Kora

Kora obrađena lektira Vaska Pope. Zbirka pesama sadrži detaljnu analizu dela, književne elemente i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Analiza dela

Svojom prvom zbirkom pesama Kora, objavljenom 1953. godine, Vasko Popa najavljuje zaokret u pisanju poezije, koja je tih godina bila veoma konzervativna i uglavnom se zasnivala na motivima ideologije i rata. On uvodi nove teme, objektivno gledano pomalo neobične, ali njihovom analizom dolazimo do zaključka da ih je pisac veoma svesno i racionalno uvrstio u svoju zbirku.

Njihov redosled nije slučajan, i sam pogled na sadržaj ove zbirke nam otkriva da svaki ciklus predstavlja jedan neraskidivi lanac, zaokruženu celinu. Ovo je veoma karakteristično za Popinu poeziju, jer se svaka njegova pesma u okviru ciklusa nadovezuje jedna na drugu i beskonačno su isprepletane sličnim motivima.

Svakoj svojoj zbirci Popa je dao originalni, lični pečat, kako u pogledu forme i stila pisanja, tako i u smislu motiva i ideja koje se kroz njih obrađuju. Njegove pesme su izuzetno sažete (eliptične), obiluju zagonetnim motivima, simbolima i nedostaje im do tada obavezna interpunkcija i rima.

On veoma racionalno stvara svoju poeziju, ne posustajući pred brojnim kritikama na koje je naišao, jer je za mnoge njegova poezija bila neshvatljiva i buntovna.Popina poezija je oštro ocenjena kao „nadrealističko buncanje bez smisla“. Ali pesmi je neophodno prići objektivno i nepristrasno, licem u lice, kao što Popa savetuje u svojim Zapisima o pesništvu:

„Reči su, kazalo bi se, okrenute leđima čoveku nagnutom nad pesmom. I čovek im može videti lice samo ako pristine da se sam, bez pratnje svojih zadnjih misli kojima se ponosi, uhvati u to kolo reči, da ne pita kuda će ga odvesti i da se ne osvrće unazad. Jedino će mu se tako pesma otvoriti: otvoriće mu se iznutra. Drugih ulaza u pesmu nema.“

Kora je izazvala burne reakcije kako zbog predmeta i pojmova o kojima peva, tako i zbog njene inovativnosti u pogledu estetike.

Popina poezija odiše svežinom i netradicionalnim motivima. On stvara svoje pesme na potpuno revolucionaran način, slobodno, bez strogog ograničavanja interpunkcijom. Njegova lirika je sažeta, kratka i jasna, ali je istovremeno vrhunski detaljna i temeljna. Pesme obiluju skrivenim porukama, simbolima, metaforama, zagonetkama, i svaka od njih zahteva dubokoumno tumačenje i analizu, kako bismo sagledali suštinu Popinog stvaralaštva.

Književni elementi

Književni rod: lirika

Književna vrsta: zbirka misaonih (refleksivnih) i ljubavnih pesama

Mesto radnje: posmatrano sa makro aspekta, mesto dešavanja se odnosi na Srbiju, u vreme okupacije i posle rata. Sa mikro aspekta mesto radnje je neodređeno, ono je u stanu, na stolu, u pepeljari, na dlanu, na čiviluku… Na kraju krajeva mesto zbivanja je „daleko u nama“, u unutrašnjosti bića gde se nalaze najskrivenije emocije i najčistija osećanja.

Vreme radnje: Popa kroz svoje pesme opisuje vreme u kom živi, to je vreme rata i borbe, ali njihovom projekcijom na sadašnjost neće se izgubiti suština i poruka koju nose.

Tema dela: tragičan položaj čoveka u životu i uopšteno njegova neshvaćenost u savremenom svetu, kao i načini i nastojanja da se prevaziđe ta ugroženost, strah i usamljenost.

Ideja (poruka) dela: „Kora“ nosi veliki broj izrazito jakih poruka, cija zakonitost ostaje na snazi čak i kada se posmatra iz perspektive savremenog coveka. Sam naziv zbirke nam nagoveštava da je reč o nekom predmetu koji je obavijen korom, ljuskom, koji je sa svih strana zatvoren. Tek kada prodremo u unutrašnjost, u ono sto se krije ispod površine, otkrivamo suštinu i pravi smisao. Ona nas uči da moramo spoznati sebe, kako bismo mogli da se suprotstavimo svim silama iz okruženja, ali i unutrašnjim destruktivnim demonima. Moramo sačuvati prisebnost, kako bismo izgradili lični identitet. Ne smemo dopustiti drugima da nas ugrožavaju, iskorišćavaju i upravljaju našim životom. Ne treba da služimo drugima, da se predamo bez borbe. Na kraju, dolazimo do suštine i fundamentalne poruke – da se praznina moze pobediti samo uz pomoć ljubavi, koja tako izobličenom svetu daje pravi smisao.

Analiza zbirke pesama

Kora se sastoji iz četiri ciklusa pesama, a to su:

1. Opsednuta vedrina
2. Predeli
3. Spisak
4. Daleko u nama

Prvi ciklus: Opsednuta vedrina

Prvi ciklus Opsednuta vedrina sastoji se od šest pesama: „Poznanstvo“, „Razgovor“, „Gvozdena jabuka“, „Odjekivanje“, „Odlazak“ i „Putovanje“, u kojima se peva o neshvaćenosti čoveka u savremenom svetu.

Uvodnom pesmom „Poznanstvo“ upoznajemo se sa lirskim subjektom koji je uplašen, rastrzan i obeshrabljen dešavanjima u svetu, koja se odvijaju paralelno sa nastankom ove zbirke pesama. Psihički umoran i uplašen, čovek se okreće sebi i svojim mislima, zatvara se u svoju ljušturu i usamljenički način života.

„Ne zavodi me modri svode
Ne igram
Ti si svod žednih nepaca
Nad mojom glavom“

Popa govori o beskrajnom nebeskom plavetnilu koji odražava slobodu, ali ta sloboda nije realna, ona zavodi i istovremeno preti i vreba, da bi mu se kasnije obila o glavu. Iz tog razloga on odbija da joj se prepusti, zatvara se u sigurnu zonu, prepušten samom sebi.

„Osećam mrak čeljusti
Koji mi oči otvara
Vidim
Vidim ne sanjam.“

On „sluti dah zverke“ i jasno govori da ga nije moguće zavarati, svestan je da nije u pitanju san. Sila o kojoj peva na prvi pogled može izgledati kao neko natprirodno biće, neko mitološki satkano stvorenje, ali pravo poimanje stvarnosti nam otkriva da se zapravo radi o svetu, svetu koji je pun nasilja, koji vrvi zlim spoljašnjim uticajima. On govori o ugroženosti jedinke u toj mračnoj realnosti. Jeza i smrt se konstantno prepliću i naziru kroz ove stihove, i izrazito krvoločno i žedno vise nad čovekovom glavom. Zato se on zatvara u sopstvenu opnu, u nastojanju da izbegne zver, odnosno smrt.

Nebeski svod je simbol beskonačnosti, mira i spokoja, ali već u narednoj strofi se javlja mrak čeljusti, koji personifikuje smrt. Jasno je da svakog čoveka na kraju čeka ista sudbina, ali ovde je smrt opšte prisutna, ona vreba iza svakog ćoška i psihički razara lirskog subjekta. Strah od smrti pobeđuje moć rasuđivanja, preti i ugrožava mir i spokoj.

Takođe, pesnik u ovom ciklusu govori i o unutrašnjoj borbi čoveka da ne posustane pred tako zavodljivom stvarnošću. „Razgovor“ koji vodi sam sa sobom ukazuje na rastrzanost između želje da se toj latentnoj stvarnosti povinuje, tim zracima sunca koji ga mame i opijaju, i težnje da ostane nepokolebljiv.

„Razvalićeš mi beskrajni krug
Koji još dozidali nismo“

Nevezano za spoljašnji svet, ovo je teška unutrašnja borba dobra i zla, borba zdravog uma i unutrašnjih poriva koji sputavaju.

U pesmi „Gvozdena jabuka“ je na specifičan način prikazan nedostatak slobode, koja je lirskom subjektu oduzeta od strane čudne, gvozdene jabuke, koja ga ugrožava. Ona ga je „lišćem okovala, granama sputala, teme mu je stablom probila“. Ova pesma zapravo predstavlja traženje mira, neprobojnog i nesalomljivog mira.

Naredna pesma „Odjekivanje“ takođe nagoveštava da čovek ne može da pobegne od destruktivnih sila čak ni zatvoren u vlastitoj sobi. Ta samoća je još gora, jer nam je psiha izmenjena, suočavamo se sami sa sobom. U toj igri suočavanja stvari dobijaju novu dimenziju, počinju da se rugaju našoj vlastitoj nemoći da se izborimo. Ambijent u kom se nalazi je u potpunosti izokrenut, u skladu sa dešavanjima izvan tog njegovog skrivenog kutka, ali i u skladu sa unutrašnjom borbom koja se u njemu zbiva. Tako njegova „soba počne da reži, tavanica da skiči, uglovi kevću, pod zavija, zid laje, prazna soba urla“, kao da se čitav svemir udružio protiv njega i podstiče ga na strah i uznemirenost.

Ipak, on uspeva da se izbori sa tim spoljašnjim zverima i unutrašnjim demonima, da ih umno nadjača i duhovno se izdigne, ne osvrćući se. On se fizički nije pomerio, ali je duhom odmakao i beži daleko. Njegovo stanje svesti ipak ostaje neurušeno i stabilno. Stihovima „neka uđu, neka pregledaju neka pretraže“ prkosi i daje svima na znanje da se više ne plaši. On nema vremena za gubljenje, ni za uzdahe, jer mora da krene dalje. Putuje, ne predaje se i pokušava da pobegne od ovakvog načina života, od besmisla. On se bori od napada na sopstveni identitet, na lično dostojanstvo.

To su napadi koji dolaze iz okruženja, ali vidimo da se on bori i sa unutrašnjim strahovima i potisnutim osećanjima. Sam kraj ovog ciklusa je dinamičan i nosi jednu važnu poruku, a to je misao da čovek nikada ne sme da posustane pred preprekama koje mu se nađu na putu. Najlakše je prepustiti se toj sili koja nas hipnotiše i vuče ka pukoj egzistenciji i lutanju bez smisla i cilja. Čak i ako nas poklopi taj talas monotonije i besposlice, moramo se svom snagom odupreti.

Drugi ciklus: Predeli

Ciklusi pesama Predeli i Spisak su izazvali brojne reakcije i naišli na masovnu kritiku i osudu. Popa u svojoj poeziji kreira nove predele, novi svet, satkan od običnih predmeta, koji dobijaju potpuno novu dimenziju, osobinu da osećaju i moć da tu emociju prenesu na čitaoca.

Pesnički jezik u Kori je netipičan, on spaja elemente modernog i drevnog. Popa u svojim pesmama počinje da koristi zagonetke, izreke i humor koji je u tesnoj povezanosti sa groteskom.

Predeli se sastoje od devet pesama „U pepeljari“, „U uzdahu“, „Na stolu“, „U jauku“, „Na čiviluku“, „U zaboravu“, „Na zidu“, „Na dlanu“, „U osmehu“ koje govore o brojnim predmetima iz našeg okruženja, na jedan neobičan način. One se odnose na pepeljaru, stolicu, čiviluk, zid…

Ovi predmeti u Popinoj poeziji kao da oživljavaju, pre toga nevidljivi, tako obični i neprimetni. Ali i oni, baš kao čovek, trpe određeni vid ugroženosti.

Pepeljaru tako proganja „ogromna ruka“ koja vreba, čačkalice prati „sablasna senka“, u šeširima se „zadnje misli legu“…

Sve implicira na neki oblik nemogućnosti ovih stvari da se suprotstave sili koja ih iskorišćava. One svoju svrhu ostvaruju pomirujući se sa svojom tragičnom sudbinom. Drama ovih stvari ogleda se u njihovoj nepomičnosti i pasivnosti. Njihova tragičnost je u izvesnoj meri opisana komično, pa zaključujemo da Popa u svoju poeziju uvodi i određenu dozu humora.

„Okovratnici su pregrizli
Vratove obešenih praznina

Zadnje misli se legu
U toplim šeširima

Prsti sutona vire
Iz obudovljenih rukava

Zelena strava niče
U pitomim naborima“

Konstruišući pesmu „Na čiviluku“ Popa je kroz samo četiri distiha uspeo da prodre u suštinu i tragičnost predmeta na njemu. Ove stvari kao da oživljavaju, one počinju da osećaju i dobijaju ljudske karakteristike. Popa nije slučajno odabrao baš čiviluk kao predmet poezije. Stvari su na čiviluku van upotrebe i u potpunosti su beskorisne. One su na čiviluk obično bačene ili okačene da vise, kao da su obešene. Zbog toga ovakva deskripcija bezazlenih predmeta na njemu asocira na jezu i smrt, koja kao da vreba iza svakog ugla.

Tu su okovratnici koji grizu vratove, nabori rukava su puni strave, a iz rukava se nazire suton… Ovakav morbidan opis samo naglašava monotonu svakodnevicu, upućuje na tragičnu atmosferu i sluti na zlo.

Još na početku je naglašena praznina koja se oseća kroz celu pesmu. To je pasivnost i statičnost, nečinjenje i na kraju mirenje takvom sa sudbinom.

Šešir od svoje primarne funkcije da svojom toplotom čuva i greje čovekovu glavu, ovde dobija novu osobinu, a to je mogućnost da misli. On je poput nekog intelektualca koga su obuzele samo crne misli. Tako ostavljen da visi na čiviluku više nema nikakvu svrhu. Umiranje je opšteprisutno, jer stvari trpe uticaj sila kojima nisu u mogućnosti da se odupru.

Čovek koji je ostavljen ili zaboravljen se takođe, poput šešira, stalno oseća depresivno i tužno. Kada se nađu u sličnoj situaciji, u svoj toj usamljenosti i odbačenosti, većinu ljudi obuzimaju mračne, ponekad i suicidne misli.

Međutim, situacija se menja na samom kraju ovog ciklusa, u pesmama „Na dlanu“ i „U osmehu“.

„Pustinja rumena
Ali sve što u nju dospe
smislom propupi
nadom procveta“

Vidimo da više nema statične, puste i neizvesne atmosfere. Radnoznali pogledi su zamenili nekadašnje beskućne poglede i uzdahe, odagnali su nedoumice i strah. U toj pustinji se po prvi put javlja nada da će biti bolje. Stiže proleće i vedrina, nazire se okončanje svih muka, a samim tim sve dobija novi smisao.

„U uglu usana
Pojavio se zlatan zrak

Talasi sanjare
U šipražju plamenova“

Vatra je konačno ugašena, što ukazuje na završetak ratnog stanja. Strah za budućnost je napokon zamenjen nekim lepšim snovima. Sve odiše svežinom i spokojem. Mir je konačno uspostavljen i sigurnost je na svakom koraku. Mrak i tamu je zamenila svetlost, jer se na svakom licu sada pojavio zlatan zrak – osmeh, koji čini život lepšim i boljim.

Treći ciklus: Spisak

U ciklusu Spisak životinje, biljke i razni predmeti postaju ekvivalent čoveku. Njega čine sledeće pesme, poređane hronološki: „Patka„, „Konj“, „Magarac“, „Svinja“, „Kokoška“, „Maslačak„, „Kesten“, „Puzavica“, „Mahovina“, „Kaktus„, „Krompir“, „Stolica„, „Tanjir“, „Hartije“, „Belutak„.

Jasno se može uočiti da su pesme podeljenje u tri skupa – skup faune, flore i skup materijalnih stvari koje nas okružuju. Sve pesme u ovom ciklusu su predstavljene u obliku zagonetke, čije se rešenje naglašava u samom naslovu. Ali detaljnijim pronicanjem u njihovu suštinu, vidimo da svaka ima dvostruko rešenje i dublji smisao od onog koje je odmah otkriveno.

„Gega se prašinom
U kojoj se ne smeju ribe
U bokovima svojim nosi
Nemir voda“

U prvoj pesmi „Patka“ je prikazana patka, ali ona se ne nalazi u svom prirodnom okruženju, a to je voda. Umesto toga, ova patka se gega na zemlji, u prašini, u okruženju u kom nema ribe. Sam način kretanja ove životinje ističe njenu komičnost. U nastojanju da se snađe u tom nametnutom, veštačkom, neprirodnom okruženju, ona ispada smešna. Ali istovremeno je prikazana i njena tragičnost. Ona u bokovima nosi nemir voda. Iako pokušava da se adaptira novim uslovima, oseća se njena uznemirenost, strah i mučno pomirenje sa sudbinom.

Patka koja se „gega prašinom“ umesto da pliva u vodi kao svom prirodnom staništu, predstavlja čoveka koji ne uspeva da ostvari svoju svrhu. On se nesigurno, nespretno i zbunjeno okreće lakšem putu, putu pukog životarenja i prilagođavanja.

„Nespretna
Gega se polako
Trska koja misli
Ionako će je stići“

Ovde uočavamo metaforu trska koja misli koja se odnosi na čoveka – to je čovek ili masa ljudi koji su patku – drugog čoveka kao pojedinca doveli u nezavidnu situaciju. Ovakvi ljudi nameću okolnosti u kojima se drugi osećaju potčinjeno, i svu snagu i moć usmeravaju na veličanje sopstvenih manipulatorskih sposobnosti.

„Nikada
Nikada neće umeti
Da hoda
Kao što je umela
Ogledala da ore“

Kada se nađe u takvoj sredini kojoj ne može da se prilagodi, pojedinac koji nije u stanju da se suprotstavi silama koje ograničavaju njegov talenat, znanje, veštine, i uopšte njegovu vrednost, on zauvek ostaje sputavan. Njegovi pokušaji da se izbori su uzaludni, jer nikada neće naučiti da se adaptira na takve uslove života i uvek će biti nezadovoljan i odbačen. Primorali su ga da se pomiri sa takvim načinom života.

Reč nikada odzvanja u prikazanoj strofi i naglašava da je njegova sudbina od početka jasna, predodređena, on se od starta pomirio sa svojom sudbinom. U sredini u kojoj mu drugi nameću svoje mišljenje, on gubi sopstveni identitet, umesto da se otisne, da zablista „u vodi“, u onom okruženju u kom bi mogao graciozno „ogledala da ore“.

Konj u Popinoj pesmi „Konj“ „obično osam nogu ima“. Tom parabolom se ističe moć i značaj ove plemenite životinje. Pojedine analize ukazuju da je reč o konju u trenutku trke, u čijoj se brzini realan broj nogu ne može sagledati, pa odaje utisak da ih je osam. Upravo je ovaj distih bio tema brojnih kritika Popine poezije, koja je okarakterisana kao besmislena i apsurdna.

„Između vilica
Čovek mu se nastanio
Sa svoje četiri strane sveta
Tada je gubicu raskrvavio
Hteo je
Da pregrize tu stabljiku kukuruza
Davno je to bilo“

Konj je lišen slobode: „između vilica čovek mu se nastanio“. Dok se patka iz prethodne pesme miri sa sopstvenom nesrećnom sudbinom, konj je jednom prilikom pokazao svoju borbenost. Njegova želja za slobodom je pobedila strah, i uspeo je da preduzme prvi korak protiv nametnutog ropstva. On je nekada davno pokušao da se oslobodi, ali bezuspešno. Isto tako, čovek koji je bez slobode ne može biti srećan.

„U očima lepim
Tuga mu se zatvorila
U krug
Jer drum kraja nema
A celu zemlju treba
Za sobom vući“

Vidimo da konj iz svoje borbe izlazi poražen. Tokom tog pokušaja da se oslobodi jedino što je postigao je raskrvavljena gubica. U njegovim lepim očima se ogleda neizmerna tuga, jer će još dugo morati da služi drugima.

Lišen slobode, on se pokorava i ništa drugo mu ne preostaje nego da ponizno i verno služi onog koji ga je zarobio. On je svestan da ga u budućnosti čeka još mnogo tereta koji treba da ponese, jer drum kraja nema.

Čovek koji ima osobine kao konj iz ove pesme deli Sizifovu sudbinu. On će beskonačno dugo i uzaludno služiti drugima. Rizikovaće svoju sreću, zanemariće svoju potrebu za slobodom i robovaće drugima jer nije u mogućnosti da se suoči sa onim što ga tišti. On će večno biti manipulisan od strane drugih i njegovo dostojanstvo će biti ugroženo.

Popa negira ovakav stav, jer posmatranje sveta bez trunke optimizma nije dobro. Svaki problem u životu ima rešenje, samo treba biti uporan u nastojanju da se prevaziđu prepreke. Čovek koji se posle prvog pokušaja povuče i pokori drugome, zatvori se u svoju koru ili bolje rečeno kožu, i trpi tuđi negativni uticaj, neće dobro proći u budućnosti. Svaki pojedinac, da bi izašao kao moralni pobednik u svetu zla i nepravde, mora da se bori za svoje „ja“, mora da se uzdigne nakon svakog poraza, ma koliko se to činilo teško.

Za razliku od konja, magarac samo „ponekad njače“, a svinji instinkt proradi tek kada je suočena sa smrću. „Besni nož u grlu/crvena zavesa/objasnila joj igru“ – kada je videla sopstvenu krv shvatila je pravila igre koju joj je čovek priredio, ali tada je već bilo previše kasno. Bolje joj je bilo dok se valjala u blatu. Kokoška međutim reaguje stravično, tek nakon smrti, tako što odskoči „od svoje krvave glave“.

Naredna pesma Maslačak najavljuje da se radi o usamljenoj biljci, odbačenoj i od svih zaboravljenoj.

„Na ivici pločnika
Na kraju sveta
Žuto oko samoće“

To žuto oko je zarobljeno na kraju sveta, ono raste negde zaklonjeno, u nekoj pukotini ili na samoj ivici. Ivica pločnika kao da predstavlja nit između dobra i zla, granicu između života i smrti, liniju koja deli ovaj cvet između vedrog i srećnog postojanja sa jedne strane, i usamljeničkog sa druge strane. Nažalost, on fizički nije u mogućnosti da utiče na ove okolnosti, on je korenom vezan za to tlo, i njegova pozicija je potpuno bezizlazna.

„Slepa stopala
Sabijaju mu vrat
U kameni trbuh
Podzemni laktovi
Teraju mu korenje
U crnicu neba“

„Maslačak“ je rastrzan između dva sveta, jednog koji ga gura ka dnu – „slepa stopala“ i drugog koji ga tera ka vrhu, a to su „podzemni laktovi“. Sama sredina u kojoj raste ga ugrožava. On simboliše neprihvaćenost, usamljenost, a istovremeno je predmet ruganja „dignuta pseća noga ruga mu se prekuvanim pljuskom“.

„Obraduje ga jedino
Beskućni pogled šetača
Koji mu u krunici
Prenoći“

Uprkos svom tom apsurdnom načinu postojanja, i podsmevanju, maslačak u sebi krije ogromnu lepotu. On mami poglede slučajnih prolaznika, koji se makar na trenutak osvrnu za njim, zaneseni njegovom božanstvenom žutom krunicom.

„I tako
Dogoreva pikavac
Na donjoj usni nemoći
Na kraju sveta“

To nekadašnje lepo žuto oko, sada je prikazano kao pikavac koji dogoreva. On se lagano savija, postepeno se suši, skrhkan od bola zbog odbačenosti i usamljeničkog života. Vidimo da je strašno nesrećan i nemoćan, ne može više ni da se trudi, a njegova lepota takođe bledi. Izolovan od prirode, negde na kraju sveta, na kraju pločnika, u toj strašnoj tamnici od asfalta i kamena, negde u betonu je zazidana i zapisana njegova tužna sudbina.

Maslačak je upravo prikaz svih onih ljudi koji su usamljeni. Svako od nas se u raznim situacijama oseća nemoćno i svima je lakše kada ima nečiju podršku ili makar ohrabrujući savet. Čovek je socijalno biće i ne može da preživi sam, bez društva drugih, njemu dragih ljudi.

Popa nam je, slikajući maslačak, predstavio sve one ljude iz našeg okruženja koji se osećaju usamljeno, tužno i depresivno. To su uglavnom dobri ljudi, sa beskrajnom unutrašnjom lepotom i čistom dušom. Nažalost, oni su vrlo često predmet tuđeg podsmeha, osude, ruganja i zbog svoje različitosti bivaju odbačeni i otuđeni.

„Kesten“ u Popinoj pesmi je ugrožen. Njegovo lišće je ulica propila, ono više nije zeleno kao što bi trebalo da bude, već ispijeno, sivo i osušeno, pokriveno smogom. Njegovo korenje je sabijeno i ograničeno, ne može dalje da raste jer ga je sa svih strana pritisnuo beton.

Zarobljen u tom kamenju, u urbanoj sredini koja ga ugrožava, on je dobio ideju da pobegne iz grada u šumu. Željan je prirode, zelenila, svog prirodnog okruženja koje ga ne sputava i zbog toga on počinje da mašta o svom bekstvu. Pomoću svog beskrajno jakog i dugačkog korenja on se u toj igri iluzija, noću, u vreme kada se spava i sanja, iskrada iz bučne gradske sredine i odlazi u šumu. U tom prirodnom staništu, sa drugim drvećem, on doživljava potpunu sreću, vedrinu i slobodu. Ali u tom neograničenom prostranstvu plodnog zemljišta i čistog vazduha bi se možda i izgubio, njegovo korenje ne bi mogao da ukroti. Zato se ipak pre svitanja, vraća u zonu komfora. Okovan kamenjem je na sigurnom. Na kraju ipak prihvata sudbinu koju mu je čovek nametnuo.

Kesten koji „živi od pustolovina“ je metafora za svakog čoveka koji se prilagodio svojoj sudbini, ali živi kroz svoje snove, maštu i iluzije. Ni ovakav oblik ponašanja pesnik ne odobrava, jer životom u laži i stalnom maštanju, obamanjivanjem i zavaravanjem sebe samog čovek ne može nadoknaditi ono što ga muči. Ružna svakodnevica se ne može nikako izbeći iluzijama, već realnom borbom i prevazilaženjem problema koji postoje.

„Kaktus“ reaguje potpuno drugačije na životne neprilike. On se konstantno bori, bez pokoravanja, a brani se tako što „nebo noževima ljubi“. „Krompir“ je opisan kao „mrko lice zemlje“, ali ipak ispod svoje kore, on krije izvesnu lepotu, što zaključujemo kada „iznenada proklija“ jer u sebi nosi zrake sunca.

„Stolica“ je umorna, sanjiva i željna odmora jer je „večno na nogama“. Ovakav čovek čitavog života pomaže drugima nauštrb sebi, predmet je iskorišćavanja koje mu ne prija. On će pomoći svima, čak i ako mu to ne ide u korist. Tanjir kroz dosadu čeka svoju smrt, on „strpljivo očekuje neminovni kovitlac“, a hartija verno služi i rado bi se oslobodila, ali svaki pokušaj je uzaludan.

Sve ove osobine možemo pronaći u ljudima: pomirljivost i prilagođavanje nametnutom, protest i pokušaj oslobođenja, usamljenost, odbačenost i tuđi podsmeh, aktivna borba u svim situacijama. Ali koji od ovih načina ponašanja treba prihvatiti i usvojiti kao najprikladnije rešenje?

Pesmom „Belutak“ na kraju ciklusa dolazimo do poente, gde pesnik poriče svaki prethodni pasivan oblik ponašanja i nudi recept za aktivan stil življenja. Kao što je kamen „bez glave bez udova“ prepušten slučaju i mi treba da se prepustimo životu, bez pokoravanja okolnostima koje nas sputavaju. Belutak razvija svoj način preživljavanja, „miče se bestidnim hodom vremena“ i sve „drži“ u svom zagrljaju. On ne beži od sveta, nego mu je prepušten. Prihvata život onakav kakav jeste, ali sa optimizmom i osmehom.

„Smeši se obrvom meseca“ daleko iznad svih sila koje ga ugožavaju. Ironično i pobednički im se osmehuje, moćno i dinamično se opire.

Pesnik zastupa stav da su svi ljudi jednaki i da svako od nas ima pravo na život, slobodu i traženje sreće, bez nametanja sile.

Četvrti ciklus: Daleko u nama

Poslednji ciklus Daleko u nama sastoji se od trideset pesama obeleženih brojevima, koje su uglavnom ljubavne, ali se kroz njih oseća prisutnost rata i neizvesnosti. U tom posleratnom vremenu bede, gladi i straha, kada su ljudske vrednosti dovedene na nizak nivo, a čovek kao ličnost u potpunosti degradiran, Popa svojim pisanjem najavljuje protest protiv takvog režima i okreće se novim, nesvakidašnjim, svežijim temama.

„Čujes li metak
Koji nam oko glave obleće
Čujes li metak
Koji nam poljubac vreba“

U prvim strofama ove pesme najavljena je suština cele zbirke. Pesnik je fokusiran na predstavljanje sušte suprotnosti između ljubavi i mržnje. Prikazana je glavna teza i misao koja se proteže od početka do samog kraja Kore, a to je odnos dobra i zla.

Suočavajući metak kao sinonim rata, i poljubac kao simbol nežnosti i lepih osećanja, Popa stavlja akcenat na taj večiti odnos zla i dobra. U vladajućoj ratnoj atmosferi, kao i u svakoj drugoj lošoj situaciji, dobro će nadjačati zlo.

U tom vremenu zla, gde ratovi i policijski teror drže u strahu svo stanoviništvo, lirski subjekat pronalazi utehu i glavnu pokretačku snagu u voljenoj osobi. Ljubav je ta koja daje smisao dramatičnoj i sivoj realnosti.

Nebom avioni kao „zubate oči lete“ i narušavaju mir i spokoj i podsećaju na prisustvo rata, jačajući strah i neizvesnost. Vazduh je „neprohodan“, „nevidljiva rešetka“ im se isprečila između usana, „čelične grane hvataju prolaznike za ruke“… U svom tom užasu ljubav je najvažnija, ona se suprotstavlja, pobeđuje zlo i olakšava večno čekanje raspleta. U ljubavi je spas i pomoću nje zaboravljamo na sve ono loše što nas okružuje.

Najlepša i najromantičnija pesma ovog ciklusa „Očiju tvojih da nije“ govori o ljubavi dvoje mladih, koji se emocijom suprotstavljaju silama smrti.

„Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U slepom našem stanu“

Cela pesma sastoji se od četiri strofe, koje su tercine, odnosno strofe od tri stiha.

Fundamentalni motivi su oči, smeh, glas i ruke jedne žene. Njene oči vraćaju nadu i veru u monotonu svakodnevicu. One dovode nebo u „slepi stan“, skučeni, mračni prostor sada postaje ekvivalent za beskrajan nebeski svod. Za razliku od sobe u pesmi „Odjekivanje“ koja reži i urla, čiji zidovi laju a pod zavija, ovde soba dobija novu dimenziju i širinu. Ta usamljenost, otuđenost i zatvorenost u četiri zida sada dobija širinu, zahvaljujući očima koje čine život lepšim i svemu daju smisao. Pomoću njenog osmeha, zidovi postaju prozirni, prestaju da guše, oseća se sloboda duha.

Trećom strofom odzvanja zvuk „slavuja“, odnosno devojke i njene nežne pesme, koja očarava i unosi radost u život pun monotonije i besmisla.

„Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo“

Na kraju je opisana lepota njenih nežnih ruku, njenog toplog zagrljaja koji predstavlja jedinstvo, osećaj pripadanja i obostrane ljubavi.

Gradacijom se preko očiju, smeha, pesme/glasa došlo do ruku odnosno zagrljaja, čime je konačno uspostavljena harmonija. Dva bića se stapaju u jedno, bez granica i straha, dok se napolju svet ruši. U njenom iskrenom zagrljaju je sve lakše, njeno prisustvo vraća u život.

Život ispunjen ljubavlju pobeđuje prazninu, mrak i brigu.

Poslednja pesma ovog ciklusa, kojom se završava i cela zbirka Kora, dokazuje da je ljubav pobedila.

„Sa tela sumrak svlačim
Dan mi je našao lice
Vetar kosu razveselio“

Ljubav je oterala mrak, strah i uznemirenost. Zahvaljujući njoj, konačno je progledao, svetlost mu je obasjala i ozarila lice. Modri podočnjaci su izbrisani. Nestale su sve strahote i nemiri koje je doneo rat, vazduh je sada čist i prohodan. Atmosfera je totalno drugačija, više nema potrebe za zatvaranjem u četiri zida, sloboda je konačno dosegnuta, i sve deluje čarobno – izlazak u prirodu, sloboda kretanja, zaljubljenost.

„Pogled mi začuđen lista
Senka iz sunca niče
Svet na pragu srca stoji“

Lirski subjekat je u zanosu, pogled mu je drugačiji, sve gleda drugim, zaljubljenim očima, a ceo svet mu se sklupčao u srcu.

„Opet obroncima plavim
U glas ti bistri silazim
Po našu čarobnu lampu“

Vidimo da su on i njegova voljena ponovo zajedno, više nema ničega što bi moglo da ih razdvoji. Nestale su sve prepreke, sve mračne nevidljive rešetke su obrisane, osmeh je vraćen na lice. Nekada neizvesna budućnost, sada postaje sigurna, bez straha od neizvesnosti, dovoljno je samo da protrlja čarobnu lampu. Konačno su zajedno, i njihova ljubav traje i trajaće dugo, jer je postignuta opšta sloboda bića. Njihov san je najzad ostvaren, povezani su, u večnom i neraskidivom zagrljaju punom topline i sreće.

Poslednjim ciklusom koji peva o osećanjima, konačno dolazimo do unutršnjosti Kore. Spoznajemo pravo značenje i esencijalnu suštinu življenja, a to je ljubav. Ljubav je po Popi svemoćna.

Neobični i neočekivani obrti, iznenađujuće teme, veština imaginacije i moć uverljivog kazivanja čine Popinu Koru zbirkom koja je uvek aktuelna i čija vrednost ne zastareva ni danas.

Beleške o piscu

Vasko Popa je rođen 1922. godine u Grebencu (Banat), u nekadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji. Po etničkom poreklu je bio Rumun i njegovo pravo ime glasi – Vasile Vasko Popa.

Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vršcu, a potom nastavlja fakultetsko obrazovanje u Beogradu, Bukureštu i Beču. Diplomu je stekao na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Oko 25 godina je radio u izdavačkoj kući NOLIT u Beogradu.

Prvu zbirku pesama je objavio 1953. godine pod nazivom „Kora“. Hronološki poređane je slede „Nepočin – polje“ (1956), „Sporedno nebo“ (1968), „Uspravna zemlja“ (1972), „Vučja so“ (1975), „Kuća nasred druma“ (1975), „Živo meso“(1975) i „Rez“ (1981). Sve ove knjige poezije su međusobno povezane, nadovezuju se jedna na drugu i mogu se tumačiti kao neraskidiva celina.

Njegove pesme su stilski formirane tako da napuštaju tradiciju, ali se kroz njihovu detaljnu analizu zaključuje da se tradiciji ipak stalno i obavezno vraća. Zapravo, tradicija i duhovno bogatstvo Srbije čine osnovnu nit njegovog lirskog stvaralaštva. Njegove pesme su inovativne i revolucionarne, ali ih istovremeno odlikuje stroga pojednostavljenost i sažetost. Oskudacija reči na mističan način prodire u srž problema i veliča kvalitet naspram kvantiteta. Njegovo izražavanje je koncizno, ali reflektuje dubokoumnost, obiluje kreativnošću i mnoštvom simbola. Popa unosi dugo iščekivanu svežinu u dotadašnju posleratnu poeziju, zasnovanu na ideologiji.

Njegova lirika dala je ogroman doprinos našoj savremenoj poeziji i dugo je intrigirala brojne domaće i strane pisce. Samim tim, on predstavlja jednog od najprevođenijih pesnika sa ovih prostora.

O njegovom stilu pisanja najbolje govori citat samog Pope, zabeležen od strane Grozdane Olujić, a koji glasi: „Kako pišem? Najmanji deo vremena potrošim nad hartijom. A o onim drugim strašnim količinama vremena žrtvovanim poeziji, bolje i da ne govorimo. Zaljubljen sam u jezik ulice, jezik naroda, onaj zabeleženi i onaj govorni. U onaj jezik sveden na znake, na zvučne gestove, rekao bih, koji su bili brbljivost.“

Vasko Popa je umro u Beogradu 5. januara 1991. godine, gde je i sahranjen, u Aleji zaslužnih građana.

Svake godine na dan njegovog rođenja (29. juna) se u Vršcu dodeljuje nagrada „Vasko Popa“ za najbolju knjigu pesama napisanu na srpskom jeziku.