Avangarda

Avangarda je umetnički pokret koji se razvio u gotovo čitavoj Evropi, a azijskim zemljama i Americi. Obuhvata period od 1918. pa sve do 1939. godine.

Avangarda u suštini okuplja i imenuje nekoliko književnih, umetničkih i ideoloških pokreta u prvoj polovini 20. veka, ili kako bi se često reklo, različitih -izama: futurizam, ekspresionizam, kubizam, kubofuturizam, ultraizam, dadaizam, ndrealizam, purizam, konstruktivizam, zenitizam, imažizam, egzistencijalizam, neorealizam, objektivizam, konkretizam, supermatizam i druge pokrete.

Za osnovni cilj svi ovi pokreti su imali jednu nameru, a to je pokretanje, provociranje i polemisanje o raznim temama. U ovoj eposi dolazi do rušenja starih vrednosti i nametanja novih sudova i stilova. Avangardu smatramo najplodnijim periodom, jer u njemu je došlo do mnogih književnih inovacija i estetskih istraživanja. Avangarda je osnovana kao pokret koji je imao nameru da oslobodi i otkrije. U tom periodu su nastala najsmelia nastojanja kako bi se stvorila što originalnija umetnost. Avangarda je terala na istraživanje i eksperimente, iako je u pokretu dolazilo i do preterivanja, prejake hiperbole i izmišljanja, ali nikada se nije preterivalo u tome. U avangardi se razvijaju apsurdne teme i motivi te na taj način dolazi do borbe protiv ideološkog ili egzistencijalnog besmisla stvarnosti.

Reč je o zbiru pokreta koji su bili podstaknuti marksističkim i socijalističkim idejama 19. veka, kao i istorijskim okolnostima u kojima nastaju: Oktobarskom ravolucijom, Prvim svetskim ratom, usponom fašizma, Španskim građanskim ratom i drugim događajima. Ono što je još birno za avangardiste jeste razvoj tehnologije i industrije. Od njih su se pozajmljivali postupci stvaranja. Zahvaljujući tehnološkom napretku  u koji su svi verovali, došlo je i do promene percepcije stvarnosti.

Avangardu je veoma teško opisati kao jedinstvenu celinu. Uzrok tome jeste to što je avangarda okupljala pokrete čije se poetike razlikuju i koje su u nekim periodima bile u sukobu. Ali uprkosu tome pojedine najvažnije osobine se mogu izdvojiti. Avangarda jepokret eksperimenata, teži ka stvaranju novog sistema tehnika i formi. Između ostalog, definišu se i nove norme: sintaksičke, logičke, tematske, žanrovske, estetičke. Sa avangardom na scenu stupa depersonalizacija umetnosti, težnja za neobaveznim strukturama, naglašena fragmentarnost, tehnika montaže i kolaža, nedovršenost, umetnički i književni sinkretizam. Ukidaju se granice između novih umetnosti.

Avangarda promoviše nove vrste u umetnosti: feljton u stihu, reportažu, zapise snova, polemiku, kabaretske tekstove. Pre svega avangarda je podrazumevala poeziju. Bitan stepen razvoja avangardne književnosti jeste razvoj književnih manifesta. Njihova uloga jeste da teorijski i polemički iznose i objašnjavaju nove koncepcije. U manifestima se teži ka odbrani onoga što je novo, pri čemu je originalnost bila podređena perfekciji. Glavna odlika ovakvog rada je bila promišljenost i racionalizam. U književnost se unose tuđice, kolokvijalizmi, žargoni, razni dijalekti, neobične kovanice. Čitav svet se sada gleda kroz parodiju, crni humor, grotesku, s tim da se sada čitav svet doživljava drugačije.

Avangarda je veoma bila važna u periodu između dva rata u Jugoslaviji i izvršila je veliki uticaj na sve ono što se dešavalo u drugoj polovini 20. veka.

Jedna od najbitnijih knjiga avangardnog pokreta jeste knjiga Giljerma de Torea „Istorija avangardnih književnosti“ iz 1953. godine.