Početak bune protiv dahija obrađena lektira. Lektira sadrži detaljnu analizu pesme, analizu dela i književne elemente, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.
Pročitajte kompletno delo Početak bune protiv dahija >>
Analiza dela
Kolektivni identitet i kolektivna svest o onome što čini zajednicu i omogućava joj da preživi napade, osipanja i društvene promene, u vreme kada pisana reč nije bila široko zastupljena, jeste usmeno stvaralaštvo. Otud je sasvim razumljivo, iako na prvi pogled paradoksalno, da se usmena poezija i proza razvijaju pre svega u trenucima teškim po zajednicu, u trenucima kada je nacionalni identitet određene grupe koja deli geografski prostor, jezik i sudbinu ugrožen. Epska poezija doživljava procvat u drugoj polovini 18. veka i početkom 19. veka, kada dolazi do velikih istorijskih promena i kada nastaje ustanička Srbija.
Vuk Karadžić u svom radu beleži narodnu poeziju od velikih narodnih pevača kojima je zajedničko to što su prošli kroz ustanak, pevali o ustanku i svoje pesme izlagali nakon ustanka. Okosnicu Vukovih antologijskih zbirki čine daroviti narodni kazivači kao što su Starac Milija, Filip Višnjić, Tešan Podrugović, Starac Raško i slepa Živana.
Prema Jovanu Deretiću, istoričaru srpske književnosti, doživljaj ustanka znatno je obeležio stvaralačku poetiku pevača, ali je i taj zajednički doživljaj ustanka stvorio viziju o srpskoj jedinstvenoj istoriji koja se proteže od (pre)kosovskih zbivanja, do ustanka kao nacionalnog pokreta otpora.
Ustanički ciklus, odnosno, ciklus pesama o oslobođenju Srbije i Crne Gore, predstavlja nevelik ciklus epskih pesama najmlađih po postanju. Ono što je važno i zanimljivo, jeste činjenica da najveći broj tih pesama potiče od istog narodnog pevača, pa samim tim pesme nose obležje tematskog, ali i autorskog stvaralaštva. U pitanju je slepi guslar, Filip Višnjić (1767-1834).
Filip Višnjić, ne samo narodni pevač već i narodni pesnik, nakon što je preležao boginje kao dete, izgubio je moć vida i ostao doživotno slep. Nesrećna okolnost donekle je i razlog za Filipovu kasniju izuzetno razvijenu sposobnost i umeće slušanja drugog. Upijao je tuđe reči i tuđe ispovesti, praveći mentalne zabeleške, a zatim stvarajući od sirove usmene građe umetničke tvorevine. Razgovarao je sa učesnicima u ustanku, razgovarao je sa savremenicima, raspitivao se za detalje, za sitne pojedinosti i kolektivne istine. Filip Višnjić je bio svedok istorijskih dešavanja koje opeva u svojim pesmama, bio je istovremeno i novinar izveštač i hroničar epohe.
U pesmama se oseća živost, ličan stav i ličan odnos prema predmetu opevanja – ne postoji hladna distance karakteristična za naratora – ali sa druge strane, izražena je potreba da se pojedinosti navedu što preciznije, što dovodi do hroničarske razvučenosti prilikom pripovedanja.
Najveći doprinos Filipa Višnjića ne ogleda se samo u autentičnoj viziji istorijskih dešavanja, već i u ogromnom uticaju koji je Višnjićevo stvaralaštvo imalo na savremene narodne pevače, pa samim tim i na razvijanje narodne poezije. Gradeći svoj pesnički izraz, Višnjić je gradio i opšti izraz narodnih kazivača, pa se o narodnim pesmama o ustanku u Srbiji, donekle, može govoriti i kao o Višnjićevim pesmama.
Iako je Filip stvarao na polju tradicionalne estetike, ograničen zakonitostima narodne epike, stvorio je novi tip epske poezije – stvorio je ustaničku, revolucionarnu pesmu. Temelji Višnjićeve ustaničke epopeje nalaze se u epskoj pesmi Početak bune protiv dahija, vrhuncu Filipovog stvaralačkog opusa i ustaničke poetike.
