Apostrofa

Apostrofa je stilska figura kojom se, usred izlaganja, iznenada, govornik direktno obraća nekom posebnom. Bilo da je ta osoba prisutna ili odsutna, živo ili mrtvo biće, lice ili predmet. Ova stilska figura se koristi kako bi se pojačalo kazivanje, kao što na primer, čini Oskar Davičo u „Koračnici sna“:

„Padni, meseče, na krov straćare
i zvizni na prste, žut odžačare.
Probudi drugare, rudare, lađare
digni ih iz sna, da mutni udare
na naše dane – pomijare.“

Reč apostrofa potiče od grčke reči apostrefo što znači odvraćati, okretati od nečega.

Ova stilska figura potiče još iz antičke retorike i označava direktno obraćanje predmetu besede. Kako je u apostrofi uvek reč o obraćanju ona se uvek mora nalaziti u obliku vokativa, pa je na njoj i akcenat u rečenici. Na primer, Stevan Vladislav Kaćanski „Noći, ne toni skoro u morske struje.“

Ukoliko je reč o usmenom govoru retor bi se okretao od publike i neposredno bi oslovio ličnost kojoj se obraća, boga ili pojavu o kojoj govori. Apostrofu pesnici često koriste ukoliko se u pesmi obraćaju dragoj koja je mrtva, kao da je živa ili nekom nestalom prijatelju kao da je prisutan. Takođe se pesnici često obraćaju i stvarima, odnosno predmetima ili nekim apstraktnim pojavama kao da su sposobni da ga razumeju i čuju.

Kako se pisac u ovakvim slučajevima obraća nečemu što je prisutno samo u njegovom govoru, odnosno samom tekstu, on time prelazi granicu između dva sveta, svog, imaginarnog, i stvarnog sveta. Prelazi se granica između fiktivnog i tekstualnog. Upotrebom ove stilske figure oseća se blizak i topao odnos prema stvarima i bićima o kojima govori. Kada pisac naglo promeni kazivanje i prekine normalan tok govora stiče se utisak da su iz njega emocije naglo izašle, da je došlo do iskazivanja snažnih emocija. Ovakvim postupkom mogao bi se izazvati i suprotan efekat,a to su osećaj izveštačenosti i artificijelnosti.

Kada se autor obraća neživim predmetima ili apsktrakcijama onda se apostrofa može poklapati sa personifikacijom. Na primer, Aleksa Šantić: „Naša mila Boko, nevjesto Jadrana“ ili Šekspir „Julije Cezar“: „Avaj, razbore! U beslovesne uteko si zveri“.

Apostrofa se najčešće koristi u odama i elegijama. Kao poseban vid apostrofe može se smatrati invokacija, a to je direktno obraćanje pesnika muzi ili božanstvu koje treba da mu pomogne da sastavi što bolje delo.