Stevan Raičković srpski je književnik i pesnik koji se danas smatra jednim od najvažnijih srpskih pesnika i to uz svoje savremenike Vaska Popu i Miodraga Pavlovića. Raičković je pisao pesme koje se zbog svojih karakteristika mogu opisati kao neoromantične, ali i savremene. Pjesme je počeo objavljivati posle Drugog svetskog rata, 1945. godine, kada je imao samo 17 godina.
Književnost, pa tako i poezija Stevana Raičkovića nije pokleknula modernističkim i nadrealističkim utecajima, kao što je to bio slučaj kod mnogih pesnika iz njegova vremena. Njegove pesme nalikuju na one iz starih vremena, u kojima je vladala romantika. Ipak, one svejedno, kroz prenesena značenja i jaku dramatiku, iskazuju moćne ideje. Motivi koji se ističu u njegovim pesmama su motivi iz prirode. Raičković peva o životinjama, pticama, prirodi općenito, ali i o neobičnim ljudima, onima koje još samo deca umeju da razumiju.
Raičkovićeva poezija, ali i proza, deli se na onu za odrasle i onu za decu. Dela za decu značajan su dio Raičkovićeva opusa. Jedno od takvih proznih dela je njegov roman „Veliko dvorište„, sastavljen od mnoštva kraćih proznih priča koje zajedno govore o odrastanju jednog dečaka. Knjiga je napisana kao sećanje na (piščevo) detinjstvo.
Dečju poeziju Raičkoviće je objedinio u zbirci pesama „Družina pod suncem.“ Iako je ta zbirka pripada dečjoj literaturi, u njoj se jasno vidi Raičkovićev jasan i karakterističan pesnički izraz. Za decu je još izdao i pesme u prozi „Male bajke„.
Pesme Stevana Raičkovića namenjene odrasloj publici, nastavile su tradiciju srpske poezije pre Drugog svetskog rata. U modernističkom, „nepoetičnom“ pesničkom razdoblju, on je u svoje pesme unosio smiraj, lepotu izraza i jasnoću stihova. Ipak, njegova poezija nije tradicionalna. On joj je udahnuo teme i ideje novog, modernog čoveka. Postavljao je ista pitanja o sebi i svetu oko sebe, ali na mnogo lepši, poetičniji i jasniji način od savremenih tipičnih modernista i avangardista.
U svojim pesmama Raičković je objedinio ideje sveta, ličnog životnog iskustva, prirode, svega spoljnoga i unutrašnjeg, ispitujući tako sadašnjost, prošlost ali i budućnost.
Septembar – analiza pesme
„Septembar“ je sadržajno veoma kratka pesma Stevana Raičkovića, ali njezina poetska dubina upravo je suprotna. Sam naslov pesme ni malo ne upućuje na njen stvarni karakter. Ovakav naslov očekivali bismo kod neke pejzažne pesme, ili bar pesme u kojoj će pejzažni motivi biti simbol pesnikovog stanja ili osećanja. Ni jedno od ovoga ne može da se primeni na ovu pesmu.
U samo šest stihova, koji čine tek jednu strofu, pesnik je iznio moćnu pesmu o svom poetičnom stvaralaštvu. U prvom stihu obraća se samoj pesmi:
„Stanimo malo, pesmo.“
Ovaj stih neverovatno je ličan. Čini se kao početak razgovora između pesnika i njegove pesme. Pesma je dio pesnika, ali nakon što je napisana, ona kao da postaje odvojeno biće sa svojim ličnim personalitetom. Time što joj se pesnik obraća, pesma postaje ne samo živa, već i svesna. Pesma je u ovom stihu personalizovana.
Nakon što joj se tako iznenada obratio, pesnik pita pesmu: „Jesmo li živeli, jesmo?“
Ovaj stih potvrđuje neodvojivost između pesnika i njegove pesme. Njihov život odvija se u simbiozi, pa kako je živeo jedan, tako živi i drugi. Ovo retoričko pitanje upućeno pesmi još je više naglasilo njenu životnost, njen personalitet. Ona je po svom biću jednaka pesniku.
U nastavku pesme, pesnik se i dalje obraća samoj pesmi. Počinje sa stihom „Ti si najlepše sate“, ali onda misao prekida digresijom
„- jablani kada se zlate.