Književni elementi
Književna vrsta: epska pesma
Književni rod: epika
Mesto radnje: Srbija
Vreme radnje: 1804. godina; neposredno pre prvog ustanka Srba
Tema: početak pobune Srba protiv Turaka i turskih krvnika; seča knezova Srbije
Analiza pesme, citati
Ekspozicija pesme „Početak bune protiv dahija“ tematizuje začetak istorijskog događaja od izuzetne važnosti za jedan narod na specifičan način. Opisuju se nesvakidašnje nebeske prilike i različiti kosmički fenomeni, odnosno, pored prvih stihova karakterističnih za epsku poeziju u kojima se najavljuje čudo veliko, opis nebeskih prilika konstruiše okvire kosmičkih razmera za dalju radnju pesme. Nebeske prilike prestavljaju kontekst u koji narodni pevač smešta fabulu: buna na dahije nije običan zemljski čin, već otelotvorenje božije volje. Ustanku nisu radi srpski kneževi, ni Turci izjelice, već su radi Božji ugodnici:
„Nebom sveci staše vojevati;
I prilike različne metati
Viš’ Srbije po nebu vedrome;
‘Vaku prvu priliku vrgoše:
Od Tripuna do svetoga Đurđa
Svaku noćcu mesec se vataše,;
Da se Srblji na oružje dižu,
Al’ se Srblji dignut’ ne smjedoše.
Drugu sveci vrgoše priliku:
Od Đurđeva do Dmitrova dana
Sve barjaci krvavi idoše;
Viš’ Srbije na nebu vedrome,
Da se Srblji na oružje dižu,
Al’ se Srblji dignut’ ne smjedoše.“
Religiozna konotacija daje dublji smisao i metafizički prizvuk događajima koji će uslediti. Četiri kosmička fenomena su četiri sveta poziva da se narod digne na ustanak, i četiri puta o njih se narod oglušuje. Interesantno je znati da su se opevane nebeske prilike i zaista dogodile neposredno pre ustanka 1804. godine. U pitanju su pomračenje sunca i meseca (prva i četvrta prilika, odnosno, vatanje sunca /meseca), zatim zemljotres na praznik Svetog Save (treća prilika), kao i pad dveju kometa (druga prilika, odnosno, pojava krvavih barjaka):
„Treću sveci vrgoše priliku:
Grom zagrmi na svetoga Savu;
Usred zime, kad mu vreme nije,
Sinu munja na časne verige,
Potrese se zemlja od istoka,
Da se Srblji na oružje dižu,
Al’ se Srblji dignut’ ne smjedoše.;
A četvrtu vrgoše priliku:
Viš’ Srbije na nebu vedrome
Uvati se sunce u proljeće,
U proljeće na svetog Tripuna,
Jedan danak tri puta se vata,;
A tri puta igra na istoku.“
Peto znamenje dogodilo se u trenutku kada Turci pogube Birčanin Iliju i kneza Aleksu, u tom trenutku viš’ njih jarko pomračilo sunce. Na taj način, nebeska znamenja postaju vezivno tkivo pesme i povezuju centralni deo sa uvodnom celinom, učvrstivši kompoziciju jedne od najdužih Višnjićevih pesama (629 stihova).
Protagonista ustanka
Epizoda pogubljenja Birčanin Ilije i kneza Lazara sledi nakon dva duga kataloška nabrajanja koja imaju funkciju usporavanja radnje (retardacija), ali i funkciju hroničarskog beleženja karakterističnog za Višnjićevo stvaralaštvo. Postupak navođenja junaka koji su poginuli tokom seče knezova u epskoj poeziji poznat je kao epski katalog junaka.
