Ulica Filipa Višnjića

Ulica Filipa Višnjića je odlomak iz zbirke pripovedaka Svetlane Velmar-Janković Dorćol koja je objavljena 1981. godine, a koja na zanimljiv način govori o istoriji Beograda, Srbije i Srba. Autorka kao početak svojih pripovedaka uzima po jednu ulicu na Dorćolu i govoreći o istorijskim likovima čije ime nosi ta ulica, ona zapravo slika Beograd i Srbiju kroz vekove, prateći njene junake u najbitnijim momentima njihovog života.

Analiza dela

Dorćol na turskom znači raskrsnica, raskršće puteva i predstavlja jedan od centralnih kvartova Beograda. Sinonim za boemski život, ali i stecište intelektualaca, pisaca, umetnika, u ovom delu grada ulice uglavnom nose nazive po bitnim ličnostima iz istorije Srba.

U ovom odlomku, Velmar-Janković se bavi jednim od najbitnijih istorijskih likova za vreme vreme Prvog srpskog ustanka. Međutim, ne radi se ni o kakvom ratniku ili vojskovođi, već o slepom pesniku koji je na jedinstveni način doprineo borbi protiv Turaka. Osim Filipa Višnjića, bitnu ulogu u delu ima i vožd Karađorđe. Nezavisno od analize likova kakvi su predstavljeni u ovoj konkretnoj pripoveci, dakle radi se o stvarnim, istorijskim ličnostima koji su bili savremenici i koji su, svaki na svoj način, doživeli presudne trenutke u kojima su se nalazili.

Filip Višnjić je jedan od najznačajnijih srpskih pesnika i guslara. U narodu je ostao zapamćen kao „slepi Homer“. Prezime mu potiče od nadimka njegove majke (Višnja). Kao mlad je preležavši velike boginje, ostao slep. Ostatak života je posvetio pevanju uz gusle. U početku je samo pevao već napisane pesme, ali se kasnije bavio i pisanju epova o poznatima događajima iz srpske istorije. Bio je gost i u srpskim manastima i na dvorovima muslimanskih prvaka, pa mu se i repertor menjao u zavisnosti od publike.

Njegov stvaralački opus se može podeliti na nekoliko celina. U prvu grupu dela spadaju ona koja su inspirisana narodnim predanjima i legendama i govore o događajima koji su se odigrali vekovima pre nego sto ih je, na svoj način, opevao Višnjić. Ukupno je ostalo zabeleženo 4 pesme iz ove grupe, a primer takve pesme je Smrt Marka Kraljevića.

Drugu grupu predstavlja takozvani „ustanički ciklus“ koji broji 13 pesama. Te pesme dele na dve podgrupe – oni koje opevavaju događaje kojima je prisustvovao sam Višnjić (kao što su, na primer, Boj na Loznici i Knez Ivan Knežević) i one koje je napisao slušajući priče drugih – Početak bune na dahija, Boj na Mišaru i slične.

Njegove pesme je zapisao Vuk Stefanović Karađić sa kojim se sastao u manastiru Šišatovcu 1815. godine.

Đorđe Petrović (Crni Đorđe/Karađorđe) bio je vođa Prvog srpskog ustanka i jedini nosilac titule vožda. Izabran je kao predvodnik Srba, tek nakon što je nekoliko uglednijih ljudi odbilo da bude na čelu pobune. Ustanak je podignut na Sretenje, 15. februara 1804., a povod za to je bila Seča knezova (kada su Turci pogubili većinu viđenijih Srba u nadi da će to odvratiti narod od ustanka). Ustanak je trajao do 1813. godine, a u tim godinama ustanici su uspeli da, donekle, organizuju i urede drđavu. Nakon sloma ustanka, beži u Austriju. Vraća se 1817. godine, gde je, po naredbi kneza Miloša, ubijen, a njegova glava je odneta tuskom sultanu.

Ulica Filipa Višnjića je pripovetka čija je glavna karakteristika sažetost priče i prevashodno bavljenje jednim događajem (jednom slikom). Kroz istoriju književnosti, mnogi su oblici nalik pripovetkama. Basne i bajke još iz vremena starih Grka, anegdone iz antičkog Rima, samo su neki od formata koji su slični. Njihova specifičnost je ritničnost i mogućnost deljenja u manje celine kako bi pripovedač mogao lakše da zapamti (jer se prevashodno radilo o obliku usmene književnosti).

Današnji oblik pripovetke je nastao u XIX veku, u Italiji. Zbog svoje dužine, pripovetke su bile veoma popularne za izdavanja, posebno u posebnim časopisima koji su se specijalizovali za ovaj oblik književnog dela. Među najznačajnijim svetskim piscima pripovedaka su, između ostalog, Anton Pavlovič Čehov, Gi de Mopasan, Edgar Alan Po i Rabindranat Tagore.

