Pohvala

Stevan Raičković srpski je književnik i pesnik koji se danas smatra jednim od najvažnijih srpskih pesnika i to uz svoje savremenike Vaska Popu i Miodraga Pavlovića. Raičković je pisao pesme koje se zbog svojih karakteristika mogu opisati kao neoromantične, ali i savremene. Pjesme je počeo objavljivati posle Drugog svetskog rata, 1945. godine, kada je imao samo 17 godina.

Književnost, pa tako i poezija Stevana Raičkovića nije pokleknula modernističkim i nadrealističkim utecajima, kao što je to bio slučaj kod mnogih pesnika iz njegova vremena. Njegove pesme nalikuju na one iz starih vremena, u kojima je vladala romantika. Ipak, one svejedno, kroz prenesena značenja i jaku dramatiku, iskazuju moćne ideje. Motivi koji se ističu u njegovim pesmama su motivi iz prirode. Raičković peva o životinjama, pticama, prirodi općenito, ali i o neobičnim ljudima, onima koje još samo deca umeju da razumiju.

Raičkovićeva poezija, ali i proza, deli se na onu za odrasle i onu za decu. Dela za decu značajan su dio Raičkovićeva opusa. Jedno od takvih proznih dela je njegov roman Veliko dvorište, sastavljen od mnoštva kraćih proznih priča koje zajedno govore o odrastanju jednog dečaka. Knjiga je napisana kao sećanje na (piščevo) detinjstvo.

Dečju poeziju Raičkoviće je objedinio u zbirci pesama Družina pod suncem. Iako je ta zbirka pripada dečjoj literaturi, u njoj se jasno vidi Raičkovićev jasan i karakterističan pesnički izraz. Za decu je još izdao i pesme u prozi Male bajke.

Pesme Stevana Raičkovića namenjene odrasloj publici, nastavile su tradiciju srpske poezije pre Drugog svetskog rata. U modernističkom, „nepoetičnom“ pesničkom razdoblju, on je u svoje pesme unosio smiraj, lepotu izraza i jasnoću stihova. Ipak, njegova poezija nije tradicionalna. On joj je udahnuo teme i ideje novog, modernog čoveka. Postavljao je ista pitanja o sebi i svetu oko sebe, ali na mnogo lepši, poetičniji i jasniji način od savremenih tipičnih modernista i avangardista.

U svojim pesmama Raičković je objedinio ideje sveta, ličnog životnog iskustva, prirode, svega spoljnoga i unutrašnjeg, ispitujući tako sadašnjost, prošlost ali i budućnost.

Pohvala – analiza pesme, citati

„Pohvala“ je dečja pesmica koja je delom opisna, a delom misaona, zbog toga što pesnik opisujući neke slike i motive iz prirode govori o ličnim stavovima i osećanjima. Ona ima tri strofe i svaka je katrena, što znači da ima četiri stiha. Stihovi nisu jednake duljine, ali su sličnih brojeva slogova. Uglavnom su sedmerci, osmerci i deveterci. Među njima ima rime, ali ona je unakrsna ili isprekidana. Zbog ovoga je ritam poprilično stalan, iako nije posve stabilan. Ali pesmica je sadržajno jednostavna, pa će deci biti lako recitovati je, unatoč tome što ne zvuči posve kao brojalica.

Motiv koji se najčešće pominje kroz pesmu je motiv zahvale, odnosno reč „hvala“. Većina stihova započinje njome, što ih čini nekako radosnima, veselima i pre svega – pozitivnim. Pesnik se zahvaljuje na svemu što ima i što ga okružuje, odnosno na svemu što ga veseli i čini njegov život ispunjenim. U prvoj strofi zahvaljuje se na prirodnim darovima: zemlji, suncu, travi i vazduhu, a onda i na darovima koje je dobio samo time šta se rodio, na primer – daru vida i govora. To izražava kroz stih da je zahvalan što može da gleda mrava:

„Hvala suncu, zemlji i travi
Hvala vazduhu što je plav
I hvala, evo, što imam govor
I gledam kako mili mrav.“