„Vako nama indžijeli kažu:
„Kad su ‘nake bivale prilike
„Viš’ Srbije po nebu vedrome,;
„Ev’ od onda pet stotin’ godina,
„Tad je Srpsko poginulo carstvo,
„Mi smo onda carstvo zadobili,
„I dva vlaška cara pogubili:
„Konstantina nasred Carigrada;
„Ukraj Šarca, ukraj vode ladne,
„I Lazara na polju Kosovu;
„Miloš ubi za Lazu Murata,
„Al’ ga dobro Miloš ne potuče,
„Već sve Murat u životu bješe,;
„Dok mi Srpsko carstvo osvojismo,“
Katalog služi narodnim kazivačima da lakše povežu narativne jedinice tokom pripovedanja, zbog čega su katalozi najčešće prenošeni iz pesme u pesmu u izvornom, ustaljenom obliku. Katalog poginulih knezova svoju stabilnu formu dobio je u Višnjićevim ustaničkim pesmama.
Međutim, glavni junak pesme „Početak bune protiv dahija“ nisu ni navedeni pali borci, ni Birčanin Ilija niti knez Aleksa, a nije ni sam Karađorđe – protagonista zbivanja u poeziji Filipa Višnjića nisu pojedinci, već „sirotinja raja, / koja globa davati ne može“.
„Nebom sveci staše vojevati;
I prilike različne metati
Viš’ Srbije po nebu vedrome;
‘Vaku prvu priliku vrgoše:
Od Tripuna do svetoga Ðurđa
Svaku noćcu mesec se vataše;
Da se Srblji na oružje dižu,
Al’ se Srblji dignut’ ne smjedoše.“
Motiv raje u sebi sadrži neodoljivost snage jednog naroda, neutaživost revolucionarnog zamaha koji uklanja sve prepreke pred sobom. Upotrebom stilske figure metonimije, zasnovane na prenesenom značenju koje se uspostavlja na osnovu logičke veze između određenih pojmova, živopisno se oslikava pretnja koju predstavlja probuđeni borbeni duh naroda:
„kad ustane kuka i motika,
biće Turkom po Mediji muka.“
Zbog toga i nastaje sukob između starca Foča i Fočić Memed-age: prvi je svestan rušilačke snage izrabljenog naroda, a drugi negira tu istu snagu i moć.
„Starac Fočo podavio bradu,
Pa je b’jelu sa zubima grize,;
Ni on ne zna s knjigom besjediti,
Već se i on tome poslu čudi;
Ne poniče Fočić Mehmed-aga,
Ne poniče, već junak pokliče:“
Nebeske prilike i loše znamenje po Turke vide i dahije – zajedno tumače znake i u knjigama indžijelama, svojevrsnom jevanđelju, pronalaze odgovore o svojoj zloj sudbini. Razlog proreknute propasti turske vladavine jeste ogrešenje o zaveštanje dato na Kosovom polju, ogrešenje o Muratove samrtničke i poslednje reči kako treba vladati jednim narodom. Dahije se nisu pridržavale svojevrsnog političkog amaneta, zbog čega se Muratovo proročanstvo obistinjuje.
„Turci braćo sve sedam dahija!;
„Tako naši indžijeli kažu,
„Da će vaše kuće pogoreti,
„Vi dahije glave pogubiti;
„Iz ognjišta pronić’ će vam trava,
„A munare popast’ paučina,;
„Ne će imat’ ko jezan učiti;
„Kud su naši drumi i kaldrme,
„I kuda su Turci prolazili
„I s konjskijem pločam’ zadirali,
„Iz klina će proniknuti trava,;
„Drumovi će poželjet’ Turaka,
„A Turaka nigde biti ne će,
„Tako knjige indžijeli kažu.”
