegovih pesama.

Jednom prilikom je Miljković za intervju objavljen u niškim Narodnim novinama 1960. godine izjavio:

„Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čime se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha…“

U Beogradu je tri godine pohodio redakcije časopisa gde nije nailazio na razumevanje. 1955. godine mu Oskar Davičo objavljuje pesmu „Delo“ i time mu otvara vrata u svet pesništva, omogućuje objavu i u drugim časopisima drugih izdavača.

1956. godine objavljuje svoju prvu zbirku pesama „Uzalud je budim“ koja postiže dobre rezultate kod kritičara i publike. Pesma „Uzalud je budim“ je postala jedna od njegovih najpoznatijih pesama i svevremenski klasik.

Poznata dela i zbirke poezije: „Poreklo nade“ (1960.), „Smrću protiv smrti“, „Vatra i ništa“ (1960.), „Krv koja svijetli“ (1961.)

Uprkos mladosti, kritičari su brzo Miljkovića svrstali na sam vrh srpskih pesnika, a dobio je i jednu od najprestižnijih nagrada za vreme svog života – Oktobarsku nagradu.

Pesme iz njegovih ranih dana govore o uticaju francuskih simbolista Malarmea i Valerija, a vidi se i snažan Heraklitov uticaj filozofije. Njegova najpoznatija i najvrednija zbirka „Vatra i ništa“ sadrži, osim elemenata natičke mitologije i elemente nacionalne mitologije i legenti koje, u to vrmee, skoro niko od pesnika nije utkao u sopstvene pesme. To posebno vidimo u zbirci „Utva zlatokrila“.

Usled ličnih nesporazuma koje je imao sa par pesnika i prijatelja i zbog ljubavnih problema, Miljković 1960. godine napušta Beograd i odlazi raditi kao urednik Literarne redakcije zagrebačkog radija. Ovde, verovatno nezadovoljan načinom svog života, počinje da pije.

Po zvaničnoj verziji, u jednoj šumi pored Zagreba, u noći između 11. i 12. februara 1961. godine, srpski je pesnik izvršio samoubistvo. Bilo mu je 27 godina, a događaj, pa čak i 50 godina posle, izaziva mnoga pitanja i kontroverze gde neki misle da je njegovo ubistvo prouzrokovao tadašnji režim.