Postoje dve glavne dimenzije koje se ovde mogu uočiti i obe su postavljenje u dihotomiji elemenata. Prva je na relaciji tišine i buke/zvuka, a druga na relaciji svetlosti i tame. Svaki od ovih elemenata je presudan da bi se razumeo Filip Višnjić, da bi shvatilo njegovo ponašanje tokom borbe koja se opisuje.

Na ovaj način Velmar-Janković pripoveda o jednom od presudnih momenata u borbi tokom Prvog srpskog ustanka, ali kao glavnog lika uzima osobu koja, iako nije na prvoj liniji fronta, značajno doprinosi pobedi srpske strane.

Delo govori o značaju podrške, o bodrenju, o odsutnim trenucima koje se dele sa ljudima i o različitim načinima na koje se može pružiti ta podrška. O tome koliko jedna osoba može, možda na krajnje neobičan način, u konkretnoj situaciji da pomogne. Isto tako govori o ljudskoj potrebi da su zajedno, da dele istu sudbinu, da dele istu pesmu ili istu tišinu.

Književni elementi

Vrsta dela: pripovetka

Mesto radnje: Loznica, grad u zapadnoj Srbiji, na reci Drini. Danas na granici između Srbije i Bosne i Hercegovine, a u to vreme koje opisuje ovo delo na granici između Ustaničke Srbije i Osmanskog carstva.

Vreme radnje: pripovetka govori o bici za Loznicu koja se odigrala u oktobru 1810. godine.

Tema dela: bitka za Loznicu i susret Filipa Višnjića i Karađorđa koji je usledio neposredno nakon pobede u sukobu. Radnja prati guslara Višnjića i prenosi nam njegove impresije i osećanja koja izaziva sukob koji se odigrava oko njega.

Ideja (poruka) dela: uvek se treba držati zajedno, deliti istu sudbinu ljudi, pesmu, istu tišinu, treba uvek pomoći bez obzira na koji način

Prepričano delo

Pripovetka se deli na tri celine/tri slike. Prva slika sa kojom se susrećemo je unutrašnji svet Filipa Višnjića. Autorka nam odmah prenosi njegova razmišljanja, njegova zapažanja o pesmi i o osećaju koji se stvara između pevača i slušalaca u momentu dok pesma traje.

Višnjić, osuđen na večiti mrak zbog slepila, svetlost umesto u spoljnom svetu, pronalazi u unutrašnjem. Bogatsvo njegove duše i dugogodišnje iskustvo u pevanju narodnih pesama mu omogućavaju da dođe do zaključka da je momenat pesme taj koji približava ljude, koji umanjuje njihove razlike i podseća ih sve na neminovnu istu sudbinu svih ljudi – smrt. Međutim, odatle ne proizilazi očajanje ili tuga, već oslobađajuće saznanje da straha više nema.

„Višnjić je osećao da pevanje donosi neko rasvetljenje u smračene ljudske unutrašnjosti: zato se trudio, sve predanije, da u pevanju gotovo uvek dostigne onaj trenutak kad slušaoci zamiru jer hod sopstvene sudbine počinju da prepoznaju u opevanim sudbinama. U takvim trenucima kao da se između pevača i slušalaca odstojanje smanjivalo a praznine iščezavale jer su, svi zajedno i u isti mah, razaznavali korak smrti koja je promicala. Tada bi, samo za čas oslobođeni svakog straha, postajali, samo za taj čas, čistiji u sebi.“

Druga slika govori o boju, o bici za Loznicu koji traje jako dugo.

„Bitka za Loznicu bila je žestoka jer su Turci hteli to utvrđenje na Drini. Trajala je tri dana i tri noći: čas su bili jači Turci u napadu, čas Srbi u odbrani.“

Borbi prisustvuje i Filip Višnjić koji svojom pesmom bodri srpske junake. On je iza bedema, ali njegova pesma dopire do Srba koji se bore da odbrane zidine i da odbiju napad Turaka. Ali nije jedino njegova pesma to što se čuje. Topovi gruvaju, ratnici psuju, u jeku je užasan okršaj dve vojske. Čuju se i jauci vojnika koji su ranjeni i umiru.

„U tom je lomu Višnjić pevao i osećao kako ga Srbi slušaju a Turci čuju: Srbima je bio potreban a Turci su ga se, možda, bojali.“

Ipak, postojali su i momenti zatišja. Kada sve utihne, nastupa apsolutni kontrast u odnosu na zaglušujuće svuke borbe. U tim trenucima čak i pesnik prestaje da peva i osluškuje svet oko sebe. Slep, ali ipak sa istančanim osećanjima, Višnjić umesto da vidi, on oseća svetlost sa neba, on oseća zrak koji mu daje nadu, uliva snagu koju će on kroz pesmu dalje preneti vojnicima. On ponovo pronalazi svetlost, ali ovog puta ona nije propraćena zvukom, već tišinom.