Kad to čuše svi sedam dahija,
Sve dahije nikom ponikoše,;
I preda se u zemlju poglaše,“
Filip Višnjić kroz ovo proročanstvo integriše romantičarsku viziju srpske istorije, praveći sponu između dva najznačajnija istorijska događaja, između Kosovske bitke i oslobođenja Srbije i Crne Gore. Metafizička težnja da se osveti poraz na Kosovu i nasilje nad porobljenim narodom, potvrđeno u proročanstvu, bilo je sugerisano još u uvodnim stihovima:
„jer je krvca iz zemlje provrela,
zeman doš’o, valja vojevati,
za krst časni krvcu proljevati,
svaki svoje da pokaje stare.“
Prelaz između kolektivnog i individualnog stvaralaštva
Završni stihovi govore o pogubljenju srpskih knezova, pri čemu pesnik na interesantan i lep način daje opis kneza Birčanin Ilije, lika koji je pisan po uzoru na srpskog junaka Marka Kraljeviča koji je bio toliko neustrašiv da su ga se i age plašile. Takođe se ovde nalazi i interesantan deo u kome Mehmed-aga svakog kneza ponaosob opisuje i za svakog pominje zašto bi ga pogubio. Analiza ovih stihova je za istoriju veoma važna jer se ovde pominju Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin. Filip Višnjić peva kako su oba tražila poštedu života od Mehmed-age i zauzvrat poštede daju mu novac, ali Mehmed-aga to ne prihvata.
„A kad viđe obor-knez Aleksa,
Da će Turci oba pogubiti,
Tad on reče Fočić Memed-agi:
„Gospodaru Fočić Mehmed-aga!
Pokloni mi život na mejdanu,
Evo tebi šest kesa blaga.“
Memed-aga govori Aleksi:
„Ne mogu te, Aleksa, pustiti,
Da mi dadeš i sto kesa blaga.“
Al’ besjedi Birčanin Ilija:
„Gospodaru, Fočić Mehmed-aga!
Evo tebi i sto kesa blaga,
Pokloni mi život na mejdanu.“
Veli njemu Fočić Mehmed-aga:
„Ne budali, Birčanin Ilija!
Tko bi gorskog upustio vuka?““
Završni delovi pesme opevaju Karađorđevo preduzimanje akcije i rasplamsavanje revolucionarnog poleta. U njegovom postupanju prema Turcima, koje nije idealizovano i romantizovano, već hladno i promišljeno – Karađorđe gazi dato obećanje i svoju reč tako što ulazi u gradove nakon predaje Turaka zulumćara – naslućuje se jedno od bitnijih pitanja koje će obrađivati kasnije autorsko (romantičarsko) stvaralaštvo.
„Kad je Đorđe Srblje uzbunio
I s Turcima veće zavadio,
Onda Đorđe prođe kroz nahije,;
Pa popali Turske karaule,
I obori turske teferiče,
i udari na Turske palanke,
Sve palanke on Turske popali,
Žensko, muško, sve pod mač udari,;
Teško Srblje s Turcima zavadi.“
Naslućuju se tragovi dileme o prirodi dobra i zla, odnosno, saznanje da je neophodno podneti breme koje nasilje nosi sa sobom zarad viših ciljeva i ideja.
„Trči Đorđe od grada do grada,
I građane svagđe dovikuje:
„Čujete li, vi Turci građani!
„Na gradov’ma otvarajte vrata,
„Izmeđ’ sebe dajte zulumćare,;
„Ak’ hoćete mirni da budete,
„Da gradova caru ne kvarimo:
„Jer ako ih vi dati ne ćete,
„Izmeđ’ sebe Turke zulumćare,
„Te gradove raja načinila,;
„Gradila ih po devet godina,
„Kadra ih je za dan oboriti
„I sa carem kavgu zametnuti;
„A kada se s carem zavadimo,
„Da ustane svi sedam kraljeva,;
„Da nas mire, pomirit’ nas ne će;
„Bićemo se, more, do jednoga.”
Tad građani suze proljevahu,“
Filipove pesme po nastanku i obliku stoje na prelazu između kolektivnog i individualnog (romantičarskog) stvaralaštva, ali glavna zajednička crta jeste uverenje da velike stvari imaju veliku cenu (nekada je to i savest pojedinca), i da bez velike žrtve nije moguće dosegnuti slobodu, koja se postavlja kao ultimativna životna vrednost.
Ostavite odgovor