Oprosti kamenu što ćuti

Pesma „Oprosti kamenu što ćuti“, pripada zbirci pesama „Kamena uspavanka“, donosi nam personifikaciju kamena, njegovo oživljavanje i ukrštanje čoveka sa prirodom. Svi Raičkovićevi soneti su sabrani u zbirci koja nosi naziv „Kamena uspavanka“ objavljenoj 1963. godine. U početku je sadržaj zbirke nosio pedeset pesama, da bi se kasnije dodavali novonastali soneti, i izdanje iz 1998. sadrži 71. sonet.

Stevan Raičković se priklonio tradicionalnom načinu organizovanja stiha sa modernističkim promenama. Zbog čega je izabrao ovaj način možemo zaključiti iz njegovih reči: „Ruku na srce, mislim da je brojka od 14 stihova i količina reči koja može stati u njih, u stvari, sasvim moguća i prava mera da se nasluti, naznači i izrazi, pa i do kraja iscrpi svako osećanje, iluzija, slika ili misao u čoveku…“

U Raičkovićevim sonetima preovladava takozvani „Šekspirovski sonet“. Rad na prevođenju Šekspirovih soneta uticao je u izvesnoj meri na razvoj Raičkovićevog pevanja. Kulminacija i sentimentalno – simboličko razrešenje u 2/3 soneta, nalazimo na kraju, u poslednja dva stiha, kao kod Šekspira. Ovakav sonet podeljen je na tri katrena i jedan distih i tako se prati unutrašnja struktura koja alegorijsko-simboličku podlogu gradi u širokoj slici, a razrešenje nam donosi na kraju. Zapravo bi se pre moglo reći da se radi o nekoj vrsti pseudosoneta koji ima ishodište u renesansnoj poetici. On nema spoljašnji izgled soneta, osim što broji četrnaest stihova, ali je po sižejnoj strukturi i dvodelnosti pandan sonetu. Raičković je, takođe, odstupao od pravila u tome što dvodelnost pesme daje u alegorijskoj slici u katrenima, a razrešenje donosi u tercinama, kao što je slučaj sa pesmom „Oprosti kamenu što ćuti“. Pesma se sastoji od četiri strofe, kao što je pomenuto dva stiha u katrenima i druga dva u tercinama.

U srpskoj poeziji ima toliko glasne kuknjave, pogotovo posle rata, da ne možemo, a da ne primetimo Raičkovićevu lepotu uzdržanosti. Odrastao je u građanskoj kulturi i sredini. Raičković je jako voleo život i oseća se njegova izvesna nedovoljnost zbog kratkog ljudskog veka, on bi hteo zaustaviti vreme, okameniti sve oko sebe i tako sačuvati sadašnji trenutak. Raičković je u svojim pesmama i zbirkama umeo da predstavi ona jedva primetna i teško opisiva stanja.

Motiv prolaznosti je veoma zastupljen u njegovim pesmama. Zabrinutost, sumnja, zapitanost prožimaju mnoge pesme iz zbirke, prenoseći nam time izvesnu dozu nespokojstva. Kod Raičkovića su takode prisutni pesma i pevanje kao osnovni motiv pevanja. Raičkovićevi stihovi možda ponajviše govore o razdvajanju pesnika i poezije, o pesnikovom neprestanom odricanju od života i neizvesnog ulaganja u poeziju. On jeste nesumnjivo pesnik tišine i samoće, sklon elegičnom i baladičnom tonu. Kao i Desanka Maksimović koristiće i slobodan i vezan stih, a simboli koje pronalazimo u njegovoj poeziji, kao što su voda, kamen, biljke, priroda uopšte, spajaju ga sa neosimbolistima.

Oprosti kamenu što ćuti – analiza pesme

Oprosti kamenu što ćuti
Oprosti što tajnu sakriva:
Kako ti se nad umom sliva
Samoća i teku minuti

Kap po kap u prazan krug
Što se širi ko vid pred strahom.
Oprosti ptici koja i dahom
Hoće da ti postane drug.

Oprosti senci što te prati
I vetru što te u krug vodi.
Zagledaj se u tanke vlati

I reci nečem malom: hodi
Šumno kao što ptice slete
Sa plavog mira na suncokrete.

Pesnik nam donosi kamen, ne kao nešto što pripada neorganskom svetu, sasvim udaljenom od čoveka, niti kao nešto čoveku nedostupno. On želi da se pistoveti sa prirodom. Oživljava kamen i želi da stupi u komunikaciju sa prirodom, da bude deo nje. Personifikuje kamen, predstavlja nam ga kao živo biće koje traži oproštaj. Značaj tišine u Raičkovićevoj poeziji može biti odgovor na ratnu buku, buku Drugog svetskog rata, na buku i metež savremenog života. O Raičkovićevoj tišini se može pisati ne samo kao o reči i motivu, već kao i o osnovnom lirskom stanju, atmosferi.

Jedno od osnovnih odlika kamena jeste ćutanje, nepomičnost, statičnost, mir. To ćutanje kamena nije prelazak u nepostojanje, to je ukršteni život čoveka i prirode. Raičković jeste nesumnjivo pesnik tišine i samoće, sklon je elegičnom i baladičnom tonu. Kao i Desanka Maksimović koristi i vezan i slobodan stih. Simboli koje nalazimo u Raičkovićevim pesmama spajaju ga sa neosimbolistima, a to su: kamen, voda, trava, biljke uopšte i celokupna priroda.