„U zatišjima bitke i on bi, za koji tren, utihnuo i osluškivao nebesa, taj mukli bezdan; začudo, od njih je doticala blagost i svetlosna tačka je zatreperila u Višnjiću.“

To je pesniku ne samo ulivalo snagu da nastavi da peva, da bez prestanka bodri junake, već i da postane potpuno indiferentan na pomisao o svojoj smrti. Kao i vojnici i on je spreman da umre. Njega možda Turci i gađaju, jer znaju koliko je on važan za srpske redove. Znaju da njegova pesma diže umorne i iscrpele ratnike i daje im snagu da nastave da se bore. Ali ono što oni možda ne znaju je da će ta pesma nastaviti da bdi nad Loznicom čak i ako njega više ne bude. Njegove reči i gusle će ostati među narodom i oni će iz toga crpeti snagu za dalje.

Ovde se ponovo iskazuje njegova unutrašnja snaga koja iz prve slike. Znanje da nas sve čeka ista sudbina i da je momenat pesme zapravo momenat istine među ljudima daju mu hrabrost i volju da nastavi dalje da bodri i da svojom pesmom pomaže ratnicima.

„Kad god je, za ta tri dana i za te tri noći, izgledalo da je srpski poraz sasvim blizu, Višnjić je znao da je ipak daleko pa je tako i pevao. Valjda su ga zato, pokatkad, turske tobdžije uzimale na nišan: đulad se rasprskavala oko njega a on se, u sebi, smejao: uzaman tobdžije pokušavaju, ako ga i pogode, njegovo je pevanje dovoljno trajalo nad Loznicom.“

Pesnik je odlučan da nastavi da bodri svoje sunarodnike. Njegova pesma ih mora podsetiti da se ne smeju predati, da iako izgleda da su na ivici da izgube, da je poraz još uvek daleko i da se od njih traži da daju sve od sebe. Kad god se činilo da gube, njegova je pesma bila jača. On, kao da je zna više, kao da je znao da junaci moraju da istraju, moraju da jurišaju u pobedu.

„Što je bitka bila neizvesnija, to je njegov glas bivao sigurniji. Kad je, u jednom času, sve izgledalo izgubljeno, Višnjićeva se pesma prolomila nad Drinom, kroz pucnjavu i kroz jek umiranja i ustanici su, opet, jurišali.“

Na samom kraju ove slike dolazi Karađorđe i bitka za Loznicu je dobija.

„Tada je stigao i Karađorđe sa svojom vojskom i sve se izokrenulo: bitka je bila dobijena, Loznica odbranjena.“

Treća slika govori o susretu Filipa Višnjića i Karađorđa, jer je vožd tražio da upozna tog pesnika čija se pesma orila nad vojnicima dok su jurišali u pobedu. Na samom početku, Višnjić u sebi razmišlja o ovom junaku i odlučuje da mu kaže veliku istinu.

„Dok su ga vodili Voždu, u Višnjiću su nadošle reči. Ako nikom drugom, Crnom je Đorđu mogao da iskaže saznanje što se taložilo u njemu. Bilo je vreme.“

Međutim, šta je hteo da kaže zauvek će ostati tajna. Slepi Višnjić opet vidi, opet oseća i ume da razume ljudsku dušu. Po zagrljaju sa Karađorđem, shvata da je on umoran, da mu obraz miriše na barut, da je pod velikim teretom briga i problema. I odlučuje da prećuti ono što je hteo da kaže.

Umesto velikih reči, podelili su ćutanje i hleb (koji sa solju predstavlja jedan od najznačajnijih srpskih tradicija, a koji govori o bliskosti osoba koje dele sto).

„Ali, kad ga je Vožd zagrlio, Višnjić je osetio kako je ta topla ljudeskara natopljena umorom i sitnim, oštrim mrakom… Posle, Karađorđe je ćutao i Višnjić je ćutao pa su tako, u ćutanju, podelili hleb.“

Nakon nekog vremena provedenog u tišini, Višnjić u želji da se oprosti od vožda pruža ruku. Međutim, njegovo slepilo ga izdaje i on promašuje Karađorđa.

„Onda je Višnjić, naglo, pružio ruku ka Karađorđu, da ga dotakne u znak pozdrava, ruka je promašila, ništa nije dotakla.“

Na samom kraju, svako od junaka odlazi u noć, ali u „svoju“ noć. Jer kako im se životi i dani razlikuju, tako im se razlikuju i noći. Osim možda ove jedne koju su zajedno proveli, ćuteći.