U životu često zaboravimo da bude zahvalni na svakodnevnim stvarima, pogotovo na zdravlju, na čulima, na onome što možemo da vidimo i osetimo, ali kad to izgubimo, tek onda vidimo koliko je bilo vredno. Zato nas pesnik podseća da je sve to važno i da se setimo zahvaliti na našim životima. On je zahvalan čak i na nekim negativnim stvarima, kao što je bol – jer i ono je iskustvo koje nas čini boljim ljudima. Sve što ostavlja trag na nama je vredno, jer život ne bi bio ni zanimljiv ni poučan da nam se dešavaju samo dobre stvari. Vidimo to u drugoj strofi:

„Hvala srcu za bol, slavlja
Što ga probudi i šum blag
Hvala svemu što ostavlja
Po svetu sen, u meni trag“

U poslednjoj strofi pesnik se okreće ka sebi, ka nekim ličnim stvarima na kojima je zahvalan. Na prvom mestu zahvalan je na svojoj „ludoj“ glavi. Ovo je metafora jer on ne misli zapravo da je lud, samo da nekada nije baš normalan, kakav misli da svi drugi jedu.

„I hvala ovoj ludoj glavi
O koju lupa prostor sav“

Ali to je tek normalno – da nismo kao svi ostali i da su neke naše mane i nekonvencionalnosti ono što nas čini posebnima i dobrim ljudima. Na kraju se još jednom zahvaljuje cijeloj prirodi, sadržanoj u motivima sunca, zemlje i trave. Ponavljajući prve dve strofe kao poslednje dve, pesnik zatvara krug i svoju misao. Tema ove pesme je zahvalnost, a poruka da bismo svi trebali da budemo zahvalni na onome što jesmo, onome što nas okružuje i onom šta nam se dešava, jer sve to nas čini onima kakvi jesmo – najboljima.

Beleške o piscu

Stevan Raičković smatra se jednim od najznačajnijih srpskih savremenih književnika. Bio je pesnik, prozaik, pisac za decu i prevodilac. Raičković je rođen 5. jula 1928. godine u Neresnici kod Kučeva. U školu je krenuo u rodnom mestu, a kasnije je pohađao gimanziju u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici. Maturirao je 1947. godine, a nakon toga otišao u Beograd, gde je upisao studij na Filološkom fakultetu.

Otkako je počeo da objavljuje pesme za vreme studija, Raičković je postao saradnik u raznim listovima. Radio je i kao saradnik Literarne redakcije Radija Beograd. 1959. godine postao je urednik u izdavačkoj kući „Prosveta“. Taj posao radio je do 1980. godine.

Već sa 17 godina Raičković je počeo da objavljuje pesme, iako je njegova stvarna suradnja s raznim listovima i časopisima počela 1949. godine. Prva objavljena zbirka bila mu je „Detinjstvo“, izdata 1950. godine.

Ukupno za života Raičković je objavio 20 zbirki pesama, od kojih su mu najpoznatije: „Pesma tišine“, „Balada o predvečerju“, „Kasno leto“, „Tisa“, „Kamena uspavanka„, „Stihovi“, „Prolazi rekom lađa“, „Varke“, „Zapisi“, i druge.

Najpoznatije pesme: „Oprosti kamenu što ćuti„, „Leto na visoravni„, „Kuda potonu Pek„, „Septembar“

Prevodio je i ruske pesnike, a osim pesama, napisao je sedam knjiga za decu i nekoliko knjiga eseja. Knjige za decu su mu: „Bajka o dečaku i Mesecu„, „Veliko dvorište“, „Družina pod suncem“, „Gurije“, „Krajcara i druge pesme“, „Vetrenjača“, „Male bajke“, „Slike i prilike“.

1972. godine Raičković je postao dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti, a 1981. godine primili su ga za redovnog člana. Dobitnik je i brojnih književnih nagrada kao i društvenih priznanja, što ga je svrstalo u jednog od ponajboljih srpskih pisaca. Među tim nagradama su i Zmajeva nagrada, Njegoševa nagrada, Nagrada Neven, Goranov vijenac, Nagrada Desanka Maksimović, Nagrada Dušan Vasiljev i mnoge druge.

Stevan Raičković umro je 6. maja 2007. godine u Beogradu.

Autor: V.B.