U lakoj magli, peni“
Pa je tek onda završava poslednjim stihom: „Odnela tužno meni“.
Digresija je jedini dio u pesmi koji sadrži motive koji bi se bar malo mogli povezati s naslovom. Septembar je mesec u kojem leto završava i počinje jesen, stoga metaforički, ono je mesec u kojem nešto završava, kreće se po silaznoj putanji. Nešto lepo, svetlo, postaje tmurno i hladno. Septembar stoga povezujemo s jeseni, a uz jesen povezujemo tmurne motive, poput motiva „magle“. Ipak, u dečijim pesmama na primer, jesen nije tmurna i tužna, ona je vrhunac plodnosti, obilja, boja u prirodi. Naznaku takve jeseni imamo i u ovoj pjesmi i to u stihu „Jablani kad se zlate“. Zlatna boja katakteristična je za jesen, zbog zlatnih polja pšenice, zlatnog vina nakon berbe, sunca koji se zlati dok zalazi i slično.
Ova digresija sadrži dve oprečne slike. Jedan stih govori o zlatnim jablanima, a već sljedeći o lakoj magli. To dvoje savršeno pruža vizuelnu sliku septembra.
Glavna misao ovih poslednjih stihova sadržana, ali i cele pesme, sadržana je u stihovima
„Ti si najlepše sate
(…)
Odnela tužno meni.“
U ovim stihovima pesnik govori o gorko-slatkom iskustvu pisanja pesama. Ti trenuci za pesnika su lepi, ali i tužni. Pesme se uglavnom pišu u izraženo emotivnim stanjima. U njima se meša tuga trenutka i radost pisanja, što ovi stihovi jasno izriču.
Ova pesma sastoji se samo od jedne strofe od šest stihova. Stihovi su sedmerci i osmerci, a rima u njima je parna, što pridonosi ritmičnosti pesme i njenoj ritmičnoj stabilnosti.
Beleške o autoru
Stevan Raičković smatra se jednim od najznačajnijih srpskih savremenih književnika. Bio je pesnik, prozaik, pisac za decu i prevodilac. Raičković je rođen 1928. godine u Neresnici kod Kučeva. U školu je krenuo u rodnom mestu, a kasnije je pohađao gimanziju u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici. Maturirao je 1947. godine, a nakon toga otišao u Beograd, gde je upisao studij na Filološkom fakultetu.
Otkako je počeo da objavljuje pesme za vreme studija, Raičković je postao saradnik u raznim listovima. Radio je i kao saradnik Literarne redakcije Radija Beograd. 1959. godine postao je urednik u izdavačkoj kući „Prosveta“. Taj posao radio je do 1980. godine.
Već sa 17 godina Raičković je počeo da objavljuje pesme, iako je njegova stvarna suradnja s raznim listovima i časopisima počela 1949. godine. Prva objavljena zbirka bila mu je „Detinjstvo“, izdata 1950. godine.
Ukupno za života Raičković je objavio 20 zbirki pesama, od kojih su mu najpoznatije: „Pesma tišine“, „Balada o predvečerju“, „Kasno leto“, „Tisa“, „Kamena uspavanka“, „Stihovi“, „Prolazi rekom lađa“, „Varke“, „Zapisi“ i druge.
Prevodio je i ruske pesnike, a osim pesama, napisao je sedam knjiga za decu i nekoliko knjiga eseja. Knjige za decu su mu: „Veliko dvorište“, „Družina pod suncem“, „Gurije“, „Krajcara i druge pesme“, „Vetrenjača“, „Male bajke“, „Slike i prilike“.
1972. godine Raičković je postao dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti, a 1981. godine primili su ga za redovnog člana. Dobitnik je i brojnih književnih nagrada kao i društvenih priznanja, što ga je svrstalo u jednog od ponajboljih srpskih pisaca. Među tim nagradama su i Zmajeva nagrada, Njegoševa nagrada, Nagrada Neven, Goranov vijenac, Nagrada Desanka Maksimović, Nagrada Dušan Vasiljev i mnoge druge.
Stevan Raičković umro je 2007. godine u Beogradu.
Autor: V.B.
Ostavite odgovor