Kuda potonu Pek

Pesma „Kuda potonu Pek“, pripada zbirci pesama „Kamena uspavanka“, donosi nam svu pesnikovu bol i teskobu zbog urbanizacije života. Svi Raičkovićevi soneti su sabrani u zbirci koja nosi naziv „Kamena uspavanka“ objavljenoj 1963. godine. U početku je sadržaj zbirke nosio 50 pesama, da bi se kasnije dodavali novonastali soneti, i izdanje iz 1998. sadrži 71 sonet.

Stevan Raičković se priklonio tradicionalnom načinu organizovanja stiha sa modernističkim promenama. Zbog čega je izabrao ovaj način možemo zaključiti iz njegovih reči: „Ruku na srce, mislim da je brojka od 14 stihova i količina reči koja može stati u njih, u stvari, sasvim moguća i prava mera da se nasluti, naznači i izrazi, pa i do kraja iscrpi svako osećanje, iluzija, slika ili misao u čoveku…“

U Raičkovićevim sonetima preovladava takozvani „Šekspirovski sonet“. Rad na prevođenju Šekspirovih soneta uticao je u izvesnoj meri na razvoj Raičkovićevog pevanja. Kulminacija i sentimentalno – simboličko razrešenje u 2/3 soneta, nalazimo na kraju, u poslednja dva stiha, kao kod Šekspira. Ovakav sonet podeljen je na tri katrena i jedan distih i tako se prati unutrašnja struktura koja alegorijsko-simboličku podlogu gradi u širokoj slici, a razrešenje nam donosi na kraju. Zapravo bi se pre moglo reći da se radi o nekoj vrsti pseudosoneta koji ima ishodište u renesansnoj poetici.

On nema spoljašnji izgled soneta, osim što broji četrnaest stihova, ali je po sižejnoj strukturi i dvodelnosti pandan sonetu. Raičković je, takođe, odstupao od pravila u tome što dvodelnost pesme daje u alegorijskoj slici u katrenima, a razrešenje donosi u tercinama, kao što je slučaj sa pesmom „Kuda potonu Pek“. Pesma se sastoji od četiri strofe, kao što je pomenuto dva stiha u katrenima i druga dva u tercinama.

U srpskoj poeziji ima toliko glasne kuknjave, pogotovo posle rata, da ne možemo, a da ne primetimo Raičkovićevu lepotu uzdržanosti. Odrastao je u građanskoj kulturi i sredini. Raičković je jako voleo život i oseća se njegova izvesna nedovoljnost zbog kratkog ljudskog veka, on bi hteo zaustaviti vreme, okameniti sve oko sebe i tako sačuvati sadašnji trenutak. Raičković je u svojim pesmama i zbirkama umeo da predstavi ona jedva primetna i teško opisiva stanja. Motiv prolaznosti je veoma zastupljen u njegovim pesmama. Zabrinutost, sumnja, zapitanost prožimaju mnoge pesme iz zbirke, prenoseći nam time izvesnu dozu nespokojstva.

Kod Raičkovića su takode prisutni pesma i pevanje kao osnovni motiv pevanja. Raičkovićevi stihovi možda ponajviše govore o razdvajanju pesnika i poezije, o pesnikovom neprestanom odricanju od života i neizvesnog ulaganja u poeziju. On jeste nesumnjivo pesnik tišine i samoće, sklon elegičnom i baladičnom tonu. Kao i Desanka Maksimović koristiće i slobodan i vezan stih, a simboli koje pronalazimo u njegovoj poeziji, kao što su voda, kamen, biljke, priroda uopšte, spajaju ga sa neosimbolistima.

Kuda potonu Pek – analiza pesme

Gorčinom zar već obuzet?
Beznađe ti je dno?
(O otkud nađe baš sve to
Što upokojava svet?)

Lice u pticu sad
Okrećeš ko nekad, pre.
Gle: lišće pada na tle.
(Nečujni vodopad!)

Kuda potonu Pek
I blagi breg i klis?
Iz rane iščile lek.

Šuplje je. Reč je već zvek.
Kao metalnog brda vis
Stoji pred tobom vek.

Stevan Raičković je jedan od onih pesnika koji su sačuvali veru u lirsko „ja“. On iskazuje svoje emocije kroz spajanje, prožimanje lirskog „ja“ sa svetom. Verovao je pesmi i pesnikovoj reči. Odatle i potiče pesnikov neprestani dijalog sa pesmom. U pesmi „Kuda potonu Pek“ možemo pronaći upravo takve karakteristike. Pesnik na početku pesme kao da pita reku i želi započeti dijalog sa njom. Time nam pokazuje da on zapravo čezne za prirodom, za njenim prožimanjem sa čovekom. Osećamo prisnost pesnika prema reci i poeziji i pesma postaje nežna, melanholična i zvučna. Ta prisnost potiče od toga što nam pesnik zapravo govori o reci Pek koje se on seća iz detinjstva, a ne o reci Pek u koju gleda.

Sonet „Kuda potonu Pek“ je Raičkovićev revolt protiv civilizacije i urbanizacije područja. Zapravo, on se buni protiv toga jer se priroda time zagađuje. Zlatni Pek, u kome se nekada videlo dno kroz bistru vodu, sada je beznađe. Pesnik nam time pokazuje i koliko njega pogađa sve to, on oseća da ništa ne može uraditi kako bi sprečio zagađenje, nalazi se u bezizlaznoj poziciji. Melanholija koju osećamo u stihovima potiče od toga što je Raičković mnoge svoje dečje radosti doživeo na ovoj reci i sada se ne može pomiriti sa tim da se ona zagađuje. U zagradi se nalaze dva stiha koja pojačavaju pesnikovu setu i melanholiju za bogastvom prirode. Otkud da reka nađe baš sve to što upokojava svet, sve prljavo teče rekom i razliva se dalje po celoj zemlji.

U drugoj strofi nalazimo evociranje uspomena. Pesnik se seća kako je nekada ptica mogla da se ogleda u rečnom koritu. A sada, iako reka gleda i okreće lice prema prici, te refleksije nema. Nema ogledala u reci gde bi mogli videti odraz ptice. Lišće pada na tle kao kakav nečujni vodopad. Ta tišina je bitna odlika Raičkovićeve poezije. Različita mesta, lokacije u prirodi su bile pesnikovo pribežište, kao mesta na koja pesnik može pobeći od svega i biti jedno sa prirodom. Raičkovićeva modernost se ogleda u tome što pesnik oseća svu teskobu grada i urbanog života. Pesnikova samoća sada potiče od te usamljenosti modernog čoveka, izgubljenog u gradskom metežu.

Oksimoron je jedna od najvažnijih stilskih figura u Raičkovićevoj poeziji. Treća strofa počinje stihom koji je identičan kao naslov. Pesnik opet želi započeti dijalog sa rekom. Pita se gde je nestala, gde je breg gde se igrao kao dete. Klis je zapravo igra koja je bila popularna u periodu 50-ih godine 20. veka. Raičković čezne za tim prošlim vremenom i zbog toga i bira reku kao jedan od najvažnijih motiva prolaznosti, protoka vremena. Industralizacija je na pesniku napravila ranu i pesnik je leči tako što se seća starih igara na proplanku. Pesnikov zavičaj se našao u fazi uništenja, onome „što upokojava svet“. To što pesnik izlaz traži u sećanjima zapravo nam govori da on u stvarnosti ne može pronaći izbavljenje za svoj rodni kraj i prirodu.

Za pesnika je sve prazno, šuplje je. Reči koje on govori sada samo zvone i niko ih ne čuje. On stoji pred mrtvim Pekom za kojim je minuo jedan čitav vek koji je doneo nova vremena. Pesma je pisana kratkim stihovima. Pesnik kao da se guši u bolu koji oseća zbog otuđenja čoveka sa prirodom. Davno je napustio svoj rodni kraj i sada se vraća i kao kroz maglu seća se kako je sve izgledalo pre. Zapravo prošle trenutke poredi sa ovim danas, kako je ranije čovek vodio računa o prirodi, a danas ne. Prolaznost je u celoj Raičkovićevoj poeziji povezana sa vodom, rekom i sa tim motivom pesnik je sažeo motiv detinjstva i zavičaja.

Raičković se najčešće služio stilskim figurama suprotnosti: ooksimoron, antiteza, paradoksi koji su se skladno utapali u obilje kontrasta. Suprotnosti koje nam je Raičković davao nisu tu kako bi poništile jedna drugu, već da se dopunjavaju i sažimaju kao delovi celine koju samo možemo naslutiti. Zvučnim apstrakcijama Raičković je želeo dozvati, dokučiti slike iz detinjstva. Zlatni Pek postaje pesnikov dvojnik, oseća sav mulj i prljavštinu koju nosi reka. Pesnik je ostvario ubedljiv dijalog sa rekom i pesmom, tih ali dramatičan. On ostaje bespomoćan i  ne može se boriti protiv vremena i promena koje ono donosi.

Beleške o autoru

Stevan Raičković smatra se jednim od najznačajnijih srpskih savremenih književnika. Bio je pesnik, prozaik, pisac za decu i prevodilac. Raičković je rođen 1928. godine u Neresnici kod Kučeva. U školu je krenuo u rodnom mestu, a kasnije je pohađao gimanziju u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici. Maturirao je 1947. godine, a nakon toga otišao u Beograd, gde je upisao studije na Filološkom fakultetu.

Otkako je počeo da objavljuje pesme za vreme studija, Raičković je postao saradnik u raznim listovima. Radio je i kao saradnik Literarne redakcije Radija Beograd. 1959. godine postao je urednik u izdavačkoj kući „Prosveta“. Taj posao radio je do 1980. godine.

Vec sa 17 godina Raičković je počeo da objavljuje pesme, iako je njegova stvarna saradnja s raznim listovima i časopisima počela 1949. godine. Prva objavljena zbirka bila mu je „Detinjstvo“, izdata 1950. godine.

Ukupno za života Raičković je objavio 20 zbirki pesama, od kojih su mu najpoznatije: „Pesma tišine“, „Balada o predvečerju“, „Kasno leto“, „Tisa“, „Kamena uspavanka“, „Stihovi“, „Prolazi rekom lada“, „Varke“, „Zapisi“ i druge.

Prevodio je i ruske pesnike, a osim pesama, napisao je sedam knjiga za decu i nekoliko knjiga eseja. Knjige koje je napisao za decu su: „Veliko dvorište“, „Družina pod suncem“, „Gurije“, „Krajčara i druge pesme“, „Vetrenjača“, „Male bajke“, „Slike i prilike“.

1972. godine Raičković je postao dopisni clan Srpske akademije nauka i umetnosti, a 1981. godine primili su ga za redovnog člana. Dobitnik je i brojnih književnih nagrada kao i društvenih priznanja, što ga je svrstalo u jednog od ponajboljih srpskih pisaca. Među tim nagradama su i „Zmajeva nagrada“, „Njegoševa nagrada“, „Nagrada Neven“, „Goranov vijenac“, Nagrada „Desanka Maksimovic“, Nagrada „Dušan Vasiljev“ i mnoge druge.

Stevan Raičković umro je 2007. godine u Beogradu

Autor: J.I.