Ćutanje je zapravo uzdržavanje od govora ili čak negacije mišljenja. Pesnik nam želi pokazati i kolika je ne/moć govora. On nam prezentuje svet pesničkom slikom i svedoči nam o nedovoljnosti govora. Tako daje prednost ćutanju, kamen koji skriva tajnu i ne može je izreći. Spoljašnjost se prepliće sa onim unutrašnjim i tako ne možemo dokučiti prolaznost vremena, ne možemo ga zaustaviti. Tako nam u samoći teku minuti i tajna je kako zaustaviti prolaznost. Pesnik traži oproštaj za kamen, traži od nas da prirodu prihvatimo kakva jeste, sa svim svojim manama i vrlinama.

U pesmi se polazi od onoga što je konkretno, ka onome što je apstraktno. Vreme nam prolazi kap po kap i pada u krug kome se ne vidi kraj, odlazi bespovratno. Taj krug se širi i vreme sve brže teče, širi kao naše zenice u mraku od straha za nepoznatim. Tako vreme shvatamo kao nešto nepoznato, nedokučivo. Ne znamo šta nas čeka u budućnosti i zato nas pesnik poziva da oprostimo i budemo jedno sa svetom oko nas. Lirski subjekat traži razumevanje za prirodu oko nas. Traži nam zajedničke osobine sa pticom, i pronalazi dah, odnosno disanje kao zajedničku osobinu svih živih bića. Poistovećuje nas sa pticom, traži da joj budemo drug. Kao što ptica svojim dahom proizvodi zvuk, odnosno pesmu, tako i čovek može pevati.

Sledeće dve strofe skrojene su u tercinama. I dalje se traži oproštaj za svet koji nas okružuje. Sada nam pesnik uvodi apstraktne pojmove, neuhvatljive, a to su senka i vetar. Senka može biti naša podsvest, nešto što nas stalno prati ili pak neka opasnost koja je stalno oko nas. Samoća i praznina su nešto što je jače od nas i vrte nas u krug. Kao vetar koji duva i pomera tanke vlati trava, tako i vreme upravlja, ograničava naš život. Na kraju treće i početku četvrte strofe nalazimo opkoračenje. Pesnik svoju misao ne završava u trećoj strofi nego je prenosi u četvrtu. Celokupna pesnička slika se završava prvim stihom četvrte strofe.

Pesnik nas poziva da se združimo sa prirodom, da je pozovemo da ona dođe ka nama. Kao što i ptice sleću sa nebeskog svoda među suncokrete, tako i mi treba da se spojimo sa prirodom. Ptice su slobodne na nebu i simolišu beskraj, ali ipak se spušataju na zemlju i čine jedno sa prirodom. Zapravo one su deo te prirode i mi trebamo postati njihov drug.

Beleške o autoru

Stevan Raičković smatra se jednim od najznačajnijih srpskih savremenih književnika. Bio je pesnik, prozaik, pisac za decu i prevodilac. Raičković je rođen 1928. godine u Neresnici kod Kučeva. U školu je krenuo u rodnom mestu, a kasnije je pohađao gimanziju u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici. Maturirao je 1947. godine, a nakon toga otišao u Beograd, gde je upisao studije na Filološkom fakultetu.

Otkako je počeo da objavljuje pesme za vreme studija, Raičković je postao saradnik u raznim listovima. Radio je i kao saradnik Literarne redakcije Radija Beograd. 1959. godine postao je urednik u izdavačkoj kući „Prosveta“. Taj posao radio je do 1980. godine.

Vec sa 17 godina Raičković je počeo da objavljuje pesme, iako je njegova stvarna saradnja s raznim listovima i časopisima počela 1949. godine. Prva objavljena zbirka bila mu je „Detinjstvo“, izdata 1950. godine.

Ukupno za života Raičković je objavio 20 zbirki pesama, od kojih su mu najpoznatije: „Pesma tišine“, „Balada o predvečerju“, „Kasno leto“, „Tisa“, „Kamena uspavanka“, „Stihovi“, „Prolazi rekom lada“, „Varke“, „Zapisi“ i druge.

Prevodio je i ruske pesnike, a osim pesama, napisao je sedam knjiga za decu i nekoliko knjiga eseja. Knjige koje je napisao za decu su: „Veliko dvorište“, „Družina pod suncem“, „Gurije“, „Krajčara i druge pesme“, „Vetrenjača“, „Male bajke“, „Slike i prilike“.

1972. godine Raičković je postao dopisni clan Srpske akademije nauka i umetnosti, a 1981. godine primili su ga za redovnog člana. Dobitnik je i brojnih književnih nagrada kao i društvenih priznanja, što ga je svrstalo u jednog od ponajboljih srpskih pisaca. Među tim nagradama su i „Zmajeva nagrada“, „Njegoševa nagrada“, „Nagrada Neven“, „Goranov vijenac“, Nagrada „Desanka Maksimovic“, Nagrada „Dušan Vasiljev“ i mnoge druge.

Stevan Raičković umro je 2007. godine u Beogradu

Autor: J.I.