Basna

Basna je vrsta alegorične, poučne priče u kojoj su glavni likovi životinje. Njena specifičnost se sastoji u tome što životinje imaju ljudske osobine i osećanja i ponašaju se kao ljudi. U basni se predstavlja i ilustruje određeno nemoralno načelo.

U basnama životinje nose ljudske osobine i imaju njihove karaktere, njihovim delanjem se prikazuju međuljudski odnosi, različite sudbine ljudi. U njima se ljduski postupci i njihove slabosti često izrugljuju, odnosno ismevaju. Basna može biti pisana u stihu ili u prozi.

Nastala je u folkoloru što vidimo po animalističkom i animističkom pogledu na svet. Neizostavna je upotreba personifikacije, pojava žive i nežive prirode, pistovećivanja čoveka sa prirodom i životinjama. Glavna odlika basne jeste da ona u sebi sadrži poučnu priču i to je njena osnovna svrha. Svi likovi koji se u basnama ponašaju loše, na kraju i završe loše, dok dobri likovi, oni koji su dobro činili i pomagali drugima na kraju dobijaju nagradu za to.

Još kod Ezopa srećemo jednostavni oblik basne, gde imamo primer o trsci koja se održi u životu, uvijajući se na oluji, nasuprot hrastu koji nije uspeo da se održi. Na osnovima ovog primera Hegel definiše osnovni tip basne kao „slučaj iz prirode iz kojeg treba izvući pouku“.

Kroz razvoj basna je prošla mnoge etape i ona nije samo puka analogija stvarnosti, već u njoj nalazimo umetničku fikciju. Pomoću basne tumačimo životne prilike i odnose, dobijamo objašnjenja moralnih načela koja su nastala na osnovu nečijeg iskustva. Prikazuju nam se prirodna ponašanja životinja (primer je priča o kozi i vuku, kada ga koza ubeđuje da je ne pojede dok se ona ne ugoji i tako ga prevari). Basna ima sličnosti sa poslovicom, jer u obema nalazimo saopštenje, odnosno pouku na kraju. Dok se u poslovicama izražava dugotrajno iskustvo, u basnama ono proizilazi iz same radnje.

Poenta ili naravoučenije nastaje kao zaključak iskazanih događaja. Radnja u basnama može biti zasnovana na jednom događaju ili se u njoj nalaze dve paralelne, kontrastne radnje. Epizode koje prikazuje basna mogu biti uzročno ili gradacijski povezane.Odstupanje od preterane razvijenosti radnje potiče od ustaljenih osobina životinja koje služe za sporazumevanje, uz to čuvaju i dramsku strukturu: ekspoziciju, zaplet i rasplet.

Ezopove basne su najpoznatine i potiču iz VI veka pre nove ere. Veliki uticaj su imale na srednjovekovnu književnost. U klasicizmu takođe, a posebno u veku prosvetiteljstva. U srpskoj književnosti nalazimo uticaje istočnjačkog i grčkog toka basne. Dositej Obradović prevodi ezopovske basne pod nazivom „Basne“, zatim „Narodne basne“ Vuka Vrčevića i „Basne i pričice u starini“ Vida Vukasovića.