„Višnjić je otišao, sam, u svoju noć; Karađorđe je ostao u svojoj.“

Analiza likova

Likovi: pripovetka govori o dva istorijska junaka – Filipu Višnjiću i Đorđu Petroviću Karađorđu.

Filip Višnjić

Filip Višnjić je glavni junak. Njega pratimo kroz ceo tok pripovetke, osećamo njegova osećanja i razumemo njegove misli. On slep učestvuje u borbi, na jedini način na koji može – bodreći druge da se bore, bodreći druge da ne ustuknu pred Turcima i da, ako je potrebno, polože svoj život za borbu.

I on sam je spreman na tu žrtvu. Svestan da Turci pokušavaju da sruše bedem iza kojeg on uz gusle peva i da ga ubiju, on ne klone duhom, već nastavlja da svoju hrabrost i svoju snagu deli sa vojnicima. On je već svestan značaja pesme, siline kojom ona može da dirne ljude, uticaja koji može da ima na one koji je slušaju. I Srbi je slušaju, dok je Turci samo čuju. Srbi je, u mnoštvu zvukova borbe, traže, osluškuju, njome se crpe i bodre. S druge strane, ona Turke plaši jer razumeju njen značaj u borbi.

Višnjić je predstavljen kao izuzetno mudra osoba. On ume da čita iako ne vidi, razume svetlost iako je okružen tamom. Svestan je značaja pesme, ali isto tako značaja tišine. Bilo da je ona samo momenat predaha u borbi ili sati provedeni pored vatre bez izgovorene reči. On oseća ljude oko sebe, oseća njihove strahove, umor, tamu koju nose i brige koje ih more. I, koliko je to u njegovoj moći, preuzima ih na sebe. Ili bar ne pokušava da im oduzme značaj koji imaju.

Đorđe Petrović Karađorđe

Karađorđe je ovde oslikan kroz oči Filipa Višnjića. Velmar-Janković nam predstavlja velikog vožda kao običnog čoveka. Koji je jurio sa vojskom da pristigne u pomoć, koji je izvojevao veliku pobedu, ali koji je posle umoran kao i ostali, zabrinut i pun „sitnih tama“. U društvu sa pesnikom kojeg je želeo da upozna, on ne priča, on ne traži pesmu. Njemu je potrebno da podeli momenat tišine, da sa nekim ćuti.

Beleške o piscu

Svetlana Velmar-Janković poznata je srpska književnica i spisateljica za decu. Rođena je u Beogradu 1933. godine. Ćerka je srpskog pisca Vladimira Velmara-Jankovića, a deda po majci joj je Velislav Vulović.

Ratne godine svoga detinstva provela je u Vučju. Živela je s porodicom Dimitrija Mite Teokarevića. Nakon rata krenula je u Četvrtu žensku gimnaziju, a onda otišla na studij francuske književnosti i latinskog jezika. Prvi put se zaposlila kao novinar u Dečjoj štampi, a onda i u dečijem časopisu Pioniri, za koji je birala najlepše priče i bajke. Kasnije je prešla u izdavačko preduzeće Prosveta, gde je dugo godina radila kao urednik časopisa Književnost. 0d 2007. godine pa sledećih šest godina bila je predsednica Upravnog odbora u Narodnoj biblioteci Srbije.

2006. godine postala je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti, čiji je redovni član postala 2009. godine.

U književnosti je Svetlana Velmar-Janković poznata kao pisac istorijskih romana i dečje književnosti, takođe sa istorijskim temama. Njezini romani su „Ožiljak“, „Lagim“, „Bezdno“, „Nigdina“ i „Vostanije“. Pisala je i pripovetke, koje se nalaze u zbirkama „Dorćo!“, „Vračar“, „Glasovi“, „Knjiga za Marka„, „Očarane naočare: priče o Beogradu“ i „Sedam mojih drugara“. Osim toga, Svetlana je napisala i dve drame „Knez Mihailo“ i „Žezlo“, monografiju „Kapija Balkana: brzi vodič kroz prošlost Beograda“, te nekoliko eseja, sećanja i molitvi.

Za svoj književni rad Svetlana je dobila brojne nagrade i priznanja, od koji su najpoznatije Nagrada Isidora Sekulić, Andrićeva nagrada, Nagrada Meša Selimović, Đorđe Jovanović i Bora Stanković; dobila je i Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniji roman godine, za djelo „Bezdano“ i Nagradu Politikinog Zabavnika.

1997. godine njezin je roman „Lagun“, izdan u Parizu, uvršen među deset najboljih romana objavljenih te godine, te je ušao u uži krug u konkurenciji za nagradu Femina.

Njezina djela su prevođena na engleski, francuski, bugarski i mađarski jezik.

Umrla je u Beogradu, 9. aprila 2014. godine.