Maslačak

Maslačak obrađena lektira književnika Vaska Pope. Lektira sadrži detaljnu analizu pesme, analizu dela, književne elemente i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Analiza dela

Pesma Vaska Pope, Maslačak, deo je njegove prve zbirke pesama pod nazivom Kora. Ova zbirka pesama, kao jedno od najvažnijih dela ovog poznatog pesnika, predstavlja mnogo više od onoga što se čini na prvi pogled. Kao prvo, ona prikazuje jedan potpuno odvojeni svet u kome se susrećemo sa mnogim tragedijama i lišavanjem slobode, koje nam je pesnik dočarao kroz opise biljaka, životinja, predmeta.

Sa druge strane, Kora predstavlja početak, ali i eksploziju Popinog stvaralaštva. U njoj se kriju sva velika osećanja o kojima pesnik kasnije piše, filozofija čovekovog postojanja, motiv ljubavi, motiv rodoljublja, kao i motiv večitog sukobljavanja dobra i zla kojima je izložen svaki čovek.

I sam naslov zbirke ima dvostruko značenje: kora kao zaštita, odbrana od spoljnog sveta, i kora kao simbol onoga što je ispod površine, skriveno, ono što predstavlja samu suštinu bića (kod ljudi i životinja je to koža, kod biljaka kora).

Zbirka je podeljena u četiri celine/ciklusa (Opsednuta vedrina, Predeli, Spisak i Daleko u nama). Poslednji ciklus je dopunjen pesnikovim beleškama iz kojih se vidi da je 21 pesmu koja se nalazi u ovoj celini posmatrao kao jednu veliku pesmu (poemu). U njemu se nalazi i jedna od Popinih najpoznatijih pesama Očiju tvojih da nije.

Ovom zbirkom pesama, Popa je uneo novu svetlost u posleratnu jugoslovensku književnost. Zbirka je uglavnom nastajala tokom Drugog svetskog rata pa su i teme koje preovlađuju vezane za nasilje, zlo, borbu i spasenje. To je posebno izraženo u prve tri celine zbirke, dok je poslednja više okrenuta lepoti i ljubavi, a nastajala je uglavnom u posleratnim godinama.

Fokusiranjem na jedinku o kojoj piše, prikazivao nam je unutrašnju stranu, upoznavajući nas sa psihičkim profilom te jedinke, kao i spoljašnju, vidljivu stranu, ono što je doprinelo formiranju tog profila. Posebno je zanimljiv ciklus nazvan Spisak u kome je Popa u šesnaest pesama opevao životinje i predmete koje je čovek porobio, načinivši od njih sredstva za zadovoljenje sopstvenih potreba.

Istovremeno, sve opevane životinje i predmeti su metafore za čoveka i njegovo bivstvovanje i postavljene u specifične situacije pružaju nam uvid u pesnikova razmišljanja o mnogim ljudskim tekovinama, između ostalog o pomenutim temama rata (okupacija, ropstvo, borba, nasilje, sloboda) kao i filozofskim pitanjima o lepoti, usamljenosti i samoći). Jedna od pesama u ovom ciklusu je i Maslačak.

Maslačak, ovaj svima dobro poznati cvet inspirisao je Vaska Popu da napiše jedno od svojih poznatih dela. Čitajući o maslačku, jasno nam je da je pesnik želeo da nam prenese dve stvari i da pesmu možemo tumačiti doslovno, gde maslačak predstavlja ono što stvarno jeste, i preneseno, gde nam pesnik kroz ovaj motiv predstavlja čoveka. Kroz oba ova načina, Popa se bavi egzistencijalnim pitanjima s kojima se susreću sva živa bića.

Možda na prvi pogled zvuči netačno, ali problemi sa kojima se susreću cvetovi kroz svoj život, su isti oni sa kojima se susrećemo i mi sami. I oni, predvođeni ovim maslačkom, mogu biti otuđeni, odbačeni, provodeći život daleko od svog prirodnog staništa. Mogu da ih nepoštuju, da ne obraćaju pažnju na njih. Ali i oni, kao i mi, uvek pronalaze svetlu tačku, koja ih vodi kroz teške dane i daje im snagu da nastave dalje.

Književni elementi

Književni rod: lirika

Književna vrsta: lirska pesma

Stih: šest stofa, a svaku strofu čini četverostih (katren), bez rime

Mesto radnje: pločnik, asfalt

Vreme radnje: neodređeno

Tema: maslačak simboliše čoveka koji je daleko od svoje domovine i porodice, onoga koji je otuđen od društva ili je ostao bez ikoga. Takođe simboliše čoveka kojeg priroda tera u neki drugi svet, njemu nepoznat, zarad egzistencije

Ideja: koliko god da nam se čini da nam je život siv, da su ljudi oko nas hladni i surovi, uvek, ali uvek, moramo pronaći svoje svetlo na kraju tunela i uzdignute glave koračati dalje

Analiza pesme, citati

Kada pročitamo pesmu, na prvi pogled nam se čini da čitamo o životu jednog usamljenog, otuđenog maslačka. I to donekle i jeste istina. Jedna percepcija ovog dela je upravo taj žuti, divni maslačak. On živi daleko od livada, cvetnih polja, svog prirodnog staništa. Za njega pločnik predstavlja kraj sveta, jer gomila asfalta i vrele gradske ulice nisu prirodno stanište za cveće i biljke. Svojom divnom bojom asocira na sunce, sjaji i obasjava svoju okolinu. A sebe vidi kao „žuto oko samoće“.

„Na ivici pločnika
Na kraju sveta
Žuto oko samoće“

Nije u stanju da vidi ni ko ga gazi, ni ko ne obraća pažnju na njega. Jedino što može da vidi su „slepa stopala“. Stopala koja nemo koračaju oko njega, koja svojom nepažnjom mu savijaju telo i ubijaju njegovu lepotu. Maslačak se uvek nalazi na putu nekome. Da li je to čovek koji će ga u brzini gradskog života samo zgaziti, preći preko njega bez osvrtaja, ili je to dete koje će ga ubrasti, nije važno. Važno je da je njegov kraj uvek tako blizu.

„Slepa stopala
Sabijaju mu vrat
U kameni trbuh“

Maslačak je često izložen ponižavanju, jer dok „dignuta pseća noga, ruga mu se“, on pognute glave dočekuje udar.

„Dignuta pseća noga
Ruga mu se
Prekuvanim pljuskom“

Ponižen, nem i tužan ostaje da stoji sam, baš kao i čovek posle udaraca koje doživljava na svom životnom putu.
U pretposlednjoj strofi, maslačak vidi jedinu pozitivnu stranu svog postojanja. Ono što ga obraduje je „beskućni pogled šetača“ i to je ono što ga održava veselim.

Taj pogled mu ostaje usađen u misli dugo, predstavljajući sunce i svetlost njegovih previše tmurnih dana. Tu vidimo i nas same. Koliko god da se čovek oseća loše, uvek će se naći neki trenutak koji nas čini da idemo dalje kroz život. Uvek mora da ima ono nešto što nas pokreće i daje nam motivaciju. Za ovog maslačka to je jedan pogled, a za nas može biti bilo šta, od pogleda, reči, osmeha.

U poslednjoj strofi se nazire kraj ovom divnom cvetu.

„I tako
Dogoreva pikavac
Na donjoj usni nemoći
Na kraju sveta“

On polako „dogoreva na donjoj usni nemoći“, završavajući svoj tužan život na kraju sveta. Tamo gde nikada nije ni pripadao, gde je sasvim slučajno iznikao, u buci i vrelini gradskog asfalta. Kao i usamljeni i odbačeni ljudi, koji iako okruženi ljudima, nikad ne pronađu svoje mesto pod suncem, tako i on. U njemu još vidimo i ljude koji provode svoje živote negde gde nikada nisu i neće pripasti, gde ih je odveo put kojim su krenuli ka boljoj budućnosti. I tamo negde će i ostati da dogore na svom kraju sveta.

Beleške o piscu

Vasko Vasile Popa rođen je 29. Juna 1922. u malom mestu Grebencu, nadomak Bele crkve. Jedan je od najpoznatijih pesnika na srpskom jeziku i ubrojan je među 100 najznamenitijih Srba.

Prema etničkom poreklu bio je Rumun. Gimnaziju je završio u Vršcu, da bi nakon toga upisao Filozofski fakultet u Beogradu. Studije je nastavio u Bukureštu i Beču. Tokom Drugog svetskog rata bio je zatvoren u Nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu, da bi se zatim vratio u Beograd, gde je diplomirao na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1949.godine.

Svoje prve pesme Vasko Popa objavljuje u listovima „Književne novine“ i „Borba“. Prva zbirka pesama „Kora“ objavljena je 1953. godine i uz Miodraga Pavlovića „87 pesama“ smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije. Zatim objavljuje „Nepočin polje“ 1956. godine, „Sporedno nebo“ 1968, „Uspravna zemlja“ 1972, „Vučja so“ 1975. godine kada su objavljene i „Kuća na sred druma“ i „Živo meso“, zbirku pesama „Mala kutija“ 1984. godine.

Vasko Popa je radio kao urednik u izdavačkoj kući „Nolit“. Bio je jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika. Priredio je mnoge zbornike od kojih su najpoznatiji „Od zlata jabuka“, „Urnebesnik“, „Ponoćno sunce“ i drugi.

U Vršcu je 1972. godine osnovao „Književnu opštinu Vršac“ KOV i pokrenuo neobičnu biblioteku nazvanu „Slobodno lišće“. Iste godine postao je član Akademije nauka i umetnosti. Takođe, jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka u Novom Sadu.

Vasko Popa je bio oženjen Jovankom Singer Popa, profesorkom Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, rodom iz Vršca.

Umro je u Beogradu 5. januara 1991. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
Godine 1995., u Vršcu, ustanovljena je nagrada „Vasko Popa“ za najbolju knjigu pesama na srpskom jeziku i dodeljuje se svake godine na dan pesnikovog rođenja, 29